44 Sledecih sati svetska javnost nije prestajala da komentariše dogadaje u Jerusalimu. Sve vlade sveta zakazale su hitne sednice i raspravljale o posledicama pojave Ora. Predsednik Amerike razgovarao je sa predsednicima Rusije i ostalih velikih sila. U Jerusalim su stižale svakog sekunda poruke u kabinet Izraelske vlade da se ucini sve i spreci donošenje ishitrene odluke. Skoro sve zemlje sveta, bile su saglasne, da je potrebno, da se dobro razmisli šta ce da se uradi. Svi su bili uplašeni. Trebalo je da se donese odluka o sudbini sveta, onda je bilo logicno da svi u njoj ucestvuju. Mišljenja je bilo skoro koliko i ljudi na planeti, cak i više od njih kada se tome dodaju Jevreji, koji uvek imaju po nekoliko. Analiticari su na televizijama iznosili svoje procene. Izgledalo je kao da sve izmice kontroli. Arapi su pozvali sve Muslimane na Džihad. U Iranu i Iraku vec su proglasili ratno stanje i otvorili silose za poletanje raketa sa nuklearnim i biloškim glavama. Jedva su cekali da dokrajce Izrael. Bes zbog paljenja Džamije u Jerusalimu nije se stišavao, vec se ispoljavao urlicima na ulicama Islamskih zemlja. Od dalekog istoka Indonezije preko Pakistana do Jordana i Egipta, sve do zapada preko Sudana i Libije, Maroka i Alžira i Tunisa. Upravo istim putem koji je pre više hiljada godina pokazivao Adam Havi, odande ka tamo. Na liniji sever jug postojala je zabrinutost i dilema. Svet se ukrstio ponovo u svojoj istoriji. Po vertikali zabrinutost i molitve, po horizontali histerija i ratobornost. Centar preseka ovog krsta odluke, ponovo je, kao i na pocetku stvaranja svemira bio, JERUSALIM. Stožerna tacka galaksije ili centar od koga se pravi krug. Prva i jedina tacka. Mesto na koje se u školama na tablama ili sveskama prisloni šiljasti deo šestara da bi profesori i ucenici nacrtali krug. Sada su svi profesori i daci bili u istom brodu odluke. Stari i do tada nedovoljno poznati spisi i dokumenti o znacaju Jerusalima, poceli su da se iznose pred kamere televizija. Rabini su i Njujorku, Londonu, Parizu, Amsterdamu, objašnjavali su gledaocima znacaj i starost ovog grada, odluke. Govorili su da je na mestu tog današnjeg grada, nekada davo, nastao Adam, da je tu postao covek. Prvo ljudsko bice koje poznaje boga. Da se tu, posle odlaska iz Edena ponovo vratio i napravio prvu akademiju. Da je na jednom Jerusalimskom brdu nesretni Noah, po izlasku iz svoje barke, isto tu sagradio svoju akadmiju. Da je njegov sin Šem, po kome su nastali Šemiti, ili kako je uobicajeno da se kaže, Semiti tu osnovao, ponovo akademiju, koju je prvi podigao njegov predak Adam i otac Noah. Da je tu, kod Evera, cukun unuka Šema, ostao i Isak posle provere vernosti njegovog oca Avrahama, Bogu, koji mu je prvo, dao nalog da ga žrtvuje, a onda, videvši, odlucnost Avrahama da ga i izvrši, povukao. Tu se školovao. Tu je kralj David krunisan za kralja Izraela. Njegov sin Solomon izgradio Prvi Hram Bogu. On je posle rušenja, cetiri stotina godina kasnije ponovo sagraden, kao Drugi Hram. Da bi ga Rimljanji ponovo posle cetiri stotine godina iznova srušili. I to opet na isti dan i mesec, deveti Av. Mnogo vekova kasnije Arapi su namerno na ovom istom mestu sagradili Zlatnu Džamiju, koja je sada bila u plamenu. Povrh svega rabini su tvrdili još fantasticnije stvari, iznoseci dokaze iz Midraša. Da je Bog poceo stvaranje zemlje i svega na njoj upravo u Jerusalimu. Da je tu položen ‘even šetijah’ -kamen temeljac, upravo onaj, na koji se spotakao Adam, a zatim sve rasuto po svetu da se deli, spaja, umnožava i razmnožava. I još dalje. Da je cela galaksija, ceo Mlecni Put, imao, i još ima taj kamen temeljac u Jerusalimu. Tacno na onom istom mestu gde je sada i Or sleteo. Tamo gde bi trebalo da bude Treci i poslednji, ovoga puta vecni Hram Jevrejskom Bogu. Tamo gde je sada gorelo. Jerusalim je bio pocetak pupcane vrpce galaksije, oko koga rotira ceo postojeci svemir. Pocetak genetskog lanca života. Sada je bilo ocigledno da je on i kraj tog lanca. U njemu je Iskov sin Jakov, od koga je nastao Izrael, video u svom snu lestvice, koje su jednim krajem na zemlji a drugim na nebu i andele koji se po njima podižu i silaze. Te merdevine, taj genetski lanac, sada je ljudima bio poznat. Mogli su, da ga ostave kakav je dat od Boga ili ga izmene. Postalo je jasno da ovde nije rec više cak ni o sudbini covecanstva i zemlje, vec cele galaksije i svemira. Sunca, meseca i svih zvezda. Ko je bio sposoban sada da donese ikakvu odluku. Pisac? Reditelj? Animator? Producent? Ti koji citas knjigu? Ili oni koji gledaju film? Rabini, popovi, muslimani, politicari, naucnici, mudraci, muškarci, žene, tirani, deca, obican svet ili On? 45 I pored dileme, odgovor je, kako je vreme prolazilo, polako poceo sam da se namece. Svi ucesnici u razmišljanju imali su kao i uvek svoj stav, kao i pre ovog iznenadnog i uzbudljivog dogadaja. Ono što je najinteresantnije, niko ni posle sletanja Ora nije svoje mišljenje ni promenio. Svi su ostali pri svom. Niko nije ni hteo da cuje ono drugo. Kao što je bilo pre pojave Ora, tako je nastavljeno i kada je on došao. Pažljivim posmatracima bilo je tek tada jasno, da je odgovor na pitanje: 'Da li i jedan dogadaj, ma kako važan, išta suštinski menja?', negativan. Objasnili su po redu i pošli od vrha. Šta je mislio Bog niko nije mogao da zna. Ono što se znalo je zapis u Bibliji. U ime Boga to su saopštili Proroci, kojima se, s obzirom na kriterijume po kojima se oni priznaju i prihavataju, moralo da veruje. To je bar tako kod vernika. Tamo je sve bilo jasno. Mešaja ce doci i uraditi ono što traba da uradi. Obican svet je kao i ranije ostao obican. Njega je to interesovalo površno, kao i sve ostalo u životu. Uglavnom kao tema za razgovor i prepricavanje. Sve u stilu: "Znaš li šta ima novo? i "Nije to moja briga". "Ima ko o tome odlucuje." Deca su im se uglavnom pridružila, bar ona nešto veca. Oni najmladi su se igrali, kao nekada davno Bane i Manja, i nisu se opsedali ovim problemom. Tirana je bilo malo u to vreme. Žene su više mislile na sudbinu svoje nezašticene dece, nego na sve ostalo. Njima je jedino stalo da sve prode bez rata i uništavanja. Muškarci su bili kao i uvek podeljeni u svojim mišljenjima u zavisnosti kojoj grupi su pripadali. Vernicima ili Ateistima. Niti su jedni verovali drugima niti ovi drugi prvima. Sve je ostalo kao što je i bilo. Citaoci ove knjige cekali su nastavak teksta. Kako su svi bili u svojim rovovima, odluku je morao da donese neko cije je mišljenje obavezujce za sve ucesnike u razmišljanju. Onda je krug onih koji ce doneti odluku poceo da se sužava, kao što je oduvek i bilo. Ispali su iz igre svi, koji nisu imali nikakvu moc donošenja važnih odluka. Drugim recima svi narodi sveta, odnosno za neki promil, manje od 100 odsto covecanstva. Ovo je išlo po pravilima organizacije ljudskih društava. Po logici ustaljenih Upitnika i Predloženih odgovora. Pitanje br.1. Šta je coveku potrebno u životu? Odgovori: a) Sreca b) Bogatstvo c) Zdravlje Uputstvo i sugestije. Ako zaokružite odgovore a) i b) , morate da ih definištete. Odgovor c se nekako podrazumeva. Posle razmišljanja videcete da, ukoliko zaokružite odgovor a) su vam potrebni novci, za b), se to podrazumeva. Primedba: Više od srece niko ne može da traži. Zato se pretpostavlja da bi bar vecina nju zaokužila. Ipak potrebni su i sledeci preduslovi. 1.Zdrava i svakodnevna ishrana, bez bojazni da ce ponestati dok ste živi. 2.Dobra i klimatski prilagodena odeca. 3.Kvalitetno i prostrano mesto stanovanja. 4.Zdrava i uspešna deca. 5.Dobar i prepun ljubavi i seksa, brak. 6.Prevoz u kome se uživa. 7.Uvažavanje drugih. 8.Zadovoljstvo na licima drugih ljudi. 9.Odlazak na sve destinacije sveta, kada se to poželi. 10.Jasna i svakodnevno nepomucena pamet. 11.Posao koji se obavalja uz veliko i svakodnevno zadovoljstvo i donosi velike sume novca. 12.Život u bogatstvu, što se takode podrazumeva. 13.Život bez bolesti, što se podrazumeva. Na ovoj listi pojavlju se i sledece anomalije: 1.Želja za vladanjem nad drugima. 2.Uživanje u patnji ljudi. 3.Sudenje o ljudima. 4.Izazivanje sukoba, tuca i ratova. 5.Zavist. 6.Ljubomora. 7.Prekomerno bacanje hrane. 8.Svakodnevno pracenje mode. 9.Preterivanje u kvadratnim metrima stanovanja i broju takvih objekata. 10.Previše brakova i švalaranja. 11.Preterivanje u voznom parku. 12.Previše turizma i dokolicarenja. 13.Ogovaranje,spletkarenje i psovanje. Primedba: Duži ostatak liste nije predmet ovog upitnika. Pitanje br.2. Kako do svega ovoga doci? Odgovori: a) Moram prvo da postojim. Znaci da sam roden i živim. b) Da ucim, radim i zaradujem. c) Da pazim na svoje zdravlje. Uputstvo i sugestije. Ukoliko zaokružite odgovor pod a),… Formular je na više strana iznova pocinjao i završavao pitanjima i odgovorima, garniranih uputstvima i anomalijama. Sve što je trebalo da se uradi, da onaj, koji je dobio u životu ovakav formular sedne i sam ga za sebe ispuni. Za one koji su lošije informisani data su i veoma uprošcena objašnjenja problema koji se rešavaju ovim formularom. Na primer: Kada covek ima neki problem, on prvo sam traži rešenje. Ukoliko ga ne pronade traži ga od drugih, njemu najbližih. Kada shvati da ni oni ne mogu da išta reše, ide dalje. Ukoliko je telesno bolestan ide kod lekara i od njih zavisi. Lekari zavise od onih koji ih finasiraju. Ovi opet, od onih još bogatijih, koji su organizovani u politicke partije i regrutuju nacionalne politicare. Sve skupa vrh do koga može da dode neko, ko ima problem je šef države. Tu je sve iscpljeno na nivou jednog naroda. Onda pocinje drugi krug. Mali narodi zavise od velikih i bogatijih država. One unutar sebe zavise od najbogatijih ljudi u njima. Tu je vec podrucje zgusnute moci, nešto slicno sjaju generatora, koji može da da, ili uzme energiju. Ukoliko covek ima finasijski problem, rešenje ima slicnu putanju, od dna ka vrhu. Od šefa do direktora i dalje sve do poslovnih banaka. Njihov Rim, u koga se slivaju svi putevi je nacionalana centralna banka. Ona i sve banke sveta se slivaju i zavise od Svetske banke. U njoj sve je u rukama onih koji tu rade. Ne ni u njihovim, vec samo onih, koji donose odluke. Cak ni oni nisu do kraja samostalni. Zavise od vlasnika banke. Ona je vec odavno u privatnim rukama. A onda sve dalje zavisi od njihove volje i reci koje izgovore. Ako kažu rat, on ce i biti, ako kažu mir on ce i biti. Ako kažu recesija ili inflacija, one ce i biti. Ko osim njih može da zna šta je istina, kada oni finasiraju one koji tu istinu iznose kao naucna otkrica. Ko može da utvrdi koliko novaca izlazi iz banaka osim da se veruje njihovim recima. Ko uopšte može da izbroji sav novac na svetu. Ima ga onoliko koliko neko kaže da ga ima, a onda sve dalje pociva na poverenju. Realna istina ovde ne postoji. Nemoguce je da se utvrdi. I na kraju zakljucak, da su samo zbog ovoga, svi narodi sveta ispali iz igre, za koju uglavnom i služe, iako to ne znaju i ne žele da prihvate. Suviše je bolna, fantasticna i mnogima neverovatna ova istina. Ljudi jednostavno ni ne žele da u nju veruju, a cesto i nisu u stanju. Srušili bi svoje živote sagradene na obmanama i pogrešnim informacijama koje imaju. Koje im se nude od detinjstva do starosti. Ostali su znaci, samo promili covecanstva. Najviši politicari zajedno sa njihovim sponzorima-biznismenima. Sveštenici. Rabini i Imami. Kasnije krug se još sužava i završava na najbogatijim ljudima sveta, koje u Srbiji zovu vladari iz senke. Onda je bivao sve manji i manji i okoncao se na onome koji ga je i zapoceo. Na producentu. Tako gledano njemu je bilo jasno šta ce da uradi. On nije imao dilemu. On je sve ovo naredio i odradio. On je zamenio originalnog Ora u svemiru pre sletanja na zemlju i doveo njegovog dublera istog lika u Jerusalim. On je u realnosti pravio film koji je snimio reditelj i koga su oni u bioskopu gledali. Pravio je i film van biskopa, koga gledaoci nisu želeli da vide u pravom svetlu. Dilema koju su još imali svi u Jerusalimu bila je zapravo nepostojeca. Nju je izneo Or, kada je podsetio prisutne šta ih sve ceka. Producent nije imao dilemu. Animator i reditelj radili su što im je on govorio. Glumci ono što im je reditelj nalagao i tražio. Oni su se držali sinopsisa, koga je pre pocetka snimanja pregledao i pristao da finasira producent. I on je bio poput Rima u koga vode i dolaze svi putevi. Pisca knjige niko nije ni pitao. Njegov tekst je inace, promenjen još pre pocetka snimanja. Jedino su rabini bili podozrivi, zato su tražili vreme da još razmisle i sve provere. Ni popovi nisu imali dilemu. Oni su Ora odmah prihatili. Jedini koji su, osim producenta, znali u ovom trenutku šta žele, bili su Arapi. Džihad, "sveti" rat Muslimana protiv Izraela i Jevreja. Film je znaci bez ikakvih dilema mogao da se nastavi. Trebalo je to samo da shvate Or, rabini i popovi koji su bili sa njim. Nisu morali dugo da cekaju. Rešenje su ponudili Arapi. Jednostavno kao i u vreme kada su provocirali Jevreje u vreme Davida svojim Golijatom, sada su otišli korak dalje. Lansirali su neke od ranije pripremljenih raketa. Nebo nad Jerusalimom se zapalilo poput ognja generataora, kao što je prorocanstvima i predvideno. Ovog puta on je uzimao, a ne davao energiju i živote. Veliki bljesak na platnu bioskopa pracen prodornim zvucima i glasnom muzikom bio je više nego jasan. Dok se još cula buka posle stišavanja ekspolozije, platnom su krenula slova, u pratnji muzike. Pisalo je: Velikim naporima covecanstvo je uspelo da spreci totalni svetski atomski rat. * Zadržan je u okvirima Bliskog Istoka, na kome je sve bilo kao što su Prorocanstva i predvidala. * Snovi su ipak sledili usta. Bili oni sanjani ili u javi. Bilo da ih govori snevac ili Prorok. Sve sledi usta i reci koje iz njih izlecu poput ptica. * Mnogo godina kasnije u izgraden je Treci Hram. * Ljudi su tada, najzad shvatili da su prethodne generacije uzaludno raspravljale i sporile se o pocetku života i nastanku sveta. Bilo je svima jasno da je stvaranje vecno i neuništivo. * Da nema pocetka i kraja. Da krug ima samo jedan CENTAR i da sve oko njega kruži. Da ljudi, kao i sve ostalo u svemiru oduvek postoje. * Jedino što se smenjivalo bila su njihova imena, dela i planete na kojima su živeli. Zatim je na platnu krenuo spisak ucesnika filma, i na kraju kurtoazna recenica. * Snimanje ovog filma ne bi bilo moguce bez svesrdne pomoci. Tanaha (Biblije), Talmuda, i brojnih drugih spisa, kao i studijama i analizama Rabina tokom duge Jevrejske istorije. Nije bilo potrebe da se išta više snimi. Ono što je nastupilo posle vec je prikazano dok je Or upozoravao ljude na platou, šta ce da se dogodi, ukoliko se prorocanstva obistine. Svima koji su napuštali bioskop bilo je jasno da jesu. Onima koji još citaju ovu knjigu, jasno je, da nisu. A da li ce??? Naravno, ponovo, svi, imaju svoje mišljenje i formulare ispred sebe, koje popunjavaju. Rahel i Debi su ipak, napustile bioskop i sada i one ispisuju svoje odgovore. Svaka za sebe. Or koji je prema originalnoj knjizi otišao u Srbiju je i dalje sa Leom. Šta je sa njima zna jedino pisac. Pre nego je napustio svemirski brod nad Srbijom, Or je poslao Pismo. Ono još putuje i nije stiglo do svoje destinacije. O Oru koji je otišao sa rabinima i popovima ništa se ne zna. Da li je preživeo ili ne onaj bljesak. Ovo je za sada poznato jedino producentu. On jedino zna. Sudeci da je na kraju filma pisalo da je izgraden Treci Hram izgleda da je ostao živ. Ukoliko nije. Neko sa njegovim imenom jeste. 42 Ono što niko ni u bioskopu nije znao, je, da su animator i reditelj zaista promenili originalni tekst. U knjizi je Or neprimeceno sleteo u Srbiju. Istina uz veliku grmljavinu i nestanak struje na sletnoj pisti. Zatim se izgubio medu ostalim ljudima koji su napustili aerodrom, i nastavio da živi kao i svaki drugi covek, pre nego što je opazio Leu, i zapoceo novi život na temeljima prethodnog, od koga su ostale samo slike u secanju i Satanska nostaligija za prošlim koji je odleteo u nepovrat. Ovu pricu je Štajner želeo da izbegne i zato je tražio od Flescha, da o njoj ne piše. Ni ovo medutim, nikada i ne bi bilo moguce, da tekst nije promenjen. Njegov brod iz svemira bi sigurno bio zapažen, da svetska javnost nije pratila dogadaje u Izraelu i sletanje svemirskog broda u Jerusalimu. Covek ove suštinske izmene, bio je niko drugi do glavni producent filma. Onaj koji je sedeo na celu stola i ne samo poznavao nego i posedovao tajnu i moc brojeva, ispisanih na zelenkastim pravougaonim kao flispapir tankim plocama nastalih od drveta. Nedugo posle sastanka sa rediteljem i dvojicom ko-producenata, on je okrenuo telefon i sagovorniku objasnio šta treba da radi. Par dana kasnije, bez prisustva novinara, u najvecoj tajnosti, iz Kejp Karnavala, lansirne rampe, u svemir je poslat isti brod kao i Orov, sa jednim kosmonautom. Bio je to covek koji se vec dugo pripremao za preuzimanje uloge Ora-Mesije. Licio je i fizicki na Ora iz knjige. On je u tajnosti obucavan za sve poslove koje ce obavljati kada bude prihvacen, kao dugo cekani kralj, potomak Davida i njegove dinastije Jude. Prema jednom predanju, u koga malo ko od razumnih vernika veruje, on ce doci direktno sa neba i sleteti u Jerusalim. Producent filma je procenio da je ovaj scenario efektniji i da je taj trenutak sada stigao. Plan je bio doista jednostavan. Dok Orov brod u knjizi, odlazi u Srbiju, novolansirani, u realnosti, sa Orom-Mesijom ce otici u svemir i odmah se vratiti i izazvati svu onu pometnju. Dok je u orbiti, istovremeno sa originalnim Orom, izvršiti transfer svih informacija i znanja koje je Or u svemiru prikupio i prebaciti ih u mozak Ora koji je nedavno lansiran. Tako je Or, koji se našao nad Izraelom u ulozi Mesije, bio i telesno i duhovno prilagoden prvobitnom Oru. Sve što je smišljeno je i uradeno. Tako se onda i dogodilo. Sva pažnja svetske javnosti preusmerila se sa prvobitnog Ora, koga su znali samo oni što citaju knjigu, na njegovog dublera. Za to vreme prvobitni Or, je neprimeceno sleteo u Srbiju. Ono što ipak nikada nije bilo jasno, kako je i animator mogao da zna za ovakav obrt u zbilji i baš tako i promeni sinopsis. Pretpostavka je da je njegova materija i mozak uhvatila signale i informacije koje je glavni producent rekao preko telefona. Odlazak drugog Ora u svemir zaista, niko nije znao, osim onih koji su to sproveli, a animator nije bio menju njima. Tako se došlo do sledeceg. Da oni koji citaju knjigu o tome ništa ne znaju. Njima su ipak, poznati detalji, koje nisu znali oni, koji samo, gledaju film. Oni u sali, videli su šta je bilo u nastavku filma. Oni koji su citali, nisu. Sve se odjednom razdelilo. S jedne strane bili su oni koji citaju, a s druge, oni koji gledaju. Jedni su znali za jedno, drugi su videli drugo. Pisac je pisao jedno. Animator i reditelj drugo. Producent trece. On je zapravo bio najopasaniji. On je za razliku od prvih, radio. On je zaista, dao znak da se lansira brod. On je, sasvim je jasno, bio veoma mocan, kada je to, uopšte mogao da uradi. Glavni problem je, što niko pouzdano nije mogao da zna, ko je on. Nije se znalo ni sa kim se druži i planira krupne svetske dogadaje. Moglo je samo da se zakljuci da je on, on, i ništa više, kao što je Or rekao za sebe da je on, on. Pre ove akcije zamene Ora, uspeo je da uradi još nešto veoma važno. Izazvao je požar, koji je uništio podatke, da je prvobitni Or ikada i lansiran u svemir i da se tamo još nalazi. Na zemlji su prošli vekovi, za samo deset godina Orovog odsustva. Producent je znao, da je pre dosta vekova, isto tako, tajno lansiran brod sa jednim covekom u svemir. Kada je izazvao požar želeo je, da za Ora skoro niko, osim njemu slicnih, zna. Cilj odlaska Ora bio je da sazna što je više moguce. Naravno, ovaj poduhvat je morao da se uradi daleko od ociju javnosti, jer bi ljudi bili znatiželjni, šta se sa njim dešava i da li se javlja na zemlju. Gubljenjem traga o postojanju Ora u svemiru ljudi su nastavili da žive kao da se ništa, nikada i nije desilo. Za njih i nije, jer nisu ni znali. Ali bilo je onih, poput glavnog producenta, koji jesu. Za njih je Or bio realnost u svemiru, iako se nije javljao. Znali su da je tamo, i da ce se jednog dana vratiti. Taj dan je sada došao prvo, u filmu. U meduvremenu svemirski letovi su obustavljeni. Ljudi su zahvaljujuci brojnim novim znanjima shvatili, kao i Or u svemiru, da sve može da se sazna na zemlji. Odlazak u svemir bio je preskup i bespotrebno rizican. Tim pre jer je i zemlja vec u svemiru. Pojava svemirskog broda na nebu, zaista, je delovala kao dolazak nepoznate letililce. Zato je kontrola leta u Izraelu pozvala Ora kod sebe. I oni su znali za njega. Jedino što nisu, da je ovaj Or koji je kod njih sleteo, do skoro bio na zemlji u posebnom centru za obucavanje za preuzimanje uloge koju treba da odigra. Zato je i odgovorio na pitanje, odakle je, sa zemlje. Znaci nije slagao. To što mu oni nisu verovali njihova je stvar. Za njih, on je došao iz svemira. Za producenta, on je bio dugo obucavan na zemlji. Za animatora i reditelja on je bio dubler originala, njegova slika i prilika. Za citaoce bio je neko iz knjige, a za gledaoce filma, jednostavno Or. Njima je bilo svejedno šta se sve dešavalo oko filma i kako je sniman. Cela zavrzlama i složenost takvog poduhvata nije im bila važna. Razonoda, jeste. Oni su inace, bili u svom filmu, cak i dok gledaju tudi, na platnu. 43 Ponovo nasta tišina, prekidana jedino grickanjem semenki i puckanjem kesa sa kokicama u sali. Nervozni gledaoci jeli su u mraku sale ne gledajuci, gde su im usta. Kao i uvek u ovakvim prilikama. Znali su napamet put do njih. Na platnu je zaista bila velicanstvena slika. Tako su bar pricali oni koji su gledali film. U krupnom planu Or u svom svetloplavom ogrtacu, duge brade, stoji ispred grupe uglednih rabina, dok se u pozadini vidi njegov svemirski brod. Na platou ogromna gomila ljudi, sa crnim šesirima na glavama i molitvenicima u rukama. Podalje na livadi, izranjavani i preplašeni Arapi koji su nemo posmatrali, šta ce da se desi. Oko svih njih uzbudeni snimatelji televizija i reporteri. Iz Zlatne Džamije na zaravni, podizao se belicasti dim, slican onom u crkvi Svetog Marka, kojim se u Rimu oglašava izbor novog Pape. U pozadini svega obrisi starog - novog Jerusalima. Kamera snimatelja lagano poce da se krece u pravcu Maslinske gore sa koje se, iz tamošnjih crkava, poput reke spuštala vojska ljudi u crnim odorama. Sveštenici i kaluderi, odlucno su se slivali ka zaravni, dok su im se krstovi na grudima njihali tamo-amo. Predvodili su ih najstariji popovi, dugih, sedih brada. Kada su naišli na Arape oni se razmaknuše da produ i propuste ih dalje. Kamera se podiže uvis da odozgo prikaže gledaocima ovaj prizor. Došavši do ljudi sa crnim šeširima, nasta komešanje. Niko nije hteo da se pomeri da oni produ. Najodlucniji popovi poceše da protestvuju, glasno govreci, da moraju da dodu do Ora. "On je naš, a ne vaš!" - vikali su i na silu se probijali kroz masu. Or pokaza rukom da ih propuste bliže. Ponovo nasta žagor i razocarenje najmladih crnošeširaša, koji ga ipak poslušaše. Sada su na platou pored rabina bili i popovi, vladike i kardinali kao i njihova pastva kaludera. Oko svih njih razocarani i prebijeni Arapi. U centru Or i njegov brod. Kada su prišli popovi se blago nakloniše rabinima, koji im uzvratiše pozdrav. Onda prepuni straha i ljubavi pogledaše u Ora i poceše da se krste i klanjaju. On ih pogleda i pomisli. "Naravno. Oni misle, isto što i Jevreji. Da sam ja onaj, koga cekaju. Prvi, da sam pravi i jedini Mesija, a drugi, vaskrsli Hrist, koji se po obecanju ponovo vratio na zemlju, kako je i obecao. Baš neugodno. Kako da im objasnim da sam ja samo covek. Isti kao što su i oni. Istina sa vecim znanjem i iskustvom. Ovo koliko vidim, niko nece moci, a ni hteti, da veruje. Svi se oni oslanjaju na svoje oci i njima veruju. Uostalom, ja sam zaista, ovde pred njima, pred ocima cele svetske javnosti. I to je tako. Sve price o istini niko nece hteti da prihvati. Svi žele, da se samo ostvari ono u šta veruju. Da li je to tacno, nikoga ne interesuje. Koja je cena ovoga ni to im nije važno. Nema kud, vec da nastavim da igram ovu ulogu, za koju sam pripreman toliko dugo. Jedino rešenje je da im govorim istinu, ma kako zvucala fantasticno, drugog, nemam". Podiže istovremeno obe ruke. Jednom pokaza rabinu na celu da pride, a drugom, pozva patrijarha i kardinala. Svi se pogledaše u velikom strahu, iako to nisu javno pokazivali. Cekali su svi vekovima na ovo, a sada su bili uplašeni i još prepuni nedoumice, šta se dešava. Izgledalo je kao da su u snu, koga još sanjaju otvorenih ociju. Kao da nisu ni hteli da se probude. Nisu verovatno, sve ovako ni zamišljali. Možda su mislili da još nije vreme i da je lepše da se ceka nego i doceka. Ipak nisu imali kud, vec da ga poslušaju. Bledi od straha prišli su, neznajuci kako da se ponašaju. Prvi put, ovi ugledni, uzorni, ljudi bili su zbunjeni i prestrašeni. Njihove propovedi i verovanja postali su realnost koju su i sami teško mogli da prihvate. Najzad su dobili priliku, da ono u šta su verovali i ucili druge, sada prepoznaju u realnom životu. Nisu imali gde. Verovanje je moralo da se obistini. Da nije, onda ništa za njih ne bi imalo smisla. Or zadovoljno pogleda u njihove uplašene oci, i pomisli. "Naravno. Oni imaju više razloga za strah od mene, nego, ja od njih. Ja znam ko sam. Oni misle da znaju, ko sam. Tu je moja prednost. Vidim im u ocima, da bi želeli, da sam i dalje samo ideja, misao ili nada, a ne realan covek ispred njih. Da li su oni zaista i želeli da se ovo desi? Da se iznenada pojavim sa neba i banem ovde u Jerusalim, ili su to samo želili recima u molitvama. Ipak nemaju kud. Ja sam ovde. Tu sam, gde sam. Dobri ljudi. Hvala vam što ste me sacekali u ovolikom broju" - mirno rece Or na hebrejskom i pogleda ih. Uostalom, jedino taj jezik su ovde u Jerusalimu i mogli da razumeju. Znali su ga svi. Popovi, Kardinali, Arapi, i naravno Jevreji. Rabin ga je i dalje podozrivo i pronicljivo proucavao. Odvaži se i rece uplašeno i zbunjeno, ali odlucno. "Mislili smo da ce sve da se odigra drugacije. Prema našem predanju Mešaja ce biti obican covek, kao što smo i mi, skroman i prepun Božijeg duha. Da ce doci tiho i iznenada, kada se niko tome ne nada. Prirodnim putem. Istina, neki su pisali da ce možda biti i na ovaj, moglo bi da se kaže, natprirodan nacin. Malo ko od nas ovde" - i pokaza rukom na ostale rabine i Jevreje, "je verovao u to. Mi, inace, ne verujemo u cuda. To rade drugi i nehoticno pogleda na popove". "Vi i sada sumnjate! - dobaci jedan uzbuden i fanatican kaluder, te nastavi. "I sada mislite da On, nije onaj koga cekate. Mi znamo da jeste. Znali smo to i pre par hiljada godina. Vi niste. Vidimo da nastavljate po starom. Da li vi uopšte verujete u Mesiju?" - završi uzbudeno. "Da" - smireno odgovori rabin. "Ali mi imamo mnogo zahteva od njega. Moramo da se sami uverimo u to. Nije to toliko jednostavno kao što možda neki od vas misle. Za sada sve lici na njega, i to prihatamo. Ipak morace da se dokaže, pred svima nama, pre nego što ga do kraja prihvatimo". "Da covek ne poveruje?!" - rece jedan stariji sveštenik. "Isto kao i onda. I sada je potrebno da se dokazuje, ko je ovaj covek" - rece iznervirano. Rabin samouvereno odgovori. "Da. Potrebno je. Znate ovo je jako krupna stvar. Mi je cekamo duže od vas. To je i jedna od suština naše vere, našeg postojanja. Sada kada se dešava moramo da budemo jako obazrivi. Suviše je bilo do sada lažnih Mešaja". Jevreji poceše da odobravaju reci svog rabina, koji nastavi. "Znate li šta bi trebalo da zna ovaj covek? Sve što niko od nas, cak i najumnijih ne zna, niti može da zna. Da nepogrešivo predvidi buducnost, sa svim detaljima. Da zna gde se nalaze izgubljene stvari ljudi, tokom vekova. Da tacno locira gde se nalazi Zavetni Kovceg koji je napravio Becalel sin Ura, sina Hura, po Mojsijevim nacrtima, dobijenim po nalogu Boga i koji sada leži sakriven, ovde, negde u hodnicima, ispod mesta gde je bio naš Prvi i Drugi Hram, a sada se tu nalazi ova Džamija. Da istinu prepozna po mirisu. Da presuduje, ko je kriv, a ko ne, samo po svom njuhu, a ne i cinjenicnim dokazima. I što je najporaznije za mnoge ovde" - pokazujuci na Arape, "da sazida naš Treci Hram. Evo baš tu gde se nalazi Džamija. Ukoliko je on taj, morace da je sruši i sagradi naš Hram. Da li ste svesni šta ce se dogoditi ukoliko je ovaj covek" - pokaza na Ora, "Taj, koga cekamo. On ce voditi ratove protiv svih neprijatelja Izraela, a njih ima ne malo. I to ne obicne, vec velikih razmera. Da li ste svesni šta ovaj covek sve mora da uradi. Ukoliko se to desi mi cemo prihvatiti da je on taj koga toliko dugo cekamo". Rabin nastavi da iznosi i ostale zahteve, koje Mešaja mora po Jevrejskom verovanju da ispuni. Popovi se ucutaše. Rabin se okrenu ka Oru, i samouvereno i smireno upita. "Da li si Ti Taj? Da li si u stanju da sve to uradiš?" Or mu na isti nacin uzvrati pogled. "Rabine. Sve je što si rekao, je tacno. Znam i sam da se sve to zahteva. To uostalom piše u mnogim vašim knjigama. Piše, medutim i to, da Mešaja nece sve sam da uradi. Zato vas ja sada pred svima i celim svetom pitam. Da li ste vi spremni na sve to? Da li ste u stanju da prihvatite odgovornost za sve pomenute dogadaje. Ja sam spreman, a vi?" Rabin ocuta. Pogledom potraži ostale koji se uznemiriše. Nasta tajac. Or nastavi. "Hocete da se ostvare prorocanstva? Onda to znaci izmedu ostalog i veliki rat. Svetski rat. Samo Izrael ce prema pisanju Proroka sahranjivati svoje poginule šest meseci. Ljudi ce bežati u pecine i tamo tražiti spas. Živi ce zavideti mrtvima što ne moraju da ponovo da umru. Voda ce biti zagadena, hrana takode. Ljudi ce jesti leševe svoje dece. Deca svojih roditelja. I na kraju, ono što je najstrašnije, preživece veoma malo ljudi na zemlji. Uglavnom onih koji uspeju da se sakriju u pecine. Sve ce nestati. Sva dosadašnja civilizacija. Svi tehnološki uredaji. Oni malobrojni, koji ostanu imace samo pamcenje da je ikada išta i postojalo. Ali kome ce to moci da dokažu. Koliko od vas ljudi, od vere, se uopšte razume u tehnologiju, u struju ili kako da je napravi. Kako da spremi hranu. Da napravi vatru. Da sazida kuce, uvede vodu u njih, pronade pijacu vodu. Ostace vam samo reci, kojima možete, da nekom, ko nastane posle onih koji prežive, pricate kako je bilo pre svega ovoga. Prva generacija ljudi posle rata ce možda i da vam poveruje, a svaka sledeca sve manje. Reci ce da izmišljate i da ranije nikada ništa nije ni postojalo. Tako je bilo i ranije, tokom istorije. Mladi nikada nisu dovoljno verovali starijima, koji su prošli put kojima i oni sada idu. Misle da stari nikada nisu bili u njihovim godinama. Kada se sve smiri i vazduh ponovo rascisti naseljavace te se u gradove, i tamo nastavljati poroke, koje ste od uvek imali. Živecete u bezakonju, jer nece biti nikoga kome ce da se veruje da postoji i bolji život. Uostalom, kao i sada. Svi ce misliti da je život poceo njihovim rodenjem i da pre njih nije bilo nikoga koji nešto zna. Sve skupa ponovicete pricu koja je vec zapisana. Opet ce biti sve isto. Jedina razlika je što ce ovoga puta da piše da je Bog posle sedmog subotnjeg ciklusa ponovo uništio ljude, kao i u prethodnih šest. Na kraju pitam ja vas. Ko od ovde prisutnih može da preuzme na sebe takvu odgovornost za sudbinu celog covecanstva i dalje istorije? Da li ste Vi, narode Izraela, spremni na to? Ako jeste i ja sam" - zakljuci Or. Ljudi širom sveta, koji su ovo gledali preko televizije poceše da razmišljaju i raspravljaju sa svojim bližnjima. Svi su bili svesni da se u Jerusalimu u ovom trenutku donosi odluka o sudbini cele planete. Telefoni se ponovo usijaše. Culi su se i na platou na kome se vodio ovaj razgovor. Svi su imali svoje mišljenje. Najveci vernici nisu imali dilema. Oni su bili za. Važno je da se obistini prorocanstvo. Koja je cena. Nije važno. Bog zna šta radi. Ateisti su bili protiv. Oni su ovde videli samo opasnost po sopstvene živote. Nije im bilo jasno da je neko zbog verovanja u stanju da krene u uništavanje ljudskog roda. Proizvodaci oružja zadovoljno su trljali ruke, pored televizora, nesvesni da ce u ovakvom ratu i oni nestati sa pozornice. Pacifisti i zeleni su se zgrozili nad onim što se dešava u Jerusalimu, koji im inace, nikada nije bio jasan. Cak i popovi su se zabrinuli i uplašili, podsecajuci se Otkrovenja po Jovanu. Sada su imali priliku da se u ovo prorocanstvo i sami uvere. Šta više, da ga i sami sprovedu. Imali su dilemu:da nastave putem verovanja i dozvole da ono postane realnost, ili da prestanu da veruju. Isti još veci problem imali su i rabini, iako to nisu hteli da pokažu. Prošli put, kako su rekli popovi, ova prica kod Jevreja nije prošla. Nije bilo još vreme, tako su govorili. Šta sada? Kada je sve ocigledno i pred ocima celog covecanstva. Kom se carstvu prikloniti. Verovanju ili odustajanju od njega. Prvo, znaci veliki atomski i biološki rat. Drugo, kraj religije Judaizma I Hrišcanstva. Bilo je zaista teško. Možda je najbolje da krenu po oprobanom receptu. Još nije vreme. Sve ce se desti u buducnosti. Or je cekao odgovor koji nije dolazio. Rabin ga pogleda i rece. "O svemu cemo, kako sam vec rekao, da promislimo. I ti ceš morati da položiš testove. Ukoliko prodeš, bice ono što mora da bude. Ako je to, sada, naka bude sada. Podimo odavde da se odmorimo svi" - rece. Popovi se pobuniše. "Mi ga priznajemo i bez provere" - rekoše. "Neka pode kod nas" - navaljivaše. Or odluci. "Podimo svi zajedno. Bar vi najugledniji i odgovorniji" - rece. Narod poce da se razdvaja ne bi li ih propustio, a zatim prepun utisaka poce da se razilazi uz glasne komentare. Kada su svi otišli, Arapi poceše da dovlace kofe vode te gase svoju Džamiju i uz urlike izražavaju svoj bes. * * * * Na platnu se ponovo videla tackica koja se velikom brzinom približavala atmosferi zemlje. Izgledala je poput komete, zvezde padalice koja se sprema da nekome ispuni želju. Uletela je u plavicast vazduh i spremala da padne na zemlju. Or, koji je bio unutar ove, spolja goruce tacke, bio je nemocan da išta promeni osim da prikovan za sedište nemo posmatra šta ce da uradi njegov kompjuter koji ga je i vodio sve vreme. Brod poce da usporava i poput helikoptera lagano nastavlja da se spušta. Na komandnoj tabli lampice su se palile jedna za drugom. Sve je ukazivalo na veliku uznemirenost. Ljudi na zemlji bili su u stanju velike pripravnosti i užurbano se premeštali naoružanje sa položaja na položaj. Kao i uvek kada se suocavaju sa necim novim bili su spremni da potegnu oružje. Amerikanci pre svih. I ako su ovo cekali vec hiljadama godina, sada kada se sve odvijalo pred njihovim ocima, bili su uplašeni. Neki su od uzbudenja plakali dok su gledali u nebo. Na svim televizijama sveta je pod hitno prekinut program da bi se covecanstvu saopštila vest, da je u zemljinu orbitu ušao nepoznati leteci objekt, koji za razliku od onih ranije videnih, ne pokušva da pobegne munjevitom brzinom u nepoznatom pravcu. Nije licio ni na cigarete ili slicne valjkaste oblike. Bio je obican. Or cu poruku, koju je preneo kompjuter. "Predstavite se!" - culo se. Ne dugo zatim pitanje se ponovi na svim jezicima koje su ljudi znali. "Molimo odgovorite. Ko ste? Odakle ste? Šta hocete?" - ponavljao je glas. Or pride mikrofonu, pomislivši: "Suviše pitanja postavljaju." Ipak odgovori ono što je saznao u svemiru. "Ja sam Ja". Nasta tajac. "Molimo pojasnite?" - cu ponovo pitanje. "Ja sam onaj koji jesam" - ponovi Or samouvereno. "Samo to?" - cu ponovo pitanje. "Da. Drugog odgovora nema" - ponovi Or. "Iz kog pravca dolazite?" - nastaviše. Or pogleda u koordinate navigacionog kompjutera te rece. "Iz pravca Oriona u blizini sazvedžda Bika" "Odakle ste?" - pitaše sa zemlje. "Odavde" - rece Or. "Sa zemlje??" - upitaše zemljani. Za to vreme kompjuteri sveta su poceli da se usijavaju. Informacije su letele prostorom. Od glava onih koji ih izbacuju, preko dirki na kompjuterijma i zvucnika na mobilinim telefonima, pa sve dalje do satelita u orbiti od kojih su se odbijale i sletale ponovo u kompjutere i telefone na drugim stranama sveta. Završavale su u ušima onih koji ih slušaju i ocima onih koji ih gledaju na ekranima, da bi se na kraju izgubile u lavirintima njihovih mozgova. Onda su posle munjevite obrade kretale istim putem nazad do onih prvih koji su ih poslali. Sve je pretvoreno u pravu mrežu nevidljivih niti informacija koje su se nadvile nad zemljom. Bila je ona tu oduvek, samo je sada pocela da isijava, cak i da postaje vidljiva. Izgledalo je kao da atmosfera zemlje pocinje poput velike lampe da sija svojim plavicastim tonovima. "Da" - Odgovori Or. "Da li ste ljudsko bice?" - cu pitanje. "Da. Jesam. Covek sam". "Koliko vas ima?" - nastavi glas sa zemlje. "Sam sam" - odgovori Or. "Sami?" "Da". "Šta hocete?" "Da sletim" - odgovori Or. "Gde? U koju zemlju?" - cu pitanje. "Nije važno, samo da sletim" - objasni Or. Neki od citaoca sa dobrim pamcenjem se iznerviraše. Ovo je stvarno suviše. Još na pocetku je napisano da je Or sleteo neopaženo. Pogledaše u knjigu u pronadoše tekst. "Or je nekako uspeo da se vrati neprimeceno na zemlju. Sleteo je nocu, pa ga usnuli kontroliri leta nisu opazili. Znao je da mora da pronade nekog od novih jer su njegovi ispisnici negde otišli, nestali. Bio je najstariji na zemlji, iako to osim njega, niko nije primecivao. Izgledao je normalno za svoje godine, kao i oni koje je poceo da susrece." "Evo ovde jasno to piše"- rekoše. Ono što oni nisu znali je da je reditelj ipak, malo promenio scenario. Nije cak ni on. To je uradio animator koji je od reditelja, posle susreta sa producentima, dobio odrešene ruke. Na kraju, ipak je on bio zadužen za efekte filma. Citaoci koji nisu videli film strogo su se držali knjige, u kojoj je bilo, kako je pisac napisao. Nije bilo, kao na filmu. U knjizi je Or zaista otišao u Srbiju i sreo Leu. Iznenada Or cu glas. "Kod nas ce da sleti. Mi ga cekamo sa nestrpljenjem, vec hiljadama godina". "Kod vas? Koji ste vi?" - upita Or. "Izrael! Ovde cete da sletite. Ovde ste jedino dobrodošli. Mi znamo ko ste!" - rekoše sa zemlje. "Znate ko sam???" - ponovi Or, cudeci se. "Da. Znamo. Rekli ste sami. Mi znamo šta je taj odgovor znacio. To nam je bilo dovoljno". 40 Or podesi koordinate navigacije ka Jerusalimu i pritisnu enter. Dok se brod lagano približavao odredištu, pomisli. Bice ovo velika zbrka. Oni sigurno misle da sam ja onaj koga cekaju. Da sam Mesija - Spasitelj. Onaj koji ce doneti spas celom covecanstvu. Bice ovo jako teško da se razjasni. Ja znam da nisam, ali kako i njih da u to uverim. Kada neko u nešto veruje, nemoguce je da mu se promeni mišljenje, uprkos svim suprotnim dokazima kojima raspolažeš. Za to vreme u zemlji Izraela zavladalo je veliko uzbudenje. Ljudi su ushiceno gledali u nebo i molili se u delirijumu. Ovog puta i najmirniji vernici dovodili su se do stanja transa. Drugi, koji nisu u ništa verovali bili su beli od straha kao da su izgubili i zadnju kap krvi. Kao i njihovi davni preci u vreme Bogojavljanja na Sinaju. Sa nevericom su gledali u nebo i cuteci posmatrali vernike kako u ekstazi slave i dobacuju im. "Zar nismo oduvek pricali da ce do ovoga da dode. Niste nam verovali. Šta sada imate da kažete? A?" Igrali su od radosti. Rabinat u Jerusalimu se pod hitno sastao uz veliku uzbudenost mladih rabina. Oni stariji nisu su pokazivali emocije, iako je sve u njima gorelo. Generatori njihovih života su se usijali. Prebirali su po svojim glavama sve informacije koje su trebale da se spoje, a nije ih bilo malo. Najveci verski autoriteti vec su se culi sa ostalim rabinima širom sveta. Svi su najavili dolazak u Jerusalim. Jevreji su od izlaska iz Egipta i primanja zakona na Sinaju, sada posle toliko hiljada godina bili u stanju najvece uzbudenosti. Širom sveta ostavili su svakodnevne aktivnosti i zalepili se pored svojih televizora i radio aparata. Berze su prestale da rade. Pridružilo im se gotovo celo covecanstvo. Odjednom za nikoga nije bilo važno šta rade komšije, ko je bogat, a ko ne. Ko je u pravu, a ko ne. Kakvo ce biti vreme ili kretanje akcija na berzi. Sve svakodnevno je stalo. Postojala je samo jedna vest i svi su cekali da vide šta ce da se desi kada brod iz dubina svemira sleti u Jerusalim. Sve je došlo iznenada, kada niko na to nije ni pomišljao. Uostalom, tako je prema prorocanstvima i trebalo da bude. Kada je pažnja ljudi okrenuta na nešto drugo. Isto kao što se nešto izgubljeno, pronade kada se covek ne nada. Kao što i škorpion napadne kada niko ne ocekuje. Brod se prizemlji pored kupole ‘Zlatne Džamije’ na zaravan sa koje se u panicnom strahu razbežaše Muslimani, koji su se tu zatekli. Tacno u blizini kamena kojim je Adam prekrio rec "Š-l-m", pre toliko hiljada godina. Kao iz zemlje plato se popuni Jevrejima koji nagrnuše na preostale Arape i odguraše ih u okolno šiblje i rastinje. Nasta tuca. Televizije sveta su sve pomno snimale. Vesti su pocele da paraju nebo. Izveštaci su uzbudeno govorili. "Veliki nemiri u Jerusalimu. Na pomolu ozbiljni sukobi Izraleaca i Palestinaca. Vec ima na stotine povredenih i desetine mrtvih. Najradikalniji Jevreji prodrli su u džamiju i iz nje teraju sve Arape pri tom rušeci sve pred sobom. Iz prozora se vidi dim, kao da je zapaljena. Sa zapadne strane hrama primeceno je kretanje teškog naoružanja!" Or pogleda kroz broda prozor i pomisli. "Kako sada da im objasnim, ko sam? Ko ce mi verovati? Ovde je vec sve miriše na rat" - rece zabrinuto. Dugotrajna samoca i putovanje svemirom ucinili su da se dosta izmenio od dana kada je ušao u brod. U meduvremenu porasla mu je i brada i izgledao je zaista kao neki lik iz prošlosti ili buducnosti, svejedno. Ogrnuo je plašt i pojavio se na vratima broda. Izgledao je smireno i dostojanstveno. Odavno nije mislio na svoje telo, tako da je izgubio i zadnji atom stida koji od njega potice. Sav je bio u mozgu. U mislima. Ova realnost nije ga dodirivala uprkos prolivene krvi na sve strane. Izgledalo je da je potpuno ravnodušan na prizor ispred sebe. Obzirom šta je sve video i saznao u svemiru, ovo nije bilo ni približno onim slikama koje su mu ostale u pamcenju. Nije to bilo ništa cak i u odnosu na sve slike koje su se videle na zemlji od kako se Adam odvažio da ode u Edenski vrt. U poredenju sa svim tim ovaj sukob izgledao je kao kapljica u prepunoj caši krvavih dogadanja tokom istorije ljudi. Kada je zakoracio na stepenice broda ljudi prestaše da se tuku. Svi su odjednom zanemeli i hipnotisno, kao u snu, gledali u njegovu pojavu. Tišina koja je nastala bila je zastrašujuca. Mnogo više nego ranija buka i galama. Došlo je vreme cutanja. Culi su se samo njegovi koraci na stepenicama, tihi zvuk kamera televizija i uzbudeno disanje ljudi koji su se tu zatekli. Or je sve gledao pogledom tuge i radosti u isto vreme. Na licu mu se zaustavio lagani osmeh, nejasan, kao onaj iz Luvra, koji krasi Leonardov autoportret svoje ženske suštine, naslikane u liku Mona Lize. Najbliži brodu poceše lagano da se udaljavaju, povlaceci se povijenih kicmi i sagnute glave. Kao kada se odlazi iz odaja kralja. Na drugom kraju platoa masa poce da se razilazi i propušta manju grupu rabina dugih sedih brada. Za razliku od Ora bili su još dostojanstveniji. Sve je izgledalo kao u nekom istorijskom filmu. Jedino što je štrcalo u ovoj sceni bio je Or i svemirski brod. Cak i on je poceo da dobija žuckastu boju okoline, dok se hladio od užarene crvene, koju je dobio kada je uleteo u atmosferu. Pridoše mu i zastadoše pred njim. On je skamenjeno stajao i posmatrao ih. Dobro je odmerio svakog od njih. Ova tišina bila je još veca od prethodne. Onda im se nasmeši i rece. "Najzad. Najzad, sam se vratio, kao što sam i obecao". Oni se pogledaše izmedu sebe, zbunjeni njegovim recima. 41 "Stop!"- ponovo viknu reditelj. "Dovoljno je za danas". Fleschu ponovo zazvoni telefon. "Alo. Zdravo. Ovde Štajner". "Zdravo. Pa gde si ti? Odavno se nisi javio. Šta ima novo?" - rece raspoloženo Flesch. "Kako šta je novo? Zar ne znaš. Ljudi se žale da si presekao radnju baš kada su se uneli u tekst. Svi se nerviraju, izdeklamova". "Ljudi? Koji ljudi?" - upita Flesch. "Ovi koji citaju. Oni" - doda Štajner. "Pa šta onda. Neka se nerviraju. Nece im biti prvi put. Uostalom, zar u životu ide sve po redu i kako treba. Ovo je samo knjiga. Ovo nije stvarno. Šta ima da se iko nervira" - rece Flesch, pa nastavi. "Vidiš i da sam te poslušao. Tražio si da pišem o Oru, u svemiru. Prošli put kada si se javio rekao si mi da odustanem od ljubavne price Ora i Lee. Poslušao sam te. Šta sada hoceš?" - upita Flesch. "Da nastavim o Oru?" - ponovi Flesch. "Ali zašto? On je bio interesantan samo dok je bio u svemiru. Na zemlji nije. Vidiš kakvu pometnju je izazvao kada je sleteo. Citav rat. Plus nemoj da zaboraviš ovo i nisam ja pisao. To je sve dodao reditelj i animator. Ovo su oni dopisali radi filma. Ja sa tim nemam veze. Kod mene je Or otišao u Srbiju, a kod njih u Izrael. Moraceš da od njih tražiš objasnjenje. Ukoliko ih pronadeš" - objasni Flesch. "Dobro" - pomiri se Štajner. "Radi kako hoceš. Ti pišeš". "Naravno. Je li si me samo zato zvao?" - upita Flesch. "Da. Dobro. Necu ti se više javljati. Zdravo" - rece i spusti slušalicu. 38 "Or! Pitala sam te još davno dok smo bili na pocetku. Ko si? Uspeo si da odgovoriš. Zatim sam te pitala. Gde si? I to si uspeo. Jedino te nisam pitala. Šta ti hoceš? Znaš li to?" Or se zamisli, pa rece na glas. "Hteo sam da saznam istinu. Da naucim kako da je otkrijem i kada se vratim iz svemira je saopštim drugima. Da pocnu da žive kao ljudi, a ne životinje". "Ne!" Nije tacno!" - cu glas. Or se zbuni. "Kako? Pa to sam nameravao kada sam pošao na put u svemir" - priseti se. "Da. To si nameravao. Veoma ambiciozan i nedokuciv plan. Otkrivanje istine. Ali postoji još nešto iznad toga". "Ne znam. To stvarno ne znam" - prizna. "Or! Ti si hteo da postaneš Bog. Zato želiš da saznaš ono što i On zna. Za razliku od onih na zemlji, ti si hteo to da uradiš ovde u svemiru. Jedino što nisi do kraja shvatio je da je to zaista nemoguce. Cak bespotrebno. Jedan je Bog. Možeš samo da mu se približiš i slediš Njegove puteve, ali ne i da postaneš On. Tebi za utehu, nisi jedini. Svi ljudi pokušavaju isto, samo imaju razlicite prilaze. Jedni to pokušavaju da urade putem mudrosti, kojom je Bog utemeljio zemlju. Drugi, razumom, kojim je Bog utvrdio nebesa. Treci, znanjem, kojim je Bog rasecepio bezdane. Cetvrti, snagom, kojom je Bog utvrdio bregove i planine. Peti, povikom i galamom, kojim je Bog utvrdio stubove neba. Šesti, silom, kojom je Bog utvrdio kopno. Sedmi, pravdom kojom je Bog postavio temelj svog prestola. Osmi, pravom, kojom je oblikovao presto. Deveti ljubavlju, koja od uvek postoji, kao i Deseti, milošcu koja takode, od uvek postoji. Inace, sa ovih deset reci je i stvoren svet" - objasni misao. "Ali zar nisi Ti Bog?" - upita Or zbunjeno. "Ja?" - iznenadi se. "Naravno, ne. Ja sam samo tvoja misao koju On vodi. On je van toga. On je nepojmljiv, jer je van mene i druge moje sabrace, misli, van materije, koja te misli pokrece. On pravi i jedne i druge, ali ipak nije u njima. To zaista niko ne može da shvati, ali je tako. Cak ni mi, misli, koje smo mu najbliže. Nas zato zovu andelima. Ima nas i dobrih i loših. Mi smo pravi andeli, misli, a ne neka deca sa krilima, kako su nas vec vekovima predstavljali slikari i umetnici, zaista skromnog znanja. Ljudi uporno pokušavaju da Ga zamene i sebe postave na presto slave. Koriste samo razlicite alate. Dobri vernici - milost. Majke - ljubav. Sudije i ljudi od zakona - pravo i pravdu. Kraljevi, tirani i vojskovode - silu. Ocevi i deca - galamu. Siledžije - snagu. Naucnici - svoje znanje. Mudraci - mudrost. U osnovi svi žele samo vlast i moc nad drugima. Trude se da postanu vecni, time što ce sebe da nametnu ostalima i završe u knjigama istorije, tako da za njih znaju i kada njihova tela odu pod zemlju. Svi se kriju iza svojih osobina, ali im je isti cilj. Mudracima je ograda cutanje i kratke izreke. Naucnici i filozofi se poput carobnjaka iz Oza sakrivaju nerazgovetnim kriptogramskim jezikom i citatima, koje osim njih niko ne razume. Siledžije svojom fizickom snagom, mišicima. Ocevi stogošcu i iskustvom koje imaju u odnosu na decu. Deca galamom. Kraljevi se okružuju policijom i vojskom. Njihovi naslednici politicari -predsednici, su tome dodali još smicalice i ekonomske razloge tobože brige za nacionalne interese svojih naroda. Sudije, paragrafima i propisima. Majke, ljubavlju, popustljivošcu i tolerancijom. Vernici i sveštenci molitvama, grandioznim i zastrašujucim, tamjanom ispunjenim, crkvama i nepodnošljivim prividnim mirom koji imaju, kao i ‘odgovorima’ na sva moguca pitanja. Oni su tokom istorije najduže bili najbliži idealu kome svi teže. Onda su ih zamanili naucnici, u koje svi upiru prst i cekaju da otkriju još neka od nepresušnih cudesa sveta. A iza svih stoje riznice kojima vladaju. A još iznad, oni koji njima raspolažu. Iznad njih je jednostavno On. Žele da budu Bog i da ga zamene. Oblace samo razlicita odela i biraju zanimanja i uloge koje im to omogucuju. Ako bi ih pitao da li je sve ovo tacno, sigurno bi zgranuto, odgovorili da nije. To bi bila laž. Podsvesno svi ovo žele, cak i oni koji ne veruju u Boga. I oni koji se bave bilo kojim poslom. Svi teže da budu poštovani i da im se drugi dive. Kriminalci, mudraci, politicari, roditelji, sveštenci, bankari... Stvarno nije potrebno da navodim dalje. Jednostavno. Svi. Ako u tome ne uspeju onda pljuju na život i nesrecni su. Ne shvataju da im je cilj nemoguc. Bog je zaista samo Jedan. Covek ne može da Ga zameni. Jer covekov život je taština i sujeta. Seti se nekih od Solomonovih propovedi. On je pisao u Knjizi Propovednika. "Taština nad taštinama, sve je taština. Naraštaj jedan odlazi i drugi dolazi, a zemlja stoji uvek. Sunce izlazi i zalazi, i opet hita na mesto svoje odakle izlazi. Sve reke teku u more i more se ne prepunja, odakle teku reke, onamo se vracaju da teku. Sve je mucno da covek ne može iskazati; oko se ne može nagledati, niti se uho može naslušati. Što je bilo to ce i biti... Ja rekoh u srcu svom govoreci; evo, ja postah velik, i pretekoh u mudrosti sve koji biše pre mene u Jerusalimu, i srce moje vide mnoge mudrosti i znanja. I upravih srce svoje da poznam mudrost i da poznam bezumlje i ludost; pa doznah da je i to muka duhu. Jer gde je mnogo mudrosti, mnogo je i brige i ko umnožava znanje, umnožava brigu. Onda rekoh sebi daj da se okušam veseljem; uživaj dobra. Ali gle, i to beše taština. Razmišljah u srcu svom da puštam telu svoje na pice i srcem svojim upravljajuci mudro da se držim ludosti dokle ne vidim šta bi dobro bilo sinovima ljudskim da cine pod nebom dok su živi. Velika dela ucinih; sazidah sebi kuce, nasadih sebi vinograde; Nacinih sebi vrtove i vocnjake, i nasadih u njima svakojakih drveta rodnijeh; Nacinih sebi jezera vodena da zalivam iz njih šumu gde rastu drveta; Nabavih sebi sluga i sluškinja, i imah sluga rodenih u kuci mojoj; i imah goveda i ovaca više od svih koji biše pre mene u Jerusalimu. Takode nakupih sebi srebra i zlata i zaklada od careva i zemalja; nabavih sebi pevaca i pevacica i milina ljudskih i sprava muzickih svakojakih. I tako postah veci i silniji od svih koji biše pre mene u Jerusalimu i mudrost moja osta sa mnom. I što god željahu oci moje, ne branjah im niti ukrocivah srcu svojemu kakoga veselja, nego se srce moje veseljaše sa svakoga truda mojega. A kad pogledah na sva dela svoja što uradiše ruke moje, i na trud kojih se trudih da uradim, gle sve beše taština i muka duhu, i nema koristi pod suncem. Tada se obratih da vidim mudrost i ludost i bezumlje, jer šta bi cinio covek koji bi nastao posle cara? I videh da je bolja mudrost od ludosti, kao što je bolja svetlost od mraka. A ipak, šta ima covek od svog truda svoga i od muke srca svojega koju podnosi pod suncem... Jer coveku koji je po volji Bogu On daje mudrost i razum i radost, a grešniku daje muku da sabira i skuplja da da onom koji je po volji Bogu. I to je taština i muka duhu". Solomon je imao sve, što nikada ni jedan covek na svetu, ni pre ni posle njega nije imao, niti ce imati. Bio je car i posedovao beskrajnu mudrost i znanje. Napisao je preko tri hiljade prica, i 1005 pesama. Posedovao ogromno bogatstvo u zlatu u srebru. Imao 40.000 konja za kola i 20.000 konjanika, 1000 žena. Nebrojene kuce i palate ne samo u Izraelu, vec i po celom Bliskom istoku i Africi, sve do današnje Etiopije i Kenije. I što je najvažnjije, mir, za sve vreme njegove cetrdesetogodišnje vladavine. Sve! Osim jednog. Nikome nije ostavio ništa. Cak ni svom sinu Rovoamu, koji je morao da se krvavo bori 17 godina, sve do svoje smrti za vlast i ocev tron, i to sa ni sa kim drugim, do ambicioznim slugom svog oca, Jerovoamom. Cak i velikom i premudrom Solomonu promaklo je pismo koje je Terah poslao Nimrodu. Nije naucio najosnovniju lekciju da bez svog naslednika i najbogatiji i najmudriji život nema smisla i podseca na konja bez glave koji ima punu kucu zobi, ali nem s cim da je jede. Solomon je za vreme svog apsolutistickog života potrošio sav kredit koji je na pocetku vladavine dobio od Boga. Potrošio je i ono što je bilo namenjeno njegovim potomcima. Nije krenuo stazama Teraha, koji je odbio ponudu Nimroda. Sva mudrost koju je sakupio za života, pala je ispod one koju je imao i konj, koji nije pristao da mu se za punu kucu zobi odrubi glava. Solomon je prošao upravo tako. Odrubio je svoju glavu, ne misleci na one iza njega. Kao i svaki apsolutista, hteo je sve samo za sebe. Hteo je da spozna i iskusi sve tajne života i bude kao Bog, a u stvari, ljudskom rodu je ostavio školski primer, prave istine coveka, koja leži na samoljublju i taštini. I ti si slican, samo neceš sebi da priznaš. I ti sakupljaš po svemiru informacije da bi ih drugima preneo. Zar nisi i sam to malo pre rekao. Podseticu te na tvoje reci: "Hteo sam da saznam istinu. Da naucim kako da je otkrijem i kada se vratim je saopštim drugima. Da pocnu da žive kao ljudi, a ne životinje". Sada ti je bar jasno, da taj cilj nema smisla. Nemoguce je da se ostvari, bez posledica. Covek mora da nešto ostavi i za one koji dolaze posle njega. Ne treba da postigne u životu sve što naumi, jer time ne ostavlja ništa za buduce generacije. U Talmudu se i kaže: "Nije tvoje da završiš posao, ali nisi slobodan ni da ga se odrekneš. " Ali ono što ima smisla, je da Ga što više oponašaš i da Mu se približavaš, tako što ceš ici Njegovim putevima. Da budeš bar delimicno deo osobina, kojima je stvoren svet i koje sam ti malopre navela" - zastade navodena misao, pa se ponovo oglasi. "To je put koji ce te odvesti tamo gde si pošao i gde se vracaš. Idi zato Božijim putevima i sve ce biti u redu. Sada bar znaš koji su. Da. Još nešto sam zaboravila" - doda misao. "Dok se ne vratiš, nauci zakone života. Kako da se pravilno ponašaš, šta smeš, a šta ne, da radiš. To je ionako, tebi dato, zbog tebe i od tebe. Pravila i zakoni igre. Zapamti. Kao šahista. I kada to savladaš, onda ih svom silom sprovodi u svakodnevnom životu. Bez obzira šta postaneš kada se vratiš, mudrac, naucnik, filozof, politicar, tiranin, otac, sudija, majka ili sveštenik. Za sve važe isti zakoni. Nemoj zato da kao do sada ostanu prazno slovo na papiru. Ništa ne objašnjavaj, samo ih sprovodi. Drugi ce i sami da vide, da je Bog s tobom. Po tebi ce ga prepoznati. Ti ceš biti Njegov svedok na zemlji. Tako ceš mu se približiti. I on tebi. Samo tako i nikako drukcije. To i bez odlaska u svemir vec hiljadama godina rade najverniji Jevreji. Oni koji veruju i znaju o cemu se radi u životu. Oni koji cekaju dan kada ce sve da se rasplete, kako je i obecano. Zato si na pocetku dobro rekao da su Jevreji u pravu" - završi i ucuta se. 39 Rahel i Debi, kao i ostali koji su još sedeli u sali bioskopa nisu ni pomišljali na probleme koje je imao reditelj za vreme snimanja. One su, kao i ostali, koji su ovo gledali, bile u svom filmu. Kako je snimljen i šta je sve trebalo da se uradi, njih nije bilo briga. Svima u bioskopu je bilo važno da se razonode i pobegnu od svakodnevice. Još su se nalazili u sceni Orovog sna, koju je reditelj sa puno muke i novih novaca uspeo da snimi. Efekti animatora držali su ljudima dah i pažnju. Niko u sali nije znao šta ce da se dogodi. Vec do tada je sve bilo prepuno iznenadenja i vratolomnih obrta, zahvaljujuci efektima animatora. Film je zaista bio naucno fantastican kao što je i pisalo na plakatu. Or se pogleda u ogledalu. Struk mu je ponovo bio nešto širi. Stomak je došao do grudi i sa njima se mirno uklopio. Nije imao više ništa od traga žene u koju se u snu pretvorio. Ono što je ostalo i nije se videlo je novodobijeni ženski ugao gledanja na stvari. Sve u svemu izgledao je isto kao i na pocetku filma. Za sve što se u meduvremenu dogadalo znali su samo gledaoci i oni koji su citali knjigu prema kojoj je uraden sinopsis. recenica. Istih onih za koje je njegov predak Adam mislio da dolaze od svega što je oko njega. Od nevidljivog i uvek pristunog saputnika. ‘Njega’ ili sebe je uporno ceo svoj život tražio i Isak. Ali, za razliku od svog oca Avrahama, koji nije ceznuo da Boga i vidi, on je skoro ceo svoj vek po celom tadašnjem Kananu, ili današnjem Izraelu, kopao bunare i u staklenoj površini udaljene vode na dnu jama, pokušavao da vidi sliku i lik Boga, koji mu govori. Ali nije ni znao, da je zapravo želeo da vidi svoj unutrašnji lik i suštinu. Kada bi nešto rekao slici i liku koju vidi na dnu bunara, glas mu se vracao i poput eha potvrdivao njegove reci. Slicno je radio i Mojsije. U vreme svog prvog cetrdesetodnevnog boravka na Sinaju, svakodnevno bi dugo stajao, ispred uglacanih providnih kristalnih površina poludragih kvarcnih kamenova ljubicastog ametista, i zamišljeno gledao u njih, pokušavajuci da vidi lik Boga, koji mu se obracao u njegovim mislima, recima i delima. Sve što je video, kao i Isak u bunaru, bio je nejasan odraz sopstvenog lika, a hteo je svim silama da vidi Božiji. Ceznuo je da vidi lik, iz koga su mu izvirale misli i znanje. Zato je i molio i preklinjao Boga da mu to omoguci. Ali sve što je od Njega video, bile su reci, koje mu je, glasno i jasno saopštio kroz njegov mozak i usta koja su rekla: "Ne može covek videti Mene i ostati živ". Mojsije je tek tada konacno shvatio da svog Boga, ne može da vidi, osim u obliku svog lika ili sopstvenog odraza na ogledalu od koga se odbija. Kakav lik u njega pošalje takav se i vraca. Shvatio je da je covekovo ogledalo drugi covek. TI. I da ce na licu drugoga videti i kakav je on sam. Ako usvoji Božije zakone i Njegovo znanje duboko usadi u sebe i svoje ponašanje, te po njima živi, da ce drugi ljudi preko njega, u njegovom liku, moci da vide bar Božiju sliku, ako ne i Njega samog. A kada se na istim zavetnim plocama, u kojima je nazirao i tražio lik svog Boga, tražeci sebe, urezalo deset reci, isklesane gromom i munjom, otkrio je još nešto. Ispod površine zakona namenjenih celom narodu, otkrio je i zakon pojedinacnog života i Njegovu najdublju poruku. Bog koga je tražio u svom odrazu lika, mu je saopštio jezikom koji covek govori i razume, da je prva i krajnja, vecna za sva vremena, najskrovitija i konacna istina coveka, ljubav prema samom sebi. To je znacilo naci, i spoznati sebe. To je bila krajnja tacka odlaženja u samog sebe. Zato su i usledile reci: "Ja sam Bog... Nemaj drugih Bogova do mene..." I ma kako ovo neukima i nepoštenima, izgledalo egoisticno, samoživo i bolesno stanje covekovog duha, ovo je zaista jedina covekova istina. Svidelo se to ljudima ili ne. Prihvatili to ili ne. A ukoliko su zaista iskreni, morace to sebi konacno i da priznaju. Ljudi u osnovi vole samo sebe. Vole i svoju decu, samo zato, što vole da vide sebe u drugom telu. Vole i svoje unuke, jer i u njima vide deo sebe. Zato je tokom istorije i bilo toliko incesta i seksa sa najbližom rodbinom. To je bilo isto kao da se vodila ljubav sa samim sobom u drugom telu. Zato je i Adam vodio ljubav sa svojom kcerkom. Samoljublje je postalo izvor smrtnosti. Zato se svi i plaše za svoje živote i u slucaju smrtne opasnosti, samo na sebe ili samo, na svoju decu misle. Šta sve ne rade ne bi li što duže i lepše živeli. Trude se svim silama Svoj život ucine što boljim. Da bi u tome uspeli mnogi ljudi, ne prezaju ni da lažu, izdaju, kradu, ubijaju. Drugim recima, da upotrebljavaju sav arsenal iz Satanine kuhinje. Drugi pak biraju da žive po suprotnim zakonima. Koji na pijedestal života stavljaju milosrde, pravednost, pravdu, razum, mudrost, ljubav. Ali i jedni i drugi, znaju u dubini svoje duše, da ne rade to zbog drugih, vec ipak, zbog sebe i svog samoljublja ili kako bi rekao Solomon, taštine. Svi pokušavaju da zauvek ostanu zdravi, vecno mladi i lepi. Gaje ljubav prema svom odrazu u ogledalu. Vole svoje telo. Jov u Bibliji sam kaže: "Iz tela svog videcu Boga. Mogu da vidim Boga, na osnovu istine da nešto tako cudesno, poput Mog tela može da postoji." Jakov posle ponovnog susreta sa bratom blizancem Esavom izgovara:"Videh lice tvoje kao da videh lice Božije’’. I kralj David u Psalmu 139, klice nesvesno diveci se samom sebi: "Zahvaljivacu Bogu, jer sam zastrašujuce i cudesno stvoren" Svi gaje i ljubav prema svojoj unutrašnjoj suprotnosti. Isto tako traže i svoje partnere u životu. Muškarac u muškarcu, traži ženu u ženi, ali istovremeno i njegova unutražnja žena, traži unutrašnjeg muškarca u ženi. Jer nije dovoljno da muškarac samo pronade ženu koja mu odgovara, potrebno je da i njegova ženska strana ili žena u njemu, pronade svog muškarca unutar žene, koja njoj odgovara. "Zato sam znaci još na pocetku pretvoren u ženu. Da bih ovo saznao" - priseti se Or, te nastavi da piše. Zbog ovoga je u Bibliji još u Prvoj Mojsijevoj Knjizi u Prvom poglavlju u 27 stihu jasno napisano: "I stvori Bog coveka po oblicju svom, po oblicju Božijim stvori Ga: 'muško i žensko stvori ih'. Što ne znaci da su samo po spoljašnjem izgledu muško i žensko, vec da su isti takvi i iznutra. Uostalom, zar i svaki covek ne nosi u sebi polovinu genetskog sadržaja svoje majke, a drugu od oca. Kada se sve ovo zna, onda je uzaludno i naivno terati coveka da na silu voli drugog. Ali, istovremeno covek mora da shvati da je nemoguce da voli sebe, a da pri tom ne dozvoli i drugima to isto. Da i oni vole samo sebe. Tako da je ostvarenje samoljublja, moguce samo ukoliko svi vole sve. Ukoliko se voli druga osoba, kao što se voli sopstvena. Ali da bi ljudi uspeli u traženju svojih drugih polovina i bili srecni, te se približili i spojili sa svojim Bogom, neophodno je da poštuju bar, onih deset reci na zavetnim plocama. Bez njih sve pada u vodu. One su okvir za sve aktivnosti i rodno polje u kome se odigrava život. Bez njih sve gubi smisao i traganje za srecom ili Bogom se nastavlja u nedogled. Bez poštovanja tih i drugih zakona, covek nikada nece ni spoznati niti osetiti srecu i Boga, niti doci do sebe i živeti u miru sa samim sobom i drugima. Bez njih nema ni ljubavi. Zato su i dati zakoni. Tek njihovim pridržavanjem svi, baš svi, imaju šanse da budu srecni. Da se time ne samo približe vec i spoje sa Bogom. Obože. Svi Zakoni su jasno i sitnicavo pedantno, po redu, dati u Bibliji. Ali se na kraju, svi svode na jednostavnu recenicu, Hillela: "Ono što ti je mrsko ne cini svom bližnjem" - (a bližnji je i naša unutrašnja suprotnost) - to je sva Nauka, a ostalo je samo tumacenje ovoga. I sam Mojsije porucuje: "Voli svog bližnjeg kao samog sebe", a i ovo je ljubav, kao odraz naše ljubavi prema Svom Bogu. I tako se covekova misao, koja je u pocetku tražila odgovore u udaljenim nebeskim visinama spuštala sve niže i niže i u ulazila u coveka. Ljudima to postalo jasnije tek od Avrahama, Isaka i Jakova, a još više od Mojsija. A onda u jednom trenutku, bar za neke, (Hrišcane)se to i desilo. Covek je preuzeo na sebe spasiteljsku i božansku ulogu. A onda je nastavila da ide i dalje i dublje unutar coveka, spuštajuci se do nivoa celija i još dalje, do na prvi pogled, nepreglednog i nesagledivog genetskog lanca, i još dalje i dublje, do njegova cetiri sastavna dela, adenina, guanina, citozina i timina, i još dalje do amino kiselina i njihovih delova, pa sve do same atomske strukture, gde vec nastupaju zakoni hemije i fizike, magnetizna, elektriciteta i odlaska do poznatog kraja, kvarkova. I ovde je zatvoren krug. Zmija je gutala svoj rep. Jela je samu sebe.Od najvecih visina do najsitnijih nizina. Pocetak smešten daleko u svemirskim prostranstvima, spojio se sa krajem koji je živeo u najskrovitijim delicima našeg sveta i materije. Lik se poklopio sa svojim odrazom u ogledalu. Za to vreme na površini, odvijala se ljudska istorija koja je tutnjala svim prašnjavim i ozelenjenim neutabanim putevima, stepama i pustinjama, noseci sa sobom sve što je prikupila uz put. Ljudi su išli ka suncu, ka istoku, palili i žarili uz put, prinosili ljudske žrtve na oltar svom verovanju, a onda nazad, ka zapadu i njegovom zalasku. Vracali se umorni i manje ratoborni, noseci na svojim ledima teret saznanja, da nema ge da se ode, i da se ide samo u krug. Na istok su kretali naoružani macevima i topuzima, a odande se vracali sa pricama pretocenim i satkanim u knjigama uspomena i znanja. Ljudi su pravili neku cudnu istoriju proganjanja, prepunu radikalnih obrta. Prvo su bili nepismeni i nisu ništa znali. Onda su neke, koji su otkrili bogove na nebu i zemlji - višebožce, svom silinom proganjali i ubijali. Kada su ovi ipak, prevagnuli, onda su oni proganjali i ubijali one koji nisu verovali. Onda kada je shvaceno postojanje jednog Boga, oni koji su u to verovali, su proganjani od višebožaca. Kada je prevagnulo verovanje u jednog Boga onda su oni, proganjali i satirali one koji su bili višebožci i idolopoklonici. Još kasnije kada su neki prihvatili coveka za Božijeg sina (što je u osnovi tacno, jer svi su Božija deca) i postali Hrišcani, opet su se pojavili višebožci i neznabožci i proganjali i ubijali nove vernike. Još kasnije su i višebožci i nevernici prihvatili coveka kao Božijeg sina, te sada, nastavili da proganjaju i ubijaju nevernike, kakvi su i sami nekada bili, ali i one koji su prvi shvatili postojanje jednog Boga. Onda u modernija vremena što bi se narodski reklo; 'Ajmo Jovo nanovo'. Nevernici, ateisti i komunisti su ponovo proganjali i ubijali vernike. Ocigledno je da ljudi žive po Solomonovim recima, da nema ništa novo pod kapom zemaljskom. I da sve ide u krug. Znaci sada bi ponovo, po dosadašnjoj logici, trebalo da nastupi doba, da vernici proganjaju nevernike. Sve u stilu starog srpskog vica o partizanima, Nemcima i šumaru. Prvo su u šumu ušli partizani i iz nje isterali Nemce. Onda su Nemci ušli u šumu i isterali iz nje partizane. Onda su ponovo došli partizani i isterali Nemce, dok konacno nije došao šumar i sve ih poslao u ‘p.m’. i isterao iz njegove šume. Tako i sa ljudskom istorijom. Ipak je jedino pravo rešenje, da se ovi ciklusi i proterivanja okoncaju ‘Šumarom’, jednom za svagda. Izmirenjem jednih i drugih, tim pre, jer vecina nesporazuma je dolazila od nerazumevanja reci, koje svi upotrebljavaju. Ateisti nisu ni citali ni proucavali Bibliju, ali ih to nije sprecilo da je odbace, pri tom ne znajuci, šta u njoj zapravo piše. S druge strane vernici su odbacili ateiste zbog njihovog 'morala' i ne poštovanja osnovnih ljudskih normi. A u osnovi i jedni i drugi se bave istim pitanjima. I jedni i drugi žele da shvate svet u kome žive. Da pronadu istinu, srecu i unutrašnji mir. I jedni i drugi žele da vladaju. Jedni svesno, drugi nesvesno. Metodi su razliciti, ali je cilj isti. Zato je jedino razumno rešenje da svi stave svoje karte na sto i usaglase razmirice. Na hebrejskom jeziku cak i ne postoji rec religiozan, vec znalac. Za one koje drugi ljudi nazivaju religioznim, u Izraelu se koristi rec 'dati'- što znaci oni koji znaju Nauku. Znaci, u osnovi, s obe strane stola sede naucnici. Samo što jedni nose brade i žive po Božijim zakonima, a drugi ne, i žive po svojim zakonima. A svi su deo istog Božijeg plana, jer Bog je ipak, svima zajednicki Otac i Staratelj. Na kraju su ipak i jedni i drugi shvatili da je život zapravo put koji prede svaki covek kroz samog sebe, kroz svoj unutrašnji svemir, i borbe sa samim sobom, u kome na kraju ostaju samo izbledele slike secanja, dodiri, zvuci, boje, i mirisi onih krajeva kroz koje se prošlo i pokolenja predaka koji ih zaborave vec u cetvrtom kolenu, a neka i ranije. Da sudbina coveka leži u genima i postupcima njegovih predaka i da to znaci ici još dublje ka sebi. Da tamo leži tajna srece ili nesrece coveka. Ne van njega u knjigama koje je procitao, vec u životima svojih prethodnika. I da ukoliko su oni dobro postavili svoje živote i stekli znanje i imovinu, i time zaradili dobro ime, koje se poštuje, ostavili su dobar teren za svoja pokolenja. Jer sva tajna života i jeste u životima predaka i njihovom nasledu koje ostavljaju svojim potomcima. Bez njihove pomoci život izgleda kao borba sa vetrenjacama, uzaludno rasipanje i presipanje iz šupljeg u prazno. Ukoliko se nasledi umece življenja od roditelja i nastave zanati predaka, covek nikada ne dolazi u neprilike da se bori za preživljavanje. Ako se od roditelja nasledi imanje, i nastavi brižno da održava, nikada nece biti gladi niti bede. Ali ako naši roditelji i preci ne urade ništa osim što nas rode, onda nastaje lutanje i traganje koje nikada ne završi. Covek postaje vecita lutalica u svom životu, ocekujuci neku vrstu cuda koja ce mu promeniti sudbinu. Covek je konacno shvatio i kako radi Adamov bog - sunce. Iscitao je i Avrahamovog Boga, proucavajuci najsitnije pismo, koje je ikada ispisano. Pismo njegove genetike. Saznao je sva slova i kako su poredana u recenice. Procitao je celu knjigu. Celu unutrašnju Bibliju. Shvatio je da jedino što mu je preostalo da pokuša da je i sam ispiše negde u svemiru. Pošao je kao i njegov daleki predak, Adam, od meseca i nastavio da putuje i dalje. Kao i ja. Ljudi su ponovo prvo svojim mislima, a zatim i sami otišli daleko u svemir u kome i sami sve vreme žive. Zato sam i ja otišao, ali se zato i vracam, jer sada znam da nemam od sebe gde da odem. 37 Radnja filma se ponovo prebacila u buducnost. Na hologramu je pisalo. Nekih sedam hiljada kasnije, u odmaklim Mesijanskim vremenima. Ispred ociju nazirala se praznina tame, prekidana bleštecim odsjajima udaljenih zvezda. U beskrajnoj daljini nazirale su se nebule predivnih boja koje su se poput šara u klikerima prostirale uokvirenim nevidljivim prostorom. Ceo spektar od svih spoznatljivih nijansi boja koje su se gubile u crnoj. "Je li sve spremno?" - tiho se culo. "Da. Sve je spakovano" - uzvrati glas još tiše. "Sigurno!? Baš sve?" "Sve". "Dobro". Nasta savršen muk, koga prekide neprimetan dašak glasa ‘h’. Daleko u daljini poce da se komeša neprepoznatljiv prostor kao da je upao u neki veliki nevidljivi vir, koji ga usisava. Malo zatim pocela su da se naziru urezana znamenja u nebeskoj auri. Izbio je tamni plamen u najskrivenijem podrucju, iz tajne beskonacnoga, kao magla koja se uoblicava u bezoblicju puštena u prsten aure. Ni beo ni crn, ni crven ni zelen i uopšte bez ikakve boje. Tek kada je taj prsten poprimio mere i dimenzije, poceo je da stvara bleštece boje, spektra, koje su se izlivale u koncentricnim krugovima. U najdubljoj unutrašnjosti plamena izbilo je vrelo iz kojega su se izlile boje na sve ono dole, skriveno u najtananijim skrivenostima beskonacnog. Crvena koja je neprimetno dodirivala narandžastu, ona žutu, koja se naslanjala na sve nijanse zelene, prelazeci u paletu plavih, a one u purpurno ljubicaste, koje su se ulivale u sve nijanse crne. Vrelo je izblio, pa ipak nije to uradilo kroz etar koji ga je opkoljavao i bio je sasvim neprepoznatljiv, sve dok usred zamaha njegovog proboja nije zasijala jedna skrivena najuzvišenjija tacka, u kojoj su skoncentrisane sve stvaralacke moci. Iza nje nije bilo nicega prepoznatljivog. "Rešit" - jedva da se culo. "Ovo je prva rec stvaranja! Ovo je pocetak reci 'ništa' i ona je koren korenja svih reci" - doda neverovatno tih, gotovo necujan glas, te nastavi. "Ona je seme sveta koje je, kao najviša oblikujuca i ocinska-muška stvaralacka moc, posejana u pramatericu "gornje majke" koja je proizvod ali istovremeno i suprotnost izvorne tacke. Ona ce hraniti biljke i drveca. Oplodivši se u njoj, seme sveta sada oslobada iz nje svih sedam ostalih stvaralackih moci. Iz njih ce tokom sedam vremenskih razdoblja ili sedam dana nastati arhetipovi svog stvaranja. Iz njih ce nastati svi elementi prirode i svega u njoj kao i covek i njegovih sedam spoljašnjih delova. Dve noge, dve ruke, trup, vrat i glava. A mi ovim postajemo Pracovek. Postajemo Adam Kadmon. Postajemo simbol coveka u svom najcistijem obliku. Po našoj slici i on ce nastati. Po njoj ce moci i nas da vidi. Vidite li to! Ali to ce saznati samo oni koji veruju u 'Raza d'mehemanuta'- Tajnu vere" - završi tih glas. Ova gotovo neprimetna tackica, poce je da se povecava i raste, a oko nje da se pojavljuje neka vrsta providne belicastoplave opne. Kada je dostigla svoju dimenziju i oblik zemlje, šapatom se culo. "Neka bude svetlost!" Prostor se tog trena ispuni belilom koje obasja sve u nedogled. Nije to bila svetlost koje trazi da se zaklanjaju oci. Ona je iz njih izbijala. Bila je savršena i prostirala se u nedogled. Od jednog do drugog kraja pojmljivog neba. Kako je dopirala do oblicja oblika pocela je da se odbija od njih kao u ogledalu, i lomi, stvarajuci vidljive i prepoznatljive forme. Saznavala je svoj odraz. Postavljala je stubove na kojima ce stajati zemlja; Prvo vodu, zatim bregove na kojima ce stajati voda. Potom vetar na kome ce stajati bregovi i planine. Zatim oluju na kojoj ce stajati vetar. I konacno najvažniji i najsnažniji stub na kome stoji oluja. Sliku pravednika, odredenog da bude osnova svega stvorenog. Da bude temelj sveta. Unutar njega nazirao se luz – (trticna kost), da poput kamena bude stožerna tacka svemira. Svetlost je izbijala iz ociju, ušiju i ustiju Pracoveka i stvarala skrivene svetove najdubljeg unutrašnjeg istinskog stanja zemlje, poput reci. "Dobro je" - tiho se culo. Iz ustiju Adama Kadmona neprimetno polete drugi dah, nežan poput najtananijeg proletnog povetarca. Tih poput prvog najbešumnijeg – ‘h’; "Neka bude svod" On poput prozracne vazdušne spirale, sastavljene od elektromagnetnih talasa visokofrekfentnih nevidljivih struja, poce da se spušta ka temelju sveta i da se obmotava oko njega, praveci auricne prstenove oko vec vidljivog oblicja zemlje. U daljini se videše obrisi nebesa. Najdalji od zemlje bio je Zastor, koji svakog jutra izlazi i uvece zalazi svakodnevno obnavljajuci delo stvaranja. Ispod njega pojavi se Svod, za koga ce da se pricvrsti sunce, mesece, zvezde i sva sazvedžda. Onda se primetiše Magline, za pripremanje hrane pravednicima. Potom Prebivalište, ukrašeno slikom nebeskog Jerusalema, nacrta Hrama i Žrtvenika. Ispod se pojavi Konacište, kao prostor za službujuce andele, koji nocu pevaju pesme, a danju cute. Još niže Boravište - riznice i rasadnici snega, grada, natkrovlja slane i voda, odaje oluja i vihora, pecine magle na cijim otvorima se nalaziše vrata od vatre. I konacno najbliže zemlji Oblaci koji nose u sebi pravdu, pravo i pravednost. Koji su skrovišta izvora života i mira, blagoslova, duša pravednika, duhova i duša onih koji tek treba da se rode tokom istorije, kao i nebeska rosa koja ce, kada za to dode vreme u buducnosti, služiti za oživljavanje mrtvih. Kojom ce se zaliti luz pravednika da bi ponovo oživeli. Još niže, pojavi se, za spoljašnje oci nevidljiv veo, ali spoznatljiv unutrašnjim, za boravak svetih bica, Ofana i Serafa i drugih službijucih andela, koji stoje tik uz presto kralja, Živog Boga, uzdignutog i uzvišenog koji stoluje u Oblacima. Nad glavama tih bica bilo je našto poput svoda nebeskog, nalik na zastrašujuci led. Or je gotovo bez daha, razvaljenih ustiju, pratio film, gledajuci stvaranje novog sveta, ali ga misao presece. Prvi put osetili su da se stide. I na njenom licu videlo se crvenilo i neprijatost. Pogledala je u glavu njegove zmije, koja se i sama povila i dobila crvenu boju. Nije više tako nadmeno stajala kao ranije. A pre toga osetila je, kako joj ulazi u utrobu i tamo se sastaje sa repom sopstvene. Da samo zato, unutar sebe ima mesta, da bi i njegova mogla da se spoji sa njenom. Njihove zmije su napravile krug, koji je donosio više od utoljenja gladi. Glava jedne jela je rep druge i ovo je utolilo glad, ali i donelo užitak pracen novim osecanjem i crvenim izgledom. Roden je Stid. Ni Adam se nije drugacije osecao, osim što je izbegavao da je pogleda u oci i telo. Niz njene noge slivale su se dve crvene tecne trake, koje su ostavile i tragove na glavi njegove zmije. Crvenila je bilo na sve strane. Obrazi su im se crvenili, tela, a uskoro je i sunce na zalasku promenilo svoju jarku žuto belu boju, u crvenu, i slalo iz nebeskih visina narandžaste zrake, koji su padali na tlo i krošnje drveca, dajuci svima istu crvenkasto narandžastu boju. Jedino što je moglo da ih zaštiti bilo je opalo lišce sa drveca. Uzeše svaki po jedno, i panicno, u strahu, pokriše tela braneci se od crvenila dana, koji do tada nikada nije imao takvu boju. Mislili su da se sunce ljuti, te se od njegovog besa u strahu skloniše iza obližnjih stabala. Cekali su da vide reakciju nebeskih bogova, ciju hranu su probali, misleci da je ona i za njih. Sami su zakljucili, da su oni isti ti bogovi, ali u telesnom obliku, i da žive na zemlji. I videli su. Nešto kasnije kada je sunce vec kretalo na pocinak i bacalo zagasito crvenu senku na istok. Bežeci od moguceg gneva sunca, krenuše u pravcu senke sve dalje i dalje. U glavama su im odzvanjali glasovi razocarenja i odlucnosti. "Zar niste znali da to ne smete da jedete?! Zar niste znali da to ne smete da radite?! Zar vam to nije receno?! Zar vam sve ostalo nije bilo dovoljno?!. Zato sada više ne možete tu da ostanete. Znate to i sami, jer ste tako sami izabrali. A predvece, kada je vec prehladilo pogledaše u pravcu drveta sa koga su jeli. Užasnuti videše da su ipak pogrešili. Da im je glas u glavi govorio istinu. Iz pravca središta bašte podizale su se dve užarene i plamene vijugave zmije i njihale se i tamo i vamo na vetru. Znali su da tu više nikada ne smeju da kroce. Da su se ipak, sunce i dan i mesec i noc tu hranili. Sunce je požarom gutalo rastinje, koje je prenosilo u svoje visine pokušavajuci da zaštiti hranu svoje lajle. Ujutru rano još pre izlaska sunca, cežnjivo pogledaše u pravcu središta bašte i videše da se odande još podizao dim od jucerašnjeg požara. Sunce je još uzimalo hranu kojom se hranilo i od koje je ostao samo žar, garež i dim. U glavama cuše glas: 'Evo sada i vi znate šta je dobro, a šta ne. Ipak ste postali kao i mi bogovi, znajuci dobro i loše, ali našu hranu onu, koja daje vecni život necete jesti". Zatim cuše i koje kazne ih slede, ali i samislost. 'Uzmite ove kože koje leže ispred vas na tlu i njima se pokrite i idite, ali se ovde ne vracajte'. Griža saveti ih je oterala. Uradivši to pobegoše u pravcu istoka. Išli su sve dalje i dalje u pravcu izlaska sunca i na dovoljnoj udaljenosti od gneva svog dnevnog boga, se nastanili. Njihovi potomci su svaki dan pokušavali da se dodvore i izmole milost suncu zbog greha svojih predaka, nudeci mu žrtve u ognju, koga su palili. Vremenom su mislili da je za sve ovo kriva noc, pa su i žene kao kceri noci, prinosili na žrtvu. * * * * Or uzbudeno zaustavi sliku i malo kasnije sede za kompjuter, te poce da ispisuje. Znaci ovako. Imamo istoriju pre Adama i posle njega. On i njegovi potomci, Adamiti ili Božiji, ljudi su slušajuci zvuke prirode koja ih je okruživala, krike životinja i glasove ljudi naucili slova. Njih su onda sklopili po logici svojih misli i pretocili ih u reci, slova i smislene recenice. Stvorili su razgovetno pismo i govor, za koga su dugo mislili da dolazi van njih. Od nevidljivog govornika, koji ih poznaje i vidi, iako Ga oni ne vide. Da je On uvek sa njima, da ih licno poznaje i govori, uvek kada otvore usta. Vremenom su pomislili da su im sunce, mesec i zvezde, dani i noci, bogovi na nebu, koji im se javljaju kroz njihove misli saznanja, reci i govor. A onda, i da su i oni, njihove žene i deca, ništa drugo, do otelotvoreni nebeski bogovi na zemlji. Od njih je poteklo i prvo merenje vremena. Od dana kada je Adam pojeo hranu za koju je mislio da je namenjena za dan, noc, mesec i zvezde, postao je izgnanik iz sopstvenog života. Nju je probao i kasnije saznao nauku gledanja u zvezde. Onda su On i njegovi potomci postali zvezdoznalci i obožavaoci sunca i meseca. I tako je to trajalo sve do pojave Avrama. Ipak plod drveta ga je naucio da od stabla, kasnije njegovi izdanci naprave papir, i od ugljevlja sacine olovke. Drvo ga je školovalo. Karbon od koga je i sam napravljen. Ugljenik je ispisivao samog sebe. Isti onaj koji je osnova svog organskog sveta. Hteo ne hteo, coveka je školovalo drvo. Prvo je dalo štap kojim je ispisvao slova na tlu. Kasnije mu je dalo papir, olovku i njenu srdišnju nit grafit, kojom se piše. Naša pismenost ne bi postojala bez drveta. Isto ono drvo kojim se hranila noc. Ono drvo koje je predstavljalo dobro i loše. Ali ovo drvo, koje mu je utkalo u mozak saznanje, bilo je i njegova smrtna kazna. Kako je kasnije sve više saznavao, život mu se skracivao. U pocetku su ljudi u proseku, živeli po 800 godina. Posle potopa oko 200, da bi se kako je vreme odmicalo životni vek coveka sve više skracivao i zaustavio na današnjem proseku od oko 70 godina. Sve ovo bila je posledica kršenja zakona života i naginjanje ka amoralu i zlu. A zlo ne teži nicemu drugom, osim sopstvenom uništenju. To je njegova suština i cilj. Znanje ili neznanje, Dobro ili loše, produžava ili skracuje pojedinacan život coveka, ali istovremeno i približava ili odbija ljude od Boga. Znanje ili neznanje je postalo izvor života i smrti kome je ušce bilo u jeziku. U vlasti reci. i u njenom držanju Kasnije je zadržao pozitivan odnos prema prirodi koja je za njega bila i ostala živo, i svesno bice koje ima pregršt pitanja na koja on pokušava da joj odgovori. Tako su bar radili vernici. Njoj je zahvaljivao pre i posle svakog obroka, izgovarao molitvama reci zahvalnosti, što mu je Bog podario i postavio hranu na sto. Primetio je, da ukoliko se ne moli i ne poštuje Boga, to utice na prinose sa polja i da je rod na njima sve manji i lošiji. Da kiša i suša uništvaju sve, ukoliko zastranjuje i odstupa od Boga. Onda je posmatrao i dalje. Povezivao je nešto što na prvi pogled nema nikakve veze jedno sa drugim. Tako je shvaceno, da kada ljudi duže vremena ne ispunjavaju zakone i odugovlace presude, da na svet stiže mac i rat. Da se rada više divljih zveri, kada ljudi ucestalo hule na Boga i skrnave Njegovo ime. Da progonstvo stiže kada se služi idolima, zbog preterane razgolišenosti, sekusalne neobuzdanosti i prevelikog prolivanja krvi. Da kuga i bolest stižu, kada se kradu i pljackaju proizvodi, namenjeni sirotinji. Ali hranu sunca, koga je još više obožavao, nije probao. Tako da mu je ono postalo nedostižno. Prinosio mu je žrtve, pokušavajuci da mu se pokajnicni i poklonicki dodvori. U tim prvim vremenima pradskozorja ljudske civilizacije, covekova misao bila je usmerena u prostore daleko od njega samoga. Tražio je odgovore u nebeskim prostranstvima, medu zvezdama. Tako su i nastajali horoskopi i zodijacki znaci. Ali ono što je veoma važno je da su sva umovanja ondašnjih ljudi, na prvom mestu Sumerana, bila u osnovi racionalane analize postojecih pojava u Prirodi. Zasnovana na iskustvu i prikazana u obliku price ili mita, simbolike, odnosno slikovitosti. Po njihovom mišljenju ceo kosmos je živa košnica, u kojoj buja život. Za njih nije postojao beživotni svet. Covek i celo društvo po njihovom mišljenju samo su odrazi, manifestacije, ili individualizirani oblici sveopšteg kosmickog života, koji se konkretizuju u biljnim, životinjskim i ljudskim oblicima, ali i u mineralima, gromovima i munjama, recima, i svakom pojedinacnom obliku. I potpuno su bili u pravu. Osnovni princip rasudivanja bila je analogija. Na sve u svetu se gledalo ocima coveka i sve se poredilo sa njegovim licnim iskustvom. U centru je bio covek sa svojom licnošcu, svešcu i voljom. Ogledao se u odrazu sveta oko njega. Tako su za njega sve prirodne pojave bile posledica odredene volje, ili konkretnog višestruko povezanog TI sa kojim JA stupa u akciju. A ovo je moguce samo delovanjem. Dobre akcije vracale su dobar odraz, a loše, loše. Tako se ucilo šta je dobro, a šta ne. Bila su to vremena tkanja prvih niti u tkanini zvanoj ljudska civilizacija. U osnovi bez ovakovog odnosa nikada ni ne bi nastale reci. Sumerani , a kasnije i Egipcani su se svemu oko sebe obracali i svi su za njih bili jaci i mocniji od njih. Gledajuci u pravcu zvezdanog neba na kome su se nazirale brojne svetle tackice jednostavno bi pitali na glas: ‘Ma at? To je znacilo pitanje: Ko si ti? A onda je ovo jednostavno pitanje koje su neprekidno postavljali, putovalo kroz vreme i prostore, okoštalo, i postalo imenica kojom se oznacava ime nebeskog boga. Tako je zapravo obicno pitanje: Ko si ti? postalo Ime boga ‘Ma At’. Drevni narodi imali su reci za licnog ali i apsolutnog boga, koga su nazivali Me, što je isto upitna rec ‘Ko ili Šta’. Nju su culi od ovaca koje su blejale i ispuštale ove reci. (Ovca je inace u Egiptu bila sveta životinja, kao što je u Indiji i dan danas krava ili Mu). A onda je ovo pitanje ‘Me’ napisano na engleskom jeziku ‘ Me’, postalo ‘Ja.’ Kasnije u Vavilonu, kada se govorilo o nebu koristila se rec An, a neki put i Ana, što zapravo i znaci Nebo. A ON-An ili ONA–Ana je pokrenut-a svojom unutrašnjom misli rodio-la ideje i vitalne pocetke u svom srcu i svojoj duši i rastavljajuci se od njih poceo-la da oblikuje beskrajan tok života. Ne stvara li se i covek i sve oko njega na isti nacin. Kako se to desilo. Jednostavno Vavilonci su rekli da je vrhovni bog An vodio ljubav sa drugim bogom En-Lilom, što inace znaci vazduh ili atmosfera. Da se onda pojavio ljubomorni bog En-Ki, što je rec koja znaci Zemlja. Ima li išta logicnije od ovoga, da je svemir ili nebo ili An, Ana iz ljubavi sa vazduhom ili atmosferom ili En-Lilom, rodilo zemlju ili En-Ki, koja je ljubomorno gledala u svoje roditelje iznad nje i pokušala da bude kao i oni. Ali rec An ili Ana znace isto što i Me, odnosno obeležje za Ja. I danas se recimo na hebrejskom jeziku za sebe kaže ‘Ani’ Tako je covek, uvek gledajuci iznad sebe u zvezde tražio svog prvog i jedinog Stvoritelja, neshvatajuci da u stvari traži samog sebe. I da je tajna u njemu samome. Hebrejska rec “At” koja je u pocetku znacila rec ‘To” sada znaci “TI”, pri cemu se misli na ženski rod, a ono je sastavljeno od prvog i poslednjeg broja hebrejskog alebeta. Tako kada Bog kaže: ‘Ja sam Prvi i Poslednji’ ili kako Grci kažu: ‘Alfa i Omega to u stvari znaci TI Drugim recima, Ti je najvaniji. Ona je sve. Ljudi tih starih vremena poznavali su uzrok i posledicu, vreme i prostor. Tako da se nisu pitali kako i zašto se nešto dešava vec Ko je i zašto je to uradio. Svi su bili bogovi, kojima su oni dali imena i pokušavali da shvate šta im govore. Tako su Sumerani upoznali 5000 bogova, a to znaci da su upotrebljavali isto toliko reci u svom recniku. Reci su zapravo bile ‘bogovi’. Bog je bio i vazuh, vetar voda, kiša, vatra, zemlja, trska, žito, voce, drvo, ali i kamen i pesak… I svima su se obracali kao da su živi i imaju volju i svest. Žito je bilo isto što i boginja koja ga predstavalja Aš-nan. Vinova loza isto što i boginja Geštinan. I tako redom za sve što postoji. Cak su i duhovne stvari kao što je pravda, ljubav, hrabrost, život i smrt imali svoju sopstvenu volju, koja postoji i živi nezavisno od coveka kome je jedino preostalo da je shvati i poštuje. A onda, u jednom trenutku, reci su pretvorene u slike, zatim u slova i pisma. Oni koji su ih znali utrli su sebi put do vladarskih tronova, a onima koji nisu do podanickih položaja. A kada su i drugi poceli da ih uce, prvi su izmislili brojeve kojima su zamenjivali slova i time krili od obicnog sveta pravu sadržinu tekstova koji su napisani. To znanje se onda prenosilo samo po porodicama kako bi i naslednici mogli da vladaju. Slicno su dosta kasnije radili i Egipcani koji su pisali hijeroglife samo da bi od obicnog sveta sakrili sadržaj pisma. Prosto je smešno koliko su se egiptolozi ocajnicki trudili da razgovetnu sadržaj hijeroglifa koji nije bio jasan ni ljudima koji su živeli u vreme njihovog ispisivanja. Nastajalo je takozvano Kriptogramsko pismo koje je imalo za cilj da pravi smisao i znanje bude dostupno samo upucenim u njega. Tako su nastajale dinastije onih koji znaju, ne samo reci i slova vec i kako da ih prikriju i pretvore u nerazgovetne simbole, koje su im omogucile vlast. Broj je govorio jezikom magije i bio je istinsko sjedinjenje simbola sa onim koga on izražava. Zato su se posle Potopa razdelili jezici. Samo da bi oni koji znaju vladali neupucenima. Nije li i danas isto tako. Koliko ljudi osim naucnika razume njihov jezik. Ali zato svi u njih upiru poglede kada im je potrebna uteha ili spas. Informacija u formi broja je konacna istina metafizickog sveta u kojoj se nalaze svi odgovori koji muce coveka. I opet je kao i nekada u posedu samo onih koji ih poznaju, i njima vladaju. Onda je kako je vreme proticalo, ljudska misao je, iz dalekih nebeskih visina polako pocela da se spušta sve niže i niže ka coveku. Putovala je tako sve do pojave, Avrama, i kada je stigla, saopštila mu je da i iznad sunca i meseca i svih zvezda na nebu, postoji još veci Bog, koji svima upravlja. Koji je iznad cak i Vavilonskog boga An i En-lila i Sumerskog Me, i Egipatskog Ma-At, i njihove boginje univerzuma i sna Nan-Še, i Indijskog Brahmana, i Kineskog Tao ili Dao, svejedno. Da mu se On javlja kao i Adamu u njegovoj glavi u kojoj živi, a zatim u snovima, prvim mislima i recima. Da se nastanio u svim delovima i porama njegovog tela, i da ga celog ispunjava kao što ispunjava sav svemir. Da sve što je u njemu je i u svemiru. Da zakoni svemira moraju da postanu i njegovi jer su oni jedno te isto. Jednog prolecnog jutra kada je imao 45 godina, 1983 godine pre novog racunanja vremena Avram je ushiceno uskliknuo. "Stani malo. Sasvim sam siguran da postoji Neko ili Nešto, što je još vece i višlje od svega što postoji. Mora da postoji, kao što sam mislio, još kao mali decak, samo JEDAN gospodar, koji pokrece sve. Koji je vlasnik svega. I svih zvezda i sunca i meseca i cele zemlje i svega što je na njoj, a i nas". Kada je to shvatio život mu se iz korena promenio. Mnogo pre ovog jutra, živeo je u Vavilonu (šezdesetak kilometara severno od današnjeg Bagdaga) koji je u njegovo vreme, znaci pre nešto više od 3800 godina, imao preko 200 hiljada stanovnika. Bio je to tada najveci i najgušce naseljen grad na svetu. Nacickan i sabijen raznim ljudima, poput današnjih magapolisa sveta; Njujorka, Londona ili Pariza. U njemu je kao i u sadašnjim, carovao porok, ubistva, krade, silovanja, korišcenje opijata i što je najvažnije verovanje u horoskope i gomile raznih bogova. Bilo ih je maltene koliko i ljudi. Pretvarali su reci u njihove materijalne simbole i izradivali, a zatim obožavali razne predmete od drveta, kamena. Verovalo se da oni imaju magijsku moc i da preko njih mogu da vracaju, i drže u vlasti ono, ili one, koje su ti predmeti predstavljali. Gledalo se u dlanove, rasute životinjske kosti po tlu. “Isto kao i kada sam polazio u svemir”- pomisli Or. Njegov otac Terah bio je poznat i bogat trgovac idolima. Što bi se danas reklo biznismen. Proizvodio je i prodavao razne figure i amajlije koje su lakoverni ljudi nemilice kupovali. U to vreme bio je to unosan posao, slican današnjoj prodaji kompjuterske tehnologije i prikljucenje na Internet, prepun raznih informacija, kao na vašaru. Ovaj posao ucinio ga je poznatim i mocnim, tako da ga je licno poznavao i ondašnji kralj Vavilona, nadaleko poznati Nimrod, inace, Husov sin, i unuk Hama. Onog koji je svog rodenog oca Noaha posle Potopa silovao i kastrirao. Uostalom Terah i Nimrod bili su i braca, jer su obojica potekli od dva sina Noaha. Terah od Šema, a Nimrod od Hama. Terah je za ono vreme bio neka varijanta nevernika. Znao je da verovanje u brojne bogove od drveta ili kamena, je glupost, zato je i zaradivao na praznoverju ljudi. Ipak, sam je verovao u zvezde i sunce, kao i njegov praotac Adam. A oni nisu bili na prodaju. Do njih se ipak dolazilo samo gledanjem i razmišljanjem. U dan kada je trebalo da mu se rodi prvi sin, pre ravno 3812 godina, ili 1948 godine pre novog racunanja vremena, koga je nazvao Avram, na istocnoj strani neba, te noci pojavila se blešteca zvezda i svojim sjajem zaklonila, cetiri zvezde na sve cetiri strane sveta. Ljudi onog vremena, koji su, inace provodili noci gledajuci u zvezde, ovo su protumacili kao da je ta zvezda progutala sve cetiri. Nimrodovi savetnici – astrolozi i poznavaoci kriptografije otišli su do vladara i rekli mu: "Terahu se ove noci rodio sin i od njega ce nastati narod, koji ce naseliti ceo ovaj svet, kao i onaj koji dolazi u buducnosti. Bilo bi ti pametno da mu ponudiš još bogatstva i podariš mu veliku kucu punu zlata i srebra, u zamenu za sinov život, da on ne bi zasenio tvoju slavu. Bez oklevanja Nimrod je još iste noci poslao pismo Terahu, obecavajuci mu kucu punu zlata i srebra, ukoliko dozvoli da mu se ubije sin i prinese kao žrtva njegovom bogu njegovom Marduku. Terah mu je odgovorio sledecem alegorijom: "Sa cime može da se uporedi tvoj predlog? Sa konjem kome je receno: 'Hajde da ti odrubimo glavu, i dacemo ti kucu punu zobi. Konj na to odgovori, 'Budalo, ukoliko mi odseceš glavu, cim cu onda jesti tu zob? Dakle, ukoliko bi ti ubio mog sina, kome bi ostalo, to silno zlato i srebro posle mene?" Terah je ovim pokazao, da kao što konj bez glave više ne bi bio konj, da tako i on bez svog sina i naslednika ne bi bio on. Da njegov život ne bi imao smisla. Jer njegov sin je biološki naslednik svog oca koji i posle smrti nastavlja da živi kroz svoje potomke. Naravno posle ovoga ni Terahu ni novorodenom Avramu život u Vavilonu nije bio bezbedan. Nimrod ga je mrzeo i pokušavao na sve nacine da mu ubije sina, te se porodica Teraha iselila van grada Vavilona, i nastanila u obližnjem Uru Haldejskom. I ovde je Terah nastavio sa svojim poslom, ali mu je sada velike jade zadavao, niko drugi do sopstveni sin, mladi Avram, koji je još od ranog detinjstva smatrao da otac živi od necasnog posla, te mu je kad god je mogao, javno i na ocigled svih ljudi, razbijao idole i pretvarao ih u paramparcad. Dolazio bi na pijacu gde je otac imao tezgu i velikim štapom lomio svu robu koju je prodavao. Glasno je vikao i govorio, da je sve to glupost, i da u te bogove, koje on može da polomi, ne veruje. Ovi incidenti, doveli su do toga, da su se svi, ponovo preselili u drugi grad, Haran. A skoro dve hiljade godina kasnije, ova prica zajedno sa onom o rodenju Avrama, je reinkarirala i preselila se u knjige druge vere, koje su je preuzele za svoje potrebe. U pricu o cetiri mudraca koji su sledili jednu zvezdu koja je nagovestila rodenje Spasitelja i onu kada je on porazbijao robu na tezgama ispred Hrama u Jerusalimu, par dana pre raspeca. Kada je tih godina Avram konacno utvrdio svoje znanje i spoznao jedinog Boga, bila je to, za ono vreme, jeres, ravna ateizmu koji se pojavio dolaskom Voltera i drugih pobinjenika protiv crkve, koja je sama sebe degradirala tonuci u jame materijalnog blagostanja. Avramovi savremenici su i dalje verovali u brojne bogove i svako je imao svog. Bilo je to doba paganstva, odnosno poganstva. Verovanje u jednog Boga bilo je za ostale ljude isto što i za današnje vernike, bogohuljenje. Posle smrti svog oca Teraha, Avram je shvatio da i u Haranu gde je, takode vladalo praznoverje i idolopoklonstvo nema šta da traži. Dugo je smišljao šta da uradi sa sobom i konacno uvideo, da jedini nacn da bude slobodan covek i da ne zavisi od drugih ljudi, je da postane pastir. Štap kojim je lomio idole, vec je imao u ruci. Bio je prvo gradsko dete koje je shvatilo da u gradu nema šta da traži i da je spas odlazak u prirodu. Slicno kao što je uradio i njegov predak Adam, kada je otišao u Eden. Istorija se ponavljala. Cak su i razlozi bili isti. Adam je otišao od gluposti i divljaštva svojih nemuštih sunarodnika u neiskavarenu prirodu, a Avram od gluposti idolopoklonika, ponovo u prirodu. Znao je da ce cuvajuci stoku imati za život i istovremeno biti slobodan da sprovodi sve svoje znanje do koga je došao. Prvo što je uradio, preselio se u blizinu grada Harana i time se definitivno i za sva vremena, odvojio od idolopoklonika i višebožaca. Oni su za njega govorili da je Ivri, što znaci neko ko je drugaciji i razlicit od njih i da živi odvojeno od ostalog sveta, s druge strane reke. Od ovog naziva je i nastala rec ivrit ili Hebrejski, a Avram, prvi razlicit covek od svih ostalih. Postao je prvi Jevrejin. Par godina kasnije Božija misao mu je jasno rekla; "Idi ka sebi. Idi iz zemlje svoje i od roda svoga i iz doma oca svojega u zemlju koju cu ti ja pokazati. I ucinicu od tebe velik narod i blagoslovicu te i ime tvoje proslavicu i ti ceš biti blagoslov". Tako je Avram postao prvi covek na svetu koji je zaista shvatio da postoji samo jedan Bog, koji mu je i rekao gde da Ga traži. Ne daleko medu zvedama, vec tu, veoma blizu, u sebi, u svom telu i duši. U svojim recima, radu i delima. U svom znanju, lepom ponašanju, poštovanju sveta oko sebe, biljaka, životinja, a narocito drugih ljudi, bili dobri ili ne. Jer, konacno, Bog vlada i jednim i drugim. I svi su od Njega nastali, kako lepo kaže Prorok Malahije: "Nije li nam svima jedan Otac? Nije li nas sve jedan Bog stvorio? Zašto onda neveru cinimo jedan drugome?" Sve to je prihvatio kao svog Boga, jer On mu je govorio jezikom koji je razumeo. Proveo je ceo život u znaku recenice koju mu je Bog izgovorio kada je sam imao 75 godina: " Idi ka sebi". Idi i traži odgovore u sebi. Kada ih nadeš naci ceš i Mene i srecu. To je i radio. Nije to bio jezik životinja: ‘mee’, ‘muu’,’bee’ ili znakova i šumova drveca, vetra i vode, ili cutanja, poput jezika meseca ili sunca, vec razgovetan i u obliku reci i Iza jednog stabla okuženog niskim žbunastim rastinjem promoli se neka silueta u ljudskom obliku i lagano poce da se uspravlja. 'Dam' se pomeri i oprezno nagnu, ne skidajuci pogled sa nepoznatog bica. Onda malo glasnije ponovi. "Lajla! - i pokaza joj rukom da pride. Senka se odvaži i iskoraci, te obazrivo, poput košute, pažljivo birajuci gde ce da stane, krenu. Kada je prišla dovoljno blizu, 'Dam' spazi da ima izgled coveka, koji ga savijene glave bojažljivo posmatra. "Posle tolikih noci Lajla je rešila da se i sama pojavi" - pomisli. Bila je poput ‘hošeha’ tamna, crnih ociju i duge crne kose, koja je pokrivala skoro celo telo. Lajla u obliku senke coveka nije imala bradu, kao on. Senka se pomeri i krenu da rukama skloni kosu sa tela. Dok je to radila 'Dam' spazi da na grudima ima dojke, koje su uspravno stajale i nežno se pored ruku, njihale. Sede od iznenadenja. Promrmlja sebi u bradu. "Lajla je 'ima'" - misleci na ženu. Do malo pre kao senka, sada žena, mu pride, te i ona na sigurnoj udaljenosti sede, sve vreme gledajuci ga pogledom cudenja i ispitivanja iz koga je izvirala radoznalost i skriveno zadovoljsto. Nasta tajac, prekidan glasnim dihanjem i gledanjem. Izgledalo je kao da traje vecnost. 'Dam' cu glas koji zapoce razgovor, ali mu žena nemukim jezikom i pokretima ruku pokaza da ga ne razume. Izbaci samo par krika koje je jedino ona razumela. "Lajla, ne zna govor i glasove. Ona ne zna da govori?! " - iznenadi se. Onda se odvaži. Rukom pokaza u pravcu svog tela. Tiho zacu 'A', misleci na sebe kao muškarca, i nastavi 'dam', po kome su ga poznavali u njegovoj postojbini. Žena cu 'A-dam', te nesigurno ponovi za njim. 'A-dam'. On potvrdi, 'A-dam'. Ona ponovi za njim ovoga puta sa smeškom na licu 'A-dam'. On rece isto. Od ovog momenta 'dam' je u stvari sebe stvorio, a da to nije ni znao. Ovoga puta, za razliku od krštenja životinja i biljaka, prvi put je dao ime samom sebi, po kojemu ce ga i drugi znati i dozivati. Postao je prvi covek koji zna za sebe i ima svoje ime. Ono što još nije znao, ko to govori. On ili neko van njega. Tek kada je noci-lajli, rekao ko je, tada je to i postao. Pre toga niko ga nije poznavao kao posebnog coveka. Bio je kao i ostali, bezimen. Zatim usmeri ruku ka sebi te ponovi, Adam. Onda je pokaza prema ženi i rece: "Lajla". Ona ga zbunjeno pogleda. Adam ponovi pokazujuci u njenom pravcu. "Lajla!" - cudeci se da ona ne poznaje svoje ime, koje je on nocima izgovarao. Videci da ne reaguje, on ponovo i sa smeškom na licu, rece, "Lajla!" Žena se pogleda te ponovi pokazujuci ka sebi, "Lajla!?" Adam potvrdi, klimanjem glave. "Lajla". Žena se nasmeši i radosno rece, "Lajla!" Adam je zadovoljno pogleda. Svako vece, pre spavanja izgovarao bi njeno ime, i ona bi uvek tiho dolazila pokrivajuci ga svojim crnim plaštom te ostajala sa njim do jutra, a onda bi isto tako necujno, kao što je i došla, odlazila, do sledeceg sutona. U nesanim nocima bila je svuda oko njega, osecao je na koži koja se ježila od straha. Slušao njeno šustanje na drvecu sa koga mu je nešto govorila. Gde god je pogledao video je samo nju. Stalno mu je bila pred ocima. Tamna, zagonetna i neprovidna. A sada, izgleda da je rešila da i sama postane kao on. Lajla je dobila telo žene koja ce ubuduce da leže i ustaje sa njim. Lajla je cula i odazvala se. Narednih dana Adam je išao stalno u pratnji Lajle, govoreci na glas. Ucio je svemu što je vec cuo i znao. Svako drvo i svaku životinju koju je dozivao po imenu. Žena je ponavljala za njim poput papagaja. Pomerao je i kamenje koje je ležalo na tlu, samo da bi njoj pokazao šta je sve znao. Onda je i nju naucio razgovetnim glasovima, recima i znacima. Konacno su se razumeli, cak i kada se ne vide. Mogli su i dozivanjem i mislima da se sporazumevaju. Njegov sagovornik postao je i njen. Pokazao joj je i prah zemlje iz koje je došao. Izvrnuo je svoj štap i objasnio joj, da je to zemlja u kojoj je nastao i koju je poneo sa sobom. Prah zemaljski iz koga se uzdigao. Vremenom Lajla je razgovetno progovorila. Adamova noc imala je noge, ruke, trup i glavu, ali i još nešto. Njeno telo bilo je toplje od ranijih noci koje su ga prekrivale. Njene ruke su mu ulivale više samopouzdanja nego u vreme kada se javljala samo sa krošnji drveca. Lajla je oživela i Adam nije krio zadovoljstvo. Sve više je bio ubeden, da je glas, koji mu je govorio, i koga je cuo svaku noc, pred spavanje, bio taj koji je nju stvorio. Da su se te reci preoblikovale i stvorile telo Lajle. Da su reci koje je i sam cuo, isto tako stvorile i njega. Da je Lajla došla samo zato, jer ih je on cuo i izgovarao, iako nesvestan da su one iz njega dolazile. Onda je vremenom poceo da misli, da reci, koje on ponavlja, su te, koje prizivaju sve oko njega. Kako je vreme odmicalo Adam je zaista sebe ubedio da je on taj koji je recima oživeo i stvorio Lajlu. Ako je uspeo sa njom, uspece i sa suncem, pomislio je. Možda cu i njega dozvati da se i ono pojavi u telu coveka. Još upornije nego ranije, svakog jutra je dozivao svetlost, gledajuci u nebo. Molio je i preklinjao sunce, da se i ono pojavi, u telu coveka i živi zajedno sa njim i Lajlom. Da samo jednog dana osvane kao covek i pridruži im se. Sunce ga je svakog dana toplo posmatralo užarenim pogledima koji su ga zaslepljivali i primoravali da rukama zaklanja oci i ponizno savija glavu. Kada god bi ga pogledao od siline njegovog sjaja povijao bi vrat, a vremenom i celo telo. Klekao pred njim na kolena i nemo gledao u zemlju. Plašio se njegovog pogleda. A kada bi se odvažio, cinio bi to samo ujutro, dok je još pospano, i predvece kada je umorno. Za razliku od sunca, noc -lajla je dozvoljavala da je gleda i istražuje. Dugo bi sa njom sedeo i gledao u njene zvezde, prateci njihove putanje po zatamnjenom nebeskom svodu. Pamtio bi gde su bile prethodnog dana, i kuda idu sledeceg. Sve je kao i do tada, slovima iscrtavao na tlu. Od zvezda je ucio kada je vreme cvetanja ili sazrevanja nekih biljaka, kada se radaju mlade životinje. Sve. Video je da mu one govore šta ce kada da se desi. A onda jedne noci oseti Lajlu kao nikada ranije. Priljubio se uz nju, obuzet nekom nepoznatom željom da se sa njom spoji. Stiskao joj je grudi, i rukama milovao po celom telu. Lajla je jecala i uzvracala. Onda je primetio da više nema kontrolu nad sobom i poceo je da stenje i zapomaže, kao i onog dana kada je upao u udolinu 'Šalema' i prvi put video nešto što ima u sebi. Ovaga puta nije ga ništa bolelo, ali je urlao kao i tada. Osecao je neku cudnu jezu i drhtavicu koja mu se spuštala niz leda i grudi želeci da preko stomaka i još niže izade. "Aaaaah, Aaaaah, ponovi više puta, a zatim se protrese, prevrnu na leda i pogleda u nebo. Izgledalo mu je, kao da je i ono ubrzano disalo i vrtelo se ritmom njegovih udaha i izdaha. Lajla ga nemo pogleda cudeci se šta ga je spopalo. Takvog ga još nije videla. Onda oseti da joj se nešto sluzavo sliva niz leda. Pokuša da se poceše ali joj prsti utonuše u lepavu tecnost. Iznenadeno, zakuka i uplašeno poce da je stresa sa ruke. Što je više tresla i pokušavala da je se oslobodi, to je ona manje odlazila. Prilepljeno je ostajala na jagodicama prstiju spajajuci se sa njihovim tankim brazdicama. Izgledalo je, da ova sluz ne želi nikada da ode od nje. Galama trže usnulog Adama. Uplaši se misleci da je uradio nešto loše cim ona vice. Onda je lagano i ocima punih straha pogleda videvši da pokušava da sa svojih leda nešto skine. Nagnu se te i on istraživacki dodirnu lepavu belinu, cije ostatke je pronašao i na svom stomaku. I njemu osta na prstima. On je protrlja i pomirisa. Onda ponovo pokuša da skine ostatak sluzi ali se i ona, zadrža na rukama. Dok je ovo radio usta su mu bila širom otvorena, oci iskolacene, niz lice mu se slivao slan znoj, a glavom su mu proletala secanja na svoj pad u 'Šalemu' u udolinu, u kojoj je prvi put video nešto što živi u njemu. Setio se svoje koske, koja je pre mnogo godina izašla iz njega. Sada je bila u sluzavom i lepavom stanju. Setio se da je i tada urlao. Mislio je da je urlanjem i sada izbacio iz sebe svoju kost, koja za razliku od one, prvi put nije bila tvrda, vec želatinasta, ali podjednako iste boje. Sledeci dan je proveo razmišljajuci. Odmah posle jutarnjeg zahvaljivanja danu i svetlosti, što je opet sa njim i molitvi suncu da postane covek, utonuo je u misli, pokušavajuci da se seti šta je to loše uradio da bi opet kao i ranije video, ono što ima unutar sebe. Onda se setio da bez onog urlanja i bola nikada ništa ne bi ni saznao. Da je onda, iako oteran od drugih, u osami i samoci poceo da uci i shvata glasove i slova koja je iscrtavao. Ovoga puta nije osecao bolove, vec zadovoljstvo i spokoj. Ni Lajli nije bilo ništa. Mislio je da je i ovo pokazatelj pravca kojim bi trebalo da ide. Kao što je onda dopro do dna udoline, da bi se iz nje uzdigao na najviši proplanak. 36 Te veceri odlucio je da sve ponovi. Cim je Lajla legla pored njega, on poce da je miluje i dodiruje kao i prethodne. Ona mu uzvrati uzdasima. Naginjao se sve više na nju i oseti da mu se kao i prethodne noci, vraca ona jeza u ledima i stomaku i želja da se sa njom spoji u jedno. Ovog puta je uspeo to i da oseti. U jednom trenutku Lajla je snažno kriknula i dok je nastavila da cvili Adam nije više osecao jedan deo svog tela. Izgledalo je kao mu više ne pripada. Nekako je nestao i izgubio se u udolini Lajle, koja je sve vreme užurbano dihala i stenjala. Ovako spojeni, ujedali su se, i sve više priljubljivali oznojena i uzburkana klizava tela, da bi konacno pomislili, kako im se glave otvaraju i iz njih izbijaju svetlece varnice, koje se poput lavine spuštaju niz kicme ka utrobi i tamo uz veliki prasak bleštece svetlosti izbijaju, jedno u drugo. Da se mešaju i postaju jedno. "Aaaaah, Uuuuu, Oooooo" - odzvanjali su krici i najavljivali nebu dolazak coveka koji im šalje poruke svojih glasova. Kretali su ka visinama preko drveca i lišca i sve dalje i dalje, ka zvezdama. Kad su se primirili i pogledali svoja tela, nisu više pronašli nikakve tragove sluzi niti Adamovih kostiju. Nigde ih nije bilo, osim onih u njemu i sada u njoj. Život se nastavljao i svaki dan je bio isti kao i prethodni. Tako im je bar izgledalo. Par meseci kasnije Lajla je pocela da otice i Adam se trudio svim silama da pronade hranu, koja ce joj pomoci da smanji naduvenost. Tražeci pogodne biljke na proplanku, ponovo se spotace o kamen i naglavacke sjurva u kamenitu rascepinu na tlu. Dok je padao, prevrtao se preko glave više puta. Pokušavao je da se zadrži i zaustavi grcevito se hvatajuci za žbunove, koje je od siline cupao iz korenja i sa sobom nosio ka dnu. Tamo se uz jak bol u grudima zaustavi i izgubi svest. Dan je prolazio, a od Adama nije bilo ni traga ni glasa. Predvece Lajla odluci da ga potraži izvikujuci njegovo ime. Proplakom je odzvanjalo; "Adame, Adame, gde si?" Pošla je putem kojim je on išao i uskoro sa vrha brda ga opazi, kako raskrecenih nogu i ruku leži na rasutom kamenju. Spusti se bliže i dobro ga videvši zajeca. Pride mu i pokuša da ga probudi, ali ne uspe. Od siline udara slomio je grudni koš iz koga je pri dnu stomaka virilo jedno napuklo parce rebra. Ona pokuša da ga vrati na svoje mesto, ali joj ono osta u ruci. Prodrma ga još jedan put, ali bez uspeha. Onda sede na jedan kamen i tupo se zagleda, te zaplaka, sve vreme gledajuci da li ce joj se on javiti. Izgledalo je kao da je prošla vecnost. Onda iznenada, polako, gotovo necujno kao što je i došla do Adama, ustade i ode zajedno sa noci koja je izmicala. Tog jutra nije bilo nikoga da suncu poželi dobrodošlicu i da mu uputi molitve za dolazak medu ljude. Lajla je, noseci parce Adamove kosti, jedan mali deo njegovih rebara, otišla pred svitanje ostavljajuci ga u njegovom smrtnom tvrdom snu. Mislila je da je umro i da ce njegovo telo uskoro nestati, kao i sva druga, koje je videla, pre dolaska u Adamov vrt. Jedino što ce je, na njega podsecati, bice ta mala kost, to parce njegovog rebra. Prvi vecernji zvuci trgoše Adama. Primeti oko sebe roj mušica koje su mu sletale i uzletale sa tela noseci sa sobom tragove crvene lepave tecnosti. Pokuša da podigne glavu, ali oseti jak bol u vratu, te ponovo izgubi svest. Lice mu je sagorevalo od otvorenih rana i vreline koja je isparavala i širila vazduhom miris krvi. Na uzvisini, sa koje je pao, nemo su stajale životinje i tupo ga posmatrale. On je bio njihov prijatelj, ali one nisu ni znale, niti pomišljale, da mu nekako pomognu. Životinje su ostale ono što i jesu. Nemi posmatraci tudih života. Spavao je celu noc. Par puta se budio i cuo bunovan slabašni glas koji doziva Lajlu, a zatim bi ponovo tonuo u tišinu sna u kome niko nije ništa govorio. Pred zoru kada je obicno ustajao i molio suncu, trže se i zbunjeno pogleda oko sebe. Sve ga je bolelo. Cudio se gde se nalazi i šta tu uopšte, radi. Kao da mu se svest razmutila. Pokuša da ustane ali oseti jake bolove po telu. Zacudeno se pogleda i vide da je sav crven, poput sunca na zalasku dana i ugruvan. Ponovo pokuša da ustane, ali od siline bola u grudima odustade. Malo zatim pritisnu rukom grudi i nekako stade na noge, a zatim se lagano i teturajuci, uputi ka mestu na kome je najcešce spavao. Pogledom potraži Lajlu. Pokuša da je dozove. Glasno je izvikivao njeno ime i videvši da je nema, leže na travu, i obhrvan bolom, ponovo zaspa. Trajalo je to danima. Budio se samo povremeno i više bunovan nego budan dozivao Lajlu. Od tada prohuja u nepovrat puno dana i godina. Adam je nekako prezdravio, ali mu je na grudima ostala rana i ožiljak. Tugovao je za Lajlom i sve vreme prebirao po secanjima, šta je to uradio toliko loše, da te ga je ona napustila. Mislio je da se vratila tamo odakle je i došla. Zašto? Nije znao. Polako i tiho vreme je prekrilo njegovo pamcenje na nju kao i ranu na grudima koja je potamnela i odlazila sa nocima koje je sam provodio. Onda jednog dana ugleda u daljini obris coveka koji odlucnim koracima grabi ka njegovom staništu. Imao je dugu crnu kosu i sicušno telo. Kada mu je prišao, on vide da lici na nekog koga je poznavao pre puno godina. "Ko si ti?" - culo se. "Ja sam ja!" - odgovori glas. "Kako ja?" - zacudi se Adam. "Tako. Ja!" - odgovori glas. "Ti si Ja?"- upita zbunjeno. "Da. Ja sam ti!" - cuo odgovor. Zamisli se te sede na travu. Osoba uradi isto, pažljivo ga mereci. Onda ustade, pride mu, te otvori svoju šaku i pokaza mu parce necega što je licilo na kost. On je pogleda zacudeno i upita. "Šta je ovo?" "Kost!" - cu. "Cija? - upita Adam. "Tvoja" - uzvrati glas. On se trže i pogleda je pažljivije. Onda oseti da ga podilaze žmarci i da mu snaga nadolazi u žile. Uhvati se za grudni koš, te uzbudeno cu glas. "Ti si moja kost? Kost mojih kosti?" Devojka klimnu glavom. Nije ni primetio da sa ovom osobom razgovara. Izgledalo mu je da je normalno da ga svi razumeju. Njega, njegov govor, reci i slova. Onda ljubopitljivo cu. "Ko te je naucio da govoriš?" "Ima - Majka" - odgovori glas. "Ima?" - zacudi se. "A ko bi drugi. Majke to rade" - nasmeši se. "Ako je tako. Onda ceš i ti da budeš majka svemu živome. Zato cu te nazvati Hava, cu svoj glas, kako ponavlja sugestiju onog unutar sebe. Narednih dana mu je pricala, kako je do njega došla. Da je sledila njegove staze i stalno zavirivala ispod kamenja. Ukoliko bi ispod pronašla otiske njegovih slova, znala je da je na dobrom putu. Uz put je videla i dosta leševa životinja i bezimenih ljudi koji su nepomicno ležali, dok su im se tela lagano raspadala na suncu. Videla je iznutrice ljudi iz kojih su virila sklupcana creva u obliku zmije, koja je pocinjala u ustima i završavala daleko dole ispod pupka i stomaka. Istu kakvu je videla i kod Adama dok je stajao ispred nje. I njemu je sve ispricala. Pokazivala mu je u pravcu njegovog uda i govorila da je to zmija. I da ona zna i kako izgleda i u stomaku. Onda mu je pokazivala svoj jezik i terala i njega da pokaže njoj svoj, govoreci mu da je kod nje, tu glava i pocetak, dok je kod njega u ustima rep, a niže stomaka glava. Znala je da i on unutar sebe ima veliku sklupcanu zmiju, koja dok je živa izviruje iz tela. Koja pocinje u ustima i nestaje u utrobi i iz nje ponovo izlazi. Znala je i da ona ima istu takvu, samo što joj ne vidi kraj, osim pocetak. Svaki put kada je cula cvrcanje iz sredine tela, znala je, da joj njena zmija traži hranu te bi brže bolje nešto ubacila u usta i umirila je. Za nju je jezik bio pocetak zmije. Onaj kojim su govorili. Koji se pokretao prilikom svakog izgovorenog glasa ili reci. Njime je proizvodila zvuke i glasove, kao što i cegrtuša, tresuci svoj rep, upozorava da je u blizini. Zmija je zaista govorila i to uglavnom iz stomaka preko ustiju i jezika. Kada bi videla pravu zmiju kako vijuga po travi ili se uspinje na stabla i zatim uvija oko grana drveca, znala je, da želi nešto da joj saopšti. Cim bi je videla na nekom drvetu, znala je, da to znaci, da bi trebalo da sa njega i jede. Creva bi joj to rekla. Onda bi brala te plodove i jela. Prolazili su dani i godine i Adam je sve više upoznavao svoje telo. Znao je da ima tvrde i mekane kosti, koje, kad se izvade stvaraju nov život. Ova devojka je bila živi dokaz tog saznanja. Ona mu je rekla da unutar sebe ima zmiju i da mu viri ispod stomaka. Kad god bi podigla glavu znao je da nešto želi da mu kaže. Primetio je još dosta ranije, da posle pijenja vode, ona iz sebe izbacuje neku žuckastu tecnost. Kada se prejede, da izbacuje na drugi otvor braonkastu masu, neprijatnu nosu. Od nje bi se sklanjao i pazio da je ne nagazi nogom te ponese smrad sa sobom. Ipak neki put je zgazio misleci da je time i zmiji doskocio. A kada bi se ona ponovo javila znao je da je još unutra i hranio bi je, bojeci je se, i slušajuci je, istovremeno. Još od vremena kada je došao u ovaj kraj, jeo je sa svih drveca, osim sa dva u središtu. Znao je sve plodove onih koje je jeo i zašto mu služe. Kako na njega deluju. Šta mu je dobro za stomak. Od cega se bolje oseca, a od cega ne. Ova je izbegavao, jer je uocio da im niko ne prilazi i da ih se sve životinje boje, niti sa njih jedu. Kada im je prvi put prišao, cuo je unutar glave sagovornika koji mu je rekao, da ih se kloni. Da ti plodovi nisu za njega. Bili su i drukcije boje od onih koje je obicno brao i jeo. Ova dva drveta nikada mu nisu rekla kako se zovu, tako da ih nikada nije na glas izgovorio niti dao licna imena, kao što je uradio sa drugima. Osim što mu je unutrašnji glas rekao, da su od njih nastala sva druga. Da su ona isto što i on devojci koja je od njega nastala. Neka vrsta roditelja svim drugim. Sve što je saznao, je, da su ona tu, da hrane sunce i mesec. Ono koje je bilo višlje i nalazilo se na samom vrhu proplanka poredio je sa danom i izvorom vecne svetlosti, suncem, a drugo, ono manje, sa mesecom i noci. Za njega je ovo manje, bilo poput Lajle, koju je upoznao i koja je odlazeci od njega odnela i njegovu kost, a za uzvrat mu vratila mladu i lepšu Lajlu, koju je nazvao Hava. Prvu je upoznao. Sa njom je spavao svako vece i ne samo gledao zvezde na nebu, nego ih i video sopstvenim zatvorenim ocima, pre nego što je pao i skršio se u rescepini. Noc je dozvao i kako je mislio, otelotvorio, ali Ora nikada nije uspeo da pretvori u oblik coveka. Bio je suviše mocan i velik ili njemu nedostižan. Kada bi sa ženom prošao pored ovih šumskih roditelja, pokazivao bi joj rukom, govorivši da sa ovih drveta nikada nije jeo. Da sa njih ne sme da jede, jer mu je tako receno. Ona bi ocima punih strahopoštovanja slušala šta joj govori i kretala dalje. Bio je ubeden da se sa ovih drveta hrane i Or i Lajla. Sa velikog da jede Or, koji daje dan i svetlost, a sa manjeg Lajla, koja daje noc i mrak. Tako je rekao i devojci. I da, ukoliko bi jeli, uzeli bi hranu koja nije namenjena njima, vec Oru i Lajli, te da bi se oni najverovatnije naljutili. Znao je da svi oko njega jedu. Bio je ubeden da i sunce ima svoje drvo kao i lajla. Svake veceri, dok su se gajem, prolamali zvuci pucketanja drveca koje se u svežini noci hladilo od dnevne vrucine, mislio je da to lajla obeduje i krcka svojim zubima. Videvši u toku dana zapaljene žbunove i rastinje, mislio je da se to Or hrani. Da on jede tako, što prvo ispece biljke, a onda ih proguta, usisavajuci ih u pravcu neba. Gledao je dim kako se uspinje i pozdravljao ga misleci da odlazi u usta o nozdrve Oru. Da je toplina koja je dolazila od vatre, bila ta, koja i njemu daje snagu i hrani ga, te da je ono zato i bilo toliko toplo i veliko. Zato i nije smeo da prilazi tim stablima. Plašio se da uzme nešto, što nije bilo za njega, vec za one iznad njega. Ipak, sve cešce je dolazio do ovih stabala i u njihovoj blizini razmišljao, šta bi se desilo ukoliko bi probao njihove plodove. Da li bi onda i on mogao da dostigne njihove visine i pretvori se u svetlost dana pa da onda, po nebeskom svodu, svakog dana poput sunca prži i gleda sa visine i šalje na sve strane svoje užarene poglede od kojih svi povijaju glave i zaklanjaju oci. Ili da bi onda ponovo mogao da vidi Lajlu i spoji se sa njom. Verovao je da je ona pre ponovnog odlaska i jela sa ovog drveta te se zato vratila tamo odakle je i došla kod njega. Lajlu je voleo i dolaskom Have, cežnja za njom se pojacala. Hava je inace, bila veoma slicna majci, i svaki put kada bi je pogledao osecao je veliku radost i zadovoljstvo što je tako lepa i dobra. Njegova zmija je uvek potvrdivala njegove misli i razdragano podizala glavu te cekala da mu misli odlutaju u drugom pravcu, i onda se pokorno povijala na dole. Ipak došao je i dan koji je zapamtio do kraja života. Dugo je, još od ranog jutra šetao sa Havom i obilazio svoje stanište ne našavši ništa što bi mu prijalo za jelo. Probao je plodove svih koja su bila jestiva. Dolaskom do zabranjenih drveca oseti u stomaku komešanje i zavijanje njegove zmije, koja od siline poce da uzdiže glavu. Hava ga pogleda u cudu. "Šta ti je? Zašto si zastao? Da li tvoja zmija ima nešto da nam kaže?" - upita gledajuci nadignutu zmijinu glavu. Adam otvori usta da nešto kaže, ali ga zmija nadvlada svojim jezikom i potisnu njegove ranije misli. Unese mu rascep u glavi i izbaci sumnju u ono, što je znao da ne sme. Odjednom se duboko zamisli i rece na glas, prisecajuci se ranijih razmišljanja. "Noc - Lajla je oživela, jer je glas, koji mi je govorio, i koga sam cuo svake noci, pred spavanje, bio taj koji je nju stvorio. Te reci su se preoblikovale i stvorile telo Lajle. Onda znaci i da su te iste reci, koje je sam i sam, cuo, isto tako stvorile i mene. Zastade sa razmišljanejm i od siline saznanja širom otvori oci i usta. "Svako jutro dozivao sam i molio sunce, da se pojavi u obliku coveka, kao što se Lajla pojavila u telu žene. Preklinjao ga da dode dole i da živimo svi zajedno. Ali se ono nije odazivalo. Naravno, jer vec je bilo tu. Ja sam bio taj covek. Ja sam bio sunce na zemlji, kao što je ono manje, koje se pojavljuje nocu, bila Lajla, u pratnji zvezda ili naše dece. Ja sam sunce na zemlji. Lajla je mesec na zemlji. Zvezde su naša deca na zemlji" - uzbudeno nastavi da ponavlja. "Zato sunce nije došlo u obliku covekovog tela, jer je vec živelo u mom telu. Zazivao sam ga da se pojavi u telu coveka, a da nisam znao da je ono tu vec bilo" - glasno zakljuci i od uzbudenja sede na zemlju. Malo kasnije se odvaži i glasno se upita. "Da li je onda istina da ne smemo da jedemo s ovog drveta?" Hava mu odgovori potvrdno, sve vreme i sama iznenadena Adamovim recima, koje su poput užarenih plamenih maceva izbijale iz njegovih ustiju. Ipak Adamov jezik nastavi da palaca ne obaziruci se na nikoga, osim na sebe. Još jace zaarluka u stomaku i još više podiže rep, koji od siline poce da crveni. "Ipak mislim da nije istina da ne smemo da jedemo! I da od ovih plodova necemo umreti. Da su oni nama i namenjeni. Da nisu otrovni, vec da cemo saznati nešto novo. Ako ih probamo, da cemo biti kao i naši nebeski stvoritelji, pre nego što su se pretvorili u prešli u naša tela. Koji poznaju sve tajne dana i noci. Svetla i tame" - rece zmija u Adamovim ustima. Hava plašljivo krenu ka manjem drvetu smatrajuci da je ono manje opasno od velikog. Mislila je, da je sa njega jela, i njena majka Lajla, pre nego je dobila ljudsko telo. Zaista, možda ce ona i Adam da postanu bogovi na zemlji, kao što su sunce i mesec i zvezde na nebu. Ona, da sazna tajne njene majke Lajle, a on, tajne Ora, koji svako vece spava na Lajli. Pride drvetu ubra jedan plod, prinese ga ustima, sažvaka i proguta, te dade i Adamu, koji ga stavi u usta. Nasta tajac. Izgledao je kao vecnost tišine, a onda iznenada pogledi im se slepiše u jedan i iz njih poput malih bobica, koje su nalazili na tlu, poleteše jedno drugom u susret kao zvezde padalice, koje jure u nepoznatom pravcu, te se razbiše jedan o drugi. Bio je to pogled požude i strasti, izazvan znatiželjom i željom za saznanjem nebeskih bogova, koji je završio na zemlji valjanjem i znojenjem po travi. Ovoga puta nije bilo kao kada je Adam bio sa Lajlom. Sa njom je uživao, ne gledajuci je u lice, jer mu je, okrenutih lediju, pružala zadovoljstvo. Havu je gledao pravo u oci, i kroz njene, širom otvorene zenice, odašiljao, u nesagledive tamne dubine, svetlost i užaren sjaj, koji se zatim, kao u ogledalu odbijao i odsjajavao iz njenih ociju, vracajuci se natrag u njegove. Dahtala je gubeci svest svoga pocetka i kraja. Mislila je da je postala On, i da sama više ne postoji. I on se isto osecao. Telo mu je utrnulo i nestajalo u Havi, koja ga je usisavala i obuhvatala svojim nogama. Postao je Ona, a ona On. Bili su jedno. Par minuta kasnije ležali su na ledima i posmatrali senku koja se lagano premeštala sa jednog na drugi kraj vrta. U strahu se pogledaše i odmah zatim skloniše poglede jedan od drugog. 35 Onda je radnja filma ponovo pomerena u prošlost. Pisalo je nekih šest i po hiljada ranije, na istom mestu. Krenula je slika, koju su ispunjavali prizori i zvuci svega što postoji. Bio je to jezik svih tvorevina sveta. Na ekranu holograma, naziralo se brdo, opasano senovitim borovima, jelama i po kojem listopadnom stabu. Sa oboda okolnjih brežuljaka, ka nebu, štrcali su visoki, uspravni cempresi i lagano se povijali na povetarcu. 'ŠŠŠŠ', 'šššš ', culo se sa krošnji drveca, dok je vetar lagano fijukao. 'UUUU', 'uuuu'. Iz zemlje je isparavala vrucina i pretvarala se u želatinastu providnu, teško vidljivu tvorevinu, koja lebdi nad tlom, iskrivljujuci pogled u zatamljenu daljinu. Svanjivalo je, i sunce se sa puno ljubavi, postepeno pojavljivalo na nebu, otkrivavši njegovu kristalno svetloplavu boju. Pradskozorje je najavljivalo vedar i suncan dan. "Covek nikada nije napravio takvu svetiljku koja postepeno, poput sunca prilagodava oci, kada se pali i isto tako neprimetno nestaje, kada se gasi" - pomisli Or gledajuci ovu lepu sliku svitanja. Na platou jednog od brda ležali su usnuli ljudi na gomili izmešanih obnaženih tela i zadaha. Izgledali su kao copor životinja koje se zbližuju u trenutku opasnosti. Jedni pored i preko drugih. Muškarci, žene, deca i starci. Oko njih širio se smrad i zadah uginulih životinja koje su lagano trunule na površini gde su i skoncale. Pored kostura ranije uginulih, sletali su i uzletali gavrani, svaki put uz glasne krike 'ga','ga'. Nedaleko, na padini stada krava, ovaca i koza mirno su pasle i s vremena na vreme medusobno nešto izgovorile. 'Muuu', 'muuu', 'Beee', 'beee', 'Meee', 'meee'. Pored njih tutnjali su divlji konji. Razdragano jurili, te poskakivali, bacajuci svoje noge u vis i vešto se prizemljivali, na sve cetiri. Tlom su odzvanjali zvuci njihovih kopita. 'Tup', 'tup'. Nemo su ih posmatrala njihova manja braca magarci i s vremena na vreme i oni, poput konja, nešto govorili, njakanjem. 'I-ha', 'i-ha'. Nebom se prolomi zvuk budilnika koji je glasno i jasno izvikivao 'Ku-ku-ri-ku', 'ku-ku-ri-ku'. Ovo trže par kerova koji skociše na noge osloniše se na prednje šape i protegliše zevanjem. Zatim lajanjem poceše da se dozivaju. 'Vau', 'vau', radosno mašuci repovima. Sa gomile ljudi koja se sve više budila, culi su se brojni uzdasi 'oooo', 'oooo'. Dok su se teglili i zevali izbacivali su krike 'aaaa', 'aaaa'. Neki od konja pridoše ljudima i savivši svoje glave nežno ih njuškaše i dodirivaše. Izgledalo je kao da žele da ih probude i nateraju da ustanu. Usnuli ljudi su ih odvracali pokretima ruku i istovremeno se cešali po telu i glavama obraslim u duge zamazane kose i brade. Deca su prinosila ruke ocima i trljala ih, a zatim se i ona teglila i zevala, aaaa. Oko njih je leteo roj muva i sletao im na usne i oci, kao na pojila da bi utolila žed. 'Bzzz', 'bzzz', zujale su i odletale, kada bi ih oterali. Neki od usnulih ljudi ustadoše, uspraviše se i lagano, više pospano nego budno, krenuše ka obližnjim krošnjama drveca. Izmedu nogu umiljavale su im se macke i svaki put mjauknule. 'Mijau', 'mijau'. Gledali su u stabla tražeci plodove koje još nisu pojeli. Kada su ih spazili drmali su ih, sve dok zreli plodovi ne bi popadali na zemlju. Zatim su ih halapljivo prinosili ustima, sisali i grizli, sve vreme pljujuci delove, koji su im zasmetali. Drugi su prebirali po zemlji i tražili plodove malih bobicastih biljaka koje su rasle u blizini i bresli ih poput koza. Deca koja su spavala na majcinim grudima halapljivo su tražila dojke grabile ih i snažno vukle. Nisu to radile samo bebe, bilo je tu i znatno vece dece, sa vec izraslim zubicima, kojima su pridržavali otekle i ranije izgrizene bradavice oko kojih su pocele da se hvataju krastice od zarastanja. Žene bi ih uzaludno terale, ali su uvek bile nadjacane uz veliku galamu, komešanje i guranje. Deca bi uporno pokazivala rukama u pravcu krava i kada bi ugledali neku, ispod koje se nalazi tele i sisa, glasno oponašali krave, izgovarajuci 'Muuu','Muuu', a zatim se naginjali na majke želeci isto. Kada bi uspela u svojoj nameri i najela se, odlazila bi trceci niz padine, odpozdravljajuci majkama govorom krava, 'Muuu', 'Muuu'. Došavši do muškaraca koji su tražili plodove po okolnjim maslinjacima, skakali bi na njih i željni igre pokušavali da ih uhvate za duge brade i kose. Tada bi pokazivali rucicama u pravcu ovaca i jaraca, svih obraslih u dlake i brade, te im vikali 'Beee', 'beee'. Kada bi preterali sa cupanjem, ljudi bi ih terali jasnim kricima bola Jao, jao i potezali ih granama koje su bile na zemlji. Ako bi neke dokacili, oni bi se kreštanjem i plakanjem, sa rukama punih išcupanih dlaka, sakrivali kod majki-Muuu, ili bežali kod životinja koje im nisu zamerale nestašluk. Najradije su odlazili do magaraca koji su ih uvek mirno prihvatali i njakanjem odobravali njihove postupke. Sve dok i njih ne bi cacnuli tamo gde ne vole. Tada bi ih ovi ritnuli i neki put pogodili, a neki, promašili. Najviše su volela da im se popnu na leda i kada ih uzjaše ponosno gledali na svoje drugare. Neki su ih svojim nemirnim nogama i udarali te bi magarci krenuli u pravcu ispred njihovih ociju. Tada bi se deca uplašila i brže bolje sa njih skakala na prašnjavo tle i ponovo bežala kod majki- Muuu, pokazujuci u pravcu magaraca i žalili se, izgovarajuci 'I-ha', 'i-ha' pri tom držeci se na mestima gde su bila udarena. Ovu prividnu idilu iznenada je prekinuo krik koji se prolomio proplankom. Jednom, dvaput, zatim opet i bez kraja. Svi se u samrtnom strahu pogledaše i zanemeše. Sve se ucuta, osim krika. Nekoliko trenutaka kasnije, lagano i bojažljivo, podoše u pravcu odakle je došao, praceni neizbežnim psima, koji su uvek razdragano trcali oko njih, mašuci repovima. Spuštali su se padinom i na prašnjavom dnu, pored obale malog potoka na kome su se napajali, ugledali jednog coveka koji se grcevito držao za nogu iz koje je virila ispala kost, oblivena krvlju. Urlao se i zapomagao. I od sopstvene vike se još više plašio. Nije znao odakle dolazi taj jauk. Ko se to javlja. Gledao je na sve strane i nije video nikoga osim ljudi i dece koji su mu se nemo i bojažljivo približavala gledajuci ga iznenadeno. Oko njih sa obližne stene, poce da se obrušava kamenje proizvodeci ‘dum’, ‘dum’, i svojim zvonkim zvucima natera ljude sa pobegnu. Oni panicno ustuknuše i poceše da se vracaju odakle su i došli, sve vreme povijajuci glave i bojažljivo se okrecuci, ka mestu odakle su dolazili ovi glasovi. Znali su odakle je došao krik. Videli su coveka kako vrišti, ali on, nije znao, da ti jauci iz njega izlaze. On sebe nikada nije video. Nije ni znao, da ih on proizvodi. Pre nego što su ga napustili, svojim zamazanim rukama, pipali su covekovu kost i kada bi on zajecao, pridružili bi mu se, oponašajuci ga, te i oni urlali na njega. U krv sa njegove noge umakali su prste, te ih prinosili nosevima i njušili, a zatim i usnama, koje bi jezikom oblizali. Kada im više nije bilo zanimljivo odlazili su jedan po jedan, kao da se ništa nije ni desilo. Covek nastavi za jeci i urla, prestravljeno gledajuci svoju kost. Pokuša da ustane, ali još više zakuka. Bio je sam. Pokuša ponovo da dozove druge, ali se oni ne odazvaše. Nisu znali ni šta hoce. Po neki bi mu dobacivao iste krike koje je i on izbacivao. Mislili su da je to on i hteo. Da urla. Da mu to nešto znaci. Usamljen i ostavljen pogleda u nebo i primeti da vec polako, kako što je i tog jutra progledao, ponovo kao i tokom noci sve slabije vidi. Širom je razrogacio oci, pokušavajuci da uhvati poslednji odsjaj svetlosti koja je odlazila na pocinak. Primeti da je nedaleko sedeo jedan pas, koji ga je sve vreme nemo posmatrao. S vremena na vreme tiho bi zalajao, 'vav', 'vav'. Telo poce da mu drhti i da se trese. Stavio je šaku u šaku i nervozno lomio prste, a zatim rukama trljao celo telo i prelazio dlanovima preko oznojenog i lepljivog lica, na kome se video smrtni strah. Kada se potpuno smracilo, utihnuo je. Plašio se da zajeci. Oko njega su tiho sletali zvuci lišca 'Šššš', 'Šššš', i podsecali ga da ucuti. Vreme je za spavanje. Te noci prvi put nije zatvorio oci niti bio sa ostalim ljudima. Ostao je u svojoj udolini i u tišini, poštujuci naredenje drveca, previjao se od bolova. Od siline pada niz liticu noga mu se zaglavila izmedu dva kamena i izbacila clanak van ležišta iz koga je izvirila belicasta kost preko koje se slivala krv. Sada je vec prestala da tece i hvatali su se prvi grumeni zgrušene tecnosti koja je dobijala tamno crvenu, purpurnu boju. Još za dana dok je urlao, sve vreme je gledao u kost i cudio joj se. Misli je da mu ona govori. Da ona vice. Nije znao da i on, ima u sebi tako nešto, slicno onome, što je vidao samo na leševima uginulih i istrulelih životinja. Te kosti su bile sve što je od njih ostalo. Istu takvu imao je u sebi. To je sve što ce i od njega, ostati zauvek. Tokom besane noci rukama je grcevito stiskao clanak koji se u jednom trenutku iznenada vratio u svoje ležište. Spazivši odlazak belicaste izrazline, nesta i jauk i on pomisli da je i ona otišla na spavanje te i sam premoren, pred zoru novog dana, zaspa. Par dana kasnije izašao je iz jame. U rukama je držao dva štapa na koje se podbocio i šepajuci i hramljuci, nekako se dogegao nadomak ostalih u grupi, koja ga je nezainteresovano gledala. Spazivši ga, dva decaka mu potrcaše u susret kriceci na sav glas. 'Dam!' 'dam!' oponašajuci zvuke obrušavanja kamenja koje je padalo dok je bio u udolini. On pokuša da ih udari. Podiže štapove, ali se zatetura i svom silinom tela tresnu, te zajauka. Decaci mu pridoše, uzeše štapove te ga brzo, gotovo munjevito, par puta udariše po glavi, a zatim glavom bez obzira, noseci trofeje u rukama pobegoše. Covek se uhvati za glavu i zaarluce, dok je nemocno posmatrao decake, kako odmicu u pravcu svojih majki ili bar onih, koje su sisali. Pokuša da pride ostalim ali ga oni uz glasne krike i povike, 'ma!' 'ma!' teraše bacajuci na njega kamenje i grane drveca, sve vreme ` izvikujuci 'dam!' 'dam!' i 'ma!' 'ma!' pokazujuci mu da ide od njih. Hteo ne hteo covek se hramljuci udalji i nedaleko od njih pronade jednu uzvišenu zaravan zapadno od ostalih ljudi, te tu sede. Zacudeno je odmahnjivao glavom ne shvatajuci njihove postupke. Svetlost i tama su se ravnomerno smenjivali i što ih je bilo više, covek se malo po malo navikavao na život u osami. Ipak, sve vreme sa svoje zaravni, pažljivo je posmatrao i slušao ostale ljude, njihove krike i zvuke koje su glasno proizvodili. Vremenom je pažljivim slušanjem i gledanjem, primetio, da ih, kad god ih sam naglas izgovari, cuje. Onda bi panicno gledao na sve strane pokušavajuci da vidi, ko mu to govori. Svoj govor je cuo, kao da dolazi od nekog drugog. Onda je malo po malo poceo da povezuje glasove, uvek pogledom tražeci onoga koji mu govori. A on je odlazio sve dalje i dalje u horizonte. Prvo je spojio dva glasa, koja su uglavnom deca koristila. Jedan, kada su htela da jedu i izvikivala, 'muuu', 'maaa', i drugi, kada su tražili da ih žene nose na ledima, kao što su to radili magarci koje su jahali. Tada bi majkama govorili 'I-ha' i penjali im se na vratove i leda. Covek je cuo glas 'i', i, 'mu', 'ma'. Onda ih je spojio u 'i-ma', i ponavljao naglas 'ima', 'ima', gledajuci u prostor ispred sebe, koji mu je govorio. Bio je ubeden da mu neko nevidljiv sve vreme govori. Neko ko je veoma blizu njega, ali se krije i zato ga ne vidi, iako ga cuje. Zatim je slušao jutarnje glasove izgovorenih prilikom tegljenja 'aaaaa', u kojima su prednjacili muškarci, i povezao ih sa glasovima kojim su se deca obracala muškarcima, oponašajuci ovce. 'A-be', 'a-be'. Vremenom je poceo da govori 'aba', 'aba' i razumeo, šta mu je glasno receno. Onda ga je uhvatila prava strast za slušanjem, te je pažljivo osluškivao sve, što može da cuje i razazna. Slušao je nevidljivog sagovornika koji mu je pricao sa svih mogucih mesta. Iz svega što postoji oko njega i u njemu. Od lišca je cuo i uzeo zvuk 'š', i 's', od vetra zvuk 'u' i jedva primetno 'h', od gavrana 'g', od krava zvuk 'm', od ovaca 'b', od konja 't', od magaraca 'i', od petla 'k' i 'r', od psa 'v', od macke 'j', od ljudi 'a' i 'o'. Od sebe 'd'. Imao je vec dosta glasova na raspolaganju. Onda je poceo, uz pomoc nevidljivog sagovornika u glavi i javi, da ih sklapa. Prvo, što je smislio bilo je 'ima', a odmah zatim 'aba'. Kada je mislio na majku, govorio bi 'ima', a na oca, 'aba'. Od petla koji se svako jutro oglašavao uzeo je glas iz sredine kukurikanja 'r' i povezao ga sa jutarnjim glasovima ljudi 'oooo' i dobio rec 'or', koju je povezao sa svetlošcu, koja budi i petlove, a ovi, sve ostale životinje, pa i ljude. Uvece bi slušao zvuke hrkanja 'ho', 'eh', te uzeo te glasove i izmedu njih stavio glaš 'š', od lišca koje se jedino nocu culo, i sklopio rec 'hošeh', kojom je oznacavao mrak. Slušao je žene kako uvece pre spavanja deci nešto tiho izgovaraju, neke glasove uspavanke, koji su glasili 'li-lu-la'. Prespojio ih i dobio rec 'lajla', kojoj je namenio da oznacava noc. Imao je sada od ljudi još jedan glas 'l'. Tako da je od svih ljudskih glasova uzeo 'a', 'o', ‘i’ 'l'. Sve više je bio ubeden da i njima neko, iznutra govori te glasove. Neko koga ne vide, jer živi unutar njih. Onda je osluškivao odakle dolazi zvuk lišca i vremenom šuštanje i zvuk 'Šššš', pretocio u novu rec 'šam', kojom je oznacavao pravac - tamo. Spojio je, naime, tri glasa, koja su dolazila iz tri izvora. 'Š' od drveca i žbunastih biljaka. 'A', od coveka i 'M' od krava, životinja. i dobio rec 'Š-A-M'. Pravac koji je oznacio, ovom recju, imao je u sebi odlike svega što je bilo u njegovoj blizini. Biljke, životinje i ljudi. Kada bi pomislio na drvece, ljude i životinje, istocno od njega govorio je Šam. Pre polaska na spavanje ljudi bi se kao ujutro teglili i dugo izgovarali 'aaaa'. Od ovoga je spojio zvuk noci, 'š' i dodao dva 'aa' te dobio rec 'šaa', cime je oznacio sat ili vreme spavanja. Uskoro je znao dosta reci i nevidljivi sagovornik mu je govorio cele recenice koje je razumeo. Proste, ali ipak njemu razgovetne. A onda je pored slušanja nastavio i da gleda. Gledanjem je tražio izvor glasova, koje cuje. Pažljivo je posmatrao otiske kokošaka na tlu, a onda i sam pokušao da iscrta slicne, na mekanoj zemlji. Znao je da mu nevidljivi sagovornik pokazuje sebe preko svih živih stvorova. Osim glasa On je ostavljao i svoj trag, preko otisaka onih koji postoje. Ovom tro-prstom tragu kokošaka na tlu pripisao je zvuk 'š'. Mislio je, kada petlovi pocnu sve da bude, svojim nogama staju na mrak, da svojim nogama prekidaju mrak (hošeh), kao što svojim kukurikanjem najavljuju svetlo. Onda je nastavio i sa otiscima drugih životinja. Malo po malo skupio je puno reci i dosta glasova pretocio u slova i iscrtavao ih štapom na pešcanom tlu, koje je lako prihvatalo sve što je škrabao. Ovde gde je živeo nije više bilo zvukova koje nije poznavao, ili nije znao da od njih sastavi reci, da ih napiše i pri tom razume. Ljudi su ga inace, oterali od sebe. Nije više imalo smisla da tu i ostane. Svoju radost saznanja koja mu se obracala iz nevidljivog prostora nije mogao da podeli sa njima. Plašili su ga se, misleci da kamenje pada samo zato što ih je on svojim glasom pokrenuo. Za njih je on ostao 'Dam', 'dam'. Izgnan i napušten od drugih, zbog rike od bola, koju je proizvodio dok je bio u udolini, shvatio je da tu više nema šta da traži. I onda je jednog jutra ustao, pogledao oko sebe, cuo sagovornika u svom telu, koji ovoga puta nije govorio na glas, i rešio da ode. Negde gde ce mu biti bolje. Nadao se da ce možda pronaci dobro mesto za život, na kome ljudi nece biti toliko odbojni, i divlji. Krenuo je sa svojim sagovornikom koji mu je sve rede govorio na glas, a sve cešce ga je cuo i razumeno samo u svom telu. Iz kog dela je govorio i gde je bio, nije znao. Dok nije pronašao pogodno stanište, lutao je po praznim i nenaseljenim zemaljskim bespucima i slušao nove glasove, sklapao nove reci, a zatim ih štapom na koga se oslanjao, ispisivao i ostavljao za sobom trag svog prisustva. Svako slovo ili rec, koju bi ispisao na tlu pokrivao bi kamenom, da ga ukoliko se vrati, podseti na put kojim je išao. Pre polaska, na proplanku, na kome je živeo, na mestu na kome se nalazio kamen o koga se spotakao i koga je pri tom izbacio iz svog ležišta, ispisao je slova 'Š-l-m', a zatim ga vratio na svoje mesto, prekrivši rec koju je ispisao. Vratio je kamen, koji mu je nešto rekao i bez koga ništa ne bi ni saznao. Zakopao je onu stenu, na koju se sapleo, dok je išao na pojilo i pao u udolinu, te tamo prvi put, video nešto, što je u njemu, sopstvenu kost, koja mu se obratila, jaukom. Taj kamen bio mu je podsetnik da je na tom proplanku našao svoj mir, posle proterivanja ostalih ljudi. Da je tu prvi put shvatio izgovorene reci nevidljivog sagovornika, poput 'ima; (majka) i 'aba' (tata), kao i sve ostale koje su mu recene i koje je naucio. Da je bol i jauk bio pocetak njegove spoznaje. Kamen mu je rekao da se zove 'even'. Želeo je da u njega ugradi sebe, psa koji mu je ostao veran i vodu potoka koja je žuboreci priticala. Spojio se od slova, koje su deca izgovarala muškarcima, 'e', dodao od psa zvuk 'v', i 'n', od recice. Sve ih je ugradio u ovu rec, a zatim mu i glasno izgovorio. Covek je razumeo, šta mu je receno. Even, taj kamen, je bio temelj njegovog saznanja. Ispod ovog evena-kamena, za koga je jedino on znao, za njim je ostala samo rec 'Šalem', kao svedocanstvo da je tu bio. Mogao je da ide dalje. Ovo mesto je oznacio kao svoj pocetak, mesto svog nastanka i prvog ucenja. Mesto na kome se i ako hrom, uspravio i shvatio da je drugaciji od ostalih ljudi. Prolazile su godine, a ovaj covek je još lutao tražeci svoje stalno stanište. Menjao je teritorije, ali bi njegov unutrašnji sagovornik svima pronalazio neku manu, te bi ga gonio dalje. Na svojim stopalima nosio je prah i prašinu mnogih teritorija na kojima je boravio. Ipak prah zemlje rodnog kraja nije zaboravio. Nosio ga je u svojim nozdrvama. Secao se mirisa koji je tog jutra udahnuo punim plucima pre nego što je pošao. Tog povetarca, koji mu je, kako je mislio, udahnuo njegov nevidljivi sagovornik i rekao da krene i da se uputi u nepoznato. Imao ga je u šupljem štapu, koga je po savetu peska uzeo i zatvorio, po nalogu kamicka, koji se tu nalazio. Pesak zatvoren kamickom nosio je sa sobom. Mislio je da su mu oni rekli da ih ponese. Uostalom, svi su sa njim govorili i bili živi. I on ih je sve slušao. Išao je dalje i dalje od mesta gde je živeo, uvek u pratnji vernog psa. I onda jednog dana ugledao je sa proplanka ozelenjenu i cvetnu dolinu bogatu raznim drvecem i plodovima. Iz središta su izbijale i, vijugave, poput, zmije, u daljini nestajale, cetri svetle pruge. 'Dam' je prvi put video tako nešto veliko. Reku još nije poznavao. Znao je za mali potok u Šalemu, ali ovako veliku vodu, još nije video. Uzbudeno poce da se spušta ka dolini i kada je vec dovoljno prišao, glas unutar njega mu rece, da je to mesto, na kome želi da živi. Da je to mesto tražio od kada je otišao sa proplanka, koga je nazvao 'Šalem'. Da ce ovde imati sve što mu je potrebno. Sve. Osim jednog. Onog što je ostavio iza sebe. Ušavši u dolinu spazi brojne životinje koje nikada ranije nije video. Na drvecu je bilo puno ptica raznih boja i zvukova. Gledao je u pravcu krošnji i slušao njihovo cvrkutanje koje je glasno prokomentarisao glasovima gavrana ga, ga. Svi su mu govorili svojim jezicima. Kako im je prilazio, oni su mu govorili svoja imena, a on ih naglas izgovarao i zapisivao na tlu, te kao i uvek do tada, prekrivao kamenjem. Svaki kamen u toj dolini svedocio je da se ispod nalaze reci, koje mu je nevidljivi sagovornik izgovarao i potvrdivao. Dani su prolazili i Dam-dam je mirno i tiho, brinuci se o drvecu i drugom rastinju živeo. Pazio je da ništa ne ošteti. Primecivao je, da se uvek drukcije oseca posle jedenja nekih od plodova i da sve više shvata njihovu moc i dobronamernost. I ona su mu rekla kako se zovu, što mu je potvrdivao i glas koji je cuo. Svi, koje je upoznao, rekli su ko su. A onda je sa njima sve cešce i razgovarao i bio ubeden da ga svi razumeju. Govorio je i sa svojim telom. Glasno bi cuo, kako glas, njegovim rukama nareduje da rade, i kada bi ga one poslušale bio je zadovoljan. Kada je bio uzbuden glas mu je tražio od nogu, da ga odvedu do graška i jeo ga. Posle bi mu se zahvalio što ga je smirio. Kada ga je boleo stomak, brao bi cvece hajducke trave i njoj se zahvaljivao. Kada bi se isekao uzimao bi lišce kupusa i jeo ga, te stavljao na ranu, a onda i njemu zahvaljivao. Kada ga je zaboleo zub jeo bi peršun. Sisao je i masline i sa gadenjem ispljivavao koštice. Uvek bi kasnije osetio neku novu snagu u telu. Što je više tako radio, drvece i biljke su mu tiho i zahvalno uzvracale, rastuci radosno u sve vecem broju. Bile su ponosne što mu pomažu. Što ih on razume i neguje, kao i one njega. Neke, koje bi probao i nisu mu bile po ukusu pljuvao bi i glasno negodovao. Kasnije ih se klonio, narocito od onih, koje su mu zadavale bolove u utrobi ili se od njih loše osecao. Životinje koje je krstio su ga gledale i prilazile mu bez straha, pricajuci mu jezikom koji je on razumeo. Svima oko sebe obracao se kao da su poput njega, i da razumeju šta im govori. I biljkama, životinjama, suncu i nebeskim zvezdama koje su mu pravile društvo pre odlaska na pocinak. Svi i sve za njega su bili živi i pricali su mu njihovim jezikom. I on je razumeo njihov govor. Imali su svoju dušu i raspoloženje. Shvatao je govor vetra dok fijuce. Da li je ljut ili ne. Govor vode dok žubori na izvoru. Šustanje lišca. Krike životinja. Sa svima se sporazumevao i sve poštovao. Za njega su svi bili jaci ili višlji i mocniji od njega, i sve je morao da sluša, jer su mu svi pružali samo dobro, i ucili šta nije. Svaku ispljunuta koštica mu je to rekla. Svaka gorka trava isto. Znao je šta sme, a šta ne. Svakog jutra, cim bi ugledao sunce koje se promanja iza krošnji drveca, glasno bi se radovao, podizao svoje ruke i glavu ka nebeskim visinama i pogledom punim zadovoljstva uzbudeno kliktao; "Or! Or!" Or se trže i pomisli. Još onda me je dozivao, pre nego što sam i ja sam nastao i otišao u svemir. A sada sam zaista ovde daleko od zemlje, u nebeskim dubinama. Srecom da cu se uskoro i sam vratiti, pomisli i nastavi da gleda u hologram, na prozoru svog broda. Izgledalo je kao da ga doziva. Radovao sa uvek iznova. Svakog jutra cim bi progledao i video svet u kome je živeo. A uvece dok je bezbrižno ležao na travi i spremao se da zaspi, uspavljivao se, šapucuci noci, 'lajla', 'lajla', kao da je molio za milost i pokušavao da joj se dodvori da ga ne plaši i uznemirava previše. Vec je uocio da se Or i Lajla stalno smenjuju. Mislio je. Kada dode Or, onda se vidi, misli, radi i jede, a kada se on umori, ide da spava, i da se tada ne jede, ne radi i ne gleda, jer dolazi Lajla, zajedno sa sitnim svetlim tackicama na nebu, koje je u pocetku nazvao, tamo - 'šam', prisecajuci se 'Šalema'. Nebo je zvao isto kao i Šalem. Za Lajlu je mislio isto, s tim da je ona pored blistavih tackica dovodila sa sobom i manje 'sunce', koje je u pocetku bilo slabo vidljivo i onda tokom vremena poraslo i popunilo poput sunca. Da bi kasnije posle nekog vremena sve ponovila ispocetka. Da njen odlazak znaci dolazak Ora i tako svakim danom. Or i Lajla su se smenjivali. Or je legao na Lajlu, a zatim ona na njega. A onda jedne noci pred zoru zacu šuštanje u blizini. Ovog puta nije to bio govor lišca, izgledalo je da ima nekoga u žbunju. Da nema miris kao svi koje je do tada upoznao. "Lajla! Lajla!" - tiho šapnu obracajuci se odlazecoj noci. Mislio je da želi da mu nešto saopšti, pre odlaska na svoj pocinak. Umesto odgovora, šuštanje je pojaca. "Lajla! Lajla!" - ponovi uplašeno. Dobijaju se neutralini elementi, koji kada se udahnu, procišcavaju i odaju u kojoj su, i sva tela koja ga udišu. Osvecuju ga. Covek se oseca procišcenim, jer to i postaje. Deluje neverovatno. Zar ne? Ne zaboravite samo, da su i virusi i bakterije nevidljivi, a ipak nam zadaju toliko muka. I radioaktivnost se me vidi, ali lako kosi živote. A zar nismo i mi svi, nastali iz nevidljivog sveta. Od golim okom, nevidljivog semena, ili kapi, koje više lici na duhovno nego materijalno, koliko je sitno i lagano. Kada je tako malo, ni muško seme, ni jajna Celija, ni izbliza ne lice na nas. Mi tokom embrionalnog razvoja prodemo kroz toliko razlicitih oblika, da je to prosto neverovatno. U pocetku izgledamo kao punoglavci, ribe, gmizavci, macke i druge životinje, da bi kako rastemo i sazrevamo, na kraju dobili ovaj oblik koji imamo. Prolazimo kroz iste faze kao i seme posejano u zemlju, koje izbija na površinu, razvija stablo i krošnju, a zatim lista i daje plodove. Mi smo kombinacija biljnog i životinjskog sveta. I to je naprosto tako. Ni naši roditelji nisu videli kako se život zacinje i raste, sve dok se ne rodimo. Ne vidi se ni uživanje, dok se vodi ljubav. Niti misli koje lansiraju seme u utrobu žene. Ništa! Životna energija, koja krece iz gornjeg sveta, iz naših glava, aktivira seme u muškom donjem svetu, da bi ono palo na vlažno plodno tlo u unutrašnjosti žene, na jajnu celiju. I tu onda, daleko od svih ociju sveta, u mraku, nastaje i u njemu se razvija, nov život. Kao seme posejano u vlažnoj zemlji iz koga nice nova biljka. Isto. Vodenje ljubavi je slicno obradivanju zemlje. Prvo se plug zarije, da bi je preorao. Onda se zemlja izdrlja, poseje seme i ceka da naraste. I njemu je, kao i nerodenom detetu, potrebna voda i hrana, koju biljka crpe iz zemlje, kao što se i dete, pupcanom vrpcom, poput korena, hrani od majke. Onda se rada, kada izbije na površinu, kao i dete, kada napusti matericu. Kao što je biljka slabašna, tako i dete. Kao što biljka raste, i dete raste. Sve je isto za sve, i biljke, životinje i nas. I kao što svetlost nastaje iz tame ili znanje iz neznanja, tako i mi iz mraka majcine utrobe, izlazimo na svetlost." - završi rabin. Deca su nemo slušala, smeškajuci se rabinovom poredenju, vodenja ljubavi sa poljoprivrednim radovima. Istovremeno, su se divila pameti svojih predaka, koji su znali za ovako nešto, narocito komplikovanim postupcima pripremanja Ketoreta, kojim je materijalno, uništavan zao nagon ili Satan, koji živi u coveku ili životinjama. "Rabine! Meni nije jasno. Zašto su životinjske duše loše i grešne? One su takve date od Boga, a od Njega, ništa loše ne dolazi. Ni divlje ni domace životinje nisu loše. One se samo trude da prežive" - upita jedan student. Rabin ga pogleda te rece. "Tacno, ali one ne poznaju Boga kao mi. One ne govore, ne pišu, ne razumeju, ono što i covek. Njihova uloga je da budu životinje. One istina, osecaju Boga i imaju svoj jezik kojim se sporazumevaju, ali ipak, to nije govor koji mi koristimo. Uostalom, da je Božija zamisao bila, da se covek ponaša, i živi kao životinja, ne bi ga ni pravio, kao posebno bice. Ne bi smo ni postojali kao ljudi. Životinje bi bile dovoljne. Znaci, mi imamo drugu ulogu u Njegovoj promisli. Naš je zadatak da shvatimo Božije puteve i Njegovo znanje. Da ga povecavamo i produbljujemo iz casa u cas. Da oponašamo Njegove osobine, da mu se približimo, i sa njim spojimo, a ne da idemo stazama životinja i samo biološki preživljavamo. Naš cilj je da ostvarimo konacan cilj postojanja coveka i vidimo pravu sliku Boga, jer je nemoguce, da se On Licno vidi. Umesto nas, žrtvujemo životinje, i time pokazujemo da shvatamo Božiju promisao, da je covek važniji od njih. Da ništa nije vrednije od covekovog života. Time smo prekinuli vekovnu praksu pagana koji su žrtvovali ljude. Žive su ih bacali u vatru, svom bogu Molohu. Zato nam je u Tori naredeno, da njemu ništa ne damo. To su radili i ljudi tokom istorije putem ratova i uništavanja drugih ljudi. Znate i da rec za žrtvovanje- Korban potice od reci Karav, što znaci, biti blizu. Žrtvovanjem životinja, mi se približavamo Bogu, dok se preko Ketoreta za njega vezujemo. Dalje od ovoga se ne može i ne treba. Jer to je sve. Vezati se za Boga preko mirisa. Vazduhom koji udišemo. Od prvog udaha po izlasku iz materice, do poslednjeg izdaha pred umiranje, vezani smo za Boga. Ali mu se svakodnevno i približavamo. Od prvog do poslednjeg zalogaja hrane. Ona je neophodan preduslov da bi se covek približio Bogu. Bez hrane nema života. Oltar je Božija i naša trpeza. To je bar jasno. Zar ne vidite da je prinošenje žrtve pored recenog i simbol svakodnevne ishrane. Šta se sve stavlja na oltar. Meso, hleb i vino, sve zacinjeno lepim mirisom. Naredenje je da se vatra nikada ne gasi. Ta vatra je naša glad, koja je takode vecna, i da bi je utolili potrebno je svakodnevno da se hranimo. Zar niste primetili da je jutaranja služba isto što i naš dorucak, a vecernja, naša vecera. Da je cela služba ništa drugo nego spoljašnji prikaz onoga što se dešava u našim celijama. Da one svakodnevno sagorevaju energiju biljaka, kao što se na oltar stalno dodaju nove cepanice drveta. Da se iz njih izbacuju sagorele materije kao što se pepeo cisti i izbacuje. Da se oslobadaju istrošene masti i ulja kao što se ciste cašice na svecnjaku i izbacuju sagoreli žišci. Da onda nova hrana, koju smo uneli sagoreva, kao što sagoreva meso žrtvovanih životinja na oltaru. Da koristimo žitarice, kao što se hlebovi prinose na oltar, kao i vino. Cela služba je preslikan rad naših celija, do poslednjeg detalja. Eto vam rešenja, šta se dešava u našim nevidljivim delovima tela, na atomskom i molekularnom nivou. Ko, šta i kako radi. A eto vam i nauka Tore. Vidite koliko je ona duboka i tacna. Da je zaista Knjiga nad Knjigama i da je sve u njoj." - objasni rabin uzbudeno. "Rabine, a kada je izgraden ovaj Hram?" - otvori novu temu najvišlji ucenik u grupi. "E, to vam je duga prica. Evo, sada je tu vec preko dvesta godina. Izgraden je u vreme kada je nas Spasitelj, Mešaja prihvacen od Izraela" - objasni rabin. "Ja još nisam tada ni postojao, ali sam citao o tome" - rece setno. "Možeš li da nam ispricaš?" - upita ponovo isti ucenik. "Da. Bar ono što sam procitao. Necu da se vracam puno u nazad, ali bih morao da vas podsetim da znate, da on nije stalno bio ovde. Bar kao gradevina. Kao sveto mesto, kao ideja, tu je bio oduvek. Od kada nas služi kolektivno secanje. Tu je po našem verovanju položen kamen temeljac celom svemiru. Prvi je sagradio kralj Solomon, cetvrte godine pošto se zacario i završio ga sedam godina kasnije, 826 g.p.n.e. Tada je prineo na žrtvu Bogu, za osvecenje hrama, ni manje ni više, 22.000 volova, i 120.000 ovaca. Možete li da zamislite koliki broj je to bio. Slavilo se više od mesec dana. Taj Hram je trajao punih 403 godine. Žrtve su prinošene svaki dan, kao i za sve praznike. Sve u skladu sa našim propisima. Bilo je ovo doba napretka i prosperiteta Izraela. Onda su ljudu poceli da se kvare, i malo po malo odustaju od Boga. U njih se uselio Satan. Normalno je da je onda zemlja oslabila, i uskoro bila razorena, a Hram spaljen 423 g.p.n.e. Naši preci su odvedeni u zarobljeništvo u Vavilon ili današnji Irak. Tamo su ostali 70 godina i po povratku na celu sa rabinom Ezrom, obnovili službu 349 g.p.n.e., godinu dana po popravljanju Hrama. I tada su prineli žrtvu Bogu, ali ne tako obimnu kao u vreme Solomona. Svega 100 junaca, 200 ovnova, 400 jaganjaca, i 120 jaraca. Sve na žrtvu za greh za sve stanovnke Izraela, po broju plemena. Ovaj kako smo ga zvali, Drugi Hram, postojao je sve do 69 godine nove ere, kada su ga razorili i spalili Rimljani. Znaci, on je bio tu 418 godina. I za sve to vreme, ponovo su svakodnevno i neprekidno prinošene žrtve. Hramovi su ukupno postojali 821 godinu. Od razaranja Drugog Hrama prošlo je još šest stotina godina i došli su Arapi, te na istom mestu sagradili svoju bogomolju. Kasnije su je dogradivali i ulepšavali, ali je tu ostala sve do dolaska Mešaje. Pre njegovog pojavljivanja, bilo je stalnih nereda i borbi ne samo u Jerusalimu, vec i po celom Izraelu. Narocito nakon obnavljanja i osnivanja naše države posle Holokausta i Drugog Svetskog Rata. Palestinci su tražili Jerusalim za sebe. Mi za sebe. Razgovor ciji je, je trajao decenijama. Mi smo tvrdili da on pripada nama, oni njima. Moglo je to da se završi time što bi se jednostavno svi Palestinci i Arapi proterali iz Jerusalima. Bilo je dovoljno vojne snage, kao i u vreme Jošue. Izrael je imao podršku tada najjacih zemalja i država sveta. Ipak, svi su znali da to ne može tako da se reši. Ni jedna vlada to nije mogla da završi. Moralo je da sve bude po Tori. Morala su da se ispune prorocanstva, inace, ništa, ne bi imalo smisla. Cekao se Mešaja da to uradi. Cekao se Spasitelj. I tek kada je On došao i bio prihvacen, istorija je mogla da se nastavi, ali ovoga puta po zakonima Tore, a ne ondašnjeg Vavilona, Vašingtona. A On je izneda poceo da deluje. Bio je u pocetku obican covek kao i svaki drugi. Spolja je izgledao kao i svaki bogobojažljiv vernik. Neprimetno je došao je iz nekih severnih zemalja koje su se granicile sa Edomom, što je bio stari izraz za Rimokatolicku crkvu i njenu teritoriju. Kao vec stariji covek nastanio se u Jerusalimu i tu nastavio skromno da živi, stalno izucavajuci Toru. Vremenom ljudi su ga zapazili, a onda malo po malo poceli i da uvažavaju njegovo mišljenje. On je bio izrazito skroman i nije se isticao. Znao je da nema potrebe da se namece zajednici, vec da ce ga ona prihvatiti ukoliko smatra da je to neophodno. Pre dolaska u Jerusalim bio je bolestan. Ostavljen i napušten od svih poput, gubavca. A onda je njegov uticaj poceo da raste iz dana u dan. Postepeno je dobijao osobine proroka, i sve što bi rekao, kasnije bi se obistinilo. Narocito one reci koje su predvidale dobre dogadaje. Jer, kao što znate, prorok je mogao da bude samo onaj, koji predvidi sve detalje i aktere dobrih stvari i one se zatim zaista dese. Tako je morao za redom, da predvidi tri puta, i ukoliko se bar jedan detalj prorocanstva ne bi obistinio, to se prorocanstvo smatralo u potpunosti lažnim, i prorok se nije priznavao. Nadalje morao je da živi u Jerusalimu i bude prihvacen od Sanhedrina, u kome su sedeli najveci sveci i mudraci Izraela. Njih sedamdeseti jedan, kao što ih ima i danas. Ni jedna osoba, nije mogla da se sama nametne i bude prihvacena za navestitelja Božije reci, jer bi to znacilo širom otvoriti vrata, šarlatanima i zavodnicima. Predvidanje loših dogadaja se nije prihvatalo, jer su njih mogle da objave obicne domacice ili neke neznalice i šarlatani. Nadalje proricanje se obavljalo samo u Hramu, u prostoriji, u kojoj se nalazio Zavetni Kovceg, koji je ležao u odaji, kao i danas, koju zovemo, Svetinja nad Svetinjama. Nad Zavetnim Kovcegom kao što znate, nalaze se dva Keruvima, licima okrenutim jedno ka drugom. Prorok bi meditirao ispred njih, i dostizao najvece misticno iskustvo, poništavajuci spone koje povezuju njegov um i dušu za fizicki svet. Time bi se mislima, približavao "Drvetu života". Dok je snagom svoga uma, prolazio pored Keruvima, sve vreme je pazio da ga ne zahvate ognji, koje su držali u rukama. Ovo iskustvo je bilo zastrašujuce i ne retko dovodilo do toga, da se telo proproka treslo i podrhtavalo, a zatim, padalo u trans, i iz njega pokuljala bujica reci, kojih ni sam nije bio svestan. Bog je preko njega govorio svima. Jer Božije poruke išle ka prorokovom užarenom umu, ali obrnutim smerom, preko Keruvima do njegove glave. Zato je proricanje bilo moguce samo u Hramu i u odaji gde je Zavetni Kovceg. Van njega nije se prihvatalo. Sve ovo nikada nisu saznali, niti bili svesni, mnogi ljudi i narodi, koji su zdušno prihvatili Isusa kao Mešaju. Nisu bili upoznati sa našim propisima koji važe za proroke, a Mešaja je morao da bude najveci moguci prorok. Njihov nije bio ni Prvostveštenik, što je bio jedan od preduslova za proricanje. A biti Prvosveštenik u to vreme znacilo je biti najumniji i najbolji covek svog vremena. Slicno današnjim najvecim umovima i akademicima sveta, koji su osim pameti, i nesagledivog znanja, bili i najmoralniji ljudi svog vremena. A takvi su, po pravilu, samo oni, koji su vec zašli u godine i ne robuju strastima svog tela, poznaju život, te njime gospodare, a ne on njima. Nisu znali šta je sve potrebno da se ispuni i koji su to zakoni koji važe za proroke. Ali su zato, hiljadama godina, nas optuživali za njegovu smrt, i zbog toga nas, pored ostalih brojnih razloga, proganjali i ubijali. Kada je Sanhedrin odbacio Jošuu, koga je dobar deo sveta, odnosno Hrišcani, prihvatio za Božijeg sina, mnogi ljudi ni tada, a ni tokom istorije nisu ni znali, šta je on, trebalo da uradi i zna, i kako da izgleda i koliko godina da ima, da bi ga i mi prihvatili i priznali za ono što je tvrdio da je. Jer znate, ono što je važno da znate, da je ideja dolaska Mešaje bila jedna od najboljih, koje su naši preci smislili i nosili sa sobom. Trebalo je da On bude ispunjenje i ostvarenje covekovih snova i želja o boljem životu. Stalno ocekivanje sutrašnjeg dana i buducnosti, kada ce se oni ostvariti. To je bila ideja vecite težnje coveka za savršenstvom življenja. Ona je zato uvek bila prebacivana u buducnost. Uvek je bio odgovor da svi ljudi cekaju svet koji dolazi ili buducnost. Svet u kome ce vladati carstvo nebesko ili carstvo znanja, ljubavi, dobrote i vecitog mira i spokoja. Ne samo onog spoljašnjeg, vec i unutrašnjeg. Onog koga danas svi imamo. Nije se nikada mislilo da je carstvo nebesko zagrobni život, vec ovaj ovde koji se živi na zemlji. Ipak, mnogi su pogrešno protumacili reci nebo, i carstvo, a onda nastavili da u ime tih ideja, mucenicki ginu, i od sebe prave svece i ikone za druge. Ali šta se može. Tako je to bilo. Vi ste deco sretni što živite u ovom dobu. Pre je bilo izuzetno teško. Ljudi su imali stalni unutrašnji nemir, koji je isplivavao i izlivao se van njih, te prenosio kao virus na sve. Mnogi su živeli ne shvatajuci smisao života. Tražili su srecu, ne znajuci da traženje srece je zapravo traženje Boga. Neki jadni i umno ograniceni ljudi, proveli su cele svoj živote sa ciljem da dokažu besciljnost života. Zamislite to. Cilj im je bio da dokažu bezciljnost i u ovu glupost ubedivali druge. Oni su provodili svoje živote jureci za zadovoljstvom, slavom i bogatstvom, a da se nikada nisu pitali, da li su im sve te stvari zaista toliko važne. Vekovima su provodili svoje živote težeci da dostignu uzaludne, cak pogibeljne ciljeve. Nisu slušali mudre ljude koji su govorili da 'covek mora da zna zašto postoji. Mora da se osvrne na svoj život i zna kuda ide. Jer i covek i priroda imaju svoj smisao, jer ih je stvorilo svesno bice. To bice mi zovemo Bog. A ko je On? Da li možemo da ga shvatimo? I kako to možemo!" - upita se rabin. Decaci su ga nemo slušali. Rabin nastavi. "O njemu je osamdesetih godina dvadesetog veka, lepo pisao poznati fizicar i rabin Arije Kaplan. On je objašnjavao nevernicima, kako mi, Jevreji, shvatamo Boga. Pisao je; 'Jedan od temelja naše vere je uverenje da Bog nema telo, lik ili oblik. Da je van prostora i vremena i van našeg poimanja. Posle otkrovenja na Sinaju, Bog nas je izricito upozorio. "Razmotrite ovo pažljivo: Niste videli nikakvu vrstu oblika u dan kada vam je Bog govorio na Horivu (Sinaj). Jer da Bog ima neki obris, stvorila bi se sklonost ka uporedivanju. A ono što nema telo, ne može da se poredi ni sa cim. Tako sledi da Bog ne može da ima telo, jer telo je nešto što je ograniceno i konacno. Dok je On neogranicen i beskonacan. I naš recnik, kao i sam nacin izražavanja, mogu da se nose samo sa stvarima koje poznajemo. Kako Bog, ni na koji nacin, ne može da se uporedi sa bilo cim u našem iskustvu, nemamo cak ni recnik kojim bi govorili o njemu. Zato su nas naši mudraci ucili da Bog prisvaja nacin izražavanja od Svojih stvorenja, ne bi li pokazao Svoje srodstvo sa svetom. Zato Bog može sa nama da govori samo jezikom koji razumemo i u Tori postoji pravilo. Ona govori jezikom coveka. Zato kada kažemo da Bog nije telesan niti ima telo, onda je logicno da ne možemo ni da stvorimo ikakvu predstavu o njemu. On je van domašaja naše maštovitosti. Jer ima u ovom svetu i drugih ovozemaljskih pojava koje su cak osnovnije od materije ili oblika. Postoje pojmovi poput prostora i vremena, koji su najosnovniji sastojci materijalnog sveta. Nama je gotov nemoguce cak i da pokušamo zamišljanje sveta, bez shvatanja prostora. To je kao da pokušavao da gledamo u potiljak svoje glave. Stvaranje slike o svemiru bez vremenskog toka, je još beznadežnije. Nismo u stanju da istovremeno vidimo dva razdoblja vremena. Odsutnost vremena, je potpuno van naše sposobnosti da shvatimo. Tako da je pokušaj da se govori ili umuje o znanju Boga, prakticno nemoguc. Naše misli ne mogu cak ni da pocnu da misle, u sferi gde ne postoji prostor i vreme. Nemamo ni reci, kojima bi iskazali delove takvih podrucja. Ovo je jedan od razloga zašto je Bog apsolutno van našeg poimanja" - pokuša da objasni rabin te nastavi. Ukratko receno: 1. U svetu je jedan Bog. On je neograniceno jedinstvo. 2. Bog je cist i iznad sveta. Ne poseduje bilo koju ovosvetovnu osobinu. On nema telo, lik ili oblik. Ništa od postojeceg ne može da se uporedi sa Njim. On je iznad ovozemaljskih osnovnih pojmova, poput prostora i vremena. 3. Bog ne jede niti pije. On ni na koji nacin ne zavisi od Svoje tvorevine. Apsolutno ništa ne može da se da Bogu, jer konacno, sve je Njegovo. 4. Bog ispunjava svet. Nema mesta bez Njegovog prisustva. 5. Bog održava svet. Njegova životna sila dozvoljava svo stvaranje i omogucuje postojanje. Ukoliko, bi bar za tren bila povucena, sve stvoreno bi prestalo da postoji. 6. Bog vidi, a ne može da se vidi. Svestan je svake pojedinosti u svetu, ali ni jedno bice ne može da vidi ili shvati Boga. Nema nicega od svega postojeceg što može da obuhvati Njegovu velicanstvenost. Ovih šest principa su naše osnovno znanje o odnosu Boga sa svetom. Naši mudraci su koristili i sledecu analogiju duše i tela da bi objasnili odnos Boga sa svetom. Kao što je duša jedna u telu, tako je i Bog jedan u univezumu. Kao što je duša cista i iznad tela, tako je i Bog cist i iznad sveta. Kao što duša ne jede i pije, i Bog ne jede niti pije. Kao što duša održava telo, tako i Bog održava svet. Kao što duša vidi, a ne vidi se, tako i Bog vidi, a ne vidi se. "Tako je jednom jedan filozof pitao rabina Gamaliela; "Gde je Bog?" On mu odgovori; "Ja to ne znam." Filozof mu uzvrati; "On je tvoja uzdanica i mudrost. Moliš se Njemu svakodnevno. Kako možeš da kažeš da ne znaš gde je On?" Rabin ga pogleda te rece; "Tražiš od mene nešto što je veoma daleko, daleko iznad našeg sveta. Pitacu te necemu što ti je veoma blizu. Gde je tvoja duša?" Filozof se zbuni: Ja zaista ne znam!" Rabin mu rece: "Vidiš da su tvoje reci prazna slama. Ti cak ne znaš ni mesto necega što je zapravo deo tebe. Kako možeš da me pitaš o necemu što je van razumevanja?" - "Vidite deco. Ono što ucimo iz ove anagdote je, da ima nekih stvari koje um ne može ni da pokuša da obuhvati. Da postavljanje takvih pitanja, tipa gde je Bog, je pre glupost, nego mudrost. Slicno, kao kada bi se pitalo gde je misao, ljubav ili dobrota. Gde se nalaze. Ima draga moja deco, postojanja van materijalne sfere kojima pripisivanje fizickih pojmova, gubi se uvid u njihovo pravo znacenje. Iz svega ovoga možemo da pomislimo da je Bog veoma daleko. Ali ni to nije do kraja tacno. On je istovremeno i veoma blizu. Javlja se u našim ustima, svaki put kada nešto progovorimo. Njemu smo jako blizu kada se lepo ponašamo i pazimo na svoje reci. On je naša Rec - HaŠem. Kada živimo po moralnim zakonima, i kada smo lepo vaspitani. Uostalom, pobožnost i postoji zbog nas samih. Radi naše sopstvene koristi. Da sva dobrocinstva, koja cinimo, donose korist onima koji je cine, ukljucujuci i pobožna dela prema Bogu. Njemu ništa od svega toga ne treba, jer On ima sve. Cak i u knjizi o Jovu On kaže; "Ako grešiš, kako to Mene dotice. Ukoliko si pakostan, kako možeš Mene da povrediš. Ukoliko ispravno radiš, šta Meni daješ. Jer tvoja zloba je samo prema coveku, a tvoja dobrota jedino za smrtnike." Bog ne nagraduje dobra dela, zato što su njemu ugodna, vec zato, što su ona sama po sebi dobra. Njemu ona nisu potrebna. Nama jesu. Solomon kaže: 'Ko se trudi, sebi se trudi, jer ga nagone njegova usta'. Zbog svega ovoga nemoguce da se zamisli da svet ima smisla bez Storitelja. Bez Boga, Univerzum bi bio besmislen, a postojanje ljudi bez svrhe. Sav život bio bi potpuno bez smisla ili nade. Bio bi ništa više od nesvesnog kretanja molekula i celija u našem mozgu. I tada bi morali da se složimo sa ateistima, koji su tvrdili da je covek bolesna muva, koja se nepromišljeno vozi na gigantskom zamajcu. Jer u svetu bez smisla, kako su mnogi mislili, nema ni dobrog ni lošeg, pošto oba pojma podrazumevaju svrhu. Bez vere u neki konacni smisao, sve vrednosti su im postale subjektivne i podložne hirovima pojedinaca. Moralnost im je postala stvar dogovora i mogla je da se odbaci, ukoliko nije služila necijim trenutnim ciljevima. Zato ukoliko nema Boga, nema ni smisla. A ako Njega nema, onda su svi ljudski napori uzaludni. A u stvari, nikada niko i nije bio do kraja ubeden, da je život bezciljan, besmislen i bez nade. Svi u dubini duše su znali i znaju da život ima smisao, i da kao što duša nosi telo, tako i Bog nosi svet. Zato je Mešaja bio važan. Ideja savršenstva življenja spakovana u telo coveka. Sve misli i želje o boljem životu fokusirale su se u potrebu, da se i rodi takav covek, i u sebi ponese sva svojstva savršenog coveka. Cekao se covek, koji ce imati osobine, koje su svi podsvesno priželjkivali za sebe. Kada je On vremenom u Jerusalimu i primecen, stvar se ubrzala. Tek sa njim, Izrael je mogao da reši svoje vekovne i hiljadu godišnje probleme. Breme koje je poneo, bilo je ogromno. Od Njega se ocekivalo nemoguce. Da zna, skoro isto što i Bog. Zahtevi su bili izrazito strogi. Uostalom, tražio se savršen covek. Sve što su ljudi mislili da predstavalja perfekciju projektovali su u takvo bice. A to je ni manje ni više, kopija Boga u covekovom oblicju. Do tada je bilo dobrih ljudi, ali On je morao da svojim genetskim lancem obuhvati i nosi u sebi sve njihove osobine. Od Adama, preko Noaha, Avrahama, Jakova do Mojsija, cak i dalje. Zaista, težak zadatak. Naravno, ako se bolje razmisli, ukoliko ne bi imao sve najbolje odlike, onda takav, i ne bi bio Mešaja, vec obican covek. Njegov dolazak ljudi su uvek odlagali za buducnost. Smatrali su da još nije vreme. Ne shvatajuci pri tom, da u svakoj generaciji ljudi, živi bar jedan potencijalni Mešaja. Sve što je trebalo da urade je, da ga slede. Da svi krenu putevima Tore. Da bi tako ojacali i sebe i svoju zajednicu. Umesto toga, ljudi su se razjedinjavali, svadali, bili zlobni i željni moci, ne pitajuci za cenu. Zato su mudri rabini oduvek podgrejavali ljudima nadu, da ce biti bolje. Bez obzira koliko je teško, uvek bi govorili 'ije tov' - bice bolje. 'Jednog dana doci ce Mešaja i svima nam pokazati kako bi trebali da živimo, premda to i sada znamo, ali se svi ne držimo tog znanja'. Kada bi ih ljudi pitali kada? Kada ce doci? Odgovorali bi, u svetu koji dolazi, misleci na buducnost. Ali su im i govorili, radite tako, da Mešaja dode danas. Cekajte ga svaki dan. Molite se da dode danas. Budite spremni da ga docekate. Onda bi im iznosili sledeci primer. Zamislite da imate slobodu da u vašu kucu pozovete svog Kralja. On vam obeca da ce sigurno dodi, ali da ne zna kada. Ushiceni, što je uopšte prihvatio vaš poziv, naporno radite svaki dan, ne bi li pribavili sve, što je neophodno da se ugosti kralj. Nabavljate najbolju hranu, šijete najbolja odela, pravite najbolji nameštaj i stalno doterujete kuce. Žene ih svakodnevno održavaju, ciste i glancaju. Spremaju najbolja jela. Deca uce da recituju ili sviraju. Vi se pripremate da mu poželite dobrodošlicu, probranim recima. Ucite Toru svaki dan, da si sa Njim mogli da razgovarate. Spremni ste svaki dan da ga ugostite. Znate šta cete mu reci kada dode i o cemu cete da razgovarate. Deca ce znati da pokažu šta su naucila. Žene ce izneti najbolja jela koja znaju da sgotove. Svi su spremni i ocekaju da se svakog trenutka pojavi. Ali, to se ne desi. U meduvremenu vaša deca porastu i vi im ispricate, da vam je Kralj svojevremeno, obecao da ce doci kod vas, kada bude mogao. Kažete im da ce On sigurno doci, ali da ne znate kada. Ubedujete ih da Kralj uvek drži svoju rec. U meduvremenu i dalje nastavite da živite, kao i ranije, stalno se usavršavajuci i poboljšavajuci svoj život. Proširujte i produbljujete znanje. Vaša deca zidaju još lepše kuce, sticu nova dobra, svoje žene i decu, i njima za vecerom govore, kako su culi od svojih predaka, da im je Kralj obecao da ce ih posetiti. Tako to traje vec vekovima, medutim, Kralj ne dolazi. Onda neka deca prestanu da cekaju. Zapuste svoja imanja, zaborave šta bi trebalo da govore sa Kraljem, i pocnu da ismejavaju svoje roditelje, kako su bili naivni, i poverovali u te babske price. Da nema ništa od toga i da je sve to fantazija predaka. Cak i da nije, da je taj Kralj u meduvremenu sigurno umro ili negde otišao, te da od toga nema ništa, osim budalaština. A onda jednog dana, kada se najmanje nadaju, cuju kucanje na vratima. Onako zamazani i zapušteni, podu da ih otvore, i misleci da je neki prosijak ili poreznik, naoštre se da ga najure. A onda, kada ugledaju ko im je kucao na vratima, preblede i usta im ostanu otvorena od iznenadenja. Protrljaju svoje oci misleci da spavaju i sanjaju. A zatim sumnjicavo pocnu da se histericno smeju, i placu. Pred vratima im dostojanstveno i mirno u kraljevskoj odori stoji covek sa svojom brojnom pratnjom i gomilom poklona koji su doneti. ‘Kaže im: "Šalom! Ja sam Kralj, koji je davno, obecao vašim precima da cu vas jednog dana posetiti, ali kada me zaista, svi budete pozvali, svim srcem svojim, svom dušom svojom i svom snagom i imetkom svojim. Nisam do sada došao, jer me niste svi iskreno želeli. Ali, Ja svoje obecanje ispunjavam. A došao sam tek sada, jer sam cuo da me svi zaista, iskreno i danonocno dozivate. Da vam je teško i da se osecate ocajno. Zato sada obilazim svakog od vas, da bih vam pomogao. Jer Kralj uvek pomaže svojim podanicima. Zar ne? Mogu li da udem?" Ucenici su ne trepnuvši slušali rabina. Gutali svaku njegovu rec. "I šta je bilo dalje?"- upita jedan. "Šta je bilo dalje? - ponovi rabin oponašajuci ucenika i pomazi ga po glavi. "Ništa. Prihvatanjem Mešaje, sve se dalje odvijalo kako je ranije proreceno. I ovaj Hram je posle dugotrajnog i krvavog rata, sagraden. Pricacu vam o tome neki drugi put, kada budemo svi odmorniji" - objasni rabin. Brdo je sa svojim stanarima spavalo, jedino se iznad Hrama i dalje podizao belicast dim, koji je uzdizao u vazduh miris pecenja, a zatim padao i na krošnje drveca i retku travu na zemlji, na kojoj su usnuli bivši grešnici. Sa prvim petlovima ljudi su poceli da se bude. Ponovo su odzvanjali zvuci šofara. Covek krenu ka Svetilištu i usput vide rimske vojnike kako pricaju i pokazuju rukuma u pravcu Hrama. Njihov jezik ni govor nije razumeo. Jedan, ocigledno novopridošli u Judeju, ispitivao je iskusnijeg, o cemu se ovde radi i šta to Jevreji petljuju. Kakve su to divljacke, varvarske magije i vradžbine. On nije znao, da ma kako mu izgledalo da je prinošenje žrtava brutalno klanje životinja, ono mora da se obavi u savršenom religijskom okruženju. I da obred žrtvovanja može da obavlja samo narod, koji poseduje najviše moralne i duhovne vrednosti. Da je bezrazložno ubijanje životinja, taj isti narod, smatrao okrutnim i svirepim cinom ubistva. I da obred žrtvovanja na izvestan nacin, poducava, da se poštuje svaciji život, cak i život životinja. "Zašto kolju i spaljuju toliku stoku? Da li su oni normalni? Zar im ne smeta toliki miris pecenja i ne znam cega sve još? Zar su toliko gladni? Je li to nekakva zajednicka menza?" - upita cudeci se. "Prinose žrtve svom Bogu. Pokušavaju da mu se dodvore. A sudeci po kolicini hrane koja mu se prinosi, mora da je jako gladan, a oni veoma grešni" - cinicno i sa omalovažavanjem objasni drugi. "Koliko dugo to traje? - upita prvi. "Svaki dan. Stalno, bez prestanka, vec stotinama godina isto. To su radili još dok su ovde bili Grci, a oni kažu, i pre njih. Izgleda, vec duže od hiljadu godina. Neprekidno kolju i spaljuju. Imam negde i zapisano. Jednom mi je jedan domorodac objasnio. Pokazacu ti. Sacekaj me ovde." - rece, šeretski namignu, i ode do jedne kucice u kojoj su sedeli ostali vojnici i ravnodušno posmatrali ljude koji su nosili i privodili stoku u dvorište Hrama. Gledajuci ih, samo su odmahnjivali glavama. Covek se seti Solomonove izreke: "Covek nevaljao i nitkov hodi sa zlim ustima. Namiguje, govori nogama i pokazuje prstima". "Ovaj mora da je takav. Sigurno je i lukav, jer za ljude koji nose kratku bradu, kao što je ovaj ima, je receno da su podmukli" - pomisli. U meduvremenu vojnik se pojavi, držeci u ruci izgužvane nepovezane cedulje, koje je onako u hodu, prebirao prljavim rukama. Kada je pronašao onu koju je tražio, poce na glas da cita. "Vidi ti ovo! Šta sve ti rade! Imaju puno vrsta žrtva. Prava 'nauka'- naceri se podrugljivo. Žrtva zajednicka, žrtva pojedinacna. Od ovih drugih žrtva paljenica, žrtva za greh, žrtva za prestup, žrtva za Pesah, za provrodene, žrtva za prvu stoku. Da vidim, je li to sve. A da. Imaju žrtvu cak i za mir. Zamisli samo. Za mir. I to nude ovde nama pred nosom. Nama, koji smo ih porobili i njima vladamo" - završi i pogleda vojnika, koji je nemo slušao i sa nevericom odmahnjivao glavom. "Baš svašta. A koliko stoke tako spale? - upita. "E, to je vec posebna prica. Evo vidi šta rade na primer, svaki dan" - rece i nastavi podsmehljivo da cita; 'Dva jagnjeta, jedno ujutro, jedno uvece. To su im kako kažu, žrtve ognjene ili paljenice. Za, kako oni kažu, Šabat, kada niko živi ne može da ih natera da bilo šta rade, osim da se mole, dodaju još dva jagnjeta. Onda pocetkom svakog novog meseca dva teleta, jednog ovna, sedam jagnjadi, plus jedno jare za greh. Za Pesah; dva teleta, jedan ovan, sedam jagnjadi, jedan jarac i na vrh svega ovo što spaljuju svaki dan. Na Dan prvina ponovo dva teleta, jedan ovan, sedam jagnjadi, jedan jarac plus svakodnevna žrtva paljenica. Drugi vojnik izgubi strpljenje. "Pa tome nema kraja. Koliko toga zaista ima? - upita bezvoljno. "Rekao sam ti. Tome i nema kraja. Za svaki praznik se radi isto, plus svaki dan, a ima ih dosta. Evo sada slave Novu godinu - Roš HaŠana" - rece i pogleda u drugi papiric, te nastavi da cita. "Onda deset dana kasnije, neki Dan pokajanja -Jom Kipur. Tada zamisli, niti jedu, niti piju, od zalaska sunca jednog dana, do ponovnog zalaska drugog". "Baš ništa?" - upita vojnik u cudu. "Ništa! Ali, žrtve ne prestaju da prinose. Uostalom, to je vec sledece nedelje. Videceš i sam, koliko ce ovde biti ljudi i šta sve rade. To se ni ne završi a onda ponovo neki praznik. Tada izlaze iz svojih kuca i prave kolibe, te u njima žive nedelju dana. "Šta? Prave kolibe?" - zacudi se vojnik "Da. Kao šatore i onda tu spavaju i jedu. A onda ih rasturaju i vracaju se u svoje kuce" - objasni 'strucnjak'- nastavivši. "Cim se prašina slegne, nekih nedelju dana kasnije, šetaju sa njihovom 'Naukom' i šepure se noseci svitke Tore. Znaš, to je njihova 'Nauka', koju obožavaju. Idu u krug pevaju i igraju. Kažu, da na taj dan završavaju godišnji ciklus proucavanja njihove 'Nauke'. I odmah prvog Šabata, znaš, onda kada ne rade, pocinju ponovo. Tu knjigu citaju godinu dana, a onda opet sve isto, sve do smrti. "I šta kažeš. Ceo život citaju samo tu knjigu? Ništa drugo? - zacudi se vojnik. "Tako izgleda. Kažem ti ja, da oni nisu normalni. Sve sami ludaci. Mesec dana kasnije, slave neko cudo, koje im se navodno desilo, i kada je jedan žižak na njihovom svecnjaku, znaš onaj sa sedam krakova, misteriozno goreo osam dana, bez dolivanja ulja. To nazivaju Hanuka. Bar mislim, da sam dobro procitao. "I sve vreme pale žrtve?- upita vojnik. "Sve. To sam ti vec rekao. Stalno, svaki dan, plus za ove praznike. Ovde vecito miriše meso, i sve nas mami. Na prolece, kada pocnu da cvetaju krošnje drveca, slave, kako kažu Novu godinu biljaka -'Tu Bi Šhvat'. Valjda to znaci isto. I tada se vesele, ali to još nije ništa spram onoga što sledi. Onda naprave neku pauzu, verovatno umorni od silnih proslava, i tada nastaje ludilo. Presvlace se u neka druga odela, na lica stavljaju maske, i ludiraju se celu noc. Tada sam prvi put video da se i najveci i najmudriji od njih ponašaju kao budale. Ponapijaju se do besvesti i ponašaju kao stoka. Kažu, da je to jedini dan u godini, kome su namenili da budu blesavi, i da im je sve dozvoljeno. To im je Purim. A vec sutradan, navuku na svoja lica, stare izraze ozbiljnosti. "Zaista cudni ljudi. Samo tog dana se napijaju? " - upita vojnik. "Da. Nisi kao mi, koji to radimo svaki dan. Izgleda da ne znaju koliko je to dobro"- rece cereci se i onako ustima punih smeha, nastavi. "Posle im dolazi Pesah. Tada se zaista sve miriše na jagnjetinu. Pokolju ih ne zna se koliko. Skoro koliko ima i njih, toliko i jaganjaca. Prava klanica. Kažem ti. Ali ovoga puta i svaki jede svoje jagnje i sve moraju da pojedu sve do jutra, i pritom ne smeju da polome niti jednu jedinu kost životija. "Kakvi ludaci. Jupitera mi. Ovi su ludaci. Otkud da smo ovde uopšte došli, i sa njima živimo. I sami cemo poludeti od ovakvog naroda" - nastavi sve više da se cudi vojnik. Kada se primirio upita; "Ima li još? "Naravno. Pedeset dana kasnije ponovo slave. Ovoga puta, kako kažu, Dan kada su primili svoju 'Nauku'. Svoju Toru. Ipak, kada se bolje razmisli nama to odgovara. Dok imaju stoku za žrtvovanje, bice je dovoljno i za naše stomake" - rece i pogladi sopstveni, koji je breguljasto štrcao i zaklanjao mu pogled na sopstvena stopala i izlizane sandale, vezane istrošenim kajševima do kolena. "Da. Dok ima za njih, bice i za nas" - primeti drugi i namignu. Covek ih ponovo pogleda i kao i ranije, primeti samo namigivanje i pokazivanje rukama. "Stvarno su ovo smutljivci. Pricaju rukama i stalno namiguju" - zakljuci. Okrete se i uputi ka stepenicama koje su se uspinjale prema ulazu Hrama. Tamo su sveštenici vec poceli svakodnevni i do tancina precizan ritual, koji se po ustaljenom redosledu ponavljao vekovima. Sve u tišini i gotovo nadzemaljskom dostojanstvu. U odaji u kojoj se nalazio oltar, bile su dve gomile nacepanih trupaca drveta, svih dužine jednog lakta, složenih u obliku kucica. Sada su sveštenici dopunjavali ove gomile novim trupcima. Stavljali su cepanice na gomilu koja služi za održavanje vatre na oltaru za prinošenje žrtava, i koja se nalazila severo-istocno od oltara i nove na gomilu sa koje se uzima za pravljenje žara, kojim se pali mirisni kad. Ova gomila bila je zapadno od kadionog oltara, koji se zvao i unutrašnji oltar. On je za razliku od žrtvenog, bio napravljen od drveta sitima, samo skromnijih dimenzija. Dugacak i širok oko 50 cm, visine jednog metra. I iz njegovih krajeva virili su šiljci u obliku rogova, koji su za razliku od žrtvenog, kao i ceo oltar bili obloženi zlatom. Zato se i zvao, zlatni. Zlatnim lopaticama sveštenici su sakupili pepeo sagorelog žara od juce, sa oltara za kad i izneli ga van Hrama, te odložili na veliku gomilu istocno od Svetilišta. Onda su uzeli dve cepanice i stavili ih na žar oltara za žrtve. Prvosveštenik je prišao ogromnom, skoro dva metra visokom svecnjaku - Menori i sa njega skinuo pet cašica. Onda je pažljivo iz njih izvadio žiške, a ulje koje nije sagorelo tokom noci, presuo u posebno napravljenu zlatnu posudu. Potom je cistom pamucnom krpom, cašice detaljno, i pedantno ocistio i prosušio, te vratio na njihovo mesto na svecnjaku. Cim je ovo uradio drugi sveštenik mu je prineo posudu sa krvlju, od jagnjeta, koje je tog jutra bilo zaklano. Bila je to jutarnja žrtva paljenica. Umocivši prste u krv, poškopio je oltar na sve cetiri strane. Potom je obrisao ruku i uzeo preostale dve cašice ulja sa svecnjaka te i njih ocistio i uredno vratio na njihovo mesto. A zatim sve cašice napunio svežim najbolje cedenim maslinovim uljem. Okrenuo se, uzeo jednu posudu za miomirise i uputio se ka unutrašnjem oltaru. Kada je do njega došao stavio je jutarnju dozu mirisnog kada - Ketoreta. Iz zlatnog oltara, poceo je da se širi miris nad mirisima. Svi u Hramu su uzbudeno cekali paljenje Ketoreta, a zatim pokušavali da ovaj miris što jace udahnu u sebe i zauvek ponesu u svom secanju. Kada se vratio jedan od sveštenika mu je vec pripremio iznutrice zaklanih životinja, sve salo po crevima i mrežicu na jetri, oba bubrega i sve salo oko njih i pružio mu na poslužavniku. On ih je uzeo i položio na oltar za žrtve. Odmah zatim, uzeo je tela, dobro ispranih životinja, i sa svim njihovim drobovima spalio na oltaru. Okrenuo se i iz kotarcice koja mu je prineta, uzeo presne, uljem namazane hlebove i kolace od pšenicnog brašna i njih postavio na oltar. Onda je uzeo zlatni pehar napunjen vinom i prineo oltaru da i njega prinese Bogu. U tom trenutku, drugi po redu sveštenik, koji se zvao Segan, podigao je zastavu i dao znak sveštenicima da pocnu da duvaju u trube. Cim su trube zatihle, Leviti su uz pratnju muzickih instrumenata poceli da pevaju psalme za taj dan. Od tada pa sve do pola pet popodne prinošene su privatne žrtve. U suton dana pocinjala je vecernja služba po slicnom redosledu kao i jutarnja. Na oltar je prineto drugo jagnje, koje je ostavljeno da sagoreva celu noc. Zapaljen je i drugi deo porcije Ketoreta. Presni hlebovi i konacno vino. Nakon toga paljena su šest žižaka na Menori koji su velicanstveno osvetljavala odaju i gorela sve do jutra. Jedna je vecno gorela i nikad se nije gasila. Bila je simbol vecitog svetela. A onda sutra, sve iznova. Ovaj ritual odigravao se svakodnevno. Uvek po istoj proceduri i zakonima. Jedino što se razlikovalo bilo je koje životinje se prinose i koliko. Za praznike ih je bilo više. Covek koji je došao iz daleka da bi prineo žrtvu za svoj greh nije želeo ni po koju cenu da ga propusti. Stajao je sa ostalim ljudima i gledao ocima iz kojih je isijavalo uzbudenje dok je posmatrao šta rade sveštenici. 34 Onda je radnja filma odjednom napustila svoj milje prošlosti i preneta dve i po hiljade godina u buducnost. Opet je na Jerusalimskim bregovima bilo puno ljudi i stajao Hram, kao i nekad. Oko njega iznikle su brojne zgrade i zdanja najsmelije arhitekture. Nebom su preletali avioni i druge bešumne letilice. U odajama Hrama podizali su se, širili i metafizicki spajali mirisi pecenja i kada, koji su tajanstveno ispunjavali svaku poru tela i zauvek ostajali i nozdrvama onih koji su tu bili. Bio je to miris istine, koja se širila 'Svetinjom' i van nje. Koja je padala na sve prisutne. Svi su se procišcavali na ovaj nacin. Bilo je to sveto mesto. Najsvetije, koje može da se zamisli. Sterilinije od najcistije operacione sale ili odaje za proizvodnju najsavremenije kompjuterske tehnologije. U jednoj odaji Hrama dva sveštenika su na starinski nacin, baš kako je Bog svojevremeno, na Sinaju, naredio Mojsiju, u avanu, mlela sastojke kada - Ketoreta. Radili su po preciznom i do tancina opisanom nacinu. Stavljali su etricno ulje - Haceri, zatim poludragi kamen, nešto slicno kvarcu, Haciporen, zatim Helebenu, Halevona ili tamjan, Mor ili mirtu, Keciu, Šibolet Nered ili šafran, Harekom, Hakišet, Kilufa i Kineamon ili cimet. Pored toga dodavali su Borit ka rešina, Jain Kaperisin, meleh Sedomit i Kiapt Hajarden. Svih petnaest sastojaka izgovarali su se samo na hebrejskom i ciji pravi identitet ili bar svi njegovi delovi nisu smeli da se otkriju, široj javnosti. Niko samostalno nije ni smeo da ih meša i pravi. Znali su se neki sastojci, ali je tajna svih ostala samo u rukama sveštenika. Ovi su sada pripremali godišnje zalihe. Ispunjavali su naredenje iz drevnih vremenima, kada su coveku dati i ostali zakoni života.'Mirisi koji ce se prinositi na untrašnjem oltaru moraju da se naprave za celu godinu, a ne po potrebi'. "Svakodnevno se pali dva puta na oltaru miomirisa. Prilikom jutarnje i vecernje službe" - rece stariji rabin grupi ucenika ješive koja se oko njega sakupila i upijala poput žedne zemlje, svaku izgovorenu rec svog ucitelja. "Dugo se smatralo da je prinošenje Ketoreta u Hramu jedna od najvecih tajni Bogosluženja" - objasni rabin. "Uostalom, kazna za neovlašceno pravljenje i paljenje Ketoreta je smrt. Onaj koji je i znao sastojke i usudio se da ga napravi i nameni samo sebi, radi licnog zadovoljstva, bivao je kažnjen smrcu. Ako ga i ne bi otkrili, uglavnom bi se sam ugušio od ovog mirisa. Tajna sastavljanja data je samo onima koji su izrazito bogobojažljivi i koji nikada ne bi smeli da urade nešto mimo zakona" - rece i pogleda znatiželjne oci ucenika. "Kazna smrcu bila je i u slucaju da se izostavi neki od sastojaka" -pojasni rabin i podiže crni šesir sa cela. "Ketoret je zaštita od 'zlog jezika' I kao što Ketoret ima snagu života i smrti, tako i covekov jezik, ima moc života i smrti" - ubaci jedan od ucenika. "Tacno, ali i još mnogo više. U Midrašu Tanhuma, piše da je rec KETORET zapravo akronim nastao od cetiri hebrejska slova. K od ‘keduša’ što znaci sveti, T od ‘taharah’, što znaci cistoca, R od ‘rahamim’, što znaci milosrde, milost i T od ‘tikvah’, što znaci nada" - doda rabin. Or se gotovo u trenu seti se šta je pisalo u Uputstvima Života, o covekovoj duši i njenim delovima. O važnosti cula mirisa i njegovoj nepogrešivosti. O istini koja se njime otkriva. Setio se iskaza, da jedino culo koje nikada ne greši je miris. O znacenju poslednjeg slova u ovoj tajanstveoj reci, nade u coveku i da kada ona nestane iz aure i duše, covek umire. "Ketoret je dragi moji ucenici i svetinja nad svetinjama Bogu" - doda Rabin. "Kako to?" - upita jedan od ucenika. "E, tu i leži najveca tajna" -rece mirno rabin. "Koja je?" - upita drugi. Rabin se zamisli pa nastavi. "Ovo cete teško da shvatite, bez poznavanja puta mudrosti. Onog, kojim se razumeju svi uzroci i posledice svega u svetu i svemiru. Kojim može da se objasni, zašto kada neko kihne u Indiji, izazove orkan u Americi. Zašto na oko beznacajan zvuk, može da obruši hiljade i hiljade tona lavine sa planina, Alpa, Himajala ili Kilimandžara. Vidite, neki put, je svoj materiji potreban samo mali podsticaj da se pokrene. Svima vam je kao deci pricana bajka o cupanju repe. Svi su pokušali, i deda i baba, da bi uspeli tek, uz pomoc poslednjeg i najslabijeg u nizu. Miša". Ucenici poceše da se smeju. Rabin ozbiljno nastavi. "Kada je naš Gospod, neka je blagosloveno ime Njegovo, stvorio svet, On je u njega uneo svu potrebnu energiju koja je cekala taj zvuk. Cekala je taj mali treptaj. On je bio tanan kao nit kose. Toliko sitan i tanak. Nešto kao dašak vetra. Poput šapata. Tiho izgovorene reci. Toliko je bilo dovoljno da se ceo tocak postojanja pokrene. I kada se to desilo. Kada je Bog izgovorio tu rec, sve je pocelo da se odvija po unapred odredenim pravilima, koji su kasnije kršteni kao zakoni prirode ili materije. Nastala je zemlja i njeni zakoni elektromagnetizma, vazduh i voda i zakoni termodinamike, biljke i njeni zakoni botanike, životinje i njihovi zakoni vrsta i konacno covek koji ih sve objedinjuje. Svi se u njemu završavaju i imaju primenu. On je bio kruna stvaranja. Ipak taj dah i zamajac, bez koga ništa ne bi postojalo, bio je zapravo, prva domina u sistemu. Taj treptaj je na neki nacin, narušio savršenstvo. On je u svojoj osnovi bio loš, ali bez koga se nije moglo. Taj mali podsticaj je ono, što nazivamo, zlim. To je Satan. Više od toga nije ni bilo potrebno da postoji. Toliko zla je uneo Bog u svet i On je mogao da ga podnese, a sasvim sigurno, i sve ostalo što postoji. Toliko zla, i sami možemo da podnesemo. Zato se jednom godišnje za Purim i samo tada, tako bleskasto i glupo ponašamo. U pocetku sveta, zlo je zaista bilo tanko kao nit kose. Tako je trebalo i da ostane, da onda nije grehom ljudi, pocelo da raste. Kao što kosa cim izrašte i napusti naše tvrdokorne glave, umire, tako je i zlo trebalo, cim obavi ono za šta je odredeno, da umre. Prvi covek po liku božijem Adam je imao šansu da svojim ponašanjem kontroliše svu energiju sveta i Univerzuma i sam se razvija u skladu sa programom materije koji je Bog odredio. Ali, nažalost, svojim grehom je još više pogoršao stvar. Ona dlaka se povecala i narasla, poput duge kose. A kako je sve napravljeno da ima lancanu reakciju, zlo je u svojoj najnevidljivijoj formi, kao rec Satan, pocelo da se prenosi od jedne ka drugoj stvari i da ih kvari, i narušava njihov unutrašnji sklad. Obrušavalo se ovoga puta suprotnim pravcem, od onog, kojim je sve napravljeno. Sa vrha ka dnu. Sa coveka na životinje, sa njih na biljke, sa njih na tlo i sve dalje i dublje. Onda se sve izmešalo u podzemnim vodama koje su kasnije isparavale na nebo, i sa njega padale ponovo na zemlju, biljke, životinje i ljude. Oblaci su ga raznosili na sve krajeve sveta. Svi su se zarazili zlom. Bilo je u vazduhu, koji se udiše i kiši koja je padala. Spojilo se sa materijom i energijom i postalo nevidljivo, a ljudi su sve prihvatili, kao da je to normalno ili objektivno stanje. Kao kada covek slaže, i prenese zlo dublje u sebe, sve do svoje utrobe. Ono dalje slaže svoje celije, koje nemaju izlaz, osim da se razbole. Da bi se Satan sprecio, znaci bilo je potrebno da se shvati gde se on nalazi i krije. Da se otkrije odakle dolazi i gde odlazi sakrivajuci se pod plaštom nevidljivosti. On je zapravo, uvek bežao u vazduh koji dišemo. Zlo je iz materijalog uvek bežalo u duhovno, tako da je tu moglo i da se uništi. Kako? Ljudi bi prvo razmišljali o svojim postupcima, i sami uvideli svoje greške. Zatim bi ih zajedno sa njihovom lošom energijom, pretvarali, ispovedanjem i pokajanjem u reci i dela. Kada bi ih iskreno izgovorili, iz dubine svoje duše, nju bi olakšali i procistili. Ovim su izbacili iz sebe svu negativnu energiju, znate onu, koja tera ljude da uvek zapocinju najžešce kavge i svade u predvecerja, i koja je, jednostavno, morala, htela ili ne, da izade i pobegne iz jednog, i ude u drugo telo. Jer kada jedan covek vice na drugog, svu svoju negativnu energiju, prebaci na drugoga, koji se onda loše oseca. A ako onaj, na koga se galami, ne reaguje i svestan je šta prvi pokušava, onda bi ona odletala bi u vazduh, i tamo se krila u nevidljivom prostoru, cekajuci novu žrtvu u koju ce da se useli. Uvek bi nepogrešivo pronalazila one, koji ne znaju ništa, niti obracaju pažnju na reci i kletve, koje su ka njima letele od zlih i zavidnih ljudi ili komšija. Koji se nisu svakog jutra, štitili molitvom, da ih Gospod sacuva od greha, prekršaja, zlocina, iskušenja i sramote i da njima ne vlada zao nagon. Da ih udalji od zlog društva, zlih suseda, drznika i drskosti, od zlih jezika i urokljivih ociju. Zatim bi se kod takvih, koji se nisu zaštitili, nastanila u njihovim dušama, i kao parazit stalno podsticala na zlo, jacajuci svakog dana. Pokajnici koji su okajavali svoje grehe delima, prinosili su žrtve. Svi ljudi su to radili, jer nema coveka, koji nije grešan pred Gospodom. Prvo su, svoje grehe priznavali sebi samima, i izbacivali ih svojim recima pretocenim u zvuk. Taj zvuk je bio, i jeste, onaj, koji pokrece lavine. Zatim bi reci pokajanja, da ne pobegnu, preneli svojim dlanovima, poput provodnika u kompjuterskim cipovima, na glave životinja, i one bi u njih prešle. Sada su umesto ljudi, životinje posedovale tu lošu energiju. Zlo ili Satan je prenet na tela životinja. On bi brzo prešao u krv i težio da se proširi po celoj njihovoj duši. Ukoliko bi se životinja ostavila na miru, zlo bi nastavilo da živi u njoj i prenosilo se na njene potomke i ljude koji bi ih pojeli. U stvari, stavljanjem ruku na glavu životinje, zlo je vracano, tamo odakle je i poteklo. Naši mudraci smatraju da žrtvovanje životinje simbolizuje ubijanje životinjske duše u coveku, koja je i najodgovornija što covek greši. Jer pored životinjske, covek ima i Božiju, koja nikada ne greši, što je i logicno. Božija duša, uvek teži božanskom, i zato ne grši, dok životinjska, uvek teži životinjskom, i zato greši. Dakle, ubijanje životinje je isto što i ubijanje životinje u nama. Zato se Bogu prinosi salo, koje nastaje od preteranog uživanja i predstavlja neiskorišcenu energiju. Isto tako i krv, koja je nosilac preterane znatiželje, požude i strasti. I jedno i drugo i trece, covek mora da žrtvuje, kako bi prestao da greši u upada u životne nevolje. Zato se onda životinje kolju, i od njih uzima njihova krv, u kojoj se krije Satan, onaj, koji je sa Noahom sadio vinograd. Onda se njome prska po oltaru, koji bi je od svoje užarenosti spržio. Naravno, zlo je brže bolje pocelo da se spašava isparavanjem, i bežanjem u vazduh. I uspelo bi, da se ne pali Ketoret. Kada se njegov miris podigne u vazduh, on se sa pobeglim zlom i mirisom loše energije iz krvi, meša, i poništava ga. Zauvek. Od njega nema gde da pobegne. Ovim se zla energija Satana, uništava za sva vremena. Na krajnje nevidljiv i tajanstven nacin. Mešanje tih mirisa je poput borbe vojski. Jedne, koja je dobra, od Ktoreta, i one koja je loša od Satana. Na hemijskom nivou se vrši preraspodela energije i dobijaju oni oblici cestica u kojima je pažljivo izbalansirana pozitivna i negativna energija sveta. 32 Okrete se od kompjutera i poce da prebira po diskovima uredno poredanih na polici. Pronade onaj o Sodu ili tajni. Zavali se u fotelju i pusti ga. Na hologramu smeštenom na glavnom prozoru kabine broda, krenu slika i muzika Orijenta. * * * * Velika prostranstva žuckaste zemlje, mestimicno prekrivene sivim pešcanim nanosima i retkim žbunastim rastinjem prosecala je uzana staza koju su ljudi vremenom prokrcili i njome se kretali. U daljini je sunce zapocinjalo svoj novi dan, i bacalo prve zrake jesenje svetlosti, koje su padale na siluetu coveka koji se pognute glave, kretao. Kako se spuštao sa brežuljka i sve više ulazio u krupan kadar, moglo je da se opazi da je na ledima nosio nešto, nalik na beli živi teret. Neki tovar, koji ga je pritiskao i terao da gleda u zemlju i suvu prašnjavu stazu kojom je išao. Pored njega, isto spuštene glave, koracao je magarac, natovaren bisagama koje su se svakim novim iskorakom, njihale na bedrima parajuci mu kožu. Covek zastade te spusti tovar na zemlju, koji odmah savi glavu ka zemlji. Pride magarcu i iz bisaga izvadi poluprazan burag vec ustajale mlake vode. Prinese ga ustima i otpi gutalj. Odmah zatim ga zatvori, i vrati tamo gde je i bio. "Tako lepi moj" - rece i potapše magarca po glavi. "Još malo pa smo stigli". Na glavi je imao dug kvadratni šal, cije sivilo su presecale dugacke prave, crne trake, koje su izvirale na jednom, i ulivale se na drugom kraju pamucne tkanine. Izgledale su poput trasiranih i ogradenih puteva, koji se iskrivljuju, samo pri obmotavanju oko glave. Na cetiri ugla visile su reše ne duže od jednog pedlja i lagano se njihale dok je hodao. Iz šala su se nazirale samo kestenjasto-crne oci, koje su izgledale kao dve okrugle relikvije prošlosti, u kojima se prelamala i izvirala svetlost davnih predaka. Sa dugacke haljine, koja mu je dopirala do cukljeva, rukama je istresao prašinu, koja se tokom puta sakupila. Ova haljina je bila posebna. Nju je nosio samo u svecanim prilikama. Onda je zategao kajš, koji se uz put olabavio. Zatim je skinuo togu, kojom je bio ogrnut i protresao je. Šare izvezene srebrnim i zlatnim koncem, zalelujale su se iznad zemlje i otprašile sa sebe zalutale cestice iz vazduha. "Idemo dalje" - rece sam sebi. Jare, koje je tek napunilo godinu dana, kao da je razumelo šta je rekao. Zabekece i krenu ispred njega, sve vreme tražeci i brsteci travke. Ovo jare je bilo najbolje koje je imao. Bez ijednog belega i mane. Dugo je, pre polaska na put, tražio u svom stadu ono, koje je zdravo, nema ni ogrebotine na sebi, niti ikakve mane, da bi ga poveo sa sobom. Na ovo je pao izbor. Bilo je najbolje koje je imao. Magarac koji ga je uvek pratio kad god bi polazio na put, cutke pode za njima. Covek uspravi dugacak štap, koji je držao u ruci i od koga se nikada nije odvajao. Kao i svaki pastir. Kao i svi njegovi preci. Taj štap bio je neka vrsta porodicnog nasleda. Njime se podupirao na putu, naslanjao kada se odmara, nekim zalutalim ljudima pokazivao pravac i crtao po pešcanom tlu topografiju mesta na koja su se izgubljeni ljudi uputili. Kada je bilo potrebno, njime je i nežno usmeravao jare, kad god je htelo da skrene sa puta. Njime se i branio od iznenadnog napada nekih životinja, ali ga i podizao u pravcu neba dok je radoznaloj deci objašnjavao raspored zvezda na nebeskom platnu. U daljini se videla vijugava zmijolika reka ljudi, koji poput njega, idu utabanim stazama, preko uzvisina i udolina, svi noseci svoje tovare. Onda je pocela da se sužva i poput ruže puzavice uspinje ga uzvisini na kojoj je stajala grandiozna gradevina, Drugog Jerusalimskog hrama. Iz nje su poput zavijanja i rike životinja dopirali zastrašujuci zvuci šofara - ovnujskih rogova, koji su ledili krv u žilama svima koji su ih slušali. Radali su posebno osecanje strahopoštovanja prema mestu iz koga su dopirali. Najavljivali su novu kalendarsku godinu, 3760 od stvaranja sveta i coveka. (nultu, po savremenom) Tacno po ustaljenom ritmu. 'Tekiah Ševarim - Teruah Tekiah'. Tako tri puta. Onda mala i zastrašujuca pauza, pa ponavo. 'Tekiah Ševarim Tekiah Tekiah Teruah Tekiah', još dva puta da bi se završilo sa 'Tekiah Teruah Tekiah Gedolah'. Zvuci su nastajali izgovaranjem ovih reci, koje su duvanjem, pretocene u tonove. Isto, samo suprotnim pravcem od onog, kojim je Bog saopštio svojih deset reci. Tada su zvuci postajali reci, sada su reci pretvarane u zvuke. Znacile su molitve iskazene orkestriranom polifonijom ovnujskih rogova. Prizivale su radanje andela, koje bi harmonije šofara oživljavale. Vapile su za Božijim prisustvom i molile da se ljudima oproste njihove greške i gresi. Približivši se Hramu covek se saže i dohvati jare, podiže ga u vis i prebaci preko glave, te smesti na potiljak, sve vreme držeci mu prednje i zadnje noge, rukama. Uspinjao se ka vrhu, sa koga se podizao ka nebu, mirišljavi sivkasti dim, da bi zatim, u obliku crnih pahulja gareži od pecenja, sleteo na sve strane dvorišta Hrama. Odande je dopirala i parala uši, rika i zapomaganje životinja, koje su osecale da im je došao kraj. Ovde je bilo ušce njihovih života. Ušavši u Hram, pode za ostalim ljudima ka pravougaonoj, ne mnogo velikoj odaji u kojoj se nalazio cetvorouglast oltar, dva i po metra dug i isto toliko širok. Visok oko metar i po. Bio je napravljen od tvrdog neklesanog kamena, koji je vaden duboko iz zemlje ili iz morskih dubina, da bi se sprecilo, da ga kojim slucajem, neka covekova alatka ne oskrnavi. Morao je da bude onakav kakav je dat od Boga u svom prirodnom stanju, jer je bio namenjen da procisti životinjsku prirodu coveka, i zato, bilo kakvo glacanje od strane ljudi, bi ga ucinilo nepogodnim za upotrebu. Jer uvodenje ljudskog razuma u proces oblikovanja kamena, znacilo je, da covek može istovremeno da ga ukalja svojom životinjskom prirodom. Bilo je zabranjeno da preko njega prede bilo koji oštar metalni predmet, a narocito nož ili mac, jer njih ljudi u ratu razumski koriste ne bi li zadovoljili svoje životinjske porive. Na sve cetiri gornje strane oltara, štrcali su preteci šiljci, napravljeni u obliku kravljih rogova okovanih gvoždem. Tacno na sredini oltara, bio je otvor, ispod koga se nalazila velika kvadratna mrežasta gvozdena rešetka, koja je stajala na malim nogicama. Ispod nje, bio je usijani žar koji je neprekidno, iz dana u dan, tinjao. Mesecima, godinama, decenijama i vekovima. Bio je to vecni plamen. Ova vatra se nikada nije gasila, osim u vreme nepostojanja Hrama. Covek pride svešteniku koji je stajao kod oltara i nežno spusti jare ispred njega. On ga podiže, proveri da li je ispravno i bez mane, a zatim, cim se uverio da je u redu, bez reci, gotovo rutinski uze covekove ruke, i oba njegova dlana postavi na celo preplašene životinje. Zatim izgovori blagoslov za klanje životinje i prinošenje žrtve. Covek tužno pogleda u prestrašene oci jareta, pomislivši. "Ovo jare sada gine umesto mene, i uzima na sebe sav moj greh. Ja sam taj, koji bi morao da bude zaklan. Ja sam grešio, a ne ova nevina životinja. Ipak, ona ce da me otkupi. Njena žrtva neka mi bude nauk, da više ne grešim". Sveštenik se okrete ka severnoj strani oltara, obori jare na pod, i podiže mu sve cetiri noge u vis. Njegovi pomocnici ih prihvatiše i cvrsto stegnuše. Onda munjevitim, odlucnim i hiruški preciznim pokretom noža, naoštrenog iznad nivoa skalpela, pritisnu istovremeno obe vratne žile. Nož kliznu kao u maslo, a iz žila, poput vulkanske lave, pokulja sveža i topla krv. Ni manje ni više. Samo vratne žile, bez prevelikog zadiranja u tkivo vrata. Gotovo bezbolno. Jare kriknu poslednji put, ispuštajuci svoju dušu koja se slivala u posudu pored njegove glave gaseci sjaj u ocima. Sveštenik se okrete oltaru, prinese svoje prste posudi, umoci ih u krv, i poškopi po njemu cetri puta, na sve strane sveta. Na jugoistocnu, severoistocnu, severozapadnu i jugozapadnu. Ostatak krvi, prosu na južnu stranu oltara. Zatim uze zaklano jare i dade ga svojim pomocnicima da ga oderu. Oni mu izvadiše salo sa creva, mrežicu na jetri, bubrege i salo na njima i odnesoše do oltara, te sve skupa, staviše na rešetke ispod oltara iz kojih je isijavala vrelina žara. Iznutrice poceše da cvrce i uvijaju se pod naletom toplote, koja je na svom putu ka visinama ponese ugodan miris pecenja. "Ovo je namenjeno Bogu" - podseti ga sveštenik. "Ostalo ide nama, sveštenicima" - doda i okrete se drugom coveku i njegovom jaretu. Covek se udalji i pode ka dvorištu, te pride jednoj grupi ljudi, koja se sakupila oko jednog govornika. Culo se kako ljudima objašnjava. "Nije Bogu prineto salo sa creva, mrežica jetre i salo sa bubrega zato što On to izuzetno voli, vec da mi, ne bi pali u iskušenje i sami jeli te delove. Oni nisu dobri za nas. Za naše zdravlje. Zato se namenjuju Bogu. Ovo je bio jedini nacin da nas Bog odvrati od jedenja tih delova tela. Zato nam je i naredeno i receno, da ih predamo Bogu. Isto tako, i meso žrtvenog jareta, nije dato sveštenicima, zato jer su oni izelice, vec da se naucimo da više ne grešimo i da ne moramo da drugima dajemo, ono što pripada nama. Covek najbolje uci, kada nešto mora i da plati. Gresi nas teraju da gubimo i placamo racune. Manje greha, više živih ovaca i teladi. Više stoke, više mleka i sira, a to znaci i više bogatstva i dobrog života". Ljudi nastaviše da polemišu sa govorinikom. Covek se umorno udalji od ove glagoljive grupe i krenu u obližnji maslinjak, gde se vec nalazilo puno ljudi. Neki su sedeli naslonjeni na stabla, neki stajali, neki cucali ili klecili. Bez obzira u kojoj pozi bili, nisu prestajali da pricaju i polemišu. U to vreme, hodocasnik koji bi došao u Jerusalim bio je okružen vrevom ljudi i morem intelektualne aktivnosti. Nije mogao, ni da je hteo, da izbegne dodir sa hiljadama ucenika i ucitelja, koji su preplavili Jesusalimske ulice ili obližne maslinjake, na kojima su izmedu stabala podignutni nebojeni šatori. Ucenje Tore, širilo se poput bujice koja ne nije mogla, niti htela, da se zaustavi. Od kako je rabin Šimon ben Šatah dva veka ranije doneo propis o obaveznom školovanju dece ucenje je bujalo poput cvetanja mladih stabljika u prolece. Prosto su se svi utrkivali da pokažu ko zna više. Ne poznavati Toru bio je neoprostiv greh. Biti nepismen, najveca moguca sramota. Ucenje je dovedeno do nivoa kulta. Cak su i deca lakše odgovarala na pitanja iz Tore, nego što su izgovarala sopstveno ime. Sve je izgledalo kao jedna velika košnica prepuna zujanja, vrednih pcela. Pronade slobodno mesto te tu sede i otvori svoju torbu. Izvadi parce crnog, vec stvrdnutog, hleba izgovori blagoslov pre jela, umoci ga u so, umotanu u pamucnu takaninu i u slast poce da jede. Posmatrao je, i hteo ne hteo, slušao ljude pridošle iz cele zemlje. Bilo je tu puno rabina staraca, koji su nemo slušali mlade, i samo s vremena na vreme nešto rekli, ali i tada šturo i probranim recima. Jedan koga su oslovljavali sa rabin Šimon rece: "Ako ljudi jedu zajedno i pri tom ne pricaju o nauku Tore, kao da jedu od žrtava mrtvim bogovima." Covek zadovoljno pogleda u svoj hleb i pomisli. 'Dobro je što svi oko mene pricaju o Tori, jer je receno da ko tako radi, kao da jede sa stola Svedržitelja'. "Ja sam Akavja, sin Mahalelov" - predstavi se jedan covek. "I ja vam kažem sledece: Gledaj na tri stvari, te neceš doci do prestupa. Znaj odakle si došao. Kuda ideš i pred kim ceš u buducnosti morati da položiš racun. Odakle si došao - iz smrdljive kapi. Kuda ideš - u mesto praha, crva i buba, a pred kim ceš u buducnosti da položiš racun - pred kraljem nad kraljevima, Svetim, neka je blagosloven On". Covek ustade nameravajuci da pronade neko mesto gde ima više tišine, ali mu jedan mladic dobaci. "Zar nije starac Hillel rekao: 'Ne izdvajaj se iz zajednice’". Drugi mu dobaci: "Ucini Mu po volji kao da je po tvojoj, kako bi On ucinio po tvojoj volji kao da je po Njegovoj volji. Odreci se svoje volje radi Njegove volje kako bi se On odrekao volje drugih radi tvoje volje." Covek se trže i postiden vrati na svoje mesto, sve vreme razmišljajuci šta mu je ovaj drugi rekao. Jedan mladic glasno negodova što je hteo da ih ostavi, nazvavši ga neznalicom, ali ga drugi presece rekavši: "Ne sudi drugoga sve dok ne dospeš na njegovo mesto i ne govori reci koje se ne mogu saslušati, jer ce se konacno ipak cuti". Dok su pricali pored njih prodoše rimski vojnici, sve vreme pazeci poput kerova cuvara, da neki od ovih ljudi, u sopstvenoj zemlji, ne napravi izgred. Bili su u Judeji vec više od pola veka. Jevreji su ponovo bili pod stranom vlašcu. Cim su nadaleko poznati Grci, posle dva i po veka, digli sidro i otplovili, tamo, odakle su i došli, iz najdubljih morskih hridina, sa dna mora, poput morske nemani Levijatana, izronili su Rimljani. I oni su doplovili brodovima, sa kojih se poput, gladnih pacova, iskrcala, i po celoj zemlji, raštrkala vojska u mini suknjama, sklepanih od kožnih traka, nameravajuci da nastavi da širi kugu koju su doneli Grci. Da ubiraju porez i pljackaju. Da se tako prehranjuju i provede živote uživajuci u tudoj patnji i znoju, a glavninu plena, šalju u svoj kapitol - Rim, ne bi li se održavala cuvena civilizacija i uspešna imperija, materijalnog blagostanja i idolopoklonstva. Vec nauceni na stalno prisustvo tudina, jedan covek tiho rece ostalima: "Budite oprezni prema vlastima, jer se ona prijatelji s covekom samo radi svojih potreba. Izgledaju ljubazno dok je njima dobro, a ne stoje uz coveka kada je u nevolji". "Jeste, ali dobro je i da se moli za njihovu dobrobit, jer bi bez straha od vlasti, covek svojega bližnjeg živog progutao" - dobaci jedan starac i nastavi u drugom toku. "Znate li kako se starac Jošua nadmudrivao sa Atinjanima?" - upita i pogleda sagovornike, koji nemo odmahnuše glavama. "Ne. Ispricaj nam!" - predloži jedan. "Bilo je to u vreme, ne dugo, posle odlaska Grka i dolaska Rimljana. Tada je Cezar u Judeji, kao i svi Rimljani, bio zadivljen Grckom pameti, i mudrosti, pa je zadirkivao naše pretke, govorivši da su Grci pametniji od nas. 'Da nisu, ne bi vas ni pokorili', govorio je. Suprotstavio mu se rabin Jošua, objasnivši, da nas nisu Grci okupirali zato što su mudriji, vec što su krvolocniji od nas. Cezar mu predloži da ide u Atinu i ako uspe da ih nadmudri ih zarobi, dovede u Juduju, a ako ne, neka mu bude šta bude. Jošua ga upita; 'koliko ih je.' Na šta mu Cezar odgovori 60. Jošua pristade uz uslov, da mu Cezar sagradi brod, u kome ce biti 60 odaja, i u svakoj 60 stolica sa naslonima. Cezar pristade i Jošua ode u Atinu. Kada je stigao, ude u mesarnicu u kojoj je neki covek upravo sekao glavu kokoške. Upita ga: "Je li ta tvoja glava na prodaju?" Covek odgovori ne slušajuci šta je zapravo pitan. "Jeste" "Pošto?" "Pola zuza" Ovaj mu dade. Na kraju ispade, da je covek prodao svoju glavu, te ga rabin uceni i rece: "Ako hoceš da te ostavim na miru, idi ispred mene i pokaži mi vrata Atinske škole". "Bojim se, jer ko god ih pokaže nekom drugom, ubiju ga!" "Uprti svežanj pruca i kad stigneš onamo, spusti ga, sedni, kao želiš da se odmoriš" - predloži mu rabin. Kad stigoše, rabin vide stražare spolja i iznutra. Oni su imali naredenje, da kada spaze tragove nogu nekoga koji ulazi, da ga ubiju spoljni stražari, a nekoga koji izlazi, da ga ubiju unutrašnji stražari. Saznavši ovo rabin okrenu svoje sandale naopako, i ostavi tragove ka kapiji, na šta spoljašnji ubiše neke unutrašnje stražare, a onda kada je ušao, on okrenu ponovo, te preostali, unutrašnji, ubiše sve. Poubijaše se medusobno. Iduci dvorištem, naide na mladice koji su sedeli na donjim stepenicama, a starci na gornjim. Pomisli; 'Ako pozdravim ove, ubice me oni, jer ce reci da su oni znacajniji, a drugi ce reci obrnuto. Zato rece: "Mir sa svima vama!" Oni ga upitaše: "Šta ceš ovde?" "Ja sam najmudriji medu Jevrejima, dodoh da se ucim mudrosti od vas" - odgovori. "Ako je tako, postavicemo ti nekoliko pitanja" - rekoše. On predloži. "Ako me pobedite, radite sa mnom šta hocete, a ako ja vas pobedim, pozivam vas na obed na mojoj ladi". Atinjani pristadoše i poceše sa pitanjima. "Treba li covek, koji je tražio neku ženu, a nisu mu je dali, da ide drugoj koja je uzvišenija od one prve?" On na to uze klin, udari ga odozgo i ovaj ne ude, udari ga odozdo i on ude. Na to rece: "Cak i ovaj ekser može da nade svoju sudenicu". Atinjani ponovo pitaše. "Ko je dao novac na zajam i stradao, treba li ponovo da daje na zajam?" On im rece: "Ide tako jednom covek livadom, padne mu prvi svežanj i ne može da ga podigne, padne mu ponovo jedan, on ga ostavi pored prvog, sve dok ne naide neko ko ce mu pomoci da ih digne". "Pricaj nam nešto izmišljeno!" "Jednom neka mazga rodi mladunca, kojemu je o vratu visio listic, a na njemu je pisalo, da od ocevog doma potražuje stotinu hiljada zuza. "Zar mazga može da rada?" - upitaše. "Eto vam izmišljotine" - odgovori on. "Kad se so ukvari, cime se soli? On im rece: "S mazginom posteljicom!" "Zar mazga ima posteljicu?" "A zar so može da se ukvari?!" "Gde je sredina sveta?" -nastaviše. On podiže jedan prst uvis i rece im: "Ovde". Oni upitaše. "Ko ce to da dokaže?" "Donesite konopce i izmerite sami". "Imamo jednu rupu u polju, donesi nam je u grad!" - pitaše. On im rece: "Ispredite mi konopac od mekinja, pa cu je doneti!" Imamo jedan polomljeni mlinski kamen, sašij ga!" On im rece: "Izvucite mi iz njega nit konca, sašicu ga s njim". "Cime da se pokosi leja noževa?" "S magarecim rogovima!" "Zar magarac ima rogove?" "A zar ima leje noževa?" Oni uzeše dva jajeta, te ga upitaše. "Koje je od crne kokoši, a koje od bele?" Na to on uze dve grudve sira i rece im: "Koja je od crne, a koja od bele koze?" Na kraju Atinjani priznaše da ih je nadmudrio i podoše sa njim na rucak na brod. On ih tada smešti i njihove odaje i naredi da se brod odveže i isplovi. Sve ih je doveo pred Cezara" -završi starac. Ljudi su pažljivo slušali i klimanjem glave odobravali odgovore rabina Jošue. "Nije ni cudo da ih je pobedio. Ti Grci su oduvek postavljali glupa pitanja i njima razbijali glave. "Šta je bilo prvo, kokoška ili jaje. Da li ceš da ocelaviš ukoliko ti iscupam jednu dlaku. Ti filozofi su uvek postavljali pitanja koja sluduju. Uvek, šta bi bilo kad bi bilo. Bolje da su razmišljali o onome što jeste, a ne o onome cega nema, osim u njihovim kako sami kažu 'hipotetickim' glavama" - iznervirano rece jedan mladic. "Odgovori budali po ludosti njegovoj da ne bi mislio da je pametan" - objasni jedan starac Jošuine odgovore. "Nisu znali, da ko preteruje u recima navlaci na sebe greh, kao ni izreku: 'Mudri, budite oprezni u recima svojim, kako ne biste zaslužili izgnanstvo" - doda stariji covek. " Zato što su lupetali, zato ih je Jošua zarobio i odveo u izgnanstvo" - objasni. Jedan od ovih ljudi pogleda u mladeg coveka koji je sedeo naslonjen na maslinu, te mu rece: "Cuvaj se tri stvari: Nemoj mnogo da sediš, jer je sedenje teško za donje organe. Nemoj mnogo ni da stojiš jer je stajanje teško za srce, i nemoj mnogo da hodaš jer je hodanje teško za oci. Vec trecinu vremena, sedi, trecinu, stoj, a trecinu hodaj. A sedenje bez naslona isto je što i stajanje sa naslonom". Covek ustade ne bi li poslušao savet te pride svom magarcu i sa njega skide balon vina te posluži ostale. Dok su ispijali jedan poce da prica: "Kada je Noah poceo da sadi vinograd došao kod njega Satan te mu rece. "Šta radiš? Šta to sadiš?" "Vinograd" - odgovori Noah. "Cemu on vredi? - upita Zloduh. "Plodovi njegovi su slatki, kako presni tako i suvi, a od njih se pravi vino koje veseli srce". Na to ga Satan upita. "Hoceš li da sadimo zajedno? Noah pristade. Satan dovede ovcu i zakla je pod lozom. Zatim dovede lava pa i njega zakla pod njom. Potom majmuna, pa i njega zakla, i na kraju svinju i nju zakla pod lozom. Zahvati njihovu krv i zali ceo vinograd. Kao i svaki smutljivac, i covek nevaljao, zlih ustiju koji govori nogama, pokazuje prstima i namiguje, namignu Noahu i rece: "Ako covek popije jednu cašu, bice kao ova ovca, bezazlen i skroman; ako popije dve caše, odmah ce se pretvoriti u junaka, kao lav, pa ce poceti da prica velike price, te ce reci; "Ko je kao ja? Ako popije tri caše, bice poput majmuna, ustace, igrace i usta svoja prljati pred svima, a da nece znati šta radi. A kada popije cetiri caše bice kao svinja, kaljace se u blatu i puziti po zemlji". Kada su culi ovu pricu, mladi u ovoj grupi koji su hteli da popiju još po jednu cašu, odustaše. Jedan ih podseti. "Nemojmo da osiromašimo. Jer je majka kralju Lemuilu govorila; 'Ne pij sine puno pica, vec ga podaj sirotinji, da ugasi svoju nesrecu i bedu". Stazom izmedu maslina prodoše dve devojke koje privukoše poglede mladih ljudi. Dok su ih gledali jedan starac rece: "Odvratite oci svoje od ljupkih žena da ne bi ste pali u njihove zamke. Jer kao što je rekao Solomon, 's usana tude žene kaplje med, i grlo joj je mekše od ulja. Ali joj je kasnije gorak kao pelen i oštar kao mac naoštren na obe strane. Zato pijte vodu sa svog izvora. I neka ti je on blagosloven. Te se veseli sa ženom mladosti svoje. Neka ti je kao košuta mila i kao srna ljupka; dojke njezine neka te opijaju u svako doba, u ljubavi njenoj posrci jednako. A zašto bi sine, posrtao za ženom tudom i grlio njezina bedra. Onoj koja laska recima. Koja govori: Okadila sam postelju smirnom i cimetom. Hajde da se opijamo ljubavlju do zore, da se veselimo milovanjem. Jer mi muž nije kod kuce, otišao je na put daljnji. Nemoj da zastranjuje srce tvoje na puteve njene, jer je mnoge ranila i mnoge je pobila" - izeklamova tihim sporim glasom, pa doda. "Žena lepa ali, bez razuma zlatna je brnjica u gubici svinje, a i kralju Solomonu možemo da verujemo jer je i sam imao preko 600 žena i 400 ljubavnica". Na sve ovo jedan starac rece: "Kada je ljubav izmedu mene i moje žene bila jaka mogli smo da spavamo i na secivu maca. Sada kada smo ostarili i naša ljubav oslabila ni krevet od 30 metara nije nam dovoljno širok. Ali sada sam udovac vec više od dve godine i ove price me ne zanimaju previše" - završi, ali mu starac pored njega dobaci. "Pazi se! Jer svaki covek koji nema žene, živi bez radosti, bez blagostanja i bez dobra. Covek umire samo za svoju ženu, a žena umire samo za svog muža. Poslušaj reci koje je govorio rabin Jošua: 'Ako se covek ženio u mladosti, neka se ženi i u starosti. Ako je imao dece u mladosti, imace dece i u starosti, jer je receno; ujutro sej seme svoje, a navecer neka ti ruka ne pociva, jer ne znaš koje ce uspeti, ovo ili ono i da li ce oba biti jednako dobra." "Covek koji ima lepu ženu, dvostruk mu je broj dana. Ali, je ocu, kci zaludno blago, od brige za nju ne spava nocu; dok je malena da je ne zavedu, kad se zadevojci da se ne razbludi, kad sazri, hoce li se udati, kada se uda hoce li imati decu, a kad ostari, da se ne oda vracanju" - doda drugi. "Nije lako pronaci dobru ženu" - rece jedan mladic, na šta mu stariji covek odgovori. "Dobra žena je od Boga, a imanje od oca. Ipak bogat je onaj, koji ima ženu, koja se lepo ponaša. Zato budi stpljiv i cekaj. Bog ce ti je poslati. A pre ženidbe proveri njenu bracu, jer ce ti muška deca na njih liciti. Proveri i majku, jer kao što ovca za ovcom ide, kako se ponaša majka tako ce i cerka. I uvek se ženi cerkom ucenog coveka, kako bi i tvoja deca bila školovana i ucena. Ispicacu vam smima pricu o jednoj nadmenoj, priglupoj, Rimskoj gospodi, koja je pitala rabina Josea sina Halafetinog. "Za koliko je dana Bog stvorio svet?" On joj odgovori: "Za šest". "Pa šta radi od onda?" - upita ponovo. "Sveti, neka je blagosloven, od onda sedi i sparuje parove: Kcer toga i toga, tome i tome" - rece. "I to mu je sav posao?" - upita Rimljanka, pa nastavi. "Tako i ja mogu da cinim. Koliko robova i koliko robinja imam, mogu sve da ih sparim za tili cas" - rece hvalisavo. "Ako se tebi cini lako, Svetom, blagosloven neka je, cini se teško, kao i rastavljanje Trstikovog mora". Uvece ona uze hiljadu robova i postroji ih naspram hiljadu robinja te rece: "Taj i taj ce da se oženi tom i tom". I tako redom spari za jednu noc hiljadu parova. Sutradan dodoše pred nju. Jedan ranjen u glavu, drugi u nogu, treci drži zavoj na ruci, kod jednog oteceno oko, jednom polomljena noga. "Šta je sa vama?" - upita ih iznenadena. Prvi odgovori: "Necu ovu!" Ona isto rece: "Ne volim ovoga!" I tako redom. Rimljanka pronade rabina te mu prizna: "Istinit je vaš nauk. Sve što si mi rekao, istina je". 33 Covek umorno zatvori oci. Uz ovakve razgovore dan mu je brzo prošao. Bio je vec iscrpljen i od dugog puta i od prinošenja žrtve, koju je njegovo najbolje jare, platilo umesto njega. Nije mu bilo svejedno da gleda u životinju, koja je tužno blejala i gledala ga svojim velikim braon ocima, tražeci spas od svog gazde, ne znajuci da je i njemu potreban. Umorio se i od razgovora i odgovaranja na pitanja ljubopitljivih, manje mudrih grešnika. Upoznao je ljude iz svih krajeva zemlje koji su svi imali svoje price i živote pretocene u reci koje su izgovarali. Onda je sunce pocelo polako da ih napušta i pretvara dan u noc. * * * * Imao je sastanak sa producentima, cija kancelarija je bila daleko od ociju javnosti, u kuci smeštenoj u bogatoj cetvrti grada. Dovezao se do velike gvozdene kapije i pritisnuo dugme interfona. Kada se predstavio kapija se otvorila. Ugledao je kroz prozor kola, copor doga koje ga nemo prosmatraju. Ubrzo je video i kockaste kratko podšišane ljude u lepim odelima. Iz ušiju su im izvirale spiralne žice u ulivale se u kragne sakoa na ledima. Kada se parkirao, prišao mu je mladic i poveo ga ka ulazu. Iznad masivnih orahovih vrata primetio je kameru koja ga je pažljivo i nemo proucavala. Vrata je otvorio lepo obucen stariji covek i ponudio mu da sedne na salonski trosed. Dok je cekao spazio je teške gvozdene rešetke na prozorima. "Ovde je kao u snu, ali i u javi" - pomisli. Stariji covek ga desetak minuta kasnije, pozva da krenu i on ustade držeci sinopsis u rukama. Proveo ga je kroz još jednu sobu i uveo u dugacku kancelariju, pravougaonog oblika. Na sredini je bio masivan tamno braon sto. Na njegovom celu sedeo je stariji sedi gospodin u društvu dva mlada coveka. Kada je ušao pozvali su ga, bez preterane srdacnosti, da sedne. Ovi mladi, ustali su, i pružili mu ruku. Stariji je ostao da sedi zavaljen u kožnoj fotelji. "Dakle! Šta ima? Da li sve ide po planu?" - upita jedan od mladih ljudi. "Da. Sve ide odlicno" - rece snishodljivo reditelj. Onaj vuk i samouvereni covek, kakav je bio na snimanju, ovde je izgledao kao jagnje. Teško je mogao da se prepozna. Kao što je nemoguce da bogat ne bude nadmen, tako i onom koji moli za nešto da ne bude snishodljiv i ponizan. "Koliko još novaca?" - upita covek na celu stola. "Molim?" - zbuni se reditelj. "Koliko još treba para? Zato si došao. Zar ne?" - ponovi smireno. Umesto odgovora, reditelj pruži mladem coveku ceduljicu na kojoj je bila cifra. Ovaj je ne pogleda, vec je prosledi do coveka na celu stola. "Zašto?" - upita, kada je podigao pogled. Rukom pomeri cedulju ka svom saradniku, koji je sada, pogleda, i videvši iznos poce da odmahuje glavom. "Mislim da ce biti mnogo bolje ako se u okviru postojeceg, snime i ostali filmovi i zatim svi upakuju u jedan" - rece reditelj i nastavi da objašnjava celu zamisao animatora. "Zar to nisi znao pre nego što si se prihvatio posla?" - upita jedan od saradnika. "Ne" - zbuni se reditelj. "Ovo je suviše teško za snimanje. U stvari nije. Jednostavno je, ali uvek se upadne u neki ponor, koji odvede radnju u drugom pravcu. Kao da se ulazi u neke druge dimezije. Onda sam uvek u dilemi koju da sledim. Bilo kojom da podem potreban je dodatni film, koji bi to prikazao. Film unutar filma i tako redom, a kraja zaista, nema" - objasni reditelj. Ljudi za stolom su cutali i slušali rediteljeva objašnjenja. Izgledali su uznemireni, osim cevaka na celu stola, na cijem licu se videlo izvesno zadovoljstvo, što je reditelj na mukama. "Vas smo angažovali, zato što ste najbolji za ovaj žanr" - rece malo razocaran jedan od saradnika. "Dobro" - presece najstariji. "Bice ti odobreno. Javi se kada završiš. Možeš da ideš" - rece i nastavi da cita materijale koje je imao ispred sebe. Reditelj ustade zadovoljno i pode istim putem kojim je i došao. Za to vreme u kancelariji producenata, mladi ljudi se uhvatiše za cekovene knjižice i ispisaše sume na cekovima koje pružiše coveku na celu. On ih pogleda zadovoljno. "Rekao sam vam da se sa mnom ne kladite. Da ce mu biti potrebno još sredstava da snimi taj film. Molite se samo da uopšte uspe u tome. Inace odoše pare. Potrudite se da uspe" - ponovi i otvori fioku da u nju spusti cekove. Položi ih preko korica na kojima se video genetski lanac koji se sa neba iz svemira spuštao na zemlju. Cekovi pokriše naslov "Teleskop". 31 Od silnog napora da shvati ono o cemu je citao i šta je sve morao da snimi, reditelj je nesvesno upao u psihologiju Ora, što ga je dovelo do toga, kako se videlo u njegovom nesnimljenom snu, da cak sanja, da je i sam Or, koji je, ocigledno, na svom povratku ka zemlji, nabasao na neko nebesko carstvo u nekoj cudnoj vanvremenskoj teritoriji. Za to vreme Or u svemiru odluci da se vrati knjizi, koju je, s prekidima, citao o svom imenjaku i Lei u Srbiji. * * * * Uspevši da ga natera da izade iz kuce Lea ga povede u centar grada. Šetali su Terazijama, razgledali izloge, posmatrali ljude na ulici, koji su svi, bar Oru, izledali nestvarno i izgubljeno. Kao da su pali s Marsa. Vecina je na nogama nosila patike. I mladi i stari. Žene i muškarci. Skoro svi. "Ovaj narod je od gume, ili je ovde stalno Jom Kipur, kada je zabranjeno da se nosi kožna obuca." - zapazi Or. "Šta?" - trže se Lea. "Kažem, da su ovo gumeni i plasticni ljudi ili su u stalnom pokajanju " - ponovi Or. "Kako? - iznenadi se Lea. "Vidiš da svi nose obucu od gume ili plastike. A kakve cipele nose, takvi su i sami" - objasni, pa nastavi. "Možeš da ih oblikuješ kako želiš. Prema svakom kalupu. Pogledaj malo bolje, pa ceš i sama videti. Skoro svi su u patikama, koje nose i leti i zimi. Nije ni cudo da se toliko trude da uspeju u sportu, iako se njime, osim retkih, uopšte ne bave. "A da sam u pravu pogledaj ih kakvi su. Debeli, izgužvani, poluizbrijani i aljkavi, i što je najvažnije unezvereni. Kao da su van sebe. Sportisti nisu takve grade, niti se tako ponašaju. Uglavnom su to skromni ljudi." - cudio se Or, neshvatajuci da je za ostale ljude on izgledao kao da je pao sa Marsa. "Ne samo van sebe, vec i van sveta" - dobaci Lea. "Mnogo se prave važni. Kao da su popili sve znanje sveta, koga, uopšte ne razumeju. I dalje žive na osnovama socijalistickog obrazovanja koje im je sraslo za srce, mozak i sve kosti. A ono je protiv prirodno . Bolje da se okrenu svom Pravoslavlju, bilo bi im mnogo lakše. Ali oni to ne žele. Kažu idemo u Evropu, a ona je od uvek bila protiv Pravoslavaca, smatrajuci ih primitivcima. Pogledaj, majke ti, ove ženske, kako su uobražene. Vidi im se po hodu" - primeti Or. Pored njih prodoše dve devojke koje su svoju fizicku lepotu unakazile ‘modom’ preslikanoj iz ženskih casopisa., Naflitane nekim cudnim jeftinim mirisima, kupljenih na Buvljaku, zanosnih modernih rašcupanih i ocerupanih frizura, sa obaveznim žvakama u ustima. Naravno, nosile su crne poduže mantile od neke imitacije kože, ispod kojih su se s vremena na vreme primecivale mini suknje i razgolicene dugacke i lepo oblikovane noge. Preko ramena okacile su tašnice od slicnog materijala. Držale su se pod ruku i ne gledajuci nikoga, štrikale trotoarom, naravno u patikama. "Jel' sam ti rekao. Sve sama guma i plastika. Baš mi ih je žao. Ovako se u razvijenim zemljama oblace kurve, samo što ne nose obucu od gume." - dobaci Or. "Ma. Mani me se vec. Baš me briga. Da li su od gume ili plastike. Neka nose šta hoce" - prekide ga Lea. "U pravu si". - prizna ali doda više sebi u bradu. ”Ipak trebalo bi da znaju da je obuca od gume ili plastike simbol kajanja za sopstvene grehe i želja za izmirenjem. sa svima koje su tokom godine uvredili ili im na neki nacin naneli štetu.”. -doda, pa se ucuta i nastavi da hoda znatiželjno razgledajuci okolinu i ljude od ‘plastike i gume’. “Možda zato, iako, nesvesno i nose patike, koje su koliko znam i simbol siromaštva” – primeti Lea. “Možda. Ipak bice da je siromaštvo u pitanju, a ne želja da se izmire sa samim sobom, Bogom i drugim ljudima. Da se pokaju zbog svojih sopstvenih greha i traže oproštaj od drugih.” Malo kasnije zastadoše pored jedne knjižare i u izlogu, Or primeti knjige, ispod kojih je stajao natpis 'Nova izdanja". Zagleda se u korice poredanih knjiga i primeti jednu na kojoj je pisalo 'Teleskop'- Hillel Flesch. "Ovo mora da je prevod" - rece Lei, koja je gledala u drugom pravcu izloga. "Koje?" - upita, te mu pride. "Eno ona. 'Teleskop'. Vidiš, tamo na vrhu one gomile novih izdanja. "Naravno. Ko još danas u Srbiji štampa domace pisce. Ako to neko i radi, sve su to malecke knjige, velicnine brošura, jer nema para za više stranica. Ovako uzimaju se strane knjige i prevode, a da pri tom autori ne dobiju ništa. Oni i ne znaju šta se ovde radi ili su odavno pokojni, pa izdavaci, nikom ne moraju da plate za autorska prava" - objasni Lea, inace po zanimanju strucnjak za knjige i biblioteke. "Hajde da vidimo, unutra" - predloži Or. On poce da gura, a Lea da vuce. Na vratima nije pisalo, kako se otvaraju. Da li. ‘Guraj’ ili ‘Vuci’. Povuci, potegni, nekako uduše u knjižaru, po kojoj su, zamišljenih, uobraženih i nadobudnih faca, šetali retki posetioci. Neki mladi, ocigledno studenti, naravo u patikama, neizbrijanih brada, valjda zbog mode, prstima su prebirali po policama i kao nešto tražili. Onda bi ispod oka pogledali po radnji i kada bi bili sigurni da su bezbedni, uzimali po neku knjižicu, i razgledali je listanjem. Kao da su to slikovnice. Onda bi ih iznenada, nešto zasvrbelo ispod pazuha, pa su lagano otkopcavali rajsfešluse na svojim plasticnim šuš perjanim jaknama, i munjevitim pokretima, u nedra sakrivali plen. Zatim, bi ih svrab, isto tako, iznenada, kao što je došao, prošao, i oni bi i dalje kao, zainteresovano, razgledali ostale knjige. Par trenutaka kasnije upucivali su se ka izlazu i drskom ljubaznošcu, otpozdravljali prodavacicama. "Ništa. Doci cu drugi put" - rekli bi dok su gurali ili povlacili vrata. Or pogleda u Leu. "Znamo svi, šta znaci ponovni dolazak" - rece cinicno. "Studenti, najviše kradu" - objasni Lea, koja je i sama pratila par mladica, kako mažnjavaju knjige. "Molim vas. Možete li da mi dodate onu knjigu, tamo. Da tu. 'Teleskop'" - ljubazno upita Or. Prodavac se okrenu ka pultu i iza na polici, iznad njegove glave, dohvati podeblju knjigu, te je dade Oru u ruke. Ove ovde nisu mogle da se marišu. On je pogleda i poput studenata poce da je lista, povremeno zastajkujuci na nekim delovima. Kada je primetio da se u njoj spominje i njegovo ime, proradi mu sujeta, ucini mu se intesesantnom, te upita za cenu. "Pošto je?" "900 dinara" - odgovori prodavac. Or pogledom dozva Leu, koja je u meduvremenu odšetala do druge strane knjižare, pokazavši joj rukom da dode do njega. "Šta misliš? Da je kupimo?" - upita "Kako hoceš" - odgovori Lea. Or nastavi da iscitava neke stranice. "Ja bih je kupio" - rece samouvereno. "Pa onda je uzmi" - složi se Lea. "Dajte mi je" - rece Or i vrati je prodavcu da je umota. Desetak minuta kasnije izadoše na ulicu, opet po sistemu, povuci-potegni i nabasaše na nove prolaznike koji su užurbano odmicali. Sve vreme su savijali glave i bežali ispod malih nastrešnica i streha izloga, sklanjajuci se od kapljica kiše i suznežice, koja je ponovo padala nad gradom. "Bolje da te nisam ni naterala da izademo. Evo cim si izašao, pocelo je da pada" - iznervira se Lea. "Pa šta? Ja volim i jedno i drugo. Kada pada kiša, osecam da sam živ. Volim kišu. Što je jaci pljusak, to bolje. A ako još pri tom i grmi i seva, onda je savršeno. Tek tada osecam život i silinu sveta oko mene" - dobaci Or. "Ti nisi baš citav?" - nastavi Lea. "Naravno! A ti kao jesi. Ili, ovi gumeni i plasticno savitljivi, oko nas. A?" - objasni, nastavivši. "Ili ovi naši politicari, koji za platu od hiljadu maraka mesecno, plus drugi dodaci, što u parama ili raznim uslugama u Srpskom Parlamentu, raspravljaju ceo dan, gde ce ko da sedi. Koliko ce im biti radno vreme, cak i kada ce da imaju pauze za rucak ili odlazak u tolalete. Kao deca u školi. A kada pogledaš te face uhvati te blaga jeza. Kao skup neke propale omladinske 'radne' brigade iz Titovog vremena, sa omatorelim komandirima bez ikakve vlasti. Sve sami balavci. Ako su oni ti, koji ce da vode ovu zemlju, onda neka je zaista, svima Bog u pomoci. Od zelenog grožda ne pravi se vino. Medu njima su, kako ih oslovljavaju Radikali, apstinencijelne dame, kojima oni nude pomoc da smire hormone. Pravi cirkus. A u isto vreme u drugoj Skupštini, onoj kvazi-Saveznoj, poceli su i da se šamaraju, i donose zakone, kojima poništavaju neke, od pre 50 ili više godina, a da pri tom, ni ove, novije ne sprovode. Ako su oni citavi, i ja sam. Jedini koji zasita nešto vredi je Koštunica i par sveštenika oko Patrijarha Pavla" - završi Or. "Mani me toga. Hajde požuri! Eno ga autobus" - rece Lea i pruži korak. Kod kuce Or odmota knjigu i poce da je lista. Pregleda je i odloži. Citacu sutra, kad nestane struje. Izgleda da se ova knjiga bavi baš takvim temama, koje zadiru daleko u prošlost. U vreme kada još i nije bilo struje. Ujutro ustade rano i odluci da tog dana provede u citanju. Brzo je napredovao, ali i veoma cesto zastajkivao i razmišljao o sadržaju. Došavši do objašnjenja druge Božije zapovesti i pogrešnih prevoda reci Sotona zamisli se nad tekstom. Jer covek je u vlasti Satana; Kada laže, kada je lukav, bezbožan, preterano se brine, kada je zloban, ohol, kada psuje, sklon je prevari, vredanju ljudi, sklon neposlušnosti, dvolicnosti, kada ruži bližnjega, kada prima mito, previše je ponosan, nepokoran, kada se hvali, ne radi, škrguce zubima, namiguje ocima, pokazuje neustrašivost, pakostan je, sklon laskanju, šaputanju, ruganju, podsmevanju, kunjenju, preterano je samovoljan, ima previše želja, bez zadrške sluša svoje srce, drma nogama, pokazuje prstima, sklon je preljubi, zavisti i mržnji, podrugivanju i ubistvu. Sve ovo ima i telesne manifestacije, kao što je prekomerno spavanje, pijancenje, drogiranje, zevanje, ispuštanje vetrova, štucanje, nervoza tela, podrigivanje, nedovoljno ili prekomerno jedenje, cešanje, ranjavanje, bolesti... Sve je to Satan. Koji stanuje u covekovom Ja. Njegovoj sujeti i uobraženosti. Satan je najtvrda, ali, istovremeno i najkrhkija prepreka izmedu coveka i Boga. Jer Satan i ima zadatak da coveka stalno podseca i vraca na njegov životinjski nivo. Da ga obeshrabruje da ispolji sve najboje što covek nosi u sebi. Da ga spreci da dosegne Božanski nivo življenja. Svojim nedelima, on ljudima zagorcava život. Ali, ma kako cudno zvucalo i Satan je, samo jedan od Božijih slugu i sinova, zadužan za sva zla na svetu. I sve što radi, cini po nalogu i znanju Boga. On je licno naudio Jovu u istoimenoj Biblijskoj prici. Sve sa ciljem da bi svi ljudi sveta konacno shvatili šta nije dobro za njih. Da bi ih naucio da je za njih najbolje da poštuju Božije moralne zakone i da ih sprovode u životu radi njih samih, a ne radi Boga. Njemu Licno ništa nije potrebno. On ima sve. Ali, mi, nemamo i nama je potrebna pomoc i mir. Protiv Satana bi zato, svaki covek, trebalo da povede najodlucniju i bespoštednu borbu svog života i da mu objavi rat. Najsvetiji od svih ratova. Rat protiv rata, za koji je Mojsije rekao da je to rat protiv Medijana, koji moraju da vode svi, cak i sveštenici i Leviti. Rat koga unutar nas, inace, traljavao vodimo svakim danom svog života. Covek morao da porazi uobraženost svog Ja, ne bi li istinski pronašao Boga. Ovo bi trebalo da bude rat protiv naših loših osobina i navika, i da u toj borbi upotrebimo svo srce svoje, svu dušu svoju i svu snagu svoju, a da bi uspeli u tome moramo da primenjujemo ista sredstva ali u suprotnom pravcu i volimo Gospoda Boga svoga, svim srcem svojim, svom dušom svojom i svom snagom svojom. Nažalost, mnogi ljudi, podstaknuti i zadojeni pogrešnim vaspitanjem, smatraju da je poželjnije i uzvišenije biti ponosan, umesto ponizan, jer ne znaju da ponos samo potkopava kucu. Da se bude ohol i gord, iako oholost i gordost dovodi samo do svade i ponižavanja coveka. Da se bude neustrašiv, što samo pokazuje odsustvo razuma i mudrosti. Da se bude neposlušan što je ravno grehu od caranja. Da se previše brine jer briga lomi i najjace i ravna je neverovanju da Bog upravlja svetom. Da se bude nepokoran što je ravno sujeverju i idolopoklonstvu. Da se podruguje u svom srcu, a ko tako radi ostaje bez dece i poroda. Or se zamisli nad procitanim. "Pitam se da li bi išta ostalo od današnjeg coveka, kada bi zaista, uspeo da iz sebe izbaci sve negativne osobine, za koje inace, misli da su pozitivne. Šta bi ostalo od 'gumenih', koji veoma cesto spominju svoje dostojanstvo i slavnu istoriju, u kojoj su više ratovali, ginuli i ubijali se, nego živeli u miru. A sve su to sami radili, jer su želeli pošto poto, da ostanu ponosni cak i po cenu sopstvenih života. Zaista, meni je ovo ne shvatljivo. Ima li icega važnijeg od života. Ali, oni veruju u život posle smrti, tako da mogu da ih razumem. Uze papir i prepisa repertoar Satana. Pokuša da logikom, izvede posledice borbe i eventualne pobede nad zlim nagonima. Zakljuci; Ako bi ljudi prestali da lažu, od cega bi, kao prvo, živeli politicari, koji vode zemlje. Nastao bi haos, ukoliko bi rekli istinu, da sve što rade, cine to, samo, zbog svojih interesa. Da ih za narod zabole. Da im je samo stalo do para i lepog života. Da primaju mito. Da su dvolicni. Da se hvale, uglavnom bez veze. Šta bi bilo kada bi neverni muževi ili žene rekli istinu, da su bili sa drugim osobama, a ne na poslovnim sastancima. Kako bi izgledale kucne sedeljke sa prijateljima bez ogovaranja drugih, ili došaptavanja o onima koji nisu tu, ili bez prepotentnog isticanja svojih zasluga u životu. Bez namigivanja i drmusanja nogama ispod stola. Bez prejedanja ili napijanja i podrigivanja, uz opet lažno; “Izvinite. Ne znam šta mi bi. Omaklo mi se”. Kako bi izgledali junaci, da moraju javno da priznaju da ipak, to nisu, vec da se isticu, opet radi nekih licnih interesa, uglavnom zbog potrebe da im se drugi dive, makar pri tom i poginuli. A junak je zapravo onaj koji pobedi svoje strasti. Šta bi bilo, da lopovi priznaju da su skloni prevarama i kradama. Da uvredeni ljudi, vole da kunu i proklinju druge. Da komšije iznad mene prestanu da svoje dete koje je tek pošlo u školu, nazivaju idiotom, i da bi im bilo bolje da razmisle o svom palanackom ponašanju zarobljenom u urbanoj sredini u kojoj se stoljnjaci ne tresu preko prozora na one koji žive ispod njih.. Da intelektualci prestanu da budu oholi, uobraženi i zavidni vlastodršcima. Or se zagleda u listu. "Bogami! Zaista bi se sve promenilo. Baš sve. Niko te iste ljude više ne bi ni mogao da prepozna. Bili bi to neki novi ljudi, i neko novo društvo. Ocigledno je da, ili ljudi ne znaju, kako bi trebalo da žive ili namerno nece. Rekao bih da je ovo prvo" - zakljuci i nastavi da cita. Ubrzo je došao do dela u kome i Or u svemiru prestaje da cita knjigu o svom imenjaku i Lei u Srbiji i vraca se tekstu na kompjuteru. * * * * Odloži knjigu na policu i pogleda u ekran kompjutera na kome je i dalje stajao tekst koji je ranije citao. Svo ovo što je radio nije bilo predvideno sinopsisom snimanja. Radio je na svoju ruku. Setio se teksta u kojem je pisalo. "Pre misli niko na svetu ne zna šta se nalazi. To je prostor bezdana u kome nema nicega, i gde ništa ne postoji. To je jama u koju su upadali oni ludo hrabri naucnici, iz koje nisu mogli da se izvade. Sigurno je, da tamo leži tajna nastanka svega, koju zna samo Bog." Zastade pa se nasmeši. "Ne! Ili možda nije tako" - pomisli i vrati tekst koji je vec procitao. ...Imaju svoj koren kojim se hrane. One u prirodi, vezane su za zemlju. Preko sitnih žilica i korenja crpe hranjive materije, uglavnom rastvorene minerale, koje zatim kroz stablo dopremaju do svih grana. One u prolece listaju, zatim cvetaju i na kraju daju plodove, koji kada dozru padaju na zemlju. Tada su pogodni za jelo. Pre toga još nisu. Nedozreli su, uglavnom zeleni. Kada se pojedu, procesi kretanja hranjivih materija nastavljaju svoj put preko nerava. Ukoliko su plodovi bili zreli, organizmu je dobro, ukoliko ne, nije. Isto je i sa nervnim stablima. Imaju korenje-nervne završetke, koji se protežu veoma daleko. Do najudaljenijih delova tela i celog ga obuhvataju. Onda se ogromnim brojem žilica preplicu preko kostiju, mišica sve do izlaska na površinu u vidu dlacica, koje su najosetljivije, i najrasprostanjenije, poput trave na zemlji... Iz poglavlja o Suštini ljudi vidi se da je u osnovi materije informacija. Tako i ovde. Ono što se zove ishrana i život biljaka nije ništa drugo do informativni proces. Korenje uzima infromacije u obliku materijalnih atomsko-molekularnih velicina i zatim ih iz nižih sfera odnosno iz zemlje podiže u vis ka granama. Šta dalje biva sa tim informacijama, zna se. Listovi poput satelitskih antena primaju od sunca svetlost, znaci, visokokodirano infromativno nematerijalno znanje i služe za dodatno hranjenje-oblikovanje ploda koji nastaje. Ovo se u udžbenicima osnovnih i srednjih škola zove fotosinteza. Listovi zapravo sada prenose udružene, materijalne informacije iz zemlje i one talasno nematerijalne iz neba, da bi dale nove, koje su sjedinjene u plodu. On je tako konacna informacija koja je pogodna za pravilnu upotrebu. Isto je i sa nervnim drvetom. Žilice koje su vezane za tkivo, kao za zemlju, napajaju se i prenose molekularne strukture razložene materije iz nižih, ka višim sferama, preko kicmene moždine sve do grana u mozgu. Te infromacije zatim poput lišca listaju i cekaju spoljašnji podsticaj. Cekaju suncevu svetlost. U ovom slucaju nematerijane informacije-znanje. Ucenje je znaci put kojim se dalje hrani plod mozga. Ono ima podlogu u molekularnoj informaciji uzetoj iz tela i spoljašnjoj, od svetlosti tj. znanja. Prvi znak pojave klice ploda na nervnom drvetu je misao... Naravno, rece Or. Ako ne znamo gde i kako nastaju misli, bar znamo šta se dešava sa plodom na drvetu i kako on nastaje. Ako taj proces prebacimo u naše telo dobicemo odgovor. Znaci, pre pojave misli koju prepoznajemo, nalazi se nespoznata materijalna informacija, koju je dopremio naš krvotok. Sve hranjive sastojke koji su preradeni varenjem hrane. Isto kao što se dešava u drvetu. Ovo samo govori da sve što treba da se sazna je vec u nama, ali u stanju pospanosti. U mraku. Materija od koje smo i kojom se hranimo je vec sve uradila. Ona sve zna. Ona je ta koja nas obaveštava šta treba, a šta ne. Kada presuši, ona cuteci traži vodu i mi to shvatimo kada ožednimo i onda je pijemo. Kada istroši rezerve od kojih živi, ona traži hranu i mi je uzimamamo. Creva nas svojim zavijanjem poput vukova, na to podsecaju. Ona funkcioniše isto kao i svet van nje. U nama se odvija sve što i van nas. Samo se unutra ne vidi i ne koriste se reci, vec ono što zovemo, osecaji. Naša materija nam saopštava šta ce biti sa nama, jer ona je dobro informisana. I ona ima svoje mobilne telefone, i bežicni prenos informacija. Atomska struktura naše materije se kao i mi, medusobno obaveštava u svom, za nas mikro svetu. Ona nas obaveštava kada neko na nas misli. Kada želi da nas vidi. Kada pokojnici žele nešto da nam saopšte u snu. Kako? A kako funkcioniše telekomunikacija? Zar i ona nije cudo samo po sebi. Tako i atomi imaju svoju mrežu informisanja. Na isti nacin. Deluje fantasticno! Naravno. Ovo i jeste knjiga u kojoj realnost deluje kao fantazija koje zapravo bar ovde nema. Ipak, dobar deo naše materije o svemu ovome cuti. Ona živi u svom svetu, ne znajuci, da u stvari, pripada našem organizmu i da je deo vece celine, koja je skladno povezana u jedinstveno telo. Ona dugo nije ni znala da je deo veceg sveta, našeg sveta. Kao što i covek dugo nije znao da je i on samo deo veceg sveta. I danas još dobar deo naše materije misli, da nije deo naše celine, koja ima smisao. To je onaj malo gluplji sastav. Kao što još ima puno ljudi koji ne shvataju da su svi delovi istog smisla i jednog gospodara. Covek je u odnosu na suncev sistem sitan, kao što i grada naše materije prema nama. Kada je dobila svog Adama, ona je postala svesna sebe same. Kao što su ljudi pojavom Adama postali svesni Boga, koji je odobrio da naša materija progovori i rodi misao u zvuku. Rec. Jedini koji moraju da ovako misle, hteli to oni da priznaju ili ne su naucnici. Oni se, da bi shvatili kako funkcionišu naši organi moraju da svojim mislima ubacuju u komunikaciju materije. Da je prisluškuju uredajima i snimaju, a zatim kasnije analiziraju šta su culi, i to zapisuju i sreduju u knjige. Ukoliko poznaju jezik kojim materija govori onda nešto i saznaju. Ukoliko ne, onda su zbunjeni. Tako saznaju, i što je najgore, sve pripisuju sebi. Oni zapravo špijuniraju materiju, i njene tajne intimne poruke, ukoliko shvate njene šifre, razglašavaju. Tako nastaje znanje. Ipak bez Adama u nama i van nas, ništa nije bilo moguce. Adam je zato napravljen od svetlosti Boga, po njegovoj volji i u vreme, kada je On to zaželeo. Adam je prekinuo mrak i video dan. A onda je pojeo pogrešan plod. "Cekaj malo!" - cu glas. "Zar ne misliš da si otišao suviše daleko od realnosti. U koji nivo si upao. Odavno si napustio cetvrti, još ranije kada si o ovome citao. Ušao si u opasne vode po sopstveni raj. Oladi! Sada bar znaš, ko ti govori u mislima. Pošto sam ja medu njima mogu da te obavestim, da je mesto gde se nalaziš u velikom napunu. Sve se usijalo. Zato zaustavi se dok još možeš. Ima vremena da kasnije kada se stvar malo ohladi i probistri nastaviš, iako ti se to ne preporucuje. Sada bar znaš kuda bi mogao da prodeš. Došao si do ulaza, do ognja. Pazi se. Put postoji, ali je veoma nevidljiv i tanan. "U pravu si"- zakljuci Or. "Dosta je. Moram da se odmorim od ovoga. Podsvesno je znao, da ce nastaviti. Jedino nije znao kada. Verovatno, kada dobije odobrenje". Niko osim Ora nije znao za ovaj tekst. Dok ga je citao, zaklonio je ledima ekran, tako da ni kamera nije mogla da ga snimi na kompjuteru.