ali u suprotnom pravcu i volimo Gospoda Boga svoga, ‘svim srcem svojim, svom dušom svojom i svom snagom svojom.’ Nažalost, mnogi ljudi, podstaknuti i zadojeni pogrešnim vaspitanjem, smatraju da je poželjnije i uzvišenije biti ponosan, umesto ponizan, jer ne znaju da ponos samo potkopava kucu. Da se bude ohol i gord, iako oholost i gordost dovodi samo do svade i ponižavanja coveka. Da se bude neustrašiv, što samo pokazuje odsustvo razuma i mudrosti. Da se bude neposlušan što je ravno grehu od caranja. Da se previše brine jer briga lomi i najjace i ravna je neverovanju da Bog upravlja svetom. Da se bude nepokoran što je ravno sujeverju i idolopoklonstvu. Da se podruguje u svom srcu, a ko tako radi ostaje bez dece i poroda. Onda su sve ove pojave, nažalost, toliko uobicajene, u covekovom životu, u glavama 'verskih strucnjaka' prerasle u materijalno telo, kome su na glavu postavljeni rogovi i dato ime Sotona. Mojsije i Jevreji su im onda, bili davo, koga treba goniti i uništiti. Slicno tome mašta ljudi iste škole, je izmislila pojam pakla u koga ce otici svi grešnici posle smrti i gde vecno tinja vatra i prži ljudske duše. A ovaj pojam nastao je od reci Gehinom, koji je dobio ime po coveku Ben-Hinom i koji je opet ime dobio po dolini u Jerusalimu, zvanoj Hinom. Tu je ovaj nesrecnik kod mesta Tofet, žrtvovao decu bacajuci ih u jamu u kojoj je vecno gorela vatra. Bio je obožavalac Amonicanskog boga vatre, Moloha, kome je prema njihovom verovanju trebalo da se prinose ljudske žrtve, odnosno sopstveni sinovi. Prosto je neverovatno kako je ljudsko neznanje ovu gadost tog vremena prenelo tokom istorije, usadilo je u glave ljudi i služilo da ih plaši. Preneto je cak i na period posle smrti. Mašta može svašta da nije ostavila i još ostavlja posledice u vidu trauma i strahova. Cak i danas ogroman broj lakovernih ljudi veruje u tako nešto. Neki narodi, iako se pozivaju na Boga, pogazili su i zanemarili ovu zapovest i sacinili sebi slike, kojima su se onda klanjali i ljubili ih. Proglašavali ih za cudotvorne. Drugi su gradili likove od drveta i njima se obracali za pomoc. Nikome, normalnom nije bilo jasno, kakvi su to bogovi koje su napravile ljudske ruke i ukrasila mašta umetnika. Koji ne vide, ne cuju, ne mirišu. Koje obican cekic ili vatra mogu da pretvore u prah i pepeo. Kakvi su to bogovi koje covek može da uništi. Naravno lažni. Nastali kao plod umetnicke mašte koja je daleko od istine. Kao plod pogrešnog prepisivanja Biblije. Plod nerazumevanja originala. Plod želje da se necemu cega nema u originalu, doda novo tumacenje. Nastajala su po sistemu, kao kada u školi ucenik, koji ne zna zadatu lekciju, prepisuje od onog koji zna, i po pravilu, nikada ne uspe, osim nekih delova, da sve tacno prepiše. Ali se, zato, kasnije hvali da zna bolje, cak i od onoga od koga je prepisivao. A da bi to i dokazao, onog od koga je prepisao, tuce, vreda i proteruje iz svoje sredine. Tako su tokom istorije došli Grci da porobe Jevreje i od njih prepisali kako su znali i umeli. Zatim su došli Rimljani i oni su prepisivali i krali, ne samo novac vec i znanje koje su kasnije tokom istorije, kao i Grci, predstavili svetu kao svoje. I jedni i drugi pojavili su se kao okupatori Jevreja, da bi vremenom sami sebe okupirali Jevrejstvom i malo po malo, sami primili jevrejsko ucenje, istina u dosta izmenjenom i promenjenom sadržaju, u obliku Hrišcanstva. Onda su šest vekova kasnije, došli i Arapi, da ih okupiraju i prošli kao i oni pre njih. Njihov prepisani sastav bio je Kuran. Treca: "Ne uzimaj uzalud ime Moje". Što znaci ne kuni me i nemoj da me psuješ i huliš na Mene, jer ako to radiš, samog sebe kuneš i psuješ. Samog sebe blatiš, nipodoštavaš i pogrešno usmeravaš, a ne Mene. Cetvrta, je jasna po sebi: Šest dana radi...a sedmi dan neka je dan odmora Gospoda Boga tvojega". Peta: "Poštuj oca i mater svoju, da ti se produže dani tvoji na zemlji..." Neki su se pitali, kakve veze ima dužina života sa poštovanjem oce i majke. Dugo nije ovo bilo jasno, sve dok kabalisti nisu ponudili odgovor. Oni su naime, zakljucili, da je otac coveku, isto što i sunce na nebu, koje daje dnevnu svetlost. Koja je ponekad jaka poput žestine oceva, dok je majka, isto što i mesec, koja nocu, tiho uspavljuje svoju decu. Ako se ode još dalje i seti šta je otkriveno u vezi sunca i meseca, odnosno srca i bubrega, onda je još jasnije. I srce i nadbubrežne žlezde, baš to i rade. Kontrolištu dužinu trajanaja i življenja celog organizma. Ako se ode još dublje, vidi se da je naš unutrašnji otac - srce i izvor života, a majka - bubrezi, precistaci života. Tu i leži tajna, koga bi zapravo, trebalo da poštujemo i cuvamo. Na površini, u svakodnevnom životu, oca i majku, a u unutrašnjosti svog tela, svoje srce i bubrege. Zato i nije naredeno, da covek mora da voli, svoje roditelje, jer je nemoguce i glupo voleti svoje srce i bubrege, ali da se poštuju i cuvaju je neophodno. Brinuti o svojim roditeljima kada ostare, je isto što, i briga za sopstvenim srcem i bubrezima. Ko tako radi, produžice svoj život na zemlji, jer sve što je spolja, to je i unutra. Šesta: "Ne ubij". I ovde nije samo rec o ubijanju druge osobe, vec, o zabrani ubijanja i sebe. Zabranjeno je ubijanje svoje materije. Ovo je isto, kao i uništavanje celog svemira, koji živi u nama. Kabalisti tvrde da svaka smrt na zemlji, je poput smrti galaksije u kosmosu. Zato je i receno u Talmudu, ko spase jedan život, kao da je spasao svemir, a ko uništi jedan život, kao da uništio Univerzum. Sedma: "Ne cini preljube". Ljudi ovu zabranu najrade krše, a da zapravo ne znaju šta u suštini rade. Oni koji su spremni na tako nešto, neka pomisle, kako bi izgledalo da u njihovom organizmu krv poželi da napusti brak sa venama i žilama i vodi ljubav sa nekim drugim delovima tela. Da se jednostavno razvede, napusti svog partnera i ode u stomak, mozak ili creva da sa njima živi bez kontrole i u strasti požude. Da srce poželi da napusti svoje mesto i ode do mozga da sa njim vodi ljubav. Da creva krenu svojim vijugavim putem van tela i pronadu drugog partnera. Ne zvuci baš sjajno. Zar ne? Neko ce moci da pita kakve to veze ima sa preljubom, jer covek se ne rada sa svojim partnerom i on nije organski povezan sa našim organizmom. Naravo da nije, ali ono što ljude stavlja u organsku vezu je njihova rec. Ona, koja se izgovara prilikom vencanja. Ona govori da su sad dva tela jedno, koja vremenom to i postaju. Dele iste probleme, istu trpezu, istu brigu za porodicom, istu postelju i tokom vremena pocinju i fizicki da lice jedno na drugo. Njihove materije se razmenjuju i prave nove oblike. Nadalje, oni zajedno, prave novo bice. U njemu su sada i organski spojeni. U gradi deteta. Zato, ako nekome partner ne odgovara, mora prvo, da povuce svoju rec, da raskine vezu, koja ga spaja sa drugim bicem, pa tek onda može da traži drugog partnera. Mora da raskine duhovnu vezu kojom zapocinje i organska. Ova zapovest logicno je dovela do osme koja glasi: "Ne kradi". Iako se prvenstveno mislilo na kradu ljudi, što u to vreme nije bila retka pojava, tim pre, jer je bila unosan posao za trgovce robljem, ona je znacila i zabranu krade predmeta i naravno, novca. Mada u osnovi ukrasti necije stvari ili novac je blaža forma ubistva njihovog vlasnika. Uzet je deo njih koji im pripada, kao da im je izvadena utroba bez koje ne mogu. Na nivou naše materije ovo je još jasnije. Ukrasti tude je kao i kad bi sav trud jedne celije da se održi, bio poništen, od druge, koja bi siledžijski uzela sve hranjive materije iz nje. Takva krada uništava celije koje oboljevaju i umiru. Za to vreme lopov gradi svoje carstvo u obliku raka ili drugih teških bolesti. Rak je taj lopov u nama. Što više krade od drugih to ce pre poceti da rade lopovi u našim celijama i da se bogate na racun celija, koje pošteno rade svoj posao. Bolesti takve prirode govore šta i kako covek radi u životu. Iako izgleda kao pošten, bolest ga razotkriva. Deveta: "Ne svedoci lažno na bližnjeg svoga". I ovde je jasno da glavna poruka ide na racun nas samih. Može da se slaže, ali u suštini, mi smo slagali sami sebe. Oni koji lažu druge, u stvari lažu sebe. Isto kao da u svoje ždrelo sipaju ljutu rakiju, a govore, vodu sam pio. Možda im neko i poveruje, ali utroba i mozak nece. Oni znaju istinu. Ako se pogleda kako misle i rade naše celije, ova zabrana je još jasnija. Cuvari na ulazu u celiju znaju koje hemijske supstance mogu da udu u nju, i njih puštaju, poput granicara, koji puštaju u neku zemlju samo one koji imaju potrebne dokumente. Oni koji žele da udu u neku zemlju bez papira, nikada po pravilu nemaju poštene namere. Tako je i u celiji. Ona materija koji želi da ude bez odobrenja nije dobronamerna. To je uglavnom ona, koja želi da krade, kao što i granice prelaze bez dokumenata oni koji to isto rade. Lopovi. Tu nastaje razorna snaga laži. Cuvari celija našim laganjem drugih, pocinju da rade isto što i mi. Da lažu one koje cuvaju. Puštaju u svoje države, u svoju citoplazmu i protoplazmu uljeze, kojima tu nije mesto. Oni to rade, jer i mi to radimo. Šta mi radimo drugima, one rade nama. Rezultat je ponovo bolest. S druge strane istina, prema drugima, je i naša istina, i od nje se mirno spava. Istina je šifra za ulazak u naš unutrašnji svemir i garant mira u organizmu. Ona održava sve celije našeg bica na okupu. Svu našu krv u kojoj živi naša duša. Ako lažemo, oboljeva duša, pa onda naša krv, i konacno sva mesta na koja ona odlazi da ih hrani. Laž dovodi do anemije i bolesti krvi. Deseta: "Ne poželi kuce bližnjeg svojeg, ne poželi žene bližnjeg svojeg, ni sluge njegova, ni sluškinje njegove, ni vola njegova, ni magarca njegova, niti išta bližnjeg svojega". I ova zapovest jasno govori sama za sebe, ali kao i prethodne ima svoju dubinu, koja se u stvari opet odnosi na nas same. Covekova kuca je njegovo telo. U njoj stanuje. Ne poželeti tude kuce, znaci ne zavideti drugome na njegovom telu ili izgledu, vec živeti u svojoj kuci u svom telu i njega održavati. Slicno je i sa tudom ženom, što je vec rešeno sedmom zapovešcu. Želeti tude sluge i sluškinje, znaci zavideti drugome na njegovom poslu. Želeti tudeg vola je zavist na tudu snagu, a magarca, na njegovo materijalno bogatstvo i imovinu. Ovo je takode poruka i našem organizmu. Da svaki njegov deo bude ono što treba da bude. Da jetra ne zavidi srcu, niti da creva zavide stomaku. Svi misle da je njihov posao težak, ne znajuci pri tom, kako je onim drugima. Tako creva i mogu da misle da je želucu lakše nego njima, jer je on u hijerarhiji tela, iznad njih. On pak može da misli, da je srcu lakše jer je ono iznad njega. Srce može da misli da je mozgu lakše jer je još višlje. A u stvari nikome nije lako. Ova zavist i želja da se bude neko drugi je pogibeljna. Ovo je bar do sada jasno svima koji citaju. Sada nastupa najvažniji deo. Od svih zapovesti koje su date, pre više od 3313 godina, samo zato da bi naša materija mogla dobro da funkcioniše i živi, i ljudi živeli kao ljudi, savremeni 'strucnjaci'- takozvane demokrate i ateisti, vremenom su izbacili osam, a u svojim savremenim zakonicima, zadržali samo dve. Na snazi su samo šesta i osma, a sve ostale su ostavljene na milost i nemilost ljudi, da 'demokratski' sami odluce šta ce sa njima. Rezultat je da su ljudi ponovo postajali homoidi i pretvarali se u kako neki kažu - neljude, kao što su i bili pre Adama i Potopa. Verovanje u Boga, ostalo je samo kao podsetnik na novcanici dolara. Ni jedan moderan demokratski zakon ne kažnjava neznaboštvo, obožavanje idola od kamena, drveta ili slika, psovanje i huljenje Boga, psovanje oca ili majke, cak i fizicke nasrtaje na njih, preljubu ili laži ili zavist, gatanje, vracanje i zvozdopoklonstvo u vidu horoskopa, dozivanje mrtvih duhova. A za sve ovo, Bog, u koga se neki zaklinju, a pri tom rade sve što je pomenuto, je naredio smrtnu kaznu. A onda, kada odstupanje od zapovesti i zakona uzmu maha, pljuje se na život i Boga. On je onda kriv što se radaju vanbracna deca, i ostavljaju na pragovima tudih kuca. On je onda kriv, što je život tog deteta pretvoren u pakao stalnog traganja odakle je i zašto je. Bog ili kako vole mnogi da kažu, život i sudbina i objektivnost je ta, koja je kriva za bolesti, ratove i bedu koja nastaje kao posledica vekovnog laganja, pljackanja, zavisti, mržnje i lenjosti da se radi. Lakše je oteti nego sam napraviti i stvoriti. Nikada ti savremeni zakonodavci, nisu ni shvatili, da su tih deset reci date nama i za nas, za svakog pojedinacno, a ne radi drugih. Da su one, pored namene na površini za društvo, namenjene prvenstveno našoj materiji, koja ih je i sastavila. Namenjena su nama samima. Ona je ta koja je napisala svoje uputstvo za upotrebu. Ona je ta koja upravlja svim zakonima prirode i svemira, jer ih i sacinjava. Mozak ih je samo shvatio i izgovorilo na glas, ponavljajuci dvoglas Boga, kada je rekao: 'Ja sam Bog'. Tako je i sa svim ostalim zapovestima koje su zapisane u Tori. Sa svih 613. Ti zakoni i pravila, su zakoni materije. Zakoni pravilnog života. Uputstvo za svakodnevni pojedinacan život, a ne norme, koje postoje radi drugih, i koje mogu da se krše cim nas niko ne vidi. Drugi mogu da se obmanu, ali sami sebe ne možemo nikada. Savremen život je najbolji pokazatelj ovoga. U njima leži tajna naše srece ili nesrece, koju ni jedan drugi zakon, ne može da propiše ili prepiše kao recept. Tora je zakon života koji, ukoliko ga znamo i poštujemo nas vodi od rodenja do smrti, bez problema, bolesti ili nemaštine. Izbor je na nama. Pridržavanje, znaci dobro, kršenje, loše. Sva tajna života je u tome. To znaci slušati Boga. To je Bog, koga možemo da osetimo i znamo, ako ga vec ne vidimo. "Znaci, svaki covek da bi živeo u skladu sa ovim Or zastade te ispisa sebi rezime. zakonima, morao bi da sebi govori svaki dan, ovih deset zapovesti jezikom koji najbolje razume. "Ja sam Ja i osim sebe nemam drugoga. Necu da se kunem i samoomalovažavam. Moram da radim i da se odmaram. Moram da pazim na svoje srce i bubrege i sve što je u mom telu. Ne smem da radim suprotno od reci koje izgovorim i da varam samog sebe. Ne smem da maltretiram svoje telo, da ga sakatim ili mu poželim smrt. Ne smem da sebi oduzimam, ono što zaslužim i zaradim, vec uživam u svim svojim dotignucima. Ne smem da lažem druge, a narocito, da ne zavidim drugim ljudima. Ovo bi bili sveti zakoni naših života. Ovo je uputstvo kako se odnositi prema samom sebi. Ma kakav da je covek, ovako bi trebalo da misli, i po tome živi. Bio lep ili ne, pametan ili ne, vredan ili ne, srecan ili ne, bogat ili ne. Takvi smo, kakvi smo i sigurno za to postoji razlog, znali ga mi ili ne. Ove iste reci bi mogle da izgovre i sve stvari na zemlji. Hrana bi mogla da kaže; "Ja sam tvoj Bog. Nemaj druge pored mene. Ne pljuj po meni i ne kuni me. Radi da me stvoriš. Poštuj moje korene i seme da bi duže živeo. Ne ubijaj me i uništavaj. Ne jedi ono što nije dobro za tebe... Tanjir bi mogao da kaže isto; "Ja sam tvoj Bog. Nemaj pored mene drugih. Ne razbijaj me. Radi da me stvoriš. Poštuj materiju od koje sam nastao. Ne uništavaj je uzalud... "Sve što ljudi naprave, moglo bi da kaže deset zapovesti. Sve stvari" - zakljuci Or. Reditelj prestade sa citanjem. Ovo ce zaista biti veoma teško da se snimi. Potrebno je puno pronicljivosti da se sve ovo prebaci na filmsku traku i pri tom bude zabavno za gledaoce. Pogleda na ostatak teksta. Još ima puno. Na šta ce sve ovo ispasti. Stvarno ne znam, pomisli zabrinuto. Koliko ce trajati samo Bog zna, pomisli i utonu u san. 30 A on dode prepun košmara, nevezanih slika i tekstova koji su mu prolazili kroz usnulu svest, koja je lebdela van njega. Kao i uvek u snu, covek nikada nije svestan svog telesnog postojanja, osim situacija u kojima se nalazi, uglavnom sa potpuno nepoznatim ljudima i na cesto bizarnim mestima, koje nikada ranije nije video. Njegov san, za razliku od onog koga je režirao Oru je bio istinit. Ispred njega nalazio se veliki broj starijih ljudi, koji su izgledali poput drevnih mudraca, dugih sedih brada, koje su im padale do polovine grudiju. U dugackom hodniku mirno su sedeli na kamenim klupama koje su se naslanjale na kamene zidove pravougane prostorije. Primetio je da ih sa svake strane ima 35. Bili su to clanovi nekog Parlamenta, koji su tu cekali, dolazak kralja radi vecanja i sudenja. Suprotno od ogromnih dvokrilnih orahovih vratiju, nalazio se presto kakav do tada nije ni u snu video. Takav presto nije bio napravljen, ni za jednog kralja na svetu. Ništa slicno nije video ni u jednom filmu koji je gledao ili režirao. Ceo je bio obložen suvim zlatom, optocen oniskom, hijacintom, topazom, smaragdom, rubinima i svim vrstama dragog kamenja i biserja, belim, zelenkastim i ružicastim. Iznad prestola stajalo je dvanaest zlatnih lavova, nasuprot njima, dvanaest zlatnih orlova. Lav nasuprot orlu i orao nasuprot lavu, upravljeni jedan prema drugom. Desna šapa zlatnoga lava, prema levoj kandži zlatnog orla, a desna kandža orla, prema levoj šapi lava. Izbroja da je na prestolu bilo, ni manje ni više, 72 lava, i 72 orla. A još više iznad prestola bilo je zasvodeno uzglavlje za kralja. Presto je imao šest stepenika. Na prvom je ležao zlatan lav, a nasuprot njega zlatan vo. Na drugom je ležao zlatan vuk, a nasuprot njemu zlatno jagnje. Na trecem je ležao zlatni tigar, a nasuprot njemu zlatno jare. Na cetvrtom je ležao zlatan medved, a nasuprot njemu zlatan jelen. Na petom je stajao zlatan jastreb, a nasuprot njemu zlatan golub. Na uzglavlju prestola taj zlatni golub držao je zlatnog jasteba, a iznad uzglavlja prestola nalazio se svecnjak od zlata opremljen svim svojim priborom: svetiljkama, caškama, usekacima, pepeljarama, pliticama i laticama. S jedne strane svecnjaka izlazilo je sedam zlatnih krakova, na kojima su bili ucrtani sedam otaca sveta; Adam prvi covek, Noah, njegov sin Šem Veliki, Avraham, njegov sin Isak, i njegov sin Jakov, a i Jov beše medu njima. A s druge strane svecnjaka izlazila su isto sedam krakova, i na njima ucrtano sedam pravednika sveta; Levi, Kehat, Amram, Mojsije i njegov brat Aron, Eldad i Mejad, i Hur medu njima. Na vrhu svecnjaka bio je utvrden sud od zlata, pun cistog maslinovog ulja, iz koga su se palila svetla u Svetilištu. A ispod njega bio je veliki zlatni sud, pun cistog maslinovog ulja, iz koga se uzimalo ulje za svetiljke u svecnjaku na kome je bio urezan Eli. A sa obe strane prestola bile su po jedna zlatna stolica. Jedna za velikog sveštenika, a druga za njegovog zamenika. Posut znojem po licu reditelj poce da se vrti po krevetu. Zatvoreni ocni kapci su mu od silnih pokreta usnulih ociju, vibrirali i još dublje ga uvlacili u sobu u kojoj se našao. Odjednom, svi prisutni u hodniku ustadoše i na vratima se pojavi covek snažne grade i odlucno krenu ka prestolu. Bilo je jasno da je on kralj. Cim je stupio nogom na prvi stepenik, pokrenuo se tocak neke naprave, a s desne strane lav je pružio svoju šapu, a s leve strane, vo svoj papak. Kralj se oslonio na njih i popeo na drugi. Tamo bi šapu pružio vuk i jagnje. Zatim, tigar i jare, pa medved i jelen i konacno kandže jastreb i golub. A kada se popeo na vrh prestola spustili su se orlovi, uhvatili kralja ispod ruku i posadili ga na njegovo sedište. Cim je seo, veliki orao se vratio u vis, uzeo kraljevsku krunu i stavio kralju na glavu. Odmah zatim, medu celom tom skalamerijom tockova, nalazio se i srebrni zmaj, koji je pokrenuo celu napravu. Istog trena lavovi i orlovi su se podigli i natrkrilili kraljevu glavu. Sa plafona se spustio zlatan golub, otkrio kovceg i uzeo knjigu Nauka, te je dao kralju u ruke. U visini kraljevih ušiju ležale su dve sirne, koje su svojom tihom pesmom sprecavale da se kralj uznemiri. Sa obe strane prestola uzdizale su se cetiri vreža loze i bacale senku na kralja. Oko prestola bile su još urmine palme, a na njima svakovrsni šareni likovi, vezeni grimiznimi lanenim nitima. One su bile tako izvezene, da je mogao kroz njih da prolazi dašak vetra i bile su dugacke do 50 metara svuda oko prestola. Izgledale su poput gromova i munja, buktinja ognjenih, slicnih prelepim duginim bojama. Po njima su se još nalazili pricvršceni zlatni zvoncici, tako da kada bi povetarac ušao medu njih, oni bi zvonili. Na krošnjama palmi stajali su pauni od slonovace, nasuprot orlovskim kandžama. Bila su tu i dva šuplja lava, puna raznih mirisa. Tako, da kada bi se kralj penjao na presto, iz njih bi potekli miomirisi. Reditelj se ponovo okrenu u postelji, ne verujuci cak i ako u snu, u kakav je ovo prostor i vreme upao. Odjednom primeti da je kralju prišao Veliki sveštenik i da su pristigli mudraci, koji su svi posedali sleva i s desna, na zlatne stolice. Dobro pogleda i kao kroz san u snu se seti, da je vec na pocetku sna video mudrace, kako sede u slicnoj 'vanzemaljskoj' prostoriji. Pocinjalo je sudenje. Primeti da on stoji ispred kralja, pored dva coveka koji su sedeli sa obe strane prestola, dok ga 140 ociju mudraca, pronicljivo i znatiželjno posmatraju. Zacu pitanje. "Da li znaš zašto si ovde?" Reditelj zbunjeno odgovori. "Ne" U tom trenutku skalamerija oko prestola se pokrenu, tockovi poceše da se okrecu. Volovi stadoše mucu, lavovi da ricu, vukovi da zavijaju, jagnjad da bleje, tigrovi da urlicu, jarici da mekecu, medvedi da brundaju, jeleni da ricu, jastrebovi da pište, ptice da krešte, orlovi da mašu krilima, a paunovi da topcu. "Šta je sve ovo? Zašto se sve ovo meni dešava? - upita prelašeno reditelj. "Zato, jer ne govoriš istinu. Cim neko ovde slaže, i životinje to znaju. Zato negoduju." - objasni mu se. Reditelj se prestraši i pomisli. "Govoricu istinu, inace sam nadrljao" U tom trenutku sve se umiri. "Znaci, znaš zašto si ovde" - ponovo cu. "Da" - snishodljivo i spuštene glave odgovori. "Govori!" - cu. "Potrebna mi je pomoc" - stidljivo rece reditelj. "Kakva?" "Ne znam kako da uklopim sve tekstove u jedan" - objasni Ovaj odgovor kao da sve zbuni. Nasta tišina, prekidana nežnim zvukom pesama sirena, koje su smirivale nerve kralja, u koga svi pogledaše. On se lagano pogladi po bradi. Malo zamisli pa upita baršunastim baritonom. "Je li to neka zagonetka? Kada si došao cak do mene da to pitaš?" "Da" - odgovori reditelj. Opet nasta tišina. "Odakle si ti?" - upita kralj "Iz svemira" - odgovori reditelj, misleci da je Or. "Imate li vi sunca i meseca?" - nastavi kralj. "Imamo" - potvrdi reditelj. "Odakle izlazi sunce i gde zalazi? - upita ponovo. "Izlazi na zapadu, a zalazi na istoku" - odgovori reditelj. "A cime se baviš?" - doda kralj. "Orem, žanjem, napasam sitnu i krupnu stoku" - objasni reditelj. "Ovaj mora da je pogrešno došao ovde. Mora da je ovo neka greška" - pomisli kralj te doda. "Ako hoceš vraticu te natrag u tvoje mesto. Tamo gde živiš" "To bi bilo najbolje" - sa olakšanjem prihvati reditelj. "Pre nego te vratim. Odgovoricu ti na tvoju zagonetku. Sve tekstove možeš da uklopiš u jedan, samo ako u svima pronadeš jednu jedinu rec, koja ih sve objedinjava i spaja. A ona je _ _ _ _ . Bi, bi, bi, bi, cuo se digitalni sat pored uzglavlja kreveta. Reditelj se pomeri i s mukom otvori oci, pokušavajuci da se seti, koju rec mu je rekao kralj. Sve što je zapamtio bilo je da ima cetiri slova. Malo kasnije dok se umivao i brijao zamišljeno je gledao svoje vec naborano lice, ne prestajuci da razmišlja o snu koji je imao. "Zaista me ovaj film iscrpljuje. Cak sam poceo i da ga sanjam, a onom kralju, sam rekao da sam iz svemira, baš kao Or. Ocigledno da nisam slagao inace, bi se one životinje ponovo pobunile. Znaci, rekao sam istinu. Na stolu pored pune pepeljare pikavaca i poluprazne flaše viskija, pronade sinopsis snimanja te ga uredno sklopi i stavi u crnu tašnu. Ogrnu kaput i izade iz stana. Onda umesto da sve bude dobro i ispravno, incest se ponavlja, ali izvrnutim redom. Za razliku od Adama koji spava sa svojom cerkom, Havom, one, prvo jedna, a zatim i druga spavaju sa sopstvenim ocem Lotom i dobijaju sa njim sinove, kao što je i Adam dobio svoje. Ovoga puta, oni su bar za neko vreme, ostavljeni na miru i od njih su postali narodi, Amonci i Moavci, ciji potomci cak, i danas žive na Bliskom istoku. Na teritoriji današnjeg Jordana i Palestine. Nažalost, ništa bolje nije bolje uradio ni otac mnogim narodima, pa i Jevrejske nacije. Avram se oženio rodenom sestrom, Sarom. Jedina, ako to tako može da se kaže, pogodnost, bila je, da su oboje imali svoju majku, ali istog oca. Ono što je zaista neverevoatno je, da bi Avram, iako otac i osnovac Jevrejske nacije, bio iz nje izopšten da je živeo šest generacija kasnije, u vreme Mojsija, jer bi ga teretio zakon koji je naveden u Trecoj Mojsijevoj Knjizi, poglavlje 20, stih 17, koji glasi. "Ko bi uzeo sestru svoju, kcer oca svojega ili kcer majke svoje, video bi golotinju njezinu i ona bi videla njegovu, sramota je: Zato da se istrebe ispred sinova naroda svojega". Po ovome, Avram i Sara bili bi istrebljeni iz Jevrejstva, iako su oni njegovi osnivaci. Paradoks par ehselans. Sreca je da Zakon nije imao retroaktivno dejstvo. Kako je vreme odmicalo ove krvne veze su još više ublažavane, ali još ne kako bi trebalo. Avrahamov sin sa Sarom, Isak, oženio je Rebeku, koja mu je bila bratanica, unuka od rodenog strica, Nahora. Slicno je uradio i njegov sin Jakov, koji je takode uzeo dve rodene sestre Leu i Rahelu, cerke njegovog ujaka, Rebekinog brata, Lavana. Ovaj lanac brakova sa najbližom rodbinom prekinula su tek Jakovljeva deca. Njih dvanaest: Reuven, Šimeon, Levi, Jehuda, Dan, Nafetali, Gad, Ašer, Jisahar, Zevulon, Josef, i Binejamin.Tek onda je i nastao bar biološki, jevrejski narod. Cetiri stotine godina kasnije, kada su sa Mojsijem na Sinaju dobili Toru, postali su pravni narod. Narod Izraela, koji su nosili sa sobom Zakon, gde god išli. On je bio iznad važnosti teritorije na kojoj se živi, iznad svakog coveka i dat za sva vremena. Jer rec Tora i znaci Nauk - Zakon. Nije ga ogranicavao ni prostor ni vreme, dve najosnovnije tvorevine bez kojih covek nije u stanju ni da postoji. Dat je za sva vremena i prostore. Bio je to Zakon života, a ne goli pravni akt rešavanja pitanja unutar mnogoljudne zajednice ili naroda. Taj zakon važi bilo gde da ljudi odu, cak i u najvecu zabit svemira, jer je to Zakon istine naše materijalne i duhovne grade. To je Zakon svemira. Bio je to Zakon koji propisuje, kako da se ponašamo prema sebi, roditeljima, svojim ženama, deci, susedima, došljacima. Šta da se jede i kako da se spremaju jela. Koja garderoba da se nosi. Kako da se brane svoji interesi. Kako da se posluje. Koji su zakoni ratovanja. Kako da se lece bolesti tela, duha, odece i kuca. Kako da postupaju porodilje posle radanja dece. Kada da se spava za ženama, a kada ne. Kako da se održava cistoca i cuva zdravlje. I najvažnije, kako sve to da se održava. Strogom primenom tih zakona u vidu Bogosluženja i izrazito preciznim i do tancina predvidenim ritualima. Koji praznici da se slave i kada. Sve odredeno do poslednjeg detalja i što je najvažnije, dato u meri koju covek može da ispuni. Bog je kao i nekada davno Adamu, a kasnije i Noahu, rekao šta sme, a šta ne. Ponovo je dao nalog, ovog puta, ne svim ljudima, vec Jevrejima. Potomcima Avrahama, Isaka i Jakova, koji su se tokom duge istorije, pokazali kao vredni, uporni i istrajni da ocuvaju i sprovode znanja svojih predaka. Naredio im je i da unište šest naroda koji im se nadu na putu ka zemlji, Kananu, koja je obecana njihovom praocu, patrijarhu Avrahamu, da ce biti za njegove potomke. I da kada do njih dodu, sve ih poubijaju i zatru trag da su ikada postojali. Ovoga puta, na Sinaju, Boga je videlo i culo skoro tri miliona ljudi i nije bilo više potrebe da On Licno, Potopom ili sumporom, zemljotresima i vulkanskom lavom, kao u Sodomi, pokaže ljudima gde greše i shodno tome ih kazni, vec da to urade ljudi dostojni Njegovog imena i znanja, koje im je postepeno predavao preko predaka, tokom istorije. Jevreji su na Sinaju doslovno shvatili, ne samo postojanje Boga, koji im se Licno obratio u vidu gromova, vec i Njegovu poruku i zapovesti, naloge i uredbe, koji najviše insistiraju na moralu coveka, odnosno redu. I da njihovo kvarenje i nesprovodenje, dovodi do haoticnog života koji izgleda, kao kazna sama po sebi, mucna i paklena, jer je u suprotnosti sa istinom sve materije, ne samo oko nas vec i u nama. Da je Bog i dalje, kao do tada, delovao samo svojim prirodnim zakonima i pojavama, ljudi bi to uvek pripisivali slucaju ili carima prirode, a ne svesnim i namerno izvedenim radnjama. Uostalom, Bog i govori kroz svoje tvorevine. Kroz munje i gromove, žubor potoka i reka, fijukanje vetra, pucketanje vatre, riku i mukanje divljih i domacih životinja, kroz govor coveka. Potrebno je samo, da se on cuje i razume Njegov sadržaj i poruka. Nažalost, i toliko hiljada godina kasnije Bog i dalje izaziva vulkanske erupcije, zemljotrese i poplave, ne bi li ukazao bezumnim ljudima, koji u Njega ne veruju, da im je to stalna opomena da ne greše. Da sve to biva samo zbog odstupanja od zapovesti koje je preneo Noah. Ali, ko ce u to da poveruje kada su savremeni 'strucnjaci' otkrili, da Boga nema i da je sve to fantazija prošlosti, a da se nikada nisu zapitali o cemu se radi i šta je Bog, bar kao rec. Šta on znaci? Ipak, dok god se ne dozovu pameti, zemljom ce i dalje tutnjati potresi, vulkani, poplave, snažni orkani, i opominjati neverne i grešne narode sklone idolopoklonstvu, incestu, ubijanju, pljackanju, bogoljuljenju ili jedenju poluživog mesa garniranog sa krvlju životinja, da konacno preduzmu nešto i spasu se. Oni nisu ni svesni, da su im to opomene da se isprave. Kada neku zemlju zadesi takva nepogoda, onda se misli da je to jednostavno tako. Da je to njihova sudbina, ili stvar prirodnih nesreca. Slepi su kod ociju i hodaju po mraku, tako da vide kako sve funkcioniše. Nemaju poput mudrih oci u glavi i konacno posle toliko hiljada godina postojanja shvate, da svi zakoni prirode, zavise samo od moralnih, i nicega drugog. To je toliko jednostavno, da je prosto bolno što se i ne shvata. Jevreji su toga postali svesni i zato su i postali izvršioci Božije volje, ma kako im ona izgledala neshvatljiva ili surova. Mnogi mudraci su izjavili da coveku nikada nece biti jasno zašto uspevaju nevernici i zašto pate pravednici, ali da to saznanje ne bi smelo da spreci coveka da živi ispravno. Mnogo je nepravdi na svetu, i kao što je rekao Solomon, 'što je krivo ne može se ispraviti i nedostaci se ne mogu izbrojati', ali kao što je rekao mudrac iz Jošuine price, sve je na dobro, iako nam za vreme naših kratkih života, ne izgleda tako. Svi narodi koji su se našli na spisku za odstrel; Kananci, Hiteji, Emoreji, Periceji, Jevuseji I Girgašeji, nastali su kao proizvod neobuzdane seksualne i genetske izopacenosti bliskih srodnickih veza. Ne retko imali su i snošaje sa životinjama. Nasrtali su na ovce, koze, kokoške, patke, labudove, cak i krave i kobile, a onda u svojim morbidnim glavama izmišljali mitska bica koja su po njihovom verovanju, trebala da nastanu od takvih odnosa. Uostalom, Grcka mitologija je prepuna takvih Kentaurovskih, Pegazovskih i slicnih spodoba. Ocevi su imali decu sa svojom cerkama. Sinovi sa svojim majkama. Braca sa sestrama. Njihov moral i zakoni bili su sve suprotno od onog, koji je Mojsije na Sinaju, preneo od Boga. Bio je slican, nepisanim i pisanim zakonima u ranije uništenim gradovima; Sodomi, Amori, Adami i Sevoji, ili još ranije u Vavilonu: Vredaj, kradi, siluj, varaj, otimaj, prebijaj, ubijaj, laži. I ko ih nije poštovao bio je kažnjen. Ovo su bili nepisani zakoni copora životinja, koje su im bile uzor, i koje su smatrali svojim božanstvima. Zato su ih i primenjivali ne bili što više slicili svojim bogovima. Zato su na njih i seksualno nasrtali, ne bi li se sparili sa svojim ‘bogovima’. Tako gledano nisu ti narodi ni bili krivi što su tako radili. Radili su ono u šta su verovali. Za bolje nisu ni znali, ali nisu ni hteli da znaju. Tolika iskvarenost, nije mogla da se otkloni bez hiruškog reza. Nisu poštovali ni onih sedam zapovesti koje je Bog dao Noahu, po izlasku iz barke i koji su trebali da se odnose na celo covecanstvo, za sva vremena. Kada su bili gladni hvatali bi životinju i odsecali joj samo jednu nogu da bi je pojeli, a tronogu životinju pustili da iskrvari u najvecim mukama. Ukoliko bi neko fizicki povredio drugog i raskrvario ga, onaj koji je dobio batine, morao je da plati siledžiji, što mu je pustio krv. Kao ucinio mu je uslugu. Ukoliko bi neko bio kratak za krevet koji je imao, drugi bi ga rastezali konopcima, sve dok mu udovi ne bi ispali iz ramena i karlica. Ukoliko je bio predugacak, sekli bi mu noge, da bi bio iste dužine kao i krevet. Muževi silovanih žena, koje su ostajale u drugom stanju, morali su silovateljima da plate za navodnu uslugu, pravljenja deteta. Svaki novopridošli muškarac u gradu, bio bi silovan od svih koji bi ga spazili. Da ga navodno upoznaju. Zato su morali da budu uništeni. Da su ovo znali brojni kvazi-strucnjaci anti-semiti, nikada ne bi mogli da kažu da je Jevrejski Bog, 'surovi genocidni sadista', koji nareduje svom narodu, Jevrejima, da 'zlikovacki' poubijaju i spale sve te narode i njihova ognjišta. Kao i uvek Bog je znao zašto je to naredio. Ovoga puta znao je i Mojsije i oni oko njega. Znali su grešnost tih naroda i zato su preko sopstvenih zakona surovo sprecavali isto u svojim redovima. Zakoni, a ne ljudi, postali su opasni po život, ukoliko se ne poštuju. "Tako je znaci to bilo. Zato je sve uradeno" - zakljuci Or i pritisnu dirku na kompjuteru da bi pomerio novi red teksta. Svi dati zakoni na Sinaju, trebali su da sprece ono što su ljudi toga doba bili skolni da rade. Oni su postali temelj civilizovanom ljudskom društvu, koje misli i o deci, i starima i ženama i onim muškarcima, kojima nije u naravi da se ponašaju kao životinje, niti ih uzdižu na nivo bogova. Zakoni su zadirali do poslednjeg spoznatljivog atoma materije i još dalje. U pocetku je smatrano je da su oni dati samo, radi rešavanja medusobnih odnosa ljudi u zajednici. Medutim, kasnije se shvatilo, da je u deset reci izgovorenih na Sinaju, poznatijih kao deset Zapovesti, receno je sve, a da ljudi, osim retkih, nikada nisu razumeli, šta je zapravo receno. Šta one znace i najvažnije kome su namenjene? Da li samo za naš odnos prema drugima ili i naš odnos prema nama samima? Od prve koja kristalno jasno glasi: "Ja sam Bog...". Ovaj iskaz je izgovorio licno Bog, kada je Njegov gromoglasni dvoglasni 'bat kol' munjom zaparao nebo i stuštio se uz zastrašujucuju ehoticnu buku, da bi na ljubicastim polu-dragim kamenim ametisnim plocama, koje je Mojsije isklesao i postavio ih na Horivu, zapisao svetim jezikom svojih deset reci, po pet na svakoj. Mojsije ih je kasnije samo preneo i verno zapisano u Trecem i Petom svitku Tore. Medutim, ako svako na glas procita ovu izjavu drugome, govorivši naravno, u ime Boga. Kako ona zvuci u našim ušima, i šta može da se zakljuci. Ako neko uporno ponavalja prvu zapovest i pri tom sluša sebe šta govori, cuce kako kaže; "Ja sam Bog". Mojsije je u ime Boga rekao; "Ja sam Bog, koji sam te izveo iz zemlje Misirske, da ti budem Bog". Narod koji je to slušao, isped sebe, od ljudi, video je samo Mojsija, nikakve druge utvare ili bica, ali je zato cuo gromoglasne razgovetne glasove koji su dopirali sa Sinaja. Ocevici tvrde da su tog jutra, šestog sivana, koji pada po savremenim kalandarima u maju ili junu, 2448 godine od stvaranja sveta po jevrejskim kalendaru ili 1313 godine pre nove ere racunanja vremena, Bog licno je saopštio ljudima svoje zakone. Po iskazima prisutnih, bio je to doživljaj koji je ledio krv u žilama. Jedan je pisao u svojim beleškama. "Ceo izmoren narod koji je pre pedeset dana izašao iz Egipta, iz robstva, stajao je tog jutra u podnožju Sinaja, dok su njegov vrh parale munje i gromovi. Gledali smo i slušali. I svi smo videli i culi glasove, ili nam se bar tako ucinilo. Ove prirodne pojave nisu bile neobicne za ovo doba godine, medutim Mojsije je, još tri dana ranije, samouvereno najavio i obavestio sve ljude, da ce tog jutra, Bog da se pokaže celom narodu. Kada je to najavio, nebo nad nama bilo je vedro, tako da niko nije ocekivao promenu vremena. Nismo ni znali, kako ce to Bog, da se pokaže, ovolikom svetu, koliko nas je bilo. Medutim, predvece, u oci šestog sivana, oblaci su poceli da se skupljaju tacno iznad vrha planine. Nije ih bilo na drugim krajevima neba. Nije ih bilo i na višim vrhovima okolnih planina. Horiv na Sinaju, je zapravo, bila najmanja od svih okolnih planina. Vec tada je bilo jasno, da je Mojsije govorio istinu, u koju smo i pored svega do tada, teško mogli da poverujemo... ...Bilo je medu nama puno mudrih i školovanih ljudi, koji nisu verovali u natprirodne pojave. Razumeli smo se u sve. Mi smo i gradili piramide faraonima. Naši majstori su ih smislili i naši ljudi, zajedno sa ostalim crnim robljem iz susednih južnih zemalja, podigli. Sve odaje piramida i sve javne i tajne prolaze mi smo napravili, i znali ih bolje, cak, i od faraona i njegovih žreca. Svi naši ljudi su dobro znali ucenja naših predaka, kojima se verovalo bez pogovora. Sva njihova ucenja za nas su bila istinita. Oni nikada ne bi lagali svoje potomke. Zato smo im i verovali. Nismo se mnogo ni bunili, ni kada smo postali robovi, jer smo znali još od ranije da ce nam se to dogoditi. Prihavatali smo ono što nas sleduje. Pomirili se sa našom sudbinom, jer je bila data od Boga. Naš patrijarh i praotac Avraham nam je to prorekao još pre cetiri veka. Da cemo biti sluge u stranoj zemlji za cetiri stotine godina. Tako je i bilo. Od kada je on to rekao prošlo je skoro dvesta godina, pre nego što je cela naša porodica Jakova -Izraela, svih sedamdeset clanova, otišlo u Egipat, da bi se spaslo od gladi, koja je harala tih sušnih godina. Sada je bilo, dvesta godina od tada. Znaci ukupno, kao što je Avraham i prorekao, cetiri stotine godina. Znali smo, da ce nas Bog naših oceva Avrahama, Isaka i Jakova, jednog dana spasti i mi smo Ga strpljivo cekali. Ne. Nije to bilo zbog nas i naših zasluga, vec, zbog obecanja Avrahamu. Bog mu je obecao, a On drži svoju rec i ispunjava svoja obecanja. Sve ovo vreme boravka u Egiptu, dobar deo naših ljudi se odmetao od svog Boga i ucenja naših predaka te živeo po nekim svojim nepisanim zakonima. Iskvario se. Ne retko bio zao i loš. Sklon da krade, laže, špijunira i odaje, cak i svoje sunarodnike. Nije bio baš zaslužan, da bi mu iko pomogao, a najmanje Bog. Ali obecanje i dogovor Boga i Avrahama je presudilo... ...Kada su se tog jutra prolomili snažni zvuci truba, a odmah, cim su utihle, nebom zasvetlele munje, i na zemlju se stuštili gromovi, svima nam je srce prešlo u pete. Ljudi oko mene poceli su da padaju na kolena, i klece. Lica su im oblile suze i bila bela, kao da im je neko ispustio poslednju kap krvi. Usne su im podrhtavale od straha, dok su im usta ostala širom otvorena u nepomicnom grcu. Dobar deo njih je legao na stomake i rukama obuhvatio svoje glave, pokušavajuci da žuljevitim šakama prekrije uši i nekako se spase zastrašujuce buke. Deca su pobegla pod skute majki koje su ih grlile i ljubile dok su i same plakale i jadikovale. Niko nije bio hrabar, osim Mojsija. Od svih ljudi, na brdu po kome su udarli gromovi i pržili obližnje rastinje koje se dimilo, bio je jedino Mojsije i sve pratio iz najvece moguce blizine. Njegova hrabrost, za nas obicne ljude, bila je ravna coveku koji je uzgubio svoj um. Nismo znali da je to bilo savršenstvo vere. Svi su hteli da se negde sklone, a on je, sve vreme, bio na licu mesta. Neki moji daljnji rodaci su mislili da on nije nacisto sa pamecu. Istina tako je i izgledalo... ...Mi dvadesetak godina mladi od njega smo ga poznavali još iz vremena dok je živeo na dvoru kod faraona. Iz doba kada je bio snažan i sposoban graditelj. Cak i pretendent na Faraonov tron. Vešt u svim do tada postojecim zanatima i umecima. Bio je u stanju da napravi sve što bi zamislio. Razumeo se u gradevinu i klesanje kamena, u rad sa drvetom, u rad sa tekstilom, u preradu metala, astrologiju, racun, istoriju. Jednom recju u sve. Tada nije imao više od cetrdeset godina. A onda je braneci jednog našeg Jevrejina - roba, od bica i batina drugog našeg Jevrejina, koji je radio za Faraona, se umešao, i ubio stražara. Umesto zahvalnosti jedan prijatelj bicevanog roba, željan da se dodvori faraonovoj vojsci, ga je potkazao i Mojsije je morao da spasava život, te je pobegao u pustinju, na sever. Od tada ga niko nije ni video, niti znao šta je sa njim. Ni da li je živ. Svi smo nastavili po starom, kao da se ništa nije ni desilo. Mnogi uopšte o ovom nisu ni znali. Ubistvo coveka bilo je svakodnevna pojava kojoj se nije pridavala neka posebna pažnja. A onda iznenada posle cetrdeset godina, on se pojavio kao utvara sa severne strane pustinje u obliku osamdesetogodišnjeg staraca oslonjenog na bademov štap koga je držao u ruci i poceo da nam prica, da je on došao, da nas oslobodi iz ropstva i vodi iz Egipta. Ljudi su ga tupo gledali i odmahnjivali glavama. Pokretima ruke pokazivali su da je skrenuo sa pameti. Deca su ga zadirkivala dobacujuci; 'evo ide ludi starac Moše, koji ce nas spasti. Evo ga naš Spasitelj'. Na dvoru faraona nisi mogli da veruju svojim ušima, kada su culi da traži da ga Faraon primi. Starac duge bele brade i kose, prašnjavih i izboranih nogu i ruku, sa štapom u desnoj šaci, ogrnut plaštom do zemlje, ni manje ni više, traži prijem na dvor. Terali su ga kao što se teraju lude. Svakog dana. Sve dok nisu videli da je uporniji od njih i da se ne šali, vec da je cvrsto rešio da ostvari ono što je naumio. Naši su ga pitali, kako ce on sam bez vojske i oružja uspeti da nas oslobodi. Da izvede toliki narod van zemlje. Ipak njegova odlucnost, mirnoca, staloženost, kojom je zracio i znanje koje je pokazivao urodila je plodom. Tako da je ova, na izled 'ludacka' ideja, pala na plodno tlo i malo po malo pustila svoje korenje. Mi, koji smo znali ucenja naših otaca smo pomislili da je zaista došao kraj robovanju. Tako je pisalo u našim arhivama i onda nije bilo razloga da u njih ne verujemo. Jednostavno navršilo se vreme i trebalo je da se nešto preduzme. Nismo morali da biramo vodu i spasitelja, jer je Mojsije sam rekao da ga je Bog poslao. Tako da smo ga i prihvatili. Ma kako bilo ludo i neverovatno, ovaj starac je znao šta treba da se radi. Sve je znao pre nego što je i zapocinjao. Imao je ceo plan u glavi. I premda je izgledao nemoguc i zaista sulud, on je ipak uspeo. Izašli smo iz Egipta i Mojsije je ponovo svima pokazivao da nije obican covek kada se tog jutra uspeo na Sinaj da bi licno docekivao gromove... ...Grom je snažno udario i prolomio se zvuk, koji se odbio o obližnje stene. Kao u dvoglasu culi smo prvi zvuk. Onda malo kasnije ponovo i tako redom, u ravnomernim pauzama, deset puta. Svaki udar i zvuk koji je nastajao izgledao je kao razgovetna rec, koje smo mogli da razumemo. Kako se odbijao i pravio eho, zvuci su u dvoglasu 'bat kal' pravili smislene recenice. Posle prvog udara razaznali smo; 'Ja sam Bog ', posle drugog; 'Nemaj Boga osim mene' i tako redom. Deset puta. Onda je sve stalo. Nebo se iznenada razvedrilo, i tog jutra je svanuo nov, lep i topao dan. Bili smo zaista uzbudeni i svi smo znali da je Mojsije zaista, poslat od Boga, koji nam se i Licno obratio i nastavio ga govori sa nama preko svog najvernijeg sluge Mojsija. Nismo ni mogli drugacije da mislimo. Sve smo sami videli sopstvenim ocima i culi svojim ušima. Ovaj dan, šesti sivan 2448 godine od stvaranja sveta, nikada nisam zaboravio. Zato sam i ga i zapisao da i moji potomci mogu da saznanju šta sam doživeo i preživeo i da znaju kako je zaista to bilo. Na kraju beleški pisalo je: Zapisano u pustinji, cetrdeset godina kasnije, na dan smrti našeg ucitelja i Božijeg sekretara, Mojsija. 7 Adara 2488 godine. Potpis; Šmuel Levi. Bilo kako bilo, obican svet je sve vreme, osim ovog dramaticnog Bogojavljanja na Sinaju, sve vreme video i cuo samo, Mojsija koji ih je predvodio iz Egipta i kasnije kroz pustinju. Ko je onda zapravo Bog? I da opet citira recenicu, reci ce; "Ja sam Bog". Nažalost, tako su mnogi ljudi tokom istorije i shvatili. Da su oni Bog. Neshvatajuci da je to nemoguce. Sve što su mogli da urade, je da mu približe, što je moguce bliže i ukoliko mogu, sa njim spoje. Da žive po Njegovim zakonima i oslanjaju se i slušaju proverenu pamet iznad svog mozga koje im Ona saopštava o nama i svemu oko nas. Da se ne oslanjaju, niti suviše uzdaju na svoje oci, koje po pravilu, navode coveka na blud i probleme, po staroj i oprobanoj formuli. 'Što oko vidi, srce želi, a kad ruke nece da rade, onda se postaje nesrecan, zlovoljan i zavidan'. Zato i sledi druga: "Nemaj drugih Bogova osim mene". O svim tim drugim bogovima - životinjama i idolima, vec je napisano ranije. Znaci, ne oslanjaj se na ništa drugo, niti ocekuj cuda. Narocito ne, od drugih ljudi, jer svi traže pomoc, i ona je potrebna, cak i onima, od kojih je i sami tražimo. Znaci, oslanjaj se samo na svog Boga, i Njegove ovozemaljske sluge u nama. Na svoj mozak, srce, dušu i svu snagu svoju, preko kojih On sa tobom komunicira i pomaže ti u upravljanju i kontrolisanju celog tvog organizma i života. Ali, se nikada ne oslanjanj na svoju zdravorazumsku pamet, vec onu Nauku, koju stekneš ucenjem od mudraca, iskusnih i dobronamernih naucnika života, zapisanoj u Knjizi. Oslanjaj se na svoj rad, jer on je najsigurniji put sticanju. Poštuj samog sebe, jer drugog i nemaš. Zato je još receno: 'Ne gradi sebi lika rezana, niti ikakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi ispod zemlje'. Naravno, ni ovo mnogi narodi, nikada nisu shvatili. Pre svih Grci. Cija 'pamet', toliko uvažavana i uzdizana, je uspela da prekopira ideje pagana, a zatim slicno njima i iskleše spomenike od kamena u obliku ljudskih figura, kojima su dodeljene uloge bogova. Onda su im se klanjali, obožavali i od njih tražili pomoc. Ako bi ih neko posmatrao sa strane šta rade, mogao bi da zakljuci, da oni nisu bili baš zdrave pameti. Isto su radili i na dalekom istoku. U Indiji i još dalje. Tamo su još donosili cvece i pod noseve kamenih figura, podnosili razne mirise, ne bi li ih umilili da im pomognu. A kada ih pogodi zemljotres, ne shvataju da je to jasna opomena da odustanu od idolopoklonstva. Nasledili su ih Rimljani, a još kasnije u vreme Renesanse, cuveni vajar i slikar, Mikelandelo, je toliko bio zablesavljen ovom idejom, da je cak po završetku tesanja statue Mojsija, izgovorio; 'Mojsije progovori!' Toliko je bio opsednut glupošcu i ludilom da je dostigao nivo Boga, te da može, poput Njega, da oživi kamen. Iako, ovako nešto, nigde nije ni pisalo, da se ikada u toku postojanja ljudi i desilo. Najtragicnije je, što je on zaista tako i mislio. Tako je naucen. Koliko je zaista to bila dobra škola, vidi se i po rogovima koje je Mojsiju isklesao na vrh glave i tako ga pretvorio u neku vrstu životinje. Jer njegovi ucitelji su hebrejski tekst, u kome se govori da je Mojsiju po drugom silasku sa Sinaja sijalo lice, preveli da je imao rogove na glavi. Onda je Mikelandelo tako i napravio, a mašta polupismenih verskih fanatika, koji bi videli spomenik, izmislila pojam Sotone i davola koji ima rogove, što se onda vezivalo za Mojsija i njegove sunarodnike. Onda je bilo logicno da se takvi ljudi proganjaju i ubijaju. Niko ne želi davole u svom susedstvu. Ovde je zapravo i sama rec Sotona pogrešno izvedena od hebrejske Satan, što na hebrejskom znaci covekov zao nagon ili nesrecne okolnosti koje ga prate u životu. Duševne i telesne bolesti, povredivanja, i slicno. Jer covek je u vlasti Satana; Kada laže, kada je lukav, bezbožan, preterano se brine, kada je zloban, ohol, kada psuje, sklon je prevari, vredanju ljudi, sklon neposlušnosti, dvolicnosti, kada ruži bližnjega, kada prima mito, previše je ponosan, nepokoran, kada se hvali, ne radi, škrguce zubima, namiguje ocima, pokazuje neustrašivost, pakostan je, sklon laskanju, šaputanju, ruganju, podsmevanju, kunjenju, preterano je samovoljan, ima previše želja, bez zadrške sluša svoje srce, drma nogama, pokazuje prstima, sklon je preljubi, zavisti i mržnji, podrugivanju i ubistvu. Sve ovo ima i telesne manifestacije, kao što je prekomerno spavanje, pijancenje, drogiranje, zevanje, ispuštanje vetrova, štucanje, nervoza tela, podrigivanje, nedovoljno ili prekomerno jedenje, cešanje, ranjavanje, bolesti... Sve je to Satan. Koji stanuje u covekovom Ja. Njegovoj sujeti i uobraženosti. Satan je najtvrda, ali, istovremeno i najkrhkija prepreka izmedu coveka i Boga. Jer Satan i ima zadatak da coveka stalno podseca i vraca na njegov životinjski nivo. Da ga obeshrabruje da ispolji sve najboje što covek nosi u sebi. Da ga spreci da dosegne Božanski nivo življenja. Svojim nedelima, on ljudima zagorcava život. Ali, ma kako cudno zvucalo i Satan je, samo jedan od Božijih slugu i sinova, zadužan za sva zla na svetu. I sve što radi, cini po nalogu i znanju Boga. On je licno naudio Jovu u istoimenoj Biblijskoj prici. Sve sa ciljem da bi svi ljudi sveta konacno shvatili šta nije dobro za njih. Da bi ih naucio da je za njih najbolje da poštuju Božije moralne zakone i da ih sprovode u životu radi njih samih, a ne radi Boga. Njemu Licno ništa nije potrebno. On ima sve. Ali, mi, nemamo i nama je potrebna pomoc i mir. Protiv Satana bi zato, svaki covek, trebalo da povede najodlucniju i bespoštednu borbu svog života i da mu objavi rat. Najsvetiji od svih ratova. Rat protiv rata, za koji je Mojsije rekao da je to rat protiv Medijana, koji moraju da vode svi, cak i sveštenici i Leviti. Rat koga unutar nas, inace, traljavao vodimo svakim danom svog života. Covek morao da porazi uobraženost svog Ja, ne bi li istinski pronašao Boga. Ovo bi trebalo da bude rat protiv naših loših osobina i navika, i da u toj borbi upotrebimo svo srce svoje, svu dušu svoju i svu snagu svoju, a da bi uspeli u tome moramo da primenjujemo ista sredstva Tako rade oni, što govore sve što im padne na pamet. Mudri sacekaju da plod sazri. Tek onda ga uberu, to jest izgovore. Ovde su znaci, pogrešili Adam i Hava, zakljuci Or. Ubrali su zeleni plod, ne-sazrelu misao. Nedovoljno stecene informacije ili razumevanje, koje su jedino mogle da se dobiju pomocu sunceve svetlosti ili znanja, dobijenim spolja. Od Boga. Ovo cak objašnjava i zašto su Ga se uplašili i pobegli pred Njim. Za njih je Bog bio sunce, bar se tako u njihovo vreme svuda verovalo. Tada još niko na zemlji nije znao, da su sunce, mesec i sve zvezde koje se vide i nevide, samo neke od slugu Boga. Da je On iznad svih njih. Da je van prostora i vremena. Da je jednom recju nemoguce da se shvati, ali ne i da se oseti i spozna njegovo postojanje. U Knjizi jasno piše da je bilo poslepodne. Da je zahladnelo, i da se Bog šetao baštom. Bila je to zapravo senka, koju je bacalo sunce na svom putu, bar prividno, na zapad, kako bi Adam rekao, ka tamo. Bežeci od sunca pobegli su u senku, a kako je ona sve više išla ka istoku, suprotno od sunca i oni su pošli za njom, bežeci od gnjeva Boga. Zato su i otišli istocno od raja, zakljuci Or. Or se zamisli. "Pa da" - rece samom sebi. "Sve je jasnije. Prema Pravilima Postojanja, dijalog u nama uvek vode cetiri dela. Naša muška strana ili Adam, ženska ili Hava, naša požuda ili zmija-polni organ i Bog. On kao najmudriji ne mora ni da govori. Dovoljno je da uvek, i u svako vreme, proizvede klicu ploda, odnosno, misao. I to ne svaku. Vec Prvu misao. Ona je uvek od Boga i Nju bi trebalo da sledimo. Umesto toga, covek uglavom, pode za nekom drugom, koja se kao najveci baksuz, odmah pojavi iza prve i preklopi je. On ne mora da je izgovori na glas. Ona uvek ostaje kao naš unutrašnji glas. Taj neizgovreni glas, dobro je znao, šta je dobro, a šta ne. On je i rekao Adamu i Havi, da ne jedu sa drveta dobrog i lošeg. Ne zato što ti plodovi nisu za jelo, vec što u to vreme još nisu dozreli. A što je najvažnije, bili su njima, ali ne i drugima, zabranjeni. "Šta to zapravo znaci?"- upita se Or. "Šta znaci sazrevanje ploda na drvetu seksa?". Misli mu odmah odgovoriše. "Ako ne znaš ovo, bar znaš šta je potrebno da sazri plod na drvetu. Puno sunceve svetlosti. Puno informacija. Puno znanja, a pre svega, prijatne i dugotrajne topline. Još bolje receno, prave ljubavi. Nezreo plod je nezreo, samo zato, jer nije primio dovoljno prave ljubavi" - zakljuci misao. Or nastavi da razmišlja. "I ko je na pocetku napravio celu zbrku. Zmija! Naravno ne! Nije tu bilo nikakve zmije. Moralo je tako da se napiše. Neko spolja je morao da bude kriv, da podstice na glupost. Umesto zmije, bio je tu, treci covekov sagovornik u mozgu. Znatiželja, glad i požuda, koja živi u obliku 'zmije' na drvetu seksa, u utrobi coveka i žene, u njihovim seksualnim organima i njihovim mozgovima. Ali i u stomaku sklupcana u crevima. Seksualna želja samo radi želje ili ubijanja dosade. Nedozreo plod. Seks radi seksa. Bez jasnog cilja i prave toplote. Takav daje plodove, koji se brzo kvare. Ljudi rodeni na ovaj nacin nisu dobri, loši su - zakljuci Or. Adam je jednostavno želeo samo njeno telo i ništa više. Zanemario je ko je ona. Zato je kasnije roden Kain, kao ocigledno, loš plod drveta. Pun ljubomore i zlobe i pri tom ubica. Eto moguceg odgovora o razlozima karaktera nekih ljudi. Ako su nastali kao plod dozvoljene ljubavi coveka i žene, postali su dobri ljudi, ako kao plod samo seksa, i to zabranjenog, loši, i kao takvi prognani iz sveta. Jer, zar nije receno, da progonstvo inace, uvek dolazi kao posledica nekog greha. Drvo seksa znaci, rada dobre i loše ljude. Srecne i nesrecne. Zdrave i bolesne. Zavisi od toga da li plod, odnosno ljubav, dozvoljena i zrela ili ne. Ipak, Adamova požudna 'zmija' je nagovorila Havu. "Uglavnom, tako i biva" - pomisli Or. "Muškarci navaljuju i kidišu na žene, dok ove na kraju ne pristanu. Šteta što se ovo nije ranije znalo. Mnoge žene bi se u srednjem veku sacuvale od plamena lomaca na kojima su gorele pod optužbama da su veštice. Najverovatnije da suludi sveštenici tog doba, bežeci od svojih 'zmija', ne bi vecito optuživali žene, da su poput Have krive, što je po ljude sve krenulo naopako. Ovako gledno, jasno je, da ona nije ni upola kriva, koliko joj se to pripisuje. Da je u ovoj prici bio seks u pitanju, vidi se iz nastavaka teksta. Onda kada su odredivane kazne za greh. Ženi je receno da ce da se muci kod porodaja, koji i nastaje kao posledica seksa. Adamu da ce da zaraduje u znoju svoga lica, i obraduje i kopa zemlju, ne bi li tako saznao, kako informacija ide iz zemlje, preko korena, stabla, sve do grana i dalje, kada vec nije mogao to sam da zakljuci, posmatranjem i razmišljanjem. Kao da mu je receno; 'Kopaj, riljaj, drljaj, kad nisi hteo da uciš školu'. A 'zmiji' je jednostavno receno, da joj ce joj kazna biti, da se celog svog veka, vuce po trbuhu i da jede prah. Tako i jeste. Žene se muce na porodaju, muškarci rmbace ceo svoj život, a 'zmija' se uvek vuce po stomaku. Uvek, kada se leži na ledima, spava na donjem delu stomaka. Tu je, i vreba, kada ce poput kobre da se uspravi i krene u akciju". Or se nasmeja i pomisli. "Tokom istorije ljudi su omrzli zmije i svuda ih proganjali i ubijali, a nisu ni znali, ko je glavni krivac. O kojoj zmiji se radi. Kada bi smo nekako uspeli da saznamo, šta zaista, zmije misle o svemu ovome, sigurno bi nam zgranuto odgovorile, da im ništa nije jasno, i šta su one to toliko strašno uradile, da bi ih ljudi bezdušno mrzeli i od njih bežali. Kad smo vec kod zmije, pomisli Or, ona zaista svojim otrovom daje ili smrt ili lek za život. Ako se otrov ne preradi u serum, on ubija. Ukoliko se pretvori u lek, on spasava. Jedno te isto, može da bude loše i dobro, samo zavisi kako se upotrebljava. Kako i kada, se uzme. Kain je ocigledno, bio sirovi otrov. Takva je uglavnom bila i sva generacija ljudi do Potopa, pa i kasnije. Sirova, nedozrela i otrovna, ne samo za druge, vec i po same sebe. Seksualno neobuzdana, kao i što je bila, cak i u vreme, kada sam pošao u svemir. Morace izgleda, i oni, da imaju neki svoj Potop" - zakljuci. Pogleda u svoje telo. Bio je i muško i žensko. Njegova 'zmija' je spavala na stomaku, kako je i napisano. Po kazni. Ipak, sve vreme je želeo i da vidi drvo dobrog i lošeg. Nešto još nije bilo do kraja jasno. Sa naporom ponovo pritisnu enter. U svom raju u mozgu, primeti drvo, približi mu se, te poput sopstvene misli sede. Znao je sada da je on i Adam i Hava u jednom telu. Jednoj svesti. Cekao je zmiju iz price. Uskoro se i ona po ko zna koji put oglasi. "Da li cu odoleti?" - zabrinu se. Ona poce ono, što uvek i kaže, kada se cita isti tekst Knjige, poznatim pitanjem upucenom Havi. "Je li istina da vam je Bog kazao da ne jedete sa svakog drveta u vrtu?" Or odgovori umesto žene, koja se sada vec oslobodila straha. "Sve znamo. Sada, bar sve znamo. Više neceš uspeti. Idi odavde" - rece i preteci pode da je udari. "To na šta me nagovaraš, nece više proci. To nije dobro" - odbrusi. Zmija se skupi u klupce. Or koji se u meduvremenu podigao na noge, pogleda je odozgo. Primeti da se skupila u obliku broja 6. Obide je za 180 stepeni, i ponovo pogleda. Sada je izgledala kao broj 9. "Tako dakle!" rece na glas. "Kao broj šest si loša, a kao devet, dobra. Zavisi odakle se na tebe gleda". Zmija je i dalje sklupcano cutala. Or-Hava, uzbudeno rece. "Zato smo trudne devet meseci. Da se porodamo, posle šest, bilo bi loše i po dete i nas. Sa devet meseci je tek zrelo. Ali, tek onda se, i pored stalnog straha šta ce biti, i namucimo". "Naravno!" - rece Or-Adam. "Sada mi je mnogo jasnije. Da sam ovo odmah znao, ne bih morao da radim ceo svoj vek". Uze zmiju za rep i podiže je. Zatim lagano rukom prede preko njenog tela i ona se ukruti. Izgledala je poput velikog štapa. Uhvati je za doglavak, poput olovke za pisanje i nacrta u pesku broj 9. Pažljivo ga pogleda i poce glasno da zakljucuje. "Ovaj broj lici na drvo sa krošnjom. Ova linija koja se spušta na dole je stablo, a gornji kružic krošnja. U ovom položaju drvo i stoji na zemlji. A broj 6 je drvo natraške. Znaci, sve do sada sam radio naopako. Bilo je okrenuto naglavacke. Zato sam bio poslat da kopam zemlju. Trebalo je da shvatim, gde je suština, koreni, a gde krošnja, i plod, i konacno, kako sve to funkcioniše. Ja sam pojeo nezreli plod, koji se bližio sazrevanju ili svojoj smrti, zato sam i sam postao smrtan. Umesto da krenem od korena, odnosno pocetka, od radanja, gde sve nastaje, pošao sam od kraja ili smrti. Gledao sam gde idem, a ne odakle dolazim. Video sam svoj kraj, a ne svoj pocetak. Kakva glupost i još nešto! Zmija je i dalje bila ukrucena i hipnotisana. Or je uhvati za glavu te natera da otvori usta. Prisloni ih na jedan list, koji je visio na drvetu znanja. Ona mehanicki ugrize i ispusti otrov. Zatim je baci iz ruke. Ona se ubrzo vijuganjem dovuce do gušce trave i nestade u njoj. Or se zagleda u list. Na njemu su još bili tragovi ugriza i bela providna sluzava tecnost. Protrlja je rukom i vide da je lepava. Ruku obrisa o travu i nastavi da gleda u list, proucavajuci ga sa svih strana. List uskoro poce da se savija u loptu. Dok je gledao iznenada se seti, pa rece malo iznervirano. "Sve ovo još ne govori da smo životinje!" Zastade, pa promisli. "Ili, možda jesmo?" - rece smirenije. "Naravno da jeste, Or! Nisi sve shvatio baš najbolje"- cu glas. "Sve što si zakljucio je dosta logicno i tacno. I za to kapa dole, ali zaboravio si najvažniji detalj. Plod drveta je bio izricito zabranjen Adamu i Havi. Vrati se zato u Raj i razmisli ponovo" - završi. Or teške volje odluci da uroni u treci nivo tumacenja u Druš, ne bi bi otkrio cetvrti, Sod ili tajnu. "Valjda dalje necu morati da idem, pomisli, suviše je opasno. I na ovom nivou je teško za razumevanje". 28 Ponovo je citao tekst na ekranu. Veoma brzo je postao Adam, a nešto kasnije i Hava. Onda zastade, promisli i uhvati se za glavu. "Samo malo. Ovde piše da sam u pocetku bio sam, i da se konstatuje da nije dobro da covek bude sam. Ipak, ja znam da sam imao ženu, ali to nije bila Hava, vec neka druga, koja se zvala Lajla. Imao sam 45 godina, kada sam joj rekao kako se zovem, a onda je jednog dana, bez traga otišla i ostavila me samog u Gan Edenu, u neiskvarenoj oazi. Tu je izgledalo da može lepo da se živi i na miru uce putevi sunca i zvezda. Bilo mi je dosta izbegavanja ostalih homoida. Samo moje ime mi govori, koliko sam imao godina. Rec Adam, prema kabalistima, ima brojcanu vrednost 45. I kada sam vec, zaboravio, kako piše u Knjizi, da sam bio u tvrdom snu, što znaci, da sam se ulenjio, i smetnuo s uma, da sam ikada živeo van Edena, pojavila se jednog dana, mlada i lepa devojka, koja je, kako piše, nastala od mene, od mog rebra". Or zastade i grcevito nastavi da analizira tekst. A onda par minuta kasnije nastavi uzbudeno. "Ono što je nastalo od mene, od mog tela, od mog semena, moglo je da bude, samo nešto, što sam i ja sam, u drugoj osobi. Preneražen saznanjem uzviknu. "Moje dete!!!" "Bože moj! Pa to je bila moja cerka, toliko godina mlada od mene. Imala je samo 19 godina. To tom broju sam joj i dao ime Hava, i bila je moja krv. Pa ja sam spavao sa svojom cerkom. To je bilo zabranjeno. To je bio greh. To je bio nezreo plod na drvetu. Saznanje ko smo. Zato smo posle, od stida, morali da se obucemo. To je ono što nam je otvorilo oci. Saznanje, ko smo, jedno drugome. Bog je To, dobro znao, zato nam je i zabranio To drvo i njegove plodove. Zato je tužno rekao, da eto sada i covek zna, što i mi bogovi, šta je dobro, a šta ne. On je vec odavno bio sa ljudima i znao je dobro, šta i kako oni rade. Znao je sva naša porodicna stabla, pa i moje. To drvo bilo je i moje porodicno stablo. Zato mi je i bilo zabranjeno. Bog je znao, ko sve s kim ima seks i ko je cije dete. I šta su radile sve generacije pre mene. Njih 974, ili kako je izracunao rabin Isak iz Aka, tokom 42.000 godina. Sve ih je zato Bog i uništavao bez traga. Nisu ni znali da ih ostave. Bili su nepismeni. Radali su se i umirali bez traga. To znaci da ih je neznanje uništio. To je znao i Adamov Stvoritelj, od koga je otišao da bi bio drukciji i bolji. Otišao je, zbog istih razloga, kao i mnogo kasnije, njegov dvadeseti potomak, Avram, koji je pre 3700 godina, pošao da traži istinu sveta i slobodu življenja, van pokvarenosti i izopacenosti grada Vavilona, u kome je roden, i drugih u kojima je živeo, cime je postao ponovo, kao i Adam, prvi covek, koji je tragajuci za istinom, pravilima i zakonitostima života, nju pronašao u Bogu, u Njegovoj svetlosti, zakonima i znanjima. Shvatio je da traganje za svojom suštinom vodi do saznanja Boga, koji mu se i danju i nocu obracao u njegovoj glavi u njegovim Prvim mislima i govorio šta je dobro, a šta ne". Or-Adam nastavi. "Nezrelost ploda je bila zabranjena. Nezrelost saznanja ko smo. Bilo nas je sramota, pred nama samima. Pred Bogom iznad nas, i u nama. Poneo sam se stvarno kao životinja. I one to rade medusobno. Sinovi sa majkama, ocevi s cerkama, braca sa sestrama. Drugim recima, svi sa svima u okviru iste krvne veze. Da bi postao covek, dostojan Boga, morao sam to da prekinem. Zato sam i otišao u prirodu daleko od gluposti ostalih životinja u obliku coveka. Hteo sam da budem prvi covek dostojan coveka, dostojan Božijeg znanja. I bio sam. Prvi covek koji je znao za Boga, Njegovu svetlost i znanje. Zato i piše u Knjizi, da sam Ja bio prvi covek. Ne, prvi covek, vec, Prvi, koji je bio pismen i koristio pamet. Ovo ateisti i nevrenici, nikada nisu shvatili, kao ni šta znaci rec Bog. Ja sam taj, koji je krstio sve životinje i sve ostalo. Ja sam svemu dao ime. Bio sam prvi od svih ljudi na svetu, koji je imao svest, da se razlikuje od životinja. Umesto da tako nastavim, ja sam tamo u Edenu, uradio isto što i ostali pre mene. Vratio se na nivo homoida - životinje, od kojih sam se sklonio". "Jao, kakvog li greha! Kakve li gluposti" - pokajnicki uzviknu Or, u ime Adama u koga je ušao. Kajao se u njegovo ime. "Crni ja. Šta sam to uradio!" Kada se malo primirio trezveno nastavi. "Naravno, više u Edenu nije ni moglo da se ostane. Tamo smo od svih postojecih ljudi, bili samo Hava, i ja, a posle ove gadosti, niko osim životinja, kojima sam se i sam vratio". Ponovo se uzbudi. "Ta devojka. To moje dete. Moja cerka, je došla, da Mene pronade. Htela je da me upozna. Htela je da i ona, bude dostojna coveka, koji poznaje Boga. Coveka, koji zna da nije isto što i životinja. Cak i piše da ju je On i doveo, jer nije dobro, kako je napisano u Knjizi, da je covek sam, da nema druga prema sebi. A to je zapravo znacilo ne, da je bez žene, vec bez dece, ili svojih naslednika. I šta sam uradio! Srozao sam je na nivo od koga je i sama htela da pobegne, da se uzdigne. Od copora gde je živla sa majkom, pre nego sam upao u zaborav tvrdog sna i sve zaboravio. Posle ovoga nikada više nisam bio srecan, a ni ona. Bili smo grešni kao i ostali od kojih smo otišli. Mogli su da nam se smeju u lice i rugaju. Bili su u pravu. Nismo bili ništa bolji od njih. Zato je ponovo sve krenulo naopako". Or se uhvati za glavu. Kakva tužna istina, pomisli. Adama je uništila požuda prema sopstvenom detetu. Bio je to prvi incest. Prvi greh. Hava je kao i svako nevino i znatiželjno mlado bice, htela da nauci život. Da ide stopama Svog oca Adama, prvog Božijeg coveka na zemlji. Zato je i otišla kod oca i u njega imala poverenje. Zato je i poslušala 'zmiju' i pristala na zabranjen plod, misleci da je to dobro. Tako je cak i napisano. "I vide Hava da je dobar, te ga proba". Njima je ipak, jasno i glasno u podsvesti receno da to ne rade. Bog im je to rekao u njihovim glavama. Ali, požuda je nadjacala pamet. 'Zmija' je uradila svoje. Poslušao je nagon životinje u sebi, a ne svoj mozak u kome mu je Bog dao naredbu. Zato je i vracen na njen nivo. "S kim si takav si" - zakljuci Or. Bili su nesvesni šta rade. Kada su se osvestili, otvorile su im se oci, koje su na život gledale iz neke druge dimenzije i vizure. Seks je postao, ne samo izvor telesnog uživanja i razmnožavanja, kao što je i bio do tada, vec i izvor stida i temelj moralu i redu. Ali, samo za neke, istina, retke ljude, koji su znali da je potrebno da covek mora, da se neki put obuzda i ne ispuni sve želje svog srca i tela, da bi živeo kao covek, a ne životinja. 29 Tekst Pravila Postojanja se nastavljao. ...Više od hiljadu i pet stotina godina od Adama, životinje-ljudi ili homoidi, nastavili su ponovo da se umnožavaju bez stida i reda. Cak su se i Adamovi potomci, koji se u Bibliji nazivaju Božiji sinovi ili Adamiti, pridružili i mešali sa tim ljudima. Jer Božiji sinovi su svi ljudi, koji idu stazama Božijih zakona, a samim tim i potomci Adama ili Adamiti. Adamovi sinovi ženili su se i pravili decu sa ženama, koje su još bile na nivou životinja. Sa devojkama koje su bile potomci onih 974 generacija nepismenih ljudolikih homoida. Zato je i došlo do Potopa i uništavanja, ljudi koji su se izmešali i ponovo sve pokvarili. Ali izbog pljackanja i nasilja. Oni koji su znali za Boga, Adamovi sinovi, pravili su decu, sa istina, lepim, ali neznabožnim devojkama, i radali decu koja su ostajala sa majkama i živela po zakonima copora. Ovo je dovelo do opšte konfuzije, i vracalo je coveka na nivo sa koga je Adam poceo da se uzdiže. Izgledalo je, da je ceo njegov trud bio uzaludan. Sve znanje koje je stekao i prenosio svojim potomcima pocelo je da pada u vodu. Pocetak moralnih zakona kojih je bilo svega nekoliko, poceo je da se zatamljuje i gubi. A sve je pocelo veoma jednostavno. Prvi Adamov sin Kain, bio je ratar, a drugi Haval - Avelj, stocar. On je slušao i poštovao svog oca te je u znak zahvalnosti, prineo Bogu svoga oca, na oltar svoje najbolje jagnje, dok je njegov stariji brat Kain, na oltar stavio sparušen lan, jasno stavljajuci do znanja svom ocu, da je njegovo ucenje i verovanje u Boga, nebitno i nevažno. On se jednostavno, suprotstavio ocevom ucenju. Kada je otac pogledao na žrtvu Havala, a ne i na 'žrtvu' Kaina, nastao je novi pojam, do tada nepoznat coveku - ljubomora, koja je i dovela do ubistva rodenog brata. Odmah zatim, usledila je kazna, u obliku griže savesti, koja inace, vodi u samoprogonstvo, skitanje i potucanje po zemlji. Tako da svaki covek, u kome stanuje nomadski duh, bi morao da zna, da to nije neka posebna specificnost njegove naravi ili sudbine, vec posledica grešnih predaka, koje uglavnom i ne poznaje. Još dublje gledano, to je sudbina coveka od vremena njegovog nastanka. Istorija covecanstva je i zapocela progonstvom. I ceo svet je, isto tako nastao. Ljudsko secanje na svoje pretke nažalost, zadire svega nekoliko generacija unazad. I tu se gubi trag onih koji su bili još pre. Ali, njihovi gresi žive i u njemu i teraju ga da se krece i potuca. Oni su ti koji mu odreduju život, svojim genima koji sve pamte i prenose se hiljadama godina. Kazna za pokušaj da se izjednaci ili prkosi Bogu bila je rad u polju i obradivanje zemlje. Zato je Kain i bio ratar. Hteo je da bude isti kao i svoj otac, zato mu je i prkosio i omalovažio njegovo ucenje, nudeci lan na oltaru. Ali on je hteo i da ga prevazide iako, ga je istovremeno obožavao i mrzeo, ali i nesvesno oponašao. I šta se desilo? I sam je doživeo njegovu sudbinu. Izgnan je, kao i nešto ranije njegov otac Adam iz Edena. Pismenost i proucavanje sveta oko sebe, te uprkos sopstvenog greha, velicanje Boga, koji se, kako je sam Adam napisao, zaogrnuo velicanstvenošcu, opasao snagom, cvrsto utemeljio svet i postavio svoj prestol na nebu za sva vremena, su bledila. Adamova ucenja su se krunila i nestajala sa svakim njegovim potomkom koji se od njega odmetnuo, i odlazio u potragu za telesnim strastima i parenju sa divljim i strasnim lepoticama. Slicno, kao kada bi danas neki veoma obrazovan covek, uzeo ženu iz nekog od plemena Amazona ili Papue, i sa njom dobio dete, a zatim ga ostavio da živi samo sa majkom i njenim divljim srodincima. Sav trud njegovog školovanja tako bi bio uzaludan. Umesto unapred, društvo je krenulo unazad. Tek postavljeni temelji moralnih zakona poceli da se klimaju, iskrivljuju i kvare. Ubistva su nastavljena još vecom žestinom. Kainov cukun unuk Lameh, se cak, javno hvalio svojim ženama, Adi i Cili, kako ce ubiti coveka za ranu svoju i mladica za masnicu svoju. Drugim recima, za najmanju sitnicu. Kazna za srodnicki seks nije bila propisana spolja. Javljala se spontano, u obliku stida, kao unutrašnje reakcije covekove grade i ugradene osecajnosti. Necega što se zove covekovo urodeno osecanje. On se sprecavao odecom i pokrivanjem genitalija. Ali, Adamovi potomci po Kajinu su se ponovo razodenuli i nastavili da žive bez stida. Neobuzdani seks radao je ljude koji nisu priznavali nikakav 'prirodni' zakon, koji je tada, bio još, duboko sakriven u coveku. Umesto da se on prepozna i izbaci na površinu, još dublje je potiskivan. Sve se pokvarlilo. Nastavljeno je radanje dece iz najbližih krvnih veza. Iz materica žena izlazile su nakazne bebe, deformisanih tela, cesto bez ruku ili nogu, retardirani, degenerisani i mongoloidni. Ljudski rod izgledao je kao deponija nakaza, bez mogucnosti da išta ucini sa samim sobom. Gomila mutavaca, slepaca, koji su puzali zemljom poput guštera ili zmija, jeli živo meso i ispijali krv ubijenih životinja umesto vode. Postali su ruglo i kuga koja preti da uništi sve što postoji na zemlji. Bolesti su harale i smrt je bila bliska radanju. Zato je sve moralo da se uništi. Zato je sve potopljneo i satrto sa lica zemlje. Potop je došao ne, kao elementarna nepogoda ili neka od slucajnih cari prirode, vec kao prva jasna, i glasna opomena ljudima, da je moral taj koji utice na sve prirodne zakone. Da nas nauci, da covekovo ponašanje, odreduje, da li ce padati kiša na vreme ili ce biti suša, poplava, glad ili obilje. Rat ili mir. Sreca ili nesreca. Loše rada loše, kao što dobro daje dobro. To je jedini i pravi zakon svemira, prirode i coveka, dat od Stvoritelja svega. Priroda je ogledalo coveka, i uzvraca prema liku, koji se u njoj ogleda. Na loše uzvraca po inerciji refleksije - loše. Na dobro, na isti nacin - dobrim. Prirodni tok materije zavisio je i zavisi iskljucivo, od moralnog ponašanja ljudi, a ne obrnuto. Jer svet je stvoren za coveka, a ne covek zbog sveta. Ovo je sve Mojsiju receno u njegovoj glavi, i njegov um je to shvatio. Zato je i mogao da izazove sva cudesa u Egiptu. Da pretvori štap u zmiju, da pretvori reku Nil u krv, da dozove žabe, vaške, bube, pomor stoke, crne boginje, grad, skakavce, mrak i pomor prvenaca, a kao krunu da razdvoji Trstikovo-Crveno more. Te iste stvari je znao i njegov naslednik Jošua, koji je, slicno Mojsiju, zaustavio tok reke Jordan, da bi narod prešao po suvom koritu, a kasnije u bici kod Gavaona, dozvao uz pomoc Boga, sa neba kamenje, koje je pobilo neprijatelje i ucinio nešto, što još nikome, nikada nije pošlo za rukom. Da zaustavi sunce i mesec, ceo dan na nebu, ne bi li Jevreji, uspašno završili bitku. Da takvog dana nije bilo ni pre ni posle, i da je Bog poslušao glas coveciji, samo zato, jer jer covek shvatio, kako je Bog postavio svet, i koje zakone je ugradio u njega. Ovo deluje neverovatno, i kao cudo, u koje malo ljudi veruje, ali je zaista, kao i sve istine, tacno. Covek je u stanju da svojom verom pretocenom u reci pomera i menja svet. To uostalom i radi. Kako? To je drugo pitanje. Može da ga usavrši ili uništi. Zavisi koje reci izgovara i šta one proizvode. Malo ko je shvatio da sve takozvane prirodne nesrece požari, orkani, poplave, vulkani, zemljotresi, dolaze od covekovog ponašanja, od 'gomile koja tera na zlo', a ne od 'slucajnih' sila, koje vladaju planetom. Zaista je ovo teško i da se shvati, jer deluje kao fantastika. Ali, zar život i nije takav. Taman kada je posle Potopa trebalo da se pocne ispocetka, ovoga puta, kako treba, gadost je evoluirala. Par godina po izlasku iz barke, srednji Noahov sin Ham je uradio šta je uradio. I opet je poceo srodnicki seks i razvratno razmnožavanje, koje je donosilo na svet ponovo fizicke, moralne i duhovne nakaze. Nastavljeno je da se krše moralni zakoni, kojih je tada bilo svega sedam i namenjeni su svim ljudima koji su tada živeli, ali se protežu i na sve ljude sveta, bez obzira kada živeli. Te zakone je preneo Noah po nalogu Boga i glasili su: Zabranjuje se idolopoklonstvo, incest, ubistvo, pljacka, bogoljuljenje i jedenje mesa sa živih životinja. Sedma je bila obaveza osnivanja sudova koji ce obezbedivati poštovanje i sprovodenje prvih šest. Kao stalan podsetnik na ove zakone Bog je postavio dugu na nebu. Da bi svaki covek kada bi je posle kiše vidio na nebu, morao, ne da se divi bojama, vec se seti svih ovih zakona i usaglasi sa prirodnim zakonima. I šta se desilo. Ništa. Duga se pojavljivala i još se pojavljuje, ali su ljudi nastavili po starom. Zakoni, koje je preneo Noah, ostali su za mnoge, prazno slovo na kamenu i lepe boje na nebeskom svodu, koje služe za zabavu lakoumnih, i komponovanje pesmica za decu. I opet su se pojavili odmetnici, od do tada, stecenog znanja. Javili su se graditelji Vavilonske kule. Pouceni Potopom naumili da doskoce Bogu, time što ce izgraditi kulu koja ce dopirati do neba i tako se u slucaju novog Potopa, skloniti od vode i spasiti gole živote. Poceli su da grade Vavilon, ne znajuci da je Bog obecao da takvog Potopa, kao što je bilo, nikada više nece biti, dok je sveta i veka. Ipak, oni su nastavili sa izgradnjom u vis i postavili temelj i obrazac svim kasnijim graditeljima, od Egipcana i njihovih piramida do savremenih nebodera u razvijenim zemljama, koji izdaleka gledano, neodoljivo podsecaju na nadgrobne spomenike. Te arhitekte, i oni koji ih angažuju, nažalost, ne shvataju da Bogu ne mogu da doskoce, time što ce mu prkositi. Dok su bili na zemlji, uništila ih je voda. Sada kada su visoko iznad nje, možda ce ih uništiti vatra, odozgo. Vremenom, ce svi ljudi morati da shvate, da je rešenje u pokoravanju, a ne prkosu. U moralu, a ne u njegovom iskrivljavanju. Bog je i tada, ponovo morao da se umeša. Celokupna izgradnja Vavilona je prestala na jednostavnoj osnovi. Javila se sujeta i jezik ljudi se pokvario. Svako je želeo da bude osnivac svog, i tako su se razdelili i prestali da sporazumevaju. Bez zajednickog jezika, izgradnja je obustavljena, jer se nisu razumeli. Nažalost, savremeni trend covecanstva da se ponovo govori jednim jezikom, samo ukazuje na vec viden scenario, ali u obrnutim smeru i koji ima zlosutan tok. O ovome je jasno rekao Solomon, kada je napisao; 'Što je bilo to ce biti, što se cinilo to ce se ciniti i nema ništa novo pod suncem. Ima li što za što bi ko rekao: vidi to je novo? Vec je bilo za vekova koji su bili pre nas. Naime, posle Potopa, bio je jedan jezik kojim su govorili svi. Ako se pogleda unazad, pošto se danas teži da ponovo svi govore jedan jezik, onda je naredni korak neki novi 'Potop', ali onaj koji ce uništiti sve visoke gradevine, podignute kao spomenike i znamenja ljudskoj sujeti i samovelicanju. Koje podižu ljudi, nesvesni da je sve to rezultat samo, njihove taštine i nicega drugog. A onda je, u drevna vremena, nešto malo kasnije od Potopa, 1800 godina pre novog merenja vremena, došlo je do uništenja tadašnjeg centra razvrata Sodome i svih koji su u njoj živeli. Jedini koji se spasao bio je Avramov sestric, Lot i njegove dve cerke. * * * * Tu noc ništa nije radio. Legao je ošamucen viskijem koji je u meduvremenu nesvesno, popio. Ujutro, posle mamurnog budenja, uzeo je kopiju sinopsisa i pošao do Bruklina. Na ulici je susretao veliki broj religioznih Jevreja koji su, sa crnim šesirima, dugackim crnim mantilima užirbano prolazili pored njega. Niko ga nije pogledao. Svi su imali svoje putanje i mesta odredišta. Uglavnom su išli u parovima i po svom starom obicaju nešto raspravljali. Neki koji su stajali ispred svojih prodavnica nezainteresovano su ga opazili kako štrci u ovoj sredini. "Izvinite, kako mogu da dodem do Mošea?" - upita coveka ispred prodavnice povrca. "Kod Mošea?" - iznenadi se prodavac i poce da briše ruke o belu kecelju u kojoj je radio, te mu se približi i nastavi. "Znate. Ima mnogo Mošea u ovom kvartu" - rece snishodljivo. "Rabin Moše!" - ponovi reditelj. "Ni to ništa ne znaci, i njih ima puno" - nasmeši se prodavac. "Rabin Moše Levi" - priseti se reditelj. "E, to je vec nešto drugo. On je tamo u broju 26. Vidite. Pokaza rukom u pravcu kuce. Tamo je on. Na cetvrtom spratu. Lako ce te pronaci". "Hvala i dovidenja" - dobaci reditelj. "Mazel Tov!"- doviknu mu prodavac. Stara zgrada našla se ispred njega. Naravno, bila je bez lifta. Na cetvrti sprat morao je pešice. Pronade vrata i pokuca. Niko se ne javi. On pokuca ponovo i zacu tih glas. "Ko je?" Umesto odgovora on pokuca ponovo. Vrata se odškrinuše i pojavi se dedica poduže bele brade, ognut u dugi crni plišani kucni mantil. Na glavi je imao crnu molitvenu kapicu i na nosu male naocari. Reditelj mu umesto odgovora pruži svoju vizit kartu. Starac podiže naocari na celo i procita, te podiže pogled. "Da. Šta želite?" - ljubazno upita, kroz prorez izmedu vratiju i dovratka, na kome je mirno stajala srebrna kutijica Mezuze, verno cuvajuci male svitke tekstova iz Tore.. "Da li mogu da sa vama, bar na kratko razgovaram?" - zamoli reditelj. Par sekundi kasnije, ljubazno doda. "Mogu li da udem?" Starac ga odmeri pogledom i lagano otkaci lanac sa vratiju. "Da. Izvolite" - rece te krenu ka sofi. Reditelj je stajao na sred sobe i zbunjeno gledao skromnost u kojoj je živeo ovaj covek. Na zidovima nije bilo slika. Na podu jedan stari, ocigledno bliskoistocni, zagasito crvene boje cilim, jedna sofa i dve stolice. Na sredini mali stocic, na kome je ležala otvorena Knjiga. Iza velike police, pretrpane knjigama nazirali su se sivkasto beli zidovi. Na maloj komodi u cošku sobe, u polukosom položaju stajale su male uramljene fotografije nekih ljudi, žena i dece. Sa plafona se spuštala bela kugla lustera. Starac sede na sofu pokazujuci mu da i sam to uradi. Gledao ga je smirenim pogledom, cekajuci da kaže zašto je došao kod njega. Reditelj odloži sinposis na sto i nemušto objasni šta namerava da uradi. Tražio je savet ili bar mišljenje rabina. Par minuta kasnije pruži fasciklu starcu koji je uze i ponovo podiže naocari na celo. Videvši naslov, nasmeši se. Reditelj znatiželjno upita. "Je li nešto zabavno?" "Molim" - prenu se starac. "Pitam. Je li nešto smešno?" - ponovi. "Ne". Odgovori rabin i nastavi da gleda deo koji je reditelj promenio. Vec posle prvih procitanih recenica, vrati naocare na oci, a zatim i pruži tekst reditelju. "Izvinite. Ne mogu da vam pomognem" - rece ljubazno. Reditelj se zbuni. "Kako? Zar baš ništa" - upita razocarano. "Ništa" - odlucno odgovori starac. Pode da ustane, ali ga reditelj zadrža. "Molim vas. Bar mi objasnite zašto". Starac nevoljno pristade. "Znate mladicu. Vi ste režiser. Snimate filmove. Zar ne? Oni su za zabavu. Je li tako. Ne ocekujete valjda da ce iko ko ima pameti u njih da poveruje. Vaše izmene su veoma smele. Ali, radite što vas je volja. Ono što tražite od mene je prosto nemoguce. Da vam kažem šta mislim o promenama koje ste napisali, jer pretpostavljate da dobro poznajem original. E vidite tu i jeste tajna. O toj temi je napisano knjiga i knjiga. Bio bi vam potreban ceo život da ih proucite. I to samo o ovoj temi koja vas zaokuplja. Obicne Jevreje ne interesuje mnogo šta se dešavalo pre pojave Avrahama, o cemu se vi pisali. Nama su uglavnom važni Zakoni, kojih moramo da se držimo. Inace, tih prvih dvanaest poglavlja Biblije su izuzetno teški za razumevanje, jer su šturo opisani. Njima su se bavili mnogo veci mudraci nego što cu ja ikada biti. Napisali su tomove i tomove o tome. Ono što mogu da vam predložim je, da ih pronadete i pocnete da proucavate, ili da od svega dignete ruke i držite se onoga što je vec napisano. U osnovi nema tu neke velike tajne. Shvatite samo da je nekako moralo da se pocne, iako za one koji veruju, nema pocetka. Nema ni kraja. Sve stalno i neprekidno ide u krug. Život je tocak koji se okrece. Ali, ako nešto želite da uradite ipak, morate da pocnete. Tu i nastaje problem. Neko ce uvek da pita šta je bilo pre toga. Pa onda, ukoliko uspete da objasnite, pitace šta je bilo još ranije. Vidite tu nema kraja. Naši mudraci su cak raspravljali i šta je bilo pre stvaranja sveta. I šta je bilo pre pojave Adama. I o tome su napisane knjige i knjige. Ali to nije za obicne ljude. Njima to ne treba. Znate od toga lako može da se skrene" - rece i ustade. Reditelj nevoljno uze sinopsis, pa se i on podiže. Kada je krenuo ka vratima okrete se i upita. "Recite mi samo, zašto ste se nasmešili kada ste procitali naslov?" "On je veoma ambiciozan" - objasni starac. "Znate li šta na našem svetom jeziku znaci Or?" - upita. "Ne" - zbunjeno odgovori reditelj. On je mislio da je to obicno ime glavnog junaka, a ne neka tajna šifra. "Svetlost! Znanje!". Vaš veciti putnik kroz svemir Or, je put kojim ide znanje, koje se krece po Univerzumu, ali je istovremeno i ime jednog od potomaka Jude, kao i kralj David" - objasni i otvori vrata. Reditelj se zahvali. Uputi pozdrav rabinu i izade na ulicu. Sve je uradio gotovo u jednom mahu. Brzo. Bio je ljut na samog sebe što je kod rabina uopšte i dolazio. Trebalo je da zna da ce malo šta iz njega izvuci. Mudraci malo pricaju. Kod kuce ponovo poce da cita tekst sinopsisa snimanja za sledecu nedelju. Od svojih ideja i prepravki za sada je odustao. I ovako je sve bilo složeno i teško za razumevanje, a kamoli za snimanje. "Bolje da ništa ne menjam" - pomisli. Misao mu odlucno potvrdi. "Ne". 27 Or se ponovo unese u kompjuter. Uvek kada bi to uradio gubio je osecaj sopstvenog fizickog postojanja i forme koju je sada imao. Bio je istovremeno i muško i žensko, kao i svi ostali, ali toga, kao ni oni, nije bio svestan, sve dok ne bi ustao i pogledao se u ogledalo. Kako je vreme odmicalo, sve rede je to radio, tako da se sve više pretvarao samo u misao, kojom se bavi. Spoljašnji izgled je zanemarivao. Svet je bio u njemu, a ne on u svetu. Iznenada podiže pogled sa ekrana i zamisli se. Naumio je da pokuša da primeni, kako je pisalo u upozorenju, neproverene metode putovanja kroz svoj raj-mozak, ne bi li saznao, šta je bilo u onom iz price, koji je u nju i ušao iz stvarnog, ali davno preživljenog života. Ulaznica je bilo pritiskanje dirke Enter. Pažljivo se uneo u tekst Knjige, prebacene na disketu. Nije ni primetio da su recenice, kao i uvek kada se cita, stvarale slike koje su kao na filmu razvijale reci, koje posmatra. Gledao ih je. Izgledalo je kao pracenje pokretnih slika, koje se smenjuju, slicno kadrovima u filmu. Još nije bio akter dogadanja. Kao u izmaglici, video je zamišljenu sliku coveka, koji golišav, poput njega, baza po usamljenoj oazi, na cijim obodima su, poput stražara, uspravno stajale palme, sa kojih su u grozdovima, visile nedozrele datule. Bašta je bila raskošna, prepuna raznih biljaka i drveca sa kojih su mamili nedovoljno zreli plodovi. Iza palmi naziralo se beskrajno bespuce žucasto sive boje pustinje, koju su izgravirale cetiri reke svojim krivudavim tokovima, napajajuci na svojim obalama i obodima zelenilo rastinja. Pružale su i utocište zujanju i vrevi neizbrojivih insekata, velikim jatima najraznobojnijih ptica, vodenim zmijama, žabama i kornjacama. Izgledao je kao i svaki drugi covek. Bio je srednje visine, duge neocešljane i kovrdžave, crno-smede kose i retke brade. Telo mu je bilo malo povijeno unapred i mestimicno prekriveno maljama, po nogama, stomaku i grudima. Kretao se lagano, sve vreme gledajuci u tlo kojim je hodao, pažljivo izbegavajuci busenje i oštre grane žbunova, a narocito isturene parcice kamenja koji su preteci štrcali iz zemlje. Na licu je nosio pogled znatiželjnog, ali spokojnog coveka, koji se, istovremeno divi i cudi svemu oko sebe. Par koraka iza, u stopu ga je pratila njegova ženska kopija. Nešto niža rastom, crne dugacke i zamršene kose, koja joj je dopirala do polovine lepo oblikovanog tela. Bila je dosta mlada od njega. Covek zastade kod jednog drveta i ispitivacki poce da ga proucava pogledom. Onda naumi da ga zaobide, ali se ipak, predomisli. Žena ga zacudeno pogleda te upita. "Zašto si stao?" "Idemo dalje. Ovde ne bi trebali da budemo". Ne obaziruci se na njeno pitanje podiže pogled i iznad vide razgranatu krošnju koja je bacala hlad svuda unakoliko. Sede nedaleko od drveta. Žena ga cuteci pogleda, te i ona sede bez pitanja. Nasta tišina, prekidana kreštanjem i cvrkutanjem ptica i tupim mahanjem krila, dok su sletale ili uzletale sa grana drveca. Or poce da gubi živce. "Zašto ništa ne piše, šta govore? Šta li sada nameravaju da urade?" Odluci. "Moram da znam bar šta misle, kad ništa ne govore", pomisli. "Ali kako? Kako to da saznam?" Pre nego što je i poceo da razmišlja kako da ovo reši, u svojim mislima primeti da isped njega stoji žena. Ista koju je malopre posmatrao sa strane. Gledao je u njen izraz lica i telo. Covek koji je malopre seo, nestao je iz slike. Izgubio se iz vidokruga. Tražio ga je pogledom, nesvestan da u stvari traži sebe. Došao je na njegovo mesto. On je postao taj covek. Ušao je u njega. Nije ih više gledao sa strane. Postao je deo njih. Kako je pogledom tražio coveka, cu pitanje. "Šta gledaš? Je si li cuo nesto? Koga tražiš?" - pitala je žena. Or iznenadeno shvati da se njemu obraca. "Molim?" - upita zbunjeno. "Pitam. Da li nešto tražiš?" - ponovi. Or i dalje zbunjeno odmahnu glavom. "Ne". rece. "Ucinilo mi se da nas neko gleda. Da ovde ima još nekoga osim nas". Usmeri pogled u vrt i pažljivo pregleda sve što je moglo da vidi. "Naravno" - dobaci žena. "Sigurno je neka životinja u blizini, i ona nas gleda. Znaš da životinje uvek idu za nama i prate šta radimo. Kada ih opazimo, one beže, bar one najplašljivije. Životinje inace, uvek gledaju na ljude, bar mene uvek mere. Od glave do pete" - objasni i leže na travu, te se podboci na lakat. Zabaci kosu na leda otkrivši golotinju grudi i bokova, koji su izgledali poput oblih ogolelih brdašca. Povuce jednu nogu ka telu i tako osta. Ponovo nasta tišina. Or, koji je sada zamenio coveka u tekstu koji je citao, pogleda ženu, koja se namesti još udobnije sklopivši oci. "Šta li sada misli?" - pomisli. Onda shvati da i to može da sazna. Bio je u prici, i mogao je da ude u bilo koga, i da iz drugog sazna, šta misli ili namerava. Jedino ovako i može da se shvati šta drugi misle - pomisli Or. Podiže se i sede, te upita. "Je si li i ti spavao?" Ispred sebe video je coveka, koji je malopre bio. Govorio je iz žene. Sada je cuo, bivšeg sebe kako odgovara. "Ne. Gledao sam u krošnju i još više iznad nje" - rece prisebno. Or shvati da je prešao u njenu glavu. Onda se, kako je razgovor odmicao, sve više navikavao da sa lakocom prelazi iz jednog u drugo. "Pa da! - zakljuci. "Ovako zapravo i jeste. Svi koji citaju rade isto. Samo o tome ne razmišljaju. Stalno se sele iz jednog u drugi lik, prateci njihove dijaloge. Uglavnom zastaju na onome liku, koji im se najviše svida, i sa njim se nesvesno poistovecuju. Tako da, vremenom pocinju da oponašaju tu osobu i kada prestanu da citaju. Tako oformljuju svoju licnost. Postaju onakvi kakvi zapravo nesvesno i žele da budu. Potreban im je samo uzor. "I šta si video?" - nastavi Or-žena. "Video sam noc kako se krece. Odande ka tamo" - odgovori Or-muškarac i pokaza rukom u pravcu kretanja sunca. Još nije znao za rec senka. Koristio je za nju rec noc. Odande je bio istok, a ka tamo zapad. Ni ovo još nije znao. Or zastade. Osloni glavu na ruke i protrlja oci. Ispred njega i dalje je na ekranu je bio tekst koji je citao. Sve slike nestadoše. Ponovo je bio u svom realnom svetu u svemiru. "Da. Sada je jasnije. Ja sam ih gledao" - rece naglas. "Pa da, covek je pogledom tražio nekoga i ucinilo mu se da ih neko posmatra. A taj neko sam bio ja, pre nego sam se ubacio u njihov tekst. Kao što možda i sada mene neko posmatra" - rece i još jednom potvrdi. "Da! I mene sada sigurno neko proucava". Pomeri se na stolici i lagano protegnu. "Ovo je veoma logicno i jasno, svima koji citaju ovaj tekst. Jedino što nije tacno. Da sam životinja. Žena je rekla da ih možda, posmatraju životinje. Ali dobro, ona nije znala da ih ja i svi koji koji ovo citaju, posmatraju, tako da može da joj se oprosti". "Nije tacno!" - cu umiljat glas misli. "Šta nije tacno?" - upita Or. "Nije tacno da nisi životinja! Citaj šta si dalje uradio!" "Ali, ništa ne piše. Oni veoma malo govore. Sve u stvari ja radim za njih. Tamo ja vodim dijalog sa samim sobom" - poce da se pravda Or. "I to nije tacno. Pogledaj još jednom" - navaljivaše glas. Or pogleda u ekran, na kome se pojavio deo price o zmiji koja beše lukava mimo sve zveri u bašti. Podiže pogled pa rece. "Ovo ne vodi nikuda. Uopšte me ne interesuje ova prica. Iz ovoga se ne vidi da sam životinja". Ipak, nešto ga je teralo da procita i neke komenatre na ovu epizodu ljudi, koja nije zabeležena u Bibliji vec drugim podjednako važnim spisima. Ne malo je bio iznenaden kada je otkrio, da tu, uopšte, nije bila u pitanju nikakva prava zmija, vec, ni manje ni više, muški polni organ. Zadovoljno zakljuci. "Naravno. Bilo je neprikladno napisati u takvoj Knjizi o kojoj se 'zmiji' radi. Važno je da se od starta znalo šta hoce da se kaže. Znali su to samo dobri poznavaoci Knjige". "Slicno je bilo i kasnije u tekstu" - podseti se. "Reci su uvek pažljivo birane. Šta su znacile? Bilo je na onima koji ih citaju da ih ispravno shvate ili ne. Najbolji primer za ovakav pažljiv izbor reci, vidi se u opisu dogadaja posle Potopa, u kome je Noahov sin Ham, navodno video golotinju svoga oca, a videti golotinju, bio je blaži izraz, za incest. U stvarnosti je bilo mnogo odvratnije. Ham je, naime svog oca Noaha silovao, a zatim kastrirao. Gadost bez premca. Zato ga je otac i prokleo kletvom, da bude sluga slugama brace svoje. "Ko i ne bi?" - pomisli Or. "Bilo kako bilo, cinjenica je, da su od Hama nastali crnci i da su tokom svoje istorije stalno bili robovi belcima, koji su nastali od druga dva sina Noaha" - seti se Or. "Reci kletve, ocigledno su delovale" - zakljuci. "Tako znaci" - nastavi da misli Or. "U pitanju je bio seks. On je taj koji predstavlja drvo dobra i zla. On daje dobre ili loše plodove. On odreduje da li ce coveku biti dobro ili loše. Da li ce biti obuzdan ili razuzdan. Moralan ili amoralan. Vredan ili lenj. Veran ili neveran. Sit ili nesit. Ponizan ili ponosit. Pokoran ili buntovan. Pošten ili nepošten. Istinit ili lažljivac. On znaci, razdvaja vernike od nevernika. Ucene od neucenih. Pametne od glupih. Trezvene od pijanica. Umerene od izelica. Ljubazne od neljubaznih. Miroljubive od ratobornih. One koji poštuju, od onih koji krše zakon. Snishodljive od gordih i sujetnih. On je izvor blagoslova ili prokletstva. Misao mu potvrdi i predloži da primeni metodu ulaska u svoj mozak te da na licu mesta sazna ono ga interesuje. Sve je tamo bilo zabeleženo, trebalo je samo pritisnuti odgovarajuci enter. Nije morao ništa da pita. Dok je malopre bio u mozgu, svom rajskom vrtu, shvatio je da nema nikakve razlike izmedu nervnih krošanja u njegovoj glavi i onih van njega, u prirodi. Ne samo da slice, vec, isto i funkcionišu. Imaju svoj koren kojim se hrane. One u prirodi, vezane su za zemlju. Preko sitnih žilica i korenja crpe hranjive materije, uglavnom rastvorene minerale, koje zatim kroz stablo dopremaju do svih grana. One u prolece listaju, zatim cvetaju i na kraju daju plodove, koji, kada dozru, padaju na zemlju. Tada su pogodni za jelo. Pre toga još nisu. Nedozreli su, uglavnom zeleni. Kiseli. Kada se pojedu, procesi kretanja hranjivih materija nastavljaju svoj put preko nerava. Ukoliko su plodovi bili zreli, organizmu je dobro, ukoliko ne, nije. Isto je i sa nervnim stablima. Imaju korenje-nervne završetke, koji se protežu veoma daleko. Do najudaljenijih delova tela i celog ga obuhvataju. Onda se ogromnim brojem žilica preplicu preko kostiju, mišica sve do izlaska na površinu u vidu dlacica, koje su najosetljivije, i najrasprostanjenije, poput trave na zemlji. Koliko god da se šišaju one uvek iznova i sve žešce rastu. Naravno i ovde postoji stablo, napravljeno u obliku savitljivih isparcelisanih kicmenih pršljenova, koji poput debele kore stabla drveta, cuvaju svoju moždinu, kojom se, poput provodnika prenosi hrana do krošnje mozga. Iz poglavlja o Suštini ljudi vidi se da je u osnovi materije informacija. Tako i ovde. Ono što se zove ishrana i život biljaka, ocigledno, nije ništa drugo, do informativni proces. Korenje drveca uzima informacije u obliku materijalnih, atomsko-molekularnih velicina, i zatim ih, iz nižih sfera, odnosno iz zemlje, podiže u vis ka granama. Šta dalje biva sa tim informacijama, zna se. Listovi poput satelitskih antena, primaju od sunca svetlost, znaci, visokokodirano infromativno nematerijalno znanje i služe za dodatno hranjenje-oblikovanje ploda koji nastaje. Ovo se u udžbenicima osnovnih i srednijih škola zove, fotosinteza. Listovi zapravo, sada prenose udružene, materijalne informacije iz zemlje i one talasno nematerijalne iz neba od sunca, da bi dale nove, koje su sjedinjene u plodu. On je tako, konacna informacija koja je pogodna za pravilnu upotrebu. "Veoma je važno je zapamtiti sledece" -nastavi Or. "Kada se plod pojede, to za njega znaci, njegovu smrt. On silazi u utrobu, u stomak, kao što i covek kada umre se pokopava u zemlju. Kao što se hrana razlaže u telu, tako se i covek raspada u zemlji. Kao što hrana usitnjena do atoma ima dalje svoj put, ka mozgu, tako i umrli ima svoj, ka Bogu. Ono što je covekovom telu, njegov mozak, to je covekovom mozgu, Bog. Logicno, zar ne? Ovaj ciklus se stalno i neprekidno ponavlja. Potpuno je isto i sa nervnim drvetom. Žilice koje su vezane za tkiva, kao za zemlju, napajaju se i prenose molekularne strukture razložene materije hrane, iz nižih, ka višim sferama, preko kicmene moždine, sve do grana u našem mozgu. Te infromacije zatim, poput lišca, listaju, i cekaju spoljašnji podsticaj. Cekaju suncevu svetlost. U ovom slucaju nematerijane informacije, odnosno, saznanje. Da nije razjašnjeno, da svetlost i znanje, znace jedno te isto, samo se prvi izraz koristi u fizici optike, a drugi u psihologiji, nikada ovo ne bi ni moglo da se shvati. Isto je i sa recima, ishrana i infromisanje. One znace jedno isto. Hrana služi telu, a saznanje duhu. Ucenje je znaci put, kojim se dalje hrani plod mozga. Ono ima podlogu u molekularnoj informaciji uzetoj iz tela i spoljašnjoj od svetlosti, tj. saznanja. Prvi znak pojave klice ploda na nervnom drvetu je misao. Koja, zatim, poput tanke peteljke, koja drži plod za granu drveta, silazi do grla, i uz pomoc mišica jezika, proizvede vibraciju, a ona rodi zvuk, koji se pretvori u razgovetnu rec. Ovo je u Bibliji opisano kao vreme Potopa ili vreme radanja novog coveka. Svi ranije ‘nesvesno’ samoorganizovani organi su završili svoj razvoj i vreme njihove samosvesti i neznanja je isteklo. To je na zemlji prikazano kao nestanak svega živoga. Kod embriona to je vreme napuštanja materice i svega što je u njoj. Vreme Potopa na zemlji je u embrionalnom razvoju vreme nestanka samovlašca svakog pojedinacnog organa. Završetak deoba celija svog tkiva, koje gubi svoju vlast i dobija svoje okvire dokle može da se prostire. Organi su oformljeni i sada treba samo da fizicki porastu. Svega osim Biblijskog Noaha, koji je u embrionu nosilac centralne svesti deteta o sopstvenom postojanju. Ovde se zapravo rada po prvi put svest deteta o samom sebi, koja mu govori da u njegovom telu postoje zakoni kojih mora da se drži. Kršenje zakona sopstvene materije znaci i njeno kvarenje, oboljevanje i konacno umiranje. Na isti nacin je Noah posle Potopa primio sedam zakona koji važe za celo covecanstvo. Po radanju novorodenceta, u njegovom prvom danu života, zatim se ponove prvih šest dana stvaranja sveta. Opet u šest faza. Ono otvara oci, diše, vrši nuždu, pocinje da misli. Jede, i biva svesno potrebe za majkom ili dodirom. Zatim se sve nastavlja svaki dan iznova do smrti. Posle iskustva sa vazduhom dete pocinje da diše svojim plucima i place. Suze iz ociju u koje prodire svetlost traže vodu da bi se okupao. Stomak traži hranu i konacno umoran odlazi na pocinak, kao što sunce zalazi. Radanje deteta u svakodnevnom životu, je isto što i pojava Noaha na istorijskoj sceni. I kao što je on bio u Barci, tako se i novorodeno dete stavlja u kolevku u kojoj provodi, kao i Noah u svojoj, godinu dana. Zatim pocinje da se krece. Uci da hoda. Tri godine kasnije dete po prvi put postaje svesno da ima roditelje ili svoje tvorce. U Bibliji to je pojava Avrama, za koga neki hronicari kažu da je prvi put spoznao Boga baš kada je imao tri godine. "Vau" - uzbudi se Or. "Ovo je zaista psihomonicno" - rece na glas. Na kompjuteru je pisalo upozorenje. (Pri svemu ovome trebalo bi biti obazriv i ne prihatati sve bez rezerve, dok se do kraja, sve napred receno, još ne dokaže. Ova teorija je logicna i teška za shvatanje, ali ima svoju jaku logiku i težinu. Zato je i navedena u uputstvu.) Tekst se nastavljao. Dete zatim nastavlja da živi bezbrižno sa roditeljima. Tek kada stane na svoje noge dobija želju da se krece. Brzo uvida da ukoliko nešto uradi što ne valja biva kažnjeno i cela prica o nagradi i kazni pocinje da se odvija, kao što je bila u prvim poglavljima Biblije. Onda nastupa detinjstvo, mladalaštvo, zrelost i sve što sledi. Isto što se dešavalo ljudima o kojima piše u Bibliji, samo na licnom planu. Sve se odvija unutar coveka, koji zbog obuzetosti spoljašnjim svetom, nije ni svestan, da sve što je spolja, nalazi se i iznutra. Da je Biblija i putopis i njegovog licnog unutrašnjeg života i da je samo potrebno da prepozna ko je ko u njemu. Uputstvo za detaljno prepoznavanje dato je na posebnom sajtu. "Znaci, na svakom nivou postojanja odvija se ista prica" - pomisli Or. "Koliko ih zapravo ima?" - pomisli shvatavši u šta je upao i šta je zapravo hteo da otkrije. "Ovome nema kraja, i sve je po istom principu. Jedno ulazi u drugo, ono u trece i tako u beskraj u krug ili spiralu." - zakljuci. "Stvarno može da se poludi" - pomisli. Glas mu je ipak jasno rekao. "Ne". 24 U Uputstvu je dalje pisalo. Naucnici su ovu metodu u pocetku, kada se pojavila, dosta rezervisano prihatali, da bi kako je vreme odmicalo uvideli, da je ona, iako, deluje kao fantazija u stvari, istinita. Zahvaljujuci sistemu u kome sve funkcioniše na isti nacin, znanje je pocelo da se prenosi iz jedne u drugu oblast. Ako se više znalo i jednoj naucnoj disciplini to je jednostavno primenjivano, posle prevodenja na jezik druge nauke, i rezultati su postojali vidljivi. Ovim putem shvaceno je kako funkcionšu delovi najsitnijih sistema. Znalo se da oni imaju razum, emocije i volju, i da ih sve objedinjuje isti Zakon po kome nastaju, razvijaju se i nestaju. Stvoreno je mocno uputstvo, koje je nasledilo naziv po kome je i nastalo, Biblija. Ništa nije ni promenjeno ni oduzeto ni dodato, kako je u Bibliji i naredeno. Sada je bilo jasno, cak i to, zašto ništa nije smelo u Bibliji da se menja. Sve informacije u njoj bile su izuzetno precizne i svaka promena udaljila bi savremene tumace od istine koja je u njoj napisana. Ljudi su najzad shvatili da je materija sama po sebi inteligentna, emotivna i voljna na saradnju, jer je to neko želeo. Taj neko je bio je Bog. On je znajuci sve elemente postojanja i dao Mojsiju zakone za sva vremena. Objedinitelj i stvaralac svega što postoji. Trebalo je da ih ljudi samo sprovode. Ti zakoni su bili zakoni naših celija, koje su u vlasti svih prirodnih zakona magnetizma i elekticiteta, koji ih stvaraju, održavaju ili uništavaju. Oni su bili posledice njihovih života stremljenja, ljubavi i potreba. Da nije tako, ljudi ne bi ništa ni znali ni osecali. To je sve za njih radila materija od koje su nastali, koja je imala svoj program i naravno Programera i Kontrolora. Mojsije je u cetiri navrata postio, po neverovatnih cetrdeset dana. Bez hrane i vode i time skoro svu svoju materiju, koja je nestajala i topila se, hvatao, dok je napuštala njegovo telo. Slušao njenu pricu, shvatao je i zapisivao. Ona mu je sve ispricala i on je razumeo njenu poruku. Bog mu je govorio kroz njega samog. Kroz njegovu telesnu i duhovnu gradu. Govorio mu je o Svom materijalnom i duhovnom. Shvaceno je da cak i svaki 'beživotni' atom i kvark, ima Svoju volju, osecaj i pamet. Samo tako se i udružuje sa drugim. Tako se i stvara i funkcioniše hemija molekula i atoma, a kasnije jedinjenja i organskih tvorevina. Samo zato jer svi znaju s kim žele da budu. A ukoliko su iz njima poznatih razloga nezadovoljni vezama ili okruženjem u kome žive, oni jednostavno odlaže iz elektronskog omotaca i vezuju se sa onima koji im odgovaraju. Suština cele hemije atoma je dobila novu dimenziju. Nauka je našla svoj pravi i jedini izvor, tamo gde je od uvek i bio. U Bibliji. Isto tako rade i ljudi, kada su nezadovoljni svojim životima ili izborom partnera. Odlaze da traže druge, u novim životnim okruženjima. Zato se krecu i nastanjuju tamo gde misle da ce im biti bolje. Rade isto što i atomi u molekulima i jedinjenjima. Tada se shvatilo i kako funkcioniše genetski lanac i šta je sve moguce da se na njemu promeni. Da je On taj, koji je preko podsvesti, Jevrejima saopštio da je potrebno da njihov alfabet ima dvadeset i dva štampana i dvadeset i dva pisana slova. Tacno koliko gen ima hromozoma. Da onda muškarac daje svojih 22 i žena svojih 22 da bi napravili novi život. Ukupno cetrdeset i cetiri. Da bi još jedno slovo ili hromozom konacno odredili pol coveka. Ukupno cetrdeset i pet. Isto koliko je imao godina Adam, kada je postao covek. Isto koliko je imao Avram kada je spoznao Boga. Videlo se da je sve toliko složeno i smisleno da je to jedino mogao da uradi neko ko je i sam takav. Sve je bilo jasno. Ljudi, ovoga puta svi, su shvatili postojanje Boga i van i u coveku. Or se zamisli. "Kako to da nisam znao pre nego što sam pošao u svemir". Pokuša da pronade fajl koji bi mu ovo objasnio. Tražio se po celom kompjuteru i nije ništa našao. Tada mu se na ekranu pokaza objašnjenje. Nisi ništa našao u meni, jer kada su ova uputstva napisana to još nije ni bilo poznato. Ti si sve to saznao u svemiru i napisao. Sada tek postoji i kod mene. Ljudi ovo sve još ne znaju. To ce saznati kada dode vreme. "Je li došlo?"- upita Or. Glas mu rece. "Ne". 25 "Stop!" - viknu reditelj. "Ovo ce biti dovoljno. Hvala vam svima na današnjem radu" - rece iscrpljenim saradnicima i glumcima. Umorno, ali zadovoljno uze korice scenarija na kojim je pisao radni naziv filma, OR PUTNIK VECNOSTI i vrati u njih razbacane stranice teksta. "Dobro je da smo pregurali ovu scenu" - rece sekretarici režije, pa nastavi. "Ona je bila najteža za snimanje. San Ora me je najviše brinuo. Plašio sam se da ce biti teži za snimanje nego što sam mislio. Svi su bili odlicni. Videcemo još u montaži šta ce moci da se dotera. Šta ti misliš?" - upita je dok je palio cigaretu. "Mislim da je dobro. Još kada se uradi kompjuterska aninamcija bice veoma dobro. Bar mislim" - doda sramežljivo. "Misliš?" - pogleda je iznenadeno. "Da". Devojka malo pocrvene. Režiser se okrete grupi ljudi koja je sklanjala rasvetu i ostale delove scenografije. "Slušajte svi. Nastavicemo za nedelju dana. Slobodni ste da se malo odmorite" - uzviknu. U studiju se cuo žamor odobravanja. "Ako smem da pitam. Kako cete ovo objasniti producentima? Probicemo rok za snimanje" - upita sekretarica. "Ja cu to da sredim. Moram da pregledam snimljeni materijal i da se još konsultujem sa scenaristom, ukoliko ga pronadem u onoj zabiti u koju se uvukao" - rece samouvereno. "Sigurno sada hrani pilice i pazi da mu koza ne pase u komšiluku" - podrugljivo dobaci sekretarica. Reditelj ovo ocuta. I sam je živeo na selu, daleko od grada u koga je odlazio samo kada je morao. Da nije tako, sigurno nikada ne bi ni pristao da snima ovaj film. Na selu je inace, kao u svemirskom brodu. Svega ima, ali po malo, osim hrane za telo. Sutradan je otišao u mali studio animatora i pustio mu snimljeni materijal. "Kako ti izgleda?" - upita momka koji jedva da je prešao tridesetu. "Ne znam. Moram još jednom da pregledam sve. Da li imaš ideje kako da uradim animacije ili ceš ostaviti da ih sam smislim?" - odgovori mladic. "Smisli nešto, pa cemo videti. I ja cu još da razmislim o tome". "Koliko ti treba da nešto uradiš?" - upita. "Ne puno. Vec imam neke ideje i stavicu ih na papir za par dana. Jel' to u redu?" - doda. "Sasvim. Jedino znaj da bih morao da završim za nedelju dana. Tada ponovo nastavljam snimanje" - rece uz osmeh i krenu ka vratima. Pre izlaska dobaci. "Neka, ne moraš da ustaješ. Znam put kojim sam došao". Mladic ponovo pusti materijal. Zamisli se. Zamrznu sliku i poce da piše. Uraditi efekat kada Or upada u svemirski vrtlog. Dezintegrisati sliku i uciniti da se ceo okrene kao kada se prevrne carapa. Tako da izgleda kao da izlazi iz sebe i vraca se u sebe ali, unatraške. I zatim ga staviti na sto gde ga menjaju mašine. One bi trebalo da rade samo svetlosnim zracima. U raznim bojama. Nikakav mehanicki rad. Samo svetla svih boja. U zagradi stavi (crvena, narandžasta, žuta, zelena, plava i ljubicasta). Or bi morao, pre primanja ženske psihologija, da postane providan i nežan poput jutarnje izmaglice. U takvom stanju ga zatim izvuci iz sebe i vratiti natrag u promenjeno telo. Dok leži na stolu ispod svetlecih mašina, isto uraditi i sa svim što se nalazi na brodu. Preokrenuti naopacke i zatim vratiti u isti položaj, kao da se ništa nije ni desilo. Tako da kada se probudi, Or nece ništa da primeti. Sve ce biti isto. Da nije, znace samo gledaoci filma. Ovim ce sav svet koji je bio spolja postati unutrašnji. Or ce biti mesto sveta, a ne on u svetu. Pride kompjuteru i veštim potezima poce da radi. Efekti su uspevali. Elektronski je menjao Ora i spremao za prebacivanje u žensko telo. Suzio mu je struk, malo povecao bokove i isto uradio sa grudima. Nije hteo da preteruje. Ovo je bilo dovoljno, jer se ništa više nije se ni videlo od cebeta kojim se pokrio, pre nego što je zaspao. "Koliko vidim iz scenarija, nije ni cilj pisca, da ga trajno pretvori u ženu"- pomisli. Hteo je da to uradi više radi njegovog duha, a ne tela. Zato lepota tela, nove Or i nije važna. Ipak - pomisli, radi boljeg efekta mogao bi da ima lepšu frizuru, nego do sada, rece samozadovoljno, i poce da smišlja koju boju kose i oblik frizure da mu da. Pretraživši sve opcije u kompjuteru izabrao je prosedu boju, više šatiranu, koja iste dužine dopire do polovine vrata. Kada je zapoceo dijalog, animator primeti da bi trebalo da izmeni i boju glasa Ora. On je u filmu retko govorio, ali tada bi se cuo dubok vibrirajuci glas. Kao žena nece moci da govori ovoliko duboko, pomisli. Namesti modulator koji poce da Oru menja boju glasa ka višim frekfencijama. Kada je došao do alta zastade. Ovo bi bilo dobro. Sve podesi i pusti ponovo zamrnutu sliku. Sada je dijalog Ora sa svojom misli izgledao mnogo smireniji. Misao je inace, govorila ženskim glasom. Sada ce izgledati kao razgovor dve žene. Alt je to radio. Još malo je usporio Orov govor, i on je delovao kao neko ko je pod sedativima ali, svestan svega oko sebe. Zatim se zamisli nad scenom u kojoj Or gleda u kompjuter i cita naslov, SUŠTINA LJUDI Dok Or sedi nad kompjuterom, uraditi efekat tako da gledaoci ulaze u njegovu glavu i tamo vide tekst u obliku slike, a ne reci. Znaci, snimiti ono što on saznanje. Transplataciju srca, krvi, mozga i sve ostalo što je do sada uradeno, ukucujuci i presnimavanje na diskete i odlaganje u police gde ce da sacekaju novo programiranje. Kod objašnjenja koji je Or broj, uraditi snimak digitalnih brojeva na hologramu iznad komandne table, koji ce se munjevito smenjivati i zaustaviti na njegovom broju. Ovo uraditi tako da se uz brojeve menjanju i slicice ljudi koji imaju prethodne brojeve. Sliku zaustaviti na kratko na njegovom broju, a zatim nastaviti sa dodavanjem novih. Onih, koji su došli posle njega. Zatim lagano vratiti kameru na Ora, i nastaviti ranije napisan dijalog. Mladic napisa i predloge. Ono što Or saznaje iz kompjutera trebalo bi da se snimi kao poseban film i tako prikaže publici. Sve što je napisano pod stavkom 4. moglo bi da ima malo ubrzanu sliku. Kao dokumentarac iz prošlosti. Ukljucujuci i parodiju na muško ocijukanje sa ženom na ženski nacin. Pricu o Mojsiju i mudracu Jošui, snimiti u autenticnom ambijentu u vreme kada su oni i živeli. Film bi trebalo da krene kada Or pocne da se priseca ove price. Slicno uraditi i sa objašnjem svih cetiri nivoa saznanja. Snimiti kratak film o kabalisti Isaku iz Aka kako izracunava starost zemlje. Posebno obratiti pažnju na snimak ulaska u sopstvenu glavu koja ima izgled rajskog vrta. Kamera bi trebalo da ude u mozak i tamo sve snimi. Unutrašnjost glave prikazati u obliku razgranate krošnje raskošnog drveta i covekovu svest u obliku Adama, koji onako sitan u odnosu na Drvo pod kojim stoji, gleda i divi mu se. Sve prikazati u veoma jasnim bojama ne štedeci ni najmanji detalj mozga. Isto uraditi i kada su u pitanju scene u materici. Ovo je bar do sada vec videno na filmu. Isto uraditi i sa ostalim scenama. Napraviti ih tako da gledaoci što manje citaju, a više gledaju. Tako je mnogo lakše i bolje, zakljuci. Nedelju dana kasnije reditelj pozva animatora. "Alo, zdravo, je si li završio?" - upita. Mladic razocarano odgovori, "Ne". 26 "Šta? Još nisi?" - upita razocarano. "I jesam i nisam" - odgovori mladic. "Kako to? Ili jesi ili nisi. O cemu se radi?" - nastavi reditelj. Mladic ocuta. "Znaš, ukoliko možeš navrati kod mene pa cu ti objasniti. Imam dosta ideja. Ne znam da li ceš da ih prihvatiš. Najbolje je da dodeš". "I ti mi predlažes da snimim sve ovo, kao zasebne filmove i da ih kasnije pri montaži ubacim u jedan" - sa nevericom rece reditelj, i poskoknu sa troseda u dnevnoj sobi animatora, na koga je po dolasku seo. "Jeste. Bilo bi tu još posla i dosta para, ali vredelo bi. Siguran sam u to" - objasni animator, i otpi gutalj viskija koji je prethodno ponudio i reditelju. "Nije loše. Samo je pitanje da li ce pristati producenti. Potrebno je baš dosta novaca za sve ovo što ti predlažeš. Nova scenografija, kostimografija, glumci. Jednom recju, sve". "Na tebi je da odluciš" - dobaci animator. "Ali pokušaj da shvatiš kako ce sve to izgledati na filmu". Reditelj se zamisli. "Da" - rece otsutno, kao da je vec utonuo u misli. Iznanada ustade. "Slušaj moram da idem. Cucemo se. Hvala na idejama i onome što si do sada uradio. I naravno na viskiju" - dobaci uz osmeh. Vrativši se kuci podboci se na krevetu i nastavi da radi na knjizi snimanja za sledecu nedelju. Pogleda u scenario. Malo zastade, a onda uze telefon i okrenu broj. "Alo. Zdravo. Izvini, što te ovako kasno zovem. Hteo sam samo nešto da te pitam" - rece tiho. "Alo. Ko je to?" - cu s druge strane. "Ja sam. Zar si mi zaboravio glas?" - rece. "A ti! Šta je toliko hitno da me zoveš u ovo doba noci?" - upita. "Znaš, hteo sam da te pitam, da li bi mogao da promenim našto na scenariju? Imam par ideja". "Par ideja?" "Da". "A što mene pitaš?" - cu glas. "Pa ti si pisao ovu knjigu. Valjda je red da te pitam" - objasni. "Red? Kakav red. Ja sam napisao sve kako sam napisao. Sve drugo bice tvoja knjiga, a ne moja. Ali, ako želiš, uradi šta misliš da treba. Ja ti za to nisam potreban. Sve dok postoji original, meni je zaista svejedno. Menjaj koliko hoceš. Samo bar naznaci to. Izvini, ipak je kasno za ovakve razgovore. Javi se. Laku noc" - rece i spusti slušalicu. Reditelj zadovoljno pogleda u scenario. Ležao je pred njim i mogao je da ga menja. Dobio je za to, ako ništa drugo, bar usmenu saglasnost pisca. Još nije znao u šta se upušta. Nije shvatio da ce ga rad na izmeni scenarija koštati jako puno nerava, nocnih košmara i zapanjujucih snova. Ulaskom u tekst poceo je da se gubi u mreži sopstvenih reci, koje su ga lovile kad god bi ih napisao. U jednom trenutku, poceo je da shvata da je možda bolje da ništa ne menja, vec da se drži originala. Tako je ipak mnogo lakše. Ipak nije odoleo, a da sam ne protumaci neke scene koje su sledile, i unese svoja zapažanja. Onda je ucino najvecu grešku, poceo je da sledi sopstvene ideje i tumacenja koja su ga odvela od originala u vode koje su bile mutne i blatnjave. Upozorenja koja su napisana u PRAVILIMA POSTOJANJA, da bi covek trebalo da se kloni uranjanja u dublje nivoe, jednostavno je zanemario. Krenuo je putem ludih naucnika, koji se ne obaziru na upozorenja. Kod kojih, želja nadjacava strah od kazne. Reditelj nije znao za staru izreku rabina Hanine sina Dosinog, napisanu u Talmudu. " U svakoga ciji strah od greha prednjaci nad mudrošcu - mudrost je postojana, a u svakoga cija mudrost prednjaci nad strahom od greha - mudrost nije postojana." Or se zamisli. Poce da ponovo razmišlja šta se zapravo dešava u ovim uputstvima i kako su sastavljena. "Odakle dolaze sve ove informacije. Ovo je ludilo" - rece, i pomisli da potraži imena urednika Pravila Postojanja, ali ipak odusta, te nastavi da gleda u ekran kompjutera, na kome su za razliku od Mojsijevih, bila bela slova na crnoj podlozi. Izgledala su poput zvezdica na nebu. Kada covek koji želi saznanje, shvati da živi u svojoj glavi, kao što je Adam živeo u Raju, onda ono dobija drugu dimeziju. Znaci, sada više ne postoji materijalna realnost, vec duhovna, koja postoji u njegovom raju. Njegov svet postaje njegov mozak. A on kao covek od krvi i mesa, svodi sebe na sopstvenu svest odnosno, sitan delic te tvorevine koja izgleda veliko, kao što i svemir izgleda coveku ogroman, iako je i svemir i on, samo informacija u svom mozgu. Tada nastupaju zaista interesantne stvari. Mozak je poprište njegovog života. U njemu se krece kao što bi šetao putem. U njemu putuje kao što bi putovao i u zbilji. Odjednom se realnost i njeno saznanje spajaju u jedno. Više se na svet ne gleda kao nešto, što je izvan coveka, vec na nešto unutar coveka. Brzo se shvati da nije covek u svetu, vec je svet u coveku. Da on i nije covek, vec sopstvena misao ili bolje receno rec, covek, koji ima svoje ime i prezime. Još dalje vidi da je samo broj. Ili još dalje misao broja koji još nije napisan. Pre misli niko na svetu ne zna šta se nalazi. To je prostor bezdana u kome nema nicega i gde ništa ne postoji. To je jama u koju su upadali oni ludo hrabri naucnici iz koje nisu mogli da se izvade. Sigurno je da tamo leži tajna nastanka svega, koju zna samo Bog. Ovo saznanje u pocetku dovodi do male konfuzije onoga koji saznanje, ali se kasnije na ovo privikne. Uostalom, to su putevi saznanja. Do ovoga se došlo na sledeci nacin. Uvideno je da sve što covek saznaje završava u mozgu. Ocima gleda i pušta bezbrojne informacije unutar sebe, a kasnije ih sistematizuje, artikuliše, pretvara u misli, reci, njih u pismo, a ono dalje u znanje, koje je sada dostupno i drugima. Tako se sve vrti. Od jednog ka drugom i u nedogled. Sa jedne na drugu generaciju. Or zastade. "Znaci ovo bi mogao da bude odgovor nestanka zemlje iz vidokruga. Odnosno trenutak kada je zemlja od materijane gradevine, postala rec. Kako sam išao dalje od nje, ona je ostala samo deo mog secanja, iako u realnosti i dalje postoji. Ono što je nestalo, je zapravo moje prisustvo na njoj. Ja sam je uneo u svoj mozak i tako je postale deo mene, a ne ja deo nje. Ja sam zapravo ušao u infromaciju o njoj. Tako izgleda da na ovaj nacin i svemir, u kome se nalazim, postoji u mojoj glavi i da zato nema potrebe da ga istražujem spolja i ovde u usamljenosti kabine, vec da to mogu da radim bilo gde. Cak i da se ne pomerim sa jednog mesta, bilo gde u svemiru. Dobro je što sam odlucio da se vratim. I na zemlji mogu da saznam ono što ovde tražim" - rece poluglasnim zadovoljnim glasom, te nastavi da cita. Ipak umor ga savlada, te zadrema na stolici. Za to vreme još neki u sali ustadoše i napustiše gledanje filma. Culo se kako govore. Ovo nije za nas, suviše je naporno. Isto uradiše još neki odlažuci ovu knjigu. Rahel pogleda u Debi koja se unela u film. "Ovo više lici na udžbenik ili neku naucno fantasticnu knjigu, nego na film. Ipak nije toliko loše kao što sam mislila" - rece tiho. Debi joj uzvrati. "Ne". 23 Dok je dremao na ekranu se pojavi sledeci tekst. Sve ovo je samo pocetak ili ulaznica u pravi realan unutrašnji svet. Ukoliko želite dalje, pristinite na taster, enter. Tekst se pomeri za jedan red. Or se trže na dodir tastaure. "Šta je bilo?" - rece bunovno. "A da kompjuter". Pogleda šta je napisano. "Ulaznica. Dobro, da pristisnem enter". Tekst poce da se pojavljuje na ekranu. Drvo Života? Njegovo mesto je u raju. Nalazi se u središtu vrta. Do njega ne može da se dode, jer je Adam isteran napolje. Kako je on zapravo naša prognana svest nema nacina da se preko njega ili nje išta sazna. Ovo je dugo mucilo naucnike sve dok nisu poceli da primenjuju novija i dopunjena pravila. Ponudena je sledeca eksperimentalna metoda, pod radnim nazivom "Teorija Kosmo-Geo-Organizma", koja nije još do kraja prihvacena u široj naucnoj javnosti. Razlog: Predstavlja tešku duševnu borbu sa postojecim razbacanim delicima znanja, te je zato Psihomahicna. Istovremeno je Psihodinamicna, jer se hvata u koštac sa duševnim silama sveta, ali je i Psihomonicna jer zastupa mišljenje da je sve što postoji i što je dato u svetu je psihicke ili spoznajne prirode. Sva tri pristupa postavljena su kao analogni sistemi sa materijalnim svetom oko nas i u nama. Indikacije: - Sprecava konfuziju postojeceg znanja. - Služi za povezivanje znanja iz raznih oblasti. - Bolje shvatanje sveta van i u nama. - Omogucuje da se razume da sve što postoji ima isti model po kome funkcioniše. Nacin upotrebe: Preporucuje se izuzetno sporo citanje i stalno zastajkivanje i razmišljanje o procitanom. Upozorenje: Nije preporucljiva ljudima kod kojih nije razvijen osecaj za visoko apstraktno razmišljanje, i koji nemaju multidisciplinarno obrazovanje. Kontraindikacije: Negodavanje i odbijanje procitanog. Neželjena dejstva: Odustajanje od citanja i psovanje pisca, glasnim izvikivanjem uvredljivih recenica tipa: 'Ovaj nije normalan. Sve ovo je fantazija.' Ali, ako se ovo kaže, to je vec siguran znak da je sve što je napisano tacno. Jer realnost i jeste fantazija. "Kakva li su ovo upozorenja? Kada da je neki lek u pitanju?" - zbuni se Or. "I jeste. Lek je. Samo je potrebno da ga uzmeš, u skladu sa datim uputstvima" - mirno mu objasni misao. Tekst se nastavljao. Zbog svega navedenog u pocetku izaziva osecaj vrtloga u mozgu i utisak da on lagano poput galaksija rotira u lobanji. Kao da se izmešta sa svog naizgled stabilnog položaja. Ukratko, rec je o sledecem: Pošlo se od saznanja da svaki deo necega, ma koliko sitan bio, ima iste osobine kao i celina, koju pravi. To je dovelo do radikalnog tumacenja Biblije. Umesto da se radnja odvija samo u 'Knjizi', koja opisuje istinite dogadanje pre više hiljada godina, sve napisano pokušava da se shvati, iz Nje. Ovo se postiže time što citalac ne posmatra dogadaje sa strane, ili vremenske i prostorne distance, vec iz ugla onih, koji se u Knjizi spominju. Knjiga se znaci, cita iznutra. Za ovo je neophodna maksimalna koncentracija onoga koji u nju ulazi, i veliko znanje da iz nje u jednom trenutku i izade. Kao što je vec receno, svet koji je spolja, se prebacuje unutar coveka koji je sada mesto sveta. Ceo svet je u njemu, tako da sada nema nicega van njega. 'Knjiga', svi njeni likovi i dogadaji su u njemu. Znaci, sada nema nicega, baš nicega, van coveka. On je svemir, galaksije, sunce, vetar, voda, vatra, zemlja, drvece, životinje, kamenje...Stopljen je sa svom materijom. On je materija. Ni jedan pojam niti informacija nije van njega vec u njemu. Sve posmatra iz ugla onoga u kome je. Tako jedino može da ih razume i objasni. Da bi znao zašto sija sunce, mora i sam da to postane. Da razume vetar i sam da to bude. Da shvati biljke i sam da to bude... .... Ko ovo cita trebalo bi da zastane, zatvori oci i pokuša da sve informacije koje ima o spoljašnjem svetu shvati kao svoje unutrašnje. Galaksije, zvezde, sunce, mesec, planete, nisu više spolja i negde na nebu u realnosti, vec u njemu u njegovoj svesti i mislima. One su sada samo saznati pojmovi. Naše misli su u stanju da ih vizuelizuju. Tu je i zemlja i sve na njoj i na kraju ti, kao covek u samom sebi, u svom svetu. Onda malo zastati, i oni koji mogu da izdrže ovaj ulazak u sebe mogu da nastave. Dovoljna je samo pomisao u pravcu složenosti covekove grade. Znaci, svest se lagano spušta sa galaksija, preko zvezda, sunca i svega ostalog, ka zemlji i završava na nama. Zatim nastaviti dalje. Pitati se šta sve imamo, kao što su radili Kabalisti kada su odredivali sfere u coveku. Ono što je vidljivo spolja. Shvatiti da je tu glava, vrat, telo, ruke, bedra, noge. Onda i delove ovih delova. Na glavi oci, uši, nos, usta. I tako za sve delove tela. Još dublje je šta je u glavi, u telu. Mozak, srce, bubrezi, rebra, stomak, jetra, creva... Još dalje, njihov sastav i funkcija. Još dalje, njihova grada na molekularnom i atomskom nivou. Kruna svega je kako svi skupa funkcionišu. Kakva je njihova fiziologija u coveku. Vec ovo je dovoljno da onaj koji je ušao u sebe shvati koliko je sve složeno. Napomena: (Na molekularnom i atomskom nivou, materija koja gradi coveka može da se izmesti van i proucava nezavisno kao posebna oblast. U fizici i u hemiji.) Odmah može da se uoci da sve što postoji van coveka ima svoj odraz u coveku. Tako galaksije i zvezde za koje se obicno misli da su van coveka, postoje i u njemu, ali pod drugim imenom. Zovu se neuroni. Tu je i cela mreža nervnih vlakana, od kojih je dosta njih zaista zvezdoliko. Sva su sabijena u spiralu koja je mnogostruko obmotana i smeštena u lobanji, pod imenom mozak, i spušta se kroz kicmenu moždinu ka kraju trupa coveka, sve vreme se granajuci na sve strane organizma. Sve galaksije smeštene u našem mozgu. Sve zvezde u našim neuronskim vlaknima. Nadalje se uvida sledece: Sunce se pojavljuje u obliku našeg srca i njegove funkcije. Mesec u obliku dva bubrega. Onda okeani u obliku našeg želuca. Kopno u vidu jetre, pankreasa i drugih unutrašnjih organa kao funkcionisanje ekološkog sistema zemlje, odnosno nas. Minerali kao biljni svet. Krv kao ljudski i životinski rod. Sastav krvi kao pokazatelj postojanja brojnih rasa. Plazma za žutu, eritrociti i leukociti za crvenu, crnu i belu. Još dalje krvne celije koje imaju jedro, kao što su leukociti za vernike, bez jedra, kao što su eritrociti za ateiste. (Ako se ovo zna onda je savršeno jasno zašto su komunisti istina nesvesno izabrali baš crvenu boju za svoj simbol. Oni su slušali informacije eritrocita.) Još dalje od onih sa jedrom kao što su limfociti za Jevreje, a sva ostala za Hrišcane, Muslimane, Budiste... Još dalje njihovo funcionisanje. Za one koji ne znaju funkciju limfocita dovoljno je da se kaže da su oni glavni odbrambeni bedem covekovog imunološkog sistema. A to su na površini, van unutrašnjosti coveka, u ljudskim društvima, vernici. Nadalje: Kao što svaka celija ima svoj vek trajanja tako i covek. Da se ona obnavlja kao što se i covek razmnožava. Da sistem nastavlja da postoji i pored nestanka njegovih delova, koji se iznova stvaraju. Da je, na primer, životni vek celije krvi 120 dana, i da je samo zato Bog dozvolio ljudima da žive 120 godina, jer godina u životu coveka je jedan dan života krvi. Kao što je Božija godina hiljadu godina za coveka. Kada se zna grada i nacin rada celije krvi, ili bilo koje druge, koja gradi naš organizam, lako može da se zakljuci da je ONA TA, koja zapravo uci ljude, kako da se organizuju ljudske zajednice. Ona iznutra, saopštava kako bi trebalo da bude spolja. Da kao što celija ima omotac oko sebe, da i ljudi imaju svoje granice. Da kao što celija ima stražare, na svom ulazu, koji pažljivo motre koja materija u nju ulazi i izlazi, da i ljudi imaju svoje stražare na svojim granicama. Da kao što celija ima prostor za razmenu sve materije u protoplazmi, da i ljudi imaju svoju ekonomiju za sve delatnosti. Da kao što celija ima jedro ili svoj centar iz koga se sve usmerava i kontroliše da i ljudi imaju svoju centralnu vlast. Da kao što se materija unutar celije sporazumeva i komunicira svojim jezikom hemijskih reakcija, da tako i ljudi pricaju i razmenjuju svoje informacije svojim hemijskim reakcijama, odnosno recima. Ovo je najjednostavniji prikaz, ali ipak dovoljan, da onima koji ga razumeju i prihvate, pokažu pravac daljeg istraživanja. Na primer, ako se zna koliko je složena ekonomija jednog društva, moci ce da se shvati i kolika je zapravo složenost procesa u protoplazmi i citoplazmi. Složenost vladanja u društvu ravna je složenosti procesa u jedru celije. Potrebno je samo da se prepoznaju svi parovi blizanci. Jedan je u celiji, drugi u društvu. Šta je u protoplazmi proizvodnja i koja materija je obavlja. Šta je potrošnja i kako se realizuje. Za sada je lakše da se znanja iz ekonomije koriste za shvatanje rada celija. Da bi se shvatilo kako one rade, znaci dovoljno je da se pronadu spoljašnji blizanci koji se lakše spoznaju, nego da se izucavaju unutar coveka. Ako za trenutak zastanemo i vratimo se na pocetak, bice nam jasno da sve što se dogadalo spolja, ljudima koji su stvarno postojali, tokom hiljadugodišnje istorije coveka, svi ljudi i dogadaji opisani u Bibliji, postoje i u životu svakog pojedinacnog coveka i sve se skoro dešava iznova svakog dana. Šest dana stvaranja, koji su opisani u Bibliji, ponavljaju se tako u životu svakog coveka svakodnevo. Ako se zaviri u naš spoljašnji svet ili ono što se radi svakog dana, to izgleda ovako. Kada se ujutro probudi i usmeri svoja pažnja šta se sve radi, primetice se sledece. Otvaranjem ociju proizvodi se ono, što je u Bibliji napisano u pocetku. Razdvajanje svetla od tame. Ono što je Bog radio sa svetom van nas sad covek radi sa svojim svetom. Razdvaja svetlost od tame. Otvara svoje oci, koje vrše ovo razdvajanje. Faza jedan. U Bibliji dan jedan. Ako se usmeri na svoje disanje, shvatice da sada udisaj i izdisaj znace isto, što je u Bibliji receno za odvajanje svodova na nebu. Odvajanje vazduha od vazduha ili postavljanje atmosfere, što u našem slucaju rade pluca. Faza dva. U Bibliji dan drugi. Sledece je da ide u toalet. Ovim covek odvaja gornje vode od donjih. Zatim se pojavljuje cvrsto 'tlo'. Vrši veliku nuždu. Faza tri. U Bibliji dan treci. Sledece na šta može da obrati pažnju je njegovo srce koje može da cuje, ukoliko želi, i njegove bubrege, koje ne može da oseti. Oni su isto što i sunce i mesec, koji su postavljeni na nebu, radi merenja vremena. Srce može da cuje jer ujutro se i vidi, a bubrege ne, jer oni su predstavnik noci, kada se inace, slabo ili nikako nevidi. Faza cetiri. U Bibliji dan cetvrti. (Naucnici su još dosta ranije utvrdili da merenje covekog trošenja upravo odreduju njegovo srce koje stalno puslira i nadbubrežne žlezde, koje najbolje znaju šta se dogada sa covekovim stepenom zamora.) Sledece je da shvati da o ovome misli. To je u Bibliji opisano kao pojavljivanje ptica na nebu. Naravno nebo, je isto što i kora mozga, a ptice su misli, koje po njemu lete i uvek iznova slete na neku od grana njegovog nervnog sistema, kao što u realnosti u prirodi, van coveka, slecu na grane drveca. Faza pet. U Bibliji dan peti. Zatim se javlja glad u posudi zvanoj želudac. Ovo odgovara pojavi riba u morima, jer ono što je planeta za coveka, to je za coveka njegov želudac. Ono što su na zemlji mora, to je u coveku sadržaj tecnosti želuca. Kada se glad zadovolji nastupa faza šest. U Bibliji dan šesti. Svesnost svog ukupnog biološkog postojanja. Saznanje da postoji kao bice od krvi i mesa. To je u Biblji opisano kao stvaranje životinja i coveka koji ima slicne osobine kao i životinja. Postoji samo materijalno, biološki, bez ikakvog znanja i smisla. To su onih 974 generacija nesvesnih ljudi, koji su nastanjivali zemlju tokom 42000 godina. Ovim je stvaranje u šest faza završeno. I tada se pojavljuje prvi covek koji ima potrebu za saznanjem. Njegovi uspavani potencijali se bude. Od nepismene faze, ljudska istorija, ulazi u pismenu. Od neradne u radnu. Od sakupljacke prirode u proizvodacku. U Bibliji je stvoren Adam, a u našem svakodnevnom danu, svest o potrebi da se uci i radi. Tako i u Bibliji Adam prvo uci i upoznaje svet oko sebe, time što svemu daje imena, i istovremeno radi, odnosno po nalogu Boga, održava Edenski vrt. Na kraju našeg radnog dana javlja se potreba odmorom, što odgovara odradivanju 'dnevnog' Šabata i kada se vecera i najede potreba za partnerkom, što je opisano stvaranjem Have. Zatim želja za seksom... Ovako može da se analizira i dalje. Cela Biblija može da se procešlja na ovaj nacin. Potrebno je samo da se shvati ko je ko u coveku, a zapisan je kao konkretno bice u Bibliji. Sve dalje ide logicno. (Koga ovo pobliže interesuje može da pronade odgovore na posebenom sajtu.) Or pogleda u ekran. Ovo bi zaista bilo suviše, pomisli. Tekst se nastavljao: Sledeca još dublja dimenzija tumacenja Biblije je shvatanje raja kao covekovog unutrašnjeg sveta. Kao mesta na kome nastaje. Dogadaji u raju, pored navedenog prikazuju i život u utrobi žene. Ako se pogleda u bilo koji udžbenik medicine, poglavlje embriologije, vidice se sledece. Posle oplodenja, jajna celija, odlazi u matericu i tu zapocinje embrionalni razvoj. Speramatozoid, koji inace nosi sve informacije muškarca, je u ovom slucaju, isto što i Adam, ciji život ovim postaje prototip spermatozoida, koji se spoji sa jajnom celijom. (Ne treba zaboraviti da, recimo na Grckom jeziku, 'sperma' znaci sin, a na Hebrejskom, sin se kaže 'ben', a covek 'Ben Adam'. Znaci, na neki nacin 'Sin Zemlje', jer na Hebrejskom rec 'adama' znaci, zemlja.) Tako da jednostavnom analizom jezika vidimo, zašto je u Bibliji covek nazvan Adam. On je naprosto Sin Zemlje, jer je tu nastao i roden. Zemlja je mesto nastanka coveka. Zato u Bibliji i piše da je covek napravljen od zemlje, odnosno od istog hemijskog sastava koji se u zemlji i nalazi. O tome je vec objašnjeno ranije) Tako da je Adamov život u Raju, opisan u Bibliji, samo pokazatelj kako misli, šta radi i oseca spermatozoid, koji se spoji sa jajnom celijom žene, koja je u Bibliji prikazana u obliku Have. Onako kao ona misli, tako misli i jajna celija. Boravak Adama i Eve u Raju, je mesto u utrobi žene u kome su se oplodili speramatozoid i jajna celija. A odlazak van Raja ili proterivanje iz njega je u slucaju oplodene jajne celije odlazak u matericu, što je u slucaju Biblije teritorija istocno od raja. Šta se dalje dešava sa oplodenom jajnom celijom. Ona radi isto što i Adam i Eva u Bibliji. Pocinje da se deli, i umnožava. Ovo odgovara pravljenju dece Adama i Have. (Ovom analogijom dolazimo do saznanja da se na celijskom nivou odmah dešava i uništavanje jednog dela deobe. Ovo odgovara pogibiji Havala.) Zatim se nastavlja deoba, razmnožavanje celija oplodene jajne celije unutar materice, i pocetak embrionalnog razvoja, kao što su i ljudi na zemlji, poceli da se umnožavaju i razvijaju. Na ovom nivou razvoja embriona, svaki organ pocinje da se razvija po svom genetskom programu i teži da zauzime svoje mesto u telu, kao što su i ljudi poceli da se udružuju u cvršce zajednice i zaposedaju odredene teritorije na zemlji. Nastajala su carstva fizicke moci. Stara društva. Poceci civilizacije. Sumerska, Akadanska, Vavilonska, Fenicanska ... Kao što se kod embriona oformljuju bubrezi, jetra, srce, stomak, i drugi organi i konacno celo telo, tako su i ljudi poceli da nastanjuju zemlju. Ono što sve organe i tkiva embriona povezuje kao zajednicka nit je krvotok i nervni sistem. U ljudskim društvima to je dolaženje do saznanja o postojanju Svestvoritelja, koji upravlja svetom. I suncem i mesecom, vetrom, vatrom... Naravno, na tom nivou razvoja covekovog embriona svaki njegov deo, odnosno organ, misli da je on najvažniji, jer ima samo svest o sebi samom. Tako su i prva pismena ljudska društva smatrala da su jedino ona važna. Ona koja su bila pod uticajem razvoja pluca, na primer Sumerska, govorila su da je najvažniji vetar, kome su dali ženske atribute i ime Nin-lil, ili Gospodarica vazduha. Ona pod uticajem srca, na primer Vavilonska, da je najvažnije sunce ili vatra, kome su dali ime En-lil. (Ne bi trebalo da se zaboravi da su u Vavilonu obožavali Sunce za vrhovnog Boga.) Ona pod uticajem bubrega da je najvažnija voda, na primer Fenicanska, a kasnije i Egipatska u kojoj je jedan od bogova bila nadaleko poznata reka Nil (Ne bi trebalo da se zaboravi da su najbolji brodograditelji jedrenjaka, tog vremena bili baš Fenicani.) Ona pod uticajem želuca, jetre i svih drugih ne pomenutih unutrašnjih organa da je najvažnija zemlja. Tako su nastali i idoli i bogovi kojima su se divili, nesvesni zašto to rade. A sve vreme njihova materija ih je na to terala. Srce im je govorilo da obožavaju sunce i vatru. Drugima su bubrezi naložili da uzdižu vodu. Trecima su pluca govorila da obožavaju vetar. A cetvrtima stomak, da velicaju zemlju. Prve je srce teralo da se krecu u pravcu kretanja sunca. Zato su i išli na istok tražeci mesto gde ono izlazi. Svi osvajaci starih vremena išli su na istok. Oni sa istoka išli su ka zapadu da vide gde zalazi. Oni su i izmislili žrtvovanje ljudi prinoseci ih na lomace u zagrljaj vatre, verujuci da ce tako udovoljiti izvor toplote - sunce, da nastavi da ih obasjava i greje. Druge su bubrezi terali da grade brodove i plove rekama i morima. Da love ribe i uce da plivaju. Trece su pluca terala da žele da polete poput ptica. Cetvrte je želudac gonio da obraduju zemlju i postanu zemljoradnici, ratari, stocari i lovci. Tako je trajalo sve do pojave prvog jevrejina - Avrama, kasnije prekrštenog u Avraham, kome je mozak jasno stavio do znanja da je On najvažniji, i da iznad njega nema drugoga. Da je On iznad svih i neprikosnoveni gospodar svega što postoji. Javio mu se u snu i jasno saopštio svoje postojanje. Javio se kao misao koja zna šta treba da se radi. Javio se kao glavni centar svih ostalih bogova. I srca i pluca i bubrega i stomaka i svih ostalih koji postoje u coveku. On je nazvan Bog. U coveku, mozak. I kao što je Bog daleko iznad coveka u svemiru, tako je i mozak daleko iznad svih organa u njegovom telu. On je na vrhu. On caruje u svojim nebeskim galaktickim, neuronskim odajama. I On je jedan i jedini i osim njega nema drugoga. Zato je mnogo kasnije u Bibliji i napisano da covek ne može ostati živ ukoliko vidi svog Boga. Videti sopstveni mozak zasigurno znaci covekovu smrt. "Naravno. Mozak je predstavnik Boga na zemlji i coveku. A unutrašnji organi mesto u kojima žive ljudu unutar sebe. To bi moglo da znaci da covekovo Ja leži u njegovoj utrobi, a ne u glavi u kojoj se nalazi Bog i Njegovo znanje. Da je zato covek na neki nacin odvojen od Boga, ne samo spolja vec i iznutra. I da unutar sebe stalno vodi borbu sa Bogom, opiruci se Njegovoj vlasti, odnosno svom mozgu i pameti. Stomak se bori sa Glavom. Kako covek, bar muškarac (nevernik), ocigledno živi u svom srcu i želucu , onda se preko njega bori i dokazuje" - zakljuci Or, i nastavi da razlaže ono što je do sada procitao. "Ako je sve ovo tacno, da je zemlja isto što i naš želudac, jetra i ostalo. Da je mesec isto što i naši bubrezi. Da je sunce, isto što i naše srce, onda je savršeno jasno da iznad sunca, kao i što i iznad srca postoji naša glava i mozak u lobanji, u svemiru postoji i Glava i Mozak celog našeg sistema. Da je tamo naš Bog, van nas. Znaci, ne u pravcu ostalih planeta, kojim putem sam pošao po inerciji ranijih svemirskih letova, vec na drugu stranu, tamo iznad sunca. Svi su do sada išli u pravcu utrobe. Otišli smo prvo do meseca, znaci u pravcu bubrega, na dole. Zatim, ka Marsu, Veneri i sve do Plutona, što je put ka kraju našeg suncevog sistema ili put ka kraju našeg tela, ili ka nogama. Svi su odlazili, od srca, umesto, iznad njega, ka glavi. Put do naše suštine trebalo bi da ide suprotno. Znaci u pravcu glave, a ne nogu. Tamo bi trebalo da se ide, ukoliko neko sme da se usudi i susretene sa našim Bogom. Dobro je što sam rešio da se vratim. Inace sam išao u pogrešnom pravcu. Stvarno je smešno da svi umovi koji smišljuju svemirska istraživanja idu istim putevima i navode sve astronaute i njihove brodove da se krecu Adamovim stazama. Ka dole, ka utrobi i seksu, umesto na gore. Pa da. I cuveni Kerivimi imaju krila da bi nam pokazali pravac u kome bi trebalo da se ide. Ka gore, a ne na dole. Ali nije ni cudo. Oni koji odlucuju gde ce da se ide i ne veruju u Bibliju, zato i ne znaju gde u kom pravcu da se odleti" - ushiceno zakljuci Or. Onda zastade te se prenerazi saznanjem. "Pa ako je sve ovo tacno onda nicemu nema kraja. Cak i da fizicki pronademo Glavu naše galaksije shvatili bi da je i ona samo delic atoma neke druge i tako i nedogled. Ovo je zaista neshvatljivo. Jer sve izvire jedno iz dugog u nedogled. Znaci na ovo su mislili Kabalisti kada su rekli; 'ko ubije coveka kao da je ubio ceo jedan univerzum'. Oni su znali za sve ovo." Kada se malo primirio, vrati se citanju teksta. U meduvremenu embrion je spreman da izade iz utrobe, da se rodi. Edenski vrt, ili kako se popularno kaže, Raj, je objedinjavao sve nivoe saznanja. Tu je bio centar 'lepog' života. Tek kada se ovo shvatilo, bilo je jasno, da je potrebno da se ponovo vrati na Bibliju, i zapocne pravo, i duboko citanje. Ispostavilo se, da ono što se saznalo, ne samo da zadire u samu suštinu coveka i sve materije, i vec je i veoma opasno za psihu coveka. U Talmudu se navodi da su cetiri mudraca ušla u Pardes. Ben Azaj nije izdržao ovaj napor, te je umro. Ben Zoma je skrenuo sa pameti. Aher je odustao od vere, a jedini koji je ostao neoštecenog uma i zdravlja, bio je rabin Akiva. U ovoj reci je ne, samo, kako piše u Bibliji, zapocela sudbina 'prvog ' coveka, vec se u njoj, zapravo i nalazi odgovor o sudbini svakog pojedinacnog coveka, bez obzira kada živeo. Utvrdeno je, da radnja u Edenskom vrtu ili Raju, se svakodnevno, iz casa u cas, odvija i u nama i sve vreme nam govori o nama samima, i svim našim delovima tela. Ta prica opisuje njihove karaktere i uloge. Raj je, pored konkretnog mesta na teritoriji zemlje, koji je opisan u formi price, mogao da se pronade i u coveku. U njegovom mozgu i utrobi materice žene. Raj je, zapravo, svako mesto u koga se ulazi radi dosezanja mira i zadovoljstva. Ali, u njemu uvek važe precizna pravila, koja moraju da se poštuju. Ukoliko ne, kazna dolazi kao logicna posledica prekršenog reda koji tu vlada. Znaci, dogadaji u raju postaju glavno poprište celog našeg života. U njemu nastaju i nestaju sve naše odluke. On je sam centar naših života i mesto iz koga se usmerava naša sudbina. Adam i Hava su samo prototipi onoga što ima svaki covek u sebi. Ovog puta citalac ne posmatra Rajski vrt kao nešto što je deo price van njega, vec kao price unutar njega, u njegovoj svesti. Ono što je u prici bio Adam, posmatra kao deo sopstvene svesti, ili muški princip. Hava je deo njegovog ženskog principa ili svesti. Zmija je neko treci van njih, koja daje zamajac. U ovom slucaju, u našoj svesti, to radoznalost i želja da se saznaje. Naravo, saznanje se postiže dijalogom ovih ucesnika. Ovo su pravi razlozi zašto ljudi, kada žele da nešto smisle ili nameravaju da donesu odluku u svakodnevnom životu, imaju više misli u glavi koje vode razgovor. To je život u raju. Svaka strana iznosi svoje razloge i na kraju covek nekako donese neko rešenje. Svaka odluka je deo njegove sudbine i života. Niko drugi to ne radi za njega. Sve to radi sam. Istina, ljudi nisu svesni ovih radnji, jer vecina, sebe doživljava kao jedinstveno bice, iako je ono sastavljeno iz brojnih delova, koji se neprekidno, kao i ljudi na površini bore za vlast i nametnu celini. Ta nesvesnost sopstvenih delova, i tera ljude da od života prave utakmicu. Iako to nije naša prava istina, jer i covekova duša, poput nivoa saznanja, ima cetiri dela. Ona je, isto, što i naš Pardes ili Raj. Ima centar za akciju, ciji je raj smešten u našem vegetativnom sistemu. Centar za emotivnost, ciji je raj u našem krvotoku i unutrašnjim organima. Centar za intelekt i razumevanje, ciji je raj u našem mozgu, i najvažnije, Centar za volju, koja sve drži na okupu i obmotava celog coveka. Ona je raj i centar svih centara i smeštena je i u coveku, u našem mozgu i van njega, u našoj auri, koja je, iako nevidljiva, tesno povezana sa telom. Ovo kabalisti nazivaju deseta sfera coveka - 'Š'hina'. Ona je muško i žensko u coveku. Ona je hermafrodit u nama. Ona je istovremeno i majka, supruga i kcerka. Ona je boravište naše psihe. Tu je centar naše suštine. Š'hina je centar osecanja zadovoljstva i srece. Ona je rajski prostor preko koga se najviše utice na naša najtananija osecanja. Njene sluge su, naša cula vida, sluha, mirisa, ukusa i dodira. Ona deli sve što postoji na materijalno i duhovno. Od najprizemnijeg i najrasprostranjenijeg cula dodira, koje nas prati po celom našem telu, preko cula ukusa i još dalje do cula mirisa. Još dalje do cula sluha i cula vida, koja dosežu najdalje od tela. Preko ovih cula, koja se napajaju preko aure, dobijamo informacije, koje nas cine srecnim ili nesrecnim. Najekstremnije sluge su, culo vida i dodira. Koliko je prvo najbolji predstavnik nematerijalnog, toliko je drugo predstavnik materijalnog. Koliko je prvo daleko, toliko je drugo blizu. Ono što ih spaja je nesitost i vecita glad. Prvo ima glad za saznanjem, a drugo glad za milovanjem. Glad za Bogom i glad za seksom. Uslovno receno, glad za dobrim i glad za 'zlim'. Ali. Oci znaju da pogrešno ili nedovoljno vide, i dovedu um do pogrešnih zakljucka. On ih onda prosledi dalje, do svake celije, koje iako, znaju da nešto nije tacno, mire se sa tim i prilagodavaju. Kasnije se pojavljuju u vidu naših loših navika. Može da pogreši i sluh, i da naše uši cuju ili stalno slušaju loše i pogrešne stvari. I ako nastave da prosleduju takve negativne informacije našim celijama, one reaguju i radaju osecanja besa i uvredenosti. Tada galamimo i svadamo se. Može da pogreši i ukus, ili da ga mi sami varamo i sludujemo. To uvek pocinjemo od ustiju. Trpamo u njih sve i svašta, da bi smo utolili glad, pri tom ne pitajuci one, koje hranimo, šta im zapravo treba. Preteranom hranom zapravo pokušavamo da utolimo glad duše, neznajuci pri tom, da je njoj potrebna druga vrsta 'hrane'. Duhovnost. Koga onda zapravo hranimo? Naravno, naše tkivo i njegove gradivne celije. One tako, kada na primer, istroše vitamin B1, pošalju informaciju, da im je on potreban. Da bez njega ne mogu dalje da rade. Mozak to shvati i došapne nam, u vidu želje da jedemo recimo, pirinac. Tada obicno nesvesno kažemo. "Jede mi se pirinac". (Postoje brojne knjige koje detaljno objašnjavaju u kojim namirnicama se nalaze oni vitamini koji su nam potrebni. Zato se ovde u ovom poglavlju o Pravilima Postojanja i ne navode. Primedba redakcije sastavljaca Pravila) Ako slušamo šta nam je receno, i radimo po nalogu onih koji najbolje znaju šta im treba, znaci naših celija, to cemo i pojesti, i sve ce biti u redu. Tako nam svakodnevno, celije govore šta im treba, a šta ne. Ali, kao i kod svake dobro utvrdene tvrdave na cijoj kapiji danonocno bdiju stražari, tako i na naša tvrdava - telo, ima ulaz sa stražarem. To su naša usta, dok je naš jezik stražar, koji kontroliše ulaz u našu unutrošnjost ili provinciju. Kada hrana do njega dopre, on radi isto što i portir u nekoj važnoj ustanovi. Proverava podatke onoga koji ulazi, a zatim 'telefonom' javlja onome, kod koga taj neko ide. On jednostavno okrene brojcanik i kaže. "Gospodine Stomakovicu. Ovde na prijavnici je covek koji želi da razgovara sa vama. Ima u ruci paket na kome piše B1. Kaže da ima zakazano. Da li možete da ga primite? Gospodin Stomakovic može da odgovori sa da ili ne. Pusti ga ili nemoj. Ovo poredenje može da izgleda smešno i glupo, ali i naš jezik radi isto. Cim pocnemo da žvacemo hranu, jezik prepoznaje da li je slana, gorka, ljuta, kisela, bljutava ili slatka. Kada to utvrdi svojim 'telefonom' prenosi informacije onim celijama kod kojih ovi ukusi odlaze. One se onda spreme da ih docekaju. A šta se dešava kada ih slažemo? Kada stavimo, na primer, u caj veštacki zasladivac koji glumi ukus šecera. Želimo da stvorimo osecaj slatkog u ustima. Jezik prepozna ukus, i prevaren, pošalje informaciju pankreasu da stiže šecer, koja pocne da luci insulin. Kada zasladivac dopre do insulina, on shvati da nigde nema šecera i da je prevaren. Ali kako sada, i sam nema gde da se vrati, on ostaje da luta po telu i izaziva probleme drugim celijama kojima on ne treba. Posledica ove prevare, ukoliko se stalno ponavlja, je razdražljivost i lagano tonjenje u depresivno stanje. Isto je i sa ostalim 'varalicama', koje covek unosi u sebe. Kada jednog dana organizam ispostavi racun, uglavnom je prekasno. Naše telo ne podnosi laganje. Ali, jedino culo koje nikada ne može da pogreši, niti da bude slagano, je miris. Ono je nepogrešivo i ne može da se prevari. Ako nešto miriše lepo, onda je to i lepo. Ako smrdi, ono smrdi. Mogu ljudi da nekome kažu da su njihovi izmeti od karanfila, ali oni ce i dalje mirisati kao i svako drugo kalo. Culo mirisa je zato najduhovnije od svih naših cula, jer hrani dušu, a ne telo. Ono je glavni sudija svih cula. Preko njega se razaznaje prava i jedina istina. Psi nemaju pamet kao ljudi, ali po mirisu otkrivaju ono što traže. Po mirisu, love sve životinje. Po mirisu, znaju kada je vreme parenja. Nema foloranja kojima su skloni ljudi. Hocu, necu. I covek koji je pocinio zlocin ili je grešan luci miris, koji ga razotkriva. Nisu potrebni nikakvi materijalni dokazi ili svedoci. Miris isparava istinu. Lososi, te fantasticne ribe, najneumorniji putnici, prevaljuju hiljade i hiljade kilometara od mrestilišta do najudaljenijih mora Meksickog zaliva, da bi se po zapamcenom mirisu iz rodnog kraja, ponovo vratili, tamo gde su nastali, i tu, posle parenja, uginuli. Miris kucke jasno govori da joj je potreban pas. Miris macke da traži macora. Cak i ljudi neki put, istina figurativno, a zapravo nesvesno, kažu, da mogu da namirišu opasnost ili neprijatelja. Miris je spojen sa atmosferom i on je razotkriva. I kao što su atmosfera i vazduh koji je sacinjava nevidljivi, ali omogucuju život zemlji i sa njom su u spoju, tako i aura ili Š'hina štiti život tela. Ali, ako stalno gledamo bedu oko sebe, slušamo loše vesti, mirišemo loše mirise, kušamo lošu hranu, pijemo loša pica, i pri tom nas neko ili se sami lažemo, i tuce, kako da se osecamo, ako ne nesrecno. Ako naša aura ne funkcioniše kako treba, i stalno se probija, ona odlazi u samoprogonstvo, i cela struktura coveka je bez zaštite, obrušava se i vremenom kvari, a telo oboljeva. Kada se istroši zadnji atom volje i nade, koja se izražava recima mudraca 'sve je na dobro i bice bolje', onda covek umire. Odlazak nade u konacno progonstvo probija auru poput svemirskog broda koji izlazi iz atmosfere, i odbrambeni sistem coveka podleže 'varvarskim' upadima bakterija i virusa, koji lako i rutinski razgrade materiju. Kao što atmosfera štiti sav život na zemlji, tako i aura štiti svako telo pojedinacno. Ona je naša atmosfera. Nadalje, svaki od ovih centara sve vreme života coveka ili drugih oblika života, želi da se nametne drugima. Tako nastaje vecita borba sa samim sobom, koju neki tumace kao borbu sa životom ili sudbinom. Svi koriste svoje nezadovoljne podanike. Oni, koji nisu dobili ono što im je bilo potrebno, postaju loši i teraju coveka da se ponaša ekscentricno, što je siguran znak nekog oboljenja, a ne karakterna crta, kako tvrde ekscentrici. Ako se celije neredovno dopunjavaju i kada su sve skupa nezadovoljne, Centar za akciju pokrece osecaj gladi, potrebu za snom ili omogucuje razboljevanje... Ako se ne zadovlje zaljubljenost i strast, Centar emotivnosti namece; patnju, ljubomoru i suze. A, ako da, jedna od posledica je razmnožavanje... Centar za intelekt koristi gordost, uobraženost, oholost, sujetu, želju za moci... A centar za volju lansira apatiju, depresiju, lenjost... Svi ovi delovi žele da pobede i nametnu se svima. Kad jedan prevagne svi moraju da ga slušaju. Tako kada covek ogladni, svi drugi postaju manje važni. I pamet i smirenost i emotivnost. Glad, ukoliko se ne utoli poštenim radom, tera na akcije grabeži, krade, otimanja tudeg i konacno ubijanja. Kada pobedi zaljubljivanje svi osim nje, opet gube,i razum i spavanje i apetit, ali nastaje razmnožavanje. Kada pobedi bezbožan razum, covek ide za njegovom vojskom. Neizbežno postaje uobražen, ohol i željan moci i vlasti. Ako se svi ovi centri ne zadovolje, volja, koja ih sve objedinjuje, izbacuje neke od svojih nezadovoljnih podanika, depresiju i apatiju i sistem se ruši. To nadmetanje se obavlja svakodnevno u coveku. Isto kao što se u zajednici ljudi, pojedinci bore za svoje ciljeve, ne obaziruci se za potrebe drugih. Prava je onda veština, da se svi ucesnici u nama prepoznaju, i dobiju onoliko koliko im pripada. Ni manje ni više. Zato, kada covek treba da donese neku odluku, ima unutar svesti dijalog njegove muške strane, ženske, njegove zmijolike strane ili falusa-nagona i na kraju Boga koji sve prati iz Aure, preko svog najvaznijeg agenta mirisa. Rezultat tih dijaloga je, da uradi što želi njegov Adam, ili njegova Hava, njegova zmija ili Bog. Postoji ih ponovo cetiri. Slušanje Adama je isto što i slušanje samo svog razuma, koji cesto koristi ne proverena znanja. Solomon je rekao: 'Uzdaj se u Gospoda svim srcem svojim, a na svoj razum se ne oslanjaj'. Ovo odgovara prvom najprostijem nivu, Pšat. Pouzdano je dokazano da ovo ne donosi željene rezultate. Slušanje Have je slušanje srca i pokoravanje svojim emocijama bez logike. O ovome Solomon kaže: 'Ko se uzda u srce svoje bezuman je'. 'Srce koje kuje zle misli, noge brzo trce na zlo' i 'Srce covekovo izmišlja sebi put, ali Gospod upravlja korake njegove'. Ovo je drugi nivo Remez. Pouzdano je dokazano da ni on ne donosi željene rezultate. Slušanje zmije je pokoravanje svojim strastima i željama. Solomon kaže: 'Ko ljubi veselje bice siromah; ko ljubi vino i ulje, nece se obogatiti'. Ali i da se cuva od kurvi, jer pored njih spada covek na komad hleba". To je treci nivo Druš, za koga je takode dokazano da ne donosi željene rezultate. Dok je slušanje Boga kombinacija svega ovoga i još nešto više. Kombinacija razuma, emotivnosti, strasti i Božijih istina datih u Tori. To je Sod ili tajna. U zagradi je pisalo; (o ovome je snimljen film koji se nalazi na disku). Or nastavi da cita ne obaziruci se na primedbu u zagradi. Ovo znaci da put ka mudrosti, podrazumeva da mozak svojoj logici, razumu i znanju, doda emocije i postane Emotivna pamet. Da srce svojoj emotivnosti doda logiku i razum, i postane Inteligentna emotivnost, a duša, koja putuje našim venama nošena krvlju, objedini sve u pojam Mudrosti duše, koja zna da opstanak života omogucuju, lepi prizori oko nas, koji nam produžavaju život, dobre vesti koje nam goje kosti, lepi mirisi koji nam procišcuju dušu, dobra hrana i umereno pice koje napaja naše telo i puno ljubavi prema Božijim zapovestima, jer one donose dug život, dobre godine i trajan mir. I da je najvece zadovoljstvo koje je covek može da postigne, objedinjavanje svih. Ono rada osecanje koje nastaje onda, kada se uradi ono što se i naumilo. Ono, što se zacrtalo svojim planovima. Nema veceg zadovoljstva u životu, od ostvarenja naumljenog. Ukoliko je ono u skladu sa našim culima i sve ih zadovoljava, i Božijim zakonima i sve ih ispunjava, onda je najvece moguce zadovoljstvo. Iznad njega nema nicega. To je konacni cilj, do koga, coveka, koji traži srecu, može da dovede mudrost, koja od obilja informacija i zadovoljstva uglavnom zacuti i navuce na usne zagonetni osmeh. Ali, tu nastaje paradoks znanja. Što ga je više, sve manje izlazi iz ustiju. Mudrost postaje nema poput zemlje, stene, kamena, biljaka i životinja i veoma je škrta na recima, šumovima ili kricima, ali zato samouvereno deluje u tišini. Jer, ko cuva usta, svoja cuva dušu svoju, a mudar, samo sebi je mudar. Na ovom nivou ona izgleda kao nešto što je van coveka ili kako bi rekli Grci, objektivnost. Tekst se nastavljao: Kao što je Adam bio u fizickom prostoru Raja u Aziji, tako i sada onaj koji ulazi u taj prostor cini to u svojoj glavi. Umesto rajskog vrta u kome ima svega, mora da shvati, da je njegova bašta, sopstveni mozak. Ovo je prva ili gornja, neuro vizura. Drvo pred kojim stoji Adam ili sada onaj koji želi da sazna, je deo mozga koji se zove Talamus i on spaja kicmenu moždinu sa mozgom. (Ovaj deo je i dobio ime po hebrejskoj reci Talmud, što znaci ucenje ili centar za ucenje.) Tamo gde on stoji u svojoj glavi, stajao je i Adam i Hava u realnosti, pre nego što su ubrali zabranjeni plod, i postali izgnanici iz Raja. U realnosti, progonstvo je bio izlazak coveka iz sebe samoga i oslanjanje na svoj fizicki rad. Adam je izbacen iz duhovnog sveta i vracen u materijalni, iz koga je i želeo da pobegne, odlazeci u raj duhovnosti. To je put, kojim su nastavili bauljaju mnogi ljudi, njegovi potomci, sve do današnjih vremena. Bilo je i onih koji su sve vreme žalili za Rajem i duhovnim životom, i svim silama pokušavali da se u njega vrate, uprkos teškocama koje su sada postojale. Jer povratak u naš duhovni svet ili Raj, sprecavala su sada dva Keruvima koje je naš Bog postavio, da, sa, kako je u Bibliji napisano, plamenim macevima, sprecavaju povratak coveka u Eden i dolazak do Drveta Života, te uberu plodove besmrtnosti. Naravno, te plodove niko ne sme da dira. Adamu su bili zabranjeni u pocetku, kao i oni sa drveta saznanja dobra i zla. Jer plodovi sa Drveta Života, namenjeni su samo onima, cije je srce nevino, koji ne lažu, koji ne psuju, hule i skrnave Boga i cije ruke nisu zaprljane ovozemaljskim podvalama, a takvih gotovo i da nema, osim odojcadi. Ovu gorucu kapiju još niko nije prošao neoštecen, odnosno neopržen. Mnogi su poludeli, a neki i umrli od uzbudenja kada su u svojim glavama do nje došli. Najviše dokle su neki uspeli, bilo je dolazak pred kapiju Raja ili do gore pomentog užarenog generatora, gde su ih docekali plameni macevi 'strašnih' Keruvima, za koje malo ko zna ko su. A oni su zapravo dva nevina bica, koja imaju decija lica. Niko drugi do deca. Nikakve vanzemaljske ili izmišljene nepostojece spodobe koje su tu samo radi potrebe price. Naime, u starom Vavilonu dete se nazivalo 'ravja'. Sa predlogom, kao, koji se kaže 'ke', nastao je izraz 'keravja', što znaci ‘kao deca’. Kada se ovo prebaci u množinu dobija se rec Keruvim. Tako je nastao pojam andela koji se upotrebljava za malu decu, i pri tom misli na nešto nevino i cisto od greha. Ovoj na ulazu u Raj, Keruvimima, pridodata su i krila, ne da bi se izmislila cudna bica, vec kao simbol rastenja, uzdizanja od ovozemaljskih potreba i letenja u život u zagrljaj odrastanja. Uspinjanje ka Bogu. Tako su deca ostavljena na ulazu Raja, da bi sprecila povratak u njega i dolazak do Drveta Života. I zaista, pored dece, tišina, toliko potrebna za ucenje, postaje veoma bucna. Ona usmeravaju pažnju uvek na svakodnevni život i probleme, ali i zadovoljstava koji on nosi. Gledano ocima druge donje materijale-vizure (koja se spominje kasnije u tekstu), na još dubljem nivou tumacnja Biblije, Drvo Života nije ništa drugo, do utroba žene, u kojoj posle oplodenja raste novi život. Tu i postoji izvor vecnog radanja i života. Tu je to drvo. Drugim recima, deca su ta koja sprecavaju i onemogucuju preteranu, usamljenost i uranjanje u duboka razmišljanja, ali neobuzdanu i neodgovornu seksualanost ljudi. Ona su ta, koja teraju na akciju i odgovornost. Svaki snošaj, pored lepote koju nosi, stvara i potencijalnu odgovornost, ukoliko seme padne na plodno tle i zacne nov život. Onaj ko ih ima, narocito dok su mala, nema previše seksa. Deca ga sprecavaju. Sve vreme provodi namirujuci njihove potrebe. To znaju svi koji imaju malu decu, a narocito male stanove. Ona sprecavaju pristup Drvetu Života, i onom u našoj glavi, i onom u telu žene. Hvatale su svoje korenje i puštale žile na tlu ljudi koji su ih lakomisleno i u pocetku, naivno iskrivili i zloupotrebli ne bi li samo sebi doneli korist. Koji su svojom glupošcu dozvolili da se najbolje rodno žito i najkvalitenije ovce zamene smrtnim kukoljem i crkotinama. Da postanu kao što je pisao Prorok Isaija:’…Da grešna naroda! naroda ogrezla u bezakonju! Semena zlikovackog, sinova pokvarenih. Ostaviše Gospoda !…’ Novac i sticanje bogatstva, je od sredstva postao cilj života, koji se ne koristi za poboljšanje služenja Bogu, vec radi vladanja drugima. Da se ljudi kinje, maltretiraju i kažnjavaju. Da se radi sve suprotno od onoga što se Torom nalaže. Da se drsko ponaša, da se ljudi omalovažavaju, da gordost postane zanimanje, a uobraženost hobi. Od najbolje filozofije života oni su Judaizam pretvorili u najgoru. Sve dobro, izokrenuli naglavacke. Izmenili su i svoj izgled i ponašanje. Prestali da uce Toru i po njoj se ponašaju i žive. Prihvatili tude zakone koje su donosili prolazni ljudi na zemlji i njih poštovali. Radili što i drugi narodi. Živeli po nekom nejasnom kodeksu ponašanja i cak u tome skorojevicki prednjacili, ne bili se nekom dodvorili. Odmetnuli su se poput razbojnika od svojih pravih korena i ucenja. Zaparložili u mocvarama sopstvenog beznada i besmisla koji je verni pratilac ljudi bez vere. Ljudi, ogranicenih umova kojima je znanje, nešto za popodne i kafanska tema. Koji ništa ne znaju, osim da se neprekidno takmice, gaze i medusobno grizu poput gladnih hijena, ne bili postali bogati, mocni i važni. Od života koji treba da se proživi mirno i u spokoju, napravili su utakmicu u kojoj se svi takmice i bore. U život su preslikali zakone divljih zveri. I to sve, samo da bi sebe uzdigli. Bili su to ljudi u cijim žilama je tekla genetika graditelja Vavilonske kule. Onih koji su stotinjak godina posle Potopa poceli sebi, a ne Bogu, da podižu spomenik i hram. Šta su to toliko uspeli, da bi sebe uzdizali spiralnim stepenicama zigurata gradevine? Koja je to toliko velika zasluga ljudi, da bi sebi ostavili spomenik? Šta su to uradili, da bi se putem spomenika pamtili? Ništa! Zato nisu ni uspeli. Ta kula i zigurat nikada nije bio završen, iako ga ljudi i dalje širom sveta uporno grade. Bili su to ljudi potomci onih Jevreja, koji su pravili tele od zlata i nameravali da ga obožavaju. Zlato im je postalo 'bog'. Dolar je postao 'bog'. Vremenom se ispred imena svih takvih 'uspešnih 'ljudi javljao jevrejski prefiks i recenice. 'Sve su to Jevrejska masla. Oni su za sve krivi'. Umesto da budu homonimi za dobro, pošteno, uljudno i umno, postali su sinonimi za zlo, korupciju, mito i grabež. Nažalost, zbog takvog ponašanja, drugi ljudi i narodi, proširili su svoju mržnju na sve Jevreje, cak i na one, koji zaista to ne zaslužuju, koji su verno služili Bogu. Ta mržnja ili kako se kaže antisemitizam, nažalost, uglavnom je i dolazila od odmetnutih Jevreja, koji su prešli u druge vere, frustrirani svojim licnim neuspesima. Tužno je znati da su predvodnici antisemitizma bili prebegli Jevreji, poput neuspelog rabina Brimana Justusa iz devetnaestog veka. Ovakvi odmetnici su i bili najpouzdaniji izvori informisanja Inkvizicije, koja je onda sprovodila svoj krvav pir. Kaže se da je jednom Fridrih Veliki jednom tražio od svog Luteranskog pastora da mu pruži vidljiv dokaz o postojanju Boga. Pastor mu je jednostavno odgovorio: Jevreji. Jer kada je jedan narod uspeo da tokom svog postojanja preživi progonstva, porobljavanja, pokolje, proterivanja, mucenja, Inkviziju, pogrome i logore smrtu, onda je to siguran znak da o njima Neko vodi racuna. I da je to cudo. Egipcani su ih porobljavali, Palestinci klali, Vavilonci proterali, Rimljani raspršili, kasapili i gonili od jedne do druge evropske zemlje. Ali cudo nad cudima, Jevreji su još tu. U jednoj pesmi iz Agade o Pesahu se i kaže:..'.Ne podiže se jedan sam da nas pogubi, nego se u svakom pokolenju podižu na nas da nas pogube, ali Sveti, Blagosloven On, izbavlja nas iz ruku njihovih'. Tako da ukoliko Jevrejin želi da vidi pravo cudo dovoljno je da se pogleda u ogledalo. Jer jedno od najvecih cudesa je da posle cetiri hiljade godina, postoji takvo bice kao što je Jevrejin. U istoriji nema apsolutno ni jedne teorije koja ovo može da objasni na prirodan nacin. Osim da i pored svega što se desilo Bog o njima vodi racuna jer kako je On sam rekao: "Vi ste moji svedoci". Ceh su ipak, placali svi i dobri i loši. Jevreji su bili proganjani, muceni i ubijani. Paljene su njihove knjige, i ljudi koji su ih pre uništavanja naucili i znali napamet. U tom istorijskom požaru odlazili su i 'dosadni' svedoci postojanja Boga. Bez njih istorija je mogla da se napiše, ne kako se zaista desila, vec kako je neko od mocnih 'Vavilonaca' želeo da bude. Ali su ocigledno samo Božijom promisli mnogi i ostajali i uspeli da sacuvaju svoje naslede i ogromno znanje. * * * * Ti pedantni i precizni ljudi koji su tokom svoje i svetske istorije naucili da sve što postoji može da se analizira na cetiri nivoa, kojima su dali sledeca hebrejska imena: 'PŠAT', 'REMEZ', 'DRUŠ' i 'SOD'. Or prinese cašu ustima, pogleda je i nasmeši se, te joj rece; "Stvarno si mi gazda". Otpi gutalj vode te nastavi da cita. U uputstvima je pisalo upozorenje: Sada nastupa materija koja je teža za razumevanje. Potrebno je dosta pažnje i živaca pri citanju. PŠAT. Što znaci, opšti jednostavni nivo. Ovo je prikazano kao istinita prica o životu ljudi iz prastarih vremena nepismenosti ili predbiblijskih i vremena pismenosti ili Biblijskih, odnosno doba Knjige. Veoma je važno da se shvati da svi ljudi tog pešcanog doba, o kojima ne piše u Bibliji, vec u drugim, cesto apokrifnim spisima, nisu imali potrebe da lažu. Bili su ono što su bili. Ako su bili dobri, to je bio deo njihove naravi bez pristisaka spolja. Ako ne, isto tako. Slicno je bilo i kasnije u Bibliji. Upravo zato je Ona i istinita, jer su u njoj napisane sve stvari i dogadaji koje su ljudi radili. Nije ništa ulepšavano. Da je trebalo da bude literarno delo, sigurno bi bila napisana bez brojnih gadosti. Ali, da je tako uradeno, ne bi nosila u sebi istinu prošlosti. Ona je samo verno, kao i svako istinito i ozbiljno delo, prenosila i beležila šta i kako rade ljudi. Kakvi su. I na šta su sve spremni. Prenosila je istinu coveka. Ako su bili loši i to je bilo bez spoljnih uticaja. Ljudi su bili ono što su bili. Nisu imali potrebe kao u kasnijim vremenima da lažu, niti se icega stide, jer nisu imali ni pred kim da se stide. Tek kasnije kada se pojavio Adam i zapoceo Biblijsku pricu ona je pocela da dobija druge oblike.(Ona sada nije predmet rasprave, primedba redakcije sastavljaca Pravila Postojanja). Ovaj nivo je gola fabula tipa; 'Nekada davno živeo jedan covek koji je imao tri sina. Jedan je bio...'Ovaj nivo se dostiže, recimo, prilikom prvog kruga citanja Biblije. Sve deluje kao vešto složena prica. Nivo mita se dugo zadržao tokom istorije, i vremenom je sa novim naucnim saznanjima sve više gubio znacaj. Ljudi su se smejali, ako ne na glas, ono u sebi, kada bi im neko, u vec odmaklom razvoju civilizacije, ponudio price iz Biblije. Sve manje im se verovalo. Da je covek napravljen od zemlje, da je žena nastala od covekovog rebra, da zmija govori i slicno. Zaista im je delovalo suludo da u tako nešto, u eri nauke uopšte poveruju, kada se sve ovo vec naucno znalo. I kako nastaje covek i žena, i zasigurno je dokazano da zmije ne govore. Sve im je izgledalo kao zbir bajki za decu. A onda je grupa naucnika sledeci metodologiju kabalista, pokušavajuci da raskrinka recenice, koje su u Bibliji napisane, upala u drugi nivo koji se zove. REMEZ, ili mig. Nagoveštaj necega ispod nivoa price. To je uradeno pažljivom analizom jezika. Shvaceno je, da sve što je napisano u Bibliji, narocito reci, koje su upotrebljavane, zapravo, veoma cesto gubile svoje pravo znacenje i da nisu pravilno protumacene. Krivci su uvek bili pogrešni prevodi originalnog teksta kao i proizvoljna tumacenja nazovi strucnjaka. Mnogi i danas recimo pogubno misle, da su Jevreji bukvalno sprovodili zakon koji glasi oko za oko, zub za zub... Da su varvarski, ljudima kopali oci ili vadili zube, lomili ruke i noge, ne bili kaznili one koji su i druge povredili ili trajno oštetili vid, vilice ili udove. Ništa od toga nije tacno. Glupost i još nešto! A i kome bi koristilo. Zar bi normalni ljudi, doslovno primenjivali takav zakon, koji bi imao ishod, da od nekih nesrecnika koji su ostali bez oka ili drugih delova tela, pretvore skoro ceo narod u jednooke, bez zuba, ruku ili nogu. Oni koji su mislili da Jevrejski zakon na to misli, zaista nisu ciste svesti. Oko za oko, znacilo je da kazna treba da bude jednaka prekršaju. Mera za meru. Ne da se nekom vadi oko, vec da pocinilac nadoknadi štetu koju je prouzrokovao i isplati oštecenom u novcu. Zato što mu je smanjio radne sposobnosti, te ce slabije moci da radi i privreduje. Zbog ružnijeg izgleda. Zbog fizickog bola. Troškova lecenja. Zato što ce i njegova porodica da trpi i slicno. Oko se izjednacavalo sa bilo kojim drugim orudem za rad. Isto je i sa zubima, rukama, nogama ili bilo cim na coveku. Jer covekove alatke i jesu njegove oci, uši, zubi, ruke... i ako su one trajno oštecene, covek postaje neravnopravan sa ostalim, te zato mora da mu se nadoknadi gubitak i šteta. Mnogi su bili, ne malo iznenadeni, kada su prevedene i objavljene knjige o autenticnim jevrejskim ucenjima o svim ovim pitanjima. Shvaceno je i da u Bibliji nigde izricito ne piše, niti da to, svi Jevreji tvrde, da je Adam bio prvi covek na zemlji, kako su uglavnom mislili neupuceni i oni odrasli sa pamecu dece koji su sve shvatali kao pricu, pri tom ne poznajuci metodologiju kojom je pisana Biblija. Da on nije napravljen bukvalno od zemlje, u obliku skulputure, pa onda dahom oživljen, vec od materije koje ima u zemlji i u njegovoj gradi. Da svet nije stvoren za šest dana, koji traju svaki naših 24 sata, vec mnogo više. Cak i da je svemir u kome se nalazi zemlja, star više od 15 milijardi godina, kako su do tada tvrdili samo naucnici. Malo ko je znao, da je sve ovo, još u dvaneastom veku prošle ere, dokazao rabin Isak iz Aka, ucenik nadaleko poznatog jevrejskog reformatora i lekara Rambama-Majmonida, koji je za razliku od svog ucitelja pošao putem Kabale i uranjanja u dublje tajne napisanih reci. On je izracunao da je svet star 15.340.500.000 godina. Kako? Jednostavno! Pažljivo je citao i tumacio reci Biblije. Kako je to uradio? Shvatio je da se godine ne mogu meriti po ljudskim godinama, vec Božanskim. Sam Bog je u Bibliji rekao da Njegov dan traje kao hiljadu godina na zemlji. Rabin Isak je lako izracunao da Božanska godina, koja ima kao i naša 365,5 dana, traje 365 250 zemljskih. Ako se tome dodaju mnogi jevrejski klasicni izvori, a pre svega knjiga 'Sefer ha-Temuna' kojom se iznosi mišljenje, da Adam nije bio prvo ljudsko bice na zemlji, onda stvar postaje jasnija. U toj knizi se govori o 974 generacije pre njega, koje su živele u rasponu od sedam subotnjih ciklusa, svaki u trajanju od šest hiljada godina. Znaci, ukupno 42.000 godina. Sada, kada se 42.000 godina, pomnoži sa dužinom trajanja Božije godine, dobija se cifra od 15.340.500.000 godina. Ovo, koliko je tada bilo poznato, je tvrdila i nauka. Znaci tu nije bilo nikakvih neslaganja. Jedino, što je važno bilo u to vreme, što su i skepticni naucnici javno priznali da su se olako odrekli Biblije, jer joj, kako su priznali najveci autoriteti fizike i hemije, nisu davali naucni znacaj, pri tom ne znajuci da rec Tora i znaci Nauka. DRUŠ je treci nivo citanja - objašnjenje, istraživanje još dubljeg nivoa teksta. On je zapravo nastavak prethodnog, s tim, što se ovde, vec bolje povezuje ono što se saznalo u svom pravom svetlu. Vec se duboko zaronilo. Najbolji primer je, kada analizirano znacenje iskaza, da je Adam napravljen od zemlje. Šta to znaci? Prvo je analiziran hemijski sastav zemlje, a zatim sastav kostiju i druge covekove grade. Utvrdeno je, da su osnovni sastojci, bar površine zemlje; Kalcijum, Magnezijum, Kalcijum-oksid i Silicijum -dioksid, dok je kod ljudi u gradi njihovih kostiju pronadeno da su one u osnovi od iste materije kao i zemlja, od Kalcijuma, Magnezijuma, Natrijuma i Fosfora. Znaci, isti hemijski elementi. U Bibliji nigde ne piše kako je to uradeno. Vec da je covek nastao ili bolje receno podignut iz zemlje. Ništa logicnije nije ni moglo da se kaže. Odakle, ako ne iz zemlje, jer na njoj postoji. Kako? To je drugo pitanje, koje je raspaljivalo maštu ljudi. "A od cega bi i mogao da bude" - rece naglas Or te nastavi da analizira sam za sebe. "Covek nastaje, živi i umire na zemlji. On i zemlja su jedno te isto. Svi hemijski elementi koji njega grade su iz zemlje. Udiše vazduh iz atmosfere i tako hrani organizam kiseonikom, koji je na zemlji. Jede plodove zemlje i pije vodu, kojima hrani i napaja svoju materiju, svoje celije, koji su takode na zemlji. Sve što radi uzima iz zemlje i sve njoj vraca. Na hemijskom nivou gledano, nema nikakve razlike izmedu coveka, i svega što postoji i zemlje. Prema tome, odakle je covek i mogao da nastane i bude napravljen, ako ne od zemlje. Ona je inace, hermeticki zatvorena i zašticena od ostalih sila svemira. Kao staklena bašta. I sve na njoj i oko nje nema gde da ode. Sve je povezano, i jedno daje drugo. I kao što je covek živ, tako je i zemlja živa. Kao što se covek krece, i ona se krece. Kao što covek ima pamet, i misli tako, i ona radi isto. Kao što covek voli, i ona voli. Kao što covek daje, i ona daje. Travu za ispašu životinja, seme za ishranu ljudi i ptica. Hranu za ribe. Kada daje, onda i njoj treba dati. Vracamo joj rodno seme, prinosimo žrtve, a kada se naši telesni životi ugase i sami u nju odlazimo. Vracamo se tamo odakle smo i došli. Od nas ponovo nicu biljke i trava. Njima se hrane životinje, a živi ljudi njima. I tako stalno u krug. Zemlja je živ, svestan i inteligentan organizam. Da nije tako, ništa i ne bi bilo živo. Ona nam daje život, jer je i sama živa. Naucnici tvrde, da samo živo, može da daje živo, i pri tom nisu shvatili, da je zemlja živa, a ne, kako neki misle, okrugla kamena gromada koja lebdi u svemiru. Zemlja je zapravo velika oplodena jajna celija u kojoj buja život u povoju. Naša planata je ta koja nam omogucuje da postojimo. Ona sa nama prica preko naše materije, koja je i njena materija. Kao što majka tepa svom još nerodenom detetu dok raste u utrobi. Mi smo to dete. Zemlja nas uci preko svojih slugu i suseda. Sunca, meseca, drugih planeta, vazduha, reka, planina i udolina, kiša, mora, biljaka i životinja. Sve na njoj i oko nje postoji, da bi mi shvatili ko smo, zašto smo, i kako sve funkcioniše u univerzumu. U školi, nastavnik prvo iznese teoriju, a zatim pokaže ucenicima i konkretan predmet. Prvo, objasni kako, radi radio, a onda i kako izgleda u zbilji. Za razliku od škole, nama su odmah, bez teorije dati gotovi proizvodi. Zemlja, tlo, mora, biljke, životinje... Sve što je trebalo da uradimo, je da ih razumemo i shvatimo. I zašto su tu, i odakle su tu, i najvažnije, ko ih je sve napravio. Ko je postavio i zemlju i mesec i sunce i sve zvezde, koje su tu, ocigledno, samo sa jedinim ciljem. Da mi shvatimo. Ako neko zaista ozbiljno pogleda sve te stvari koje nas okružuju i shvati fantasticnu preciznost po kojima one funkcionišu, nikada mu ne bi palo na pamet da pomisli da je sve to proizvod slucajnosti. Cak i da je tako, onda bi morali da prihvate, da i covek sve radi slucajno i da nikada ne misli šta radi, vec sve cini nasumice i po potrebi. Svima je ipak poznato, da to nije slucaj. Neverujuci naucnici nisu sebi postavili ni najlogicnije pitanje. Kako to da covek sve radi sa namerom i smislom, kada sve oko njega funkcioniše bez smisla i po zakonima slucajnosti? Covek je, hteli to da priznaju ili ne, kopija zemlje, njen model ili odraz u malom. Minijatura zemlje" - zakljuci Or, te nastavi da cita. Kako se išto dalje, shvatilo se da zemlja treba da se hemijski analizira kao i covekova grada, pre nego što se odbaci 'prica' da je covek nastao, potekao ili napravljen od zemlje. Uskoro ni u to niko više nije sumljao. trebalo je samo da se bolje shvate reci u Bibliji, i podvrgnu dubljem izucavanju. SOD ili Tajna je cetvrti nivo. On je zapravo bio poslednji do koga je smelo da se ide, jer dalje, je nastajala oblast u kojoj više ne postoje reci i pojmovi, osim nejasnih slika koje prolecu kroz svest, poput oblaka na nebu, nošenih vetrom. Smenjuju se velikom brzinom i uglavnom su nevezane. Pokušaj da se one shvate bio je ravan samouništenju psihe i siguran put u ludnicu. To su vec bile teritorije Boga, odnosno Njegovih zamisli i namera, ali koje su za coveka, ma kako bio nadaren, uglavnom neuhvatljive. Bila je to oblast u kojoj se nalaze informacije, koje tek treba da se ostvare. Tu je bilo sedište poznavanja buducnosti i mesto odakle se crpe informacije, koje su po pravilu u transu, velikom strahu i slabosti tela, prenosili pravi i priznati proroci. Do ovoga mesta došli su i naucnici spuštajuci se do atomskih struktura materije. Tu su nailazili, kao i kabalisti, na nepremostivu prepreku. Nedostatak postojecih i razgovetnih reci za ono što su otkrili. Morali su da stalno izmišljaju nove, a zatim se bore da i druge ljude privole da ih prihvate. Tako su nastali takozvani naucni jezici, poznati samo onima koji se njima bave. Svaka nauka imala je svoj, i za obicne ljude, nerazgovetan jezik. U stvari, bavili su se izmišljanjem pojmova i reci, a ne kako su mislili novim saznanjima. Ona su inace, ništa drugo, nego krštenje postojeceg, koje je tu oduvek bilo, samo što je do tada, bilo sakriveno od ociju i mozga. Sva otkrica su tu oduvek. Od vremena kada je sve i nastalo. I magnetizam i elektricitet i telekomunikacija i bežicni prenos. Jednom recju, sve. Cekalo se samo da covek svojim mislima to i shvati, a zatim svojim rukama i pretvori u tobože, novu realnost. Shvatilo se, da saznanje nastaje tek onda, kada nešto dobije svoje ime. Pre toga, njega nema. Ništa, što nema svoje ime, ni ne postoji. Zato se i kaže, da Bog stvara recima. Tek shvacena rec, znaci da nešto postoji. Pre toga nema nicega, osim reci - 'ništa', a i ona je prepuna svega i svacega i nastaje kada dobije ime ili rec. "To sam bar shvatio još na pocetku" - priseti se Or. Shvaceno je, da je Biblija znacila da je saznanje o svetu i coveku nastalo onog trenutka kada su nastale reci koje i drugi ljudi razumeju. Kako je bilo pre imenovanja pojmova, niko ne može da zna, osim onih 974 generacija koje su nestale bez traga. One i nisu znale da govore, niti se medusobno sporazumevaju recima, osim kricima i neartikulisanim glasovima. Istina postoji samo onda, kada se iskaže, recima ili još bolje delima. Na kraju su naucnici dolazili za njih, pogubnog saznanja, da suština materije uopšte, nije materija, vec nešto nematerijalno, koje su krstili kao svetlosne talase fotone i slicno. Zadnji naziv do koga su došli, su kvarkovi. Dalje se nije moglo. Ovo su bile najsitnije cestice ili ne - cestice, svejedno, do kojih se došlo. Onda je nastao problem, da oni koji su najviše zagovarali materijalizam, sami sebi su sekli grane na kojima su sedeli. Dolazili su samo do informacija, koje su bar materijalno neuhvatljive, i mogu da se shvate samo mislima, brojevima i apstraktnim pojmovima izraženim recima ili u pisanoj formi. Znaci, sve se ponovo vratilo tamo, odakle i je i pocelo. Na reci i brojeve. Samo najludi naucnici išli su i dalje i upadali u jame praznina u svojim glavama. Oni, koji su se iz njih izvukli neoštecenog uma, objasnili su drugima, da je to svet toliko providan i neobjašnjiv, da iako ga covek i vidi u svom mozgu i saznanju, nije u stanju i da ga prikaže, jer sve reci koje bi upotrebio imale su neka druga svoja znacenja na površini, tako da nije bilo moguce, da se išta jasno objasni. Bilo je poput slika u snovima. Nešto slicno, šarama u klikerima od stakla, koje su uglavnom teške za opisivanje. Tu je bilo sedište onoga što su Grci nazvali aksiomima, koji se prihvataju bez objašnjenja. Sedišta emotivnosti i cula, koja ne podležu logici i objašnjenima, vec se jednostavno osecaju. Bila je to oblast koju su nesvesno tokom istorije, jedino do kraja koristili umetnici i zato ostali nejasni svom okruženju. Naucnici još nisu ni znali da su zapravo ulazili u tajne komandne odaje svog uma u kojima je sve zapisano njihovim genetskim lancem, i gde je sve bilo moguce. Nisu primetili da cak, i kada su izucavali spoljašnji svet to su cinili unutar, a ne van sebe. Ulazili su zapravo u mozak ili generator energije, koja daje život. A on, kao i svaki generator, koji daje, može i da ga uzme, ukoliko mu se isuviše približi. To je teritorija izrazite užarenosti, na prvi pogled neprimetnih, i prividno slabih, a u stvari, veoma jakih struja. I samo mali nepromišljeni korak bliže tom ognju, doveo bi do sagorevanja sopstvene svesti. Jevreji su ovo znali vec hiljadama godina. Proroci su i pokušali da objasne recima svoje vizije. Ali, jedino što su mogli, je da koriste reci, koje svi razumeju. Cak i to nije pomoglo, jer je izgledalo još nejasnije. Tako su nastali opisi bica koja imaju cetiri lica, ili utvare, koje lete sa tockovima na nogama, ognjeni macevi i noge od gvožda ili kako se ranije govorilo od medi, knjige, koje lete i slicno. Rabini koji su doprili dovde, ubrzo su zabranili obicnim ljudima da se bave ovim saznanjima. Ben Sira je govorio; 'Ne tragaj za onim što ti je neshvatljivo. Ne istražuj ono što je za tebe skriveno. Posmatraj ono što ti je dozvoljeno i ne bavi se pojavama tajanstvenim'. Problem je što naucnici za ovo nisu znali. Oni su sledili svoju naivnu znatiželju, bez straha od posledica novih saznanja. Zaboravljali su da je ponekad lepše biti u zabludi, nego u obimnom znanju, za koje je Solomon rekao da je prevelik teret za coveka; 'Gde je mnogo mudrosti, mnogo je i briga. I ko umnožava znanje, umnožava muku'. Svakim novim otkricem oduševljavali su se, i najboljima su dodeljivane Nobelove nagrade, da bi mnogi, posle silaska sa trona slave, daleko od ociju pozornice, skrenuli s pameti i tako platili cenu ulaska u zabranjene odaje svog uma. Ipak, oni su pomerali plafon covekovih saznanja, koji se lagano sa svakom novim otkricem podizao kao nebu. Onda je, malo pomalo, pocelo da se ide i dalje, uprkos zabranama. Prvo što je moralo da se utvrdi, bilo je, gde leži svest coveka, ili njegova prva i poslednja informacija i šta je ona. Jedina metodologija koja je mogla da se primeni, bila je ona, koju su upotrebljavali kabalisti pri tumacenju Biblije. Ovoga puta, na put u sopstveni mozak, odvažili su se najhrabriji psihijatri. Or zastade. Ovo je zaista veoma teško da se shvati, pomisli, ali znatiželjno nastavi da cita. Bilo je potrebno da se sva cetiri nivoa saznanja objedine. Zato su uzeta prva slova, kojima zapocinju cetiri nivoa saznanja, i dobio se akronim PARDES. P od reci Pšat, R od reci Remez, D od reci Druš i S od reci Sod. Onda su se iznanadili kada se dobila ova rec, koja je u svetskim recnicima postala Paradajs, Paradizo ili Raj. A on se jedino spominjao u Bibliji. Vremenom je postao sinonim za lep život. Znaci, 22 "Ne? Nije. Samo se od toga može da se poludi. Granica se pomera. Traženjem svih uzroka i posledica odlazi se daleko od teme" - cu misao, koja nastavi. "To je slicno igranju šaha. Dobar igrac zna unapred i do dvadeset poteza koje ce da povuce, ali poznaje i sve kombinacije protivnika i uvek se njima prilagodava. To je pamet u igri. Prethodno mora da nauci sve te poteze. Kasnije ih samo sprovodi. Da. Potrebno je i da ima dobro pamcenje. Bez njega znanje mu ništa ne vredi. Profesionalni šahista je slican onome koji je izabrao pravila i zakone iz Biblije. Amater sam smišlja poteze dok igra i uglavnom improvizuje. On nema ni teoretske šanse sa profesionalcem. Cim zapocnu partiju odmah se zna ko je ko. Ko gubi, a ko pobeduje". "Da" - rece samom sebi. "Šah, iako izgleda da je dosadan, ustvari je slican životnoj igri. USPEH ima jednostavan recept: - Ucenje pravila i zakonitosti življenja. - Pamcenje naucenog. - Sprovodenje istog u tišini, bez reci. Izvan ovoga nema nicega drugog, kao i u životu. Sve zavisi da li neko uopšte hoce da igra i živi, po pravilima ili ne". Pravila, ponovi Or na glas. Nastavi da misli. Drugo nije ni radio. Uostalom u svemirskom brodu samo je to i mogao. Zato je u njega i ušao kada je polazio. Da bi mirno u tišini svemira mogao o svemu da razmisli i nauci što više o svemu. Okrete se ka kompjuteru i pozva fajl vezan za Pravila. Pojavi se tekst. PRAVILA POSTOJANJA UVOD Pitanje: Kada i kako su nastala pravila koja vec hiljadama godina usmeravaju i održavaju ljudski rod? Odgovor: Zvanicno prihvacen stav usledio je pocetkom novog milenijuma na kraju dvadesetog veka, posle revolucionarnih otkrica na polju dešifrovanja najpopularnije i izdavanije knjige na svetu, Biblije, i sveopšteg prihvatanja njenog sadržaja. Naucnici su otkrili da ova knjiga nije samo zbir raznih prica, i dogodovština ljudi starih vremena, vec zapravo suptilno napisano uputstvo za život, prikazano u formi mita. Nešto slicno, kao kada se na tržište lansira novi proizvod sa jasnim instrukcijama, koje treba da se slede, da bi sprava ispravno radila. Do tih vremena, kada je i nauka zvanicno prihvatila Bibliju, jedino Jevrejski mudraci i drugi ljudi odani Bogu su to znali. Uvek su se cudili da i ostali to ne primecuju. Iza price ili kako neki više vole da kažu mita, na površini, naucnici su i zvanicno prihvatili ono što su rabini oduvek tvrdili. Da postoje još tri sloja. Znaci, moglo je ukupno da se pojme i saznaju cetiri nivoa nekog dogadaja, ili cetiri vrste razloga, i uzroka za donošenje pravila ili zakona, i isto toliko, ako ne i više posledica. Kasnije je usledila prava revolucija u produbljivanju nivoa ispod cetvrtog i ona još traje. Tim opasnim putem krenuli su pre svih sumnjicavi i uvek skepticni ljudi - naucnici, ali su neki zbog dubina u koje su se spuštali, u njima i ostajali, te završavali u ludnicama. Donet je i zakon da ovim niko ne sme da se bavi. Naravno, zabranjeno je svojom magnetnom snagom privlacilo pažnju i bilo izazov za neke, da se krišom bave ovim ucenjima. Ulaženje u sva cetiri sloja, prvi su zapoceli jevrejski mistici, još pre više hiljada godina. Istorija ih je nazvala Kabalistima. O njima su tokom vremena, ispredane fantasticne price i podizan zid tajanstvenosti, koji su uglavnom želeli da preskoce mladi avanturisti, ne-Jevreji i da ukoliko nešto, površno saznaju, iz druge ruke, preko cesto pogrešnih prevoda, sa tim poluznanjima koketiraju sa masama i pozivaju se na 'misterioznu' kabalu, a da pri tom pojma nemaju o cemu se tu radi. U realnosti, nikakve tajanstvenosti, osim opasnosti po um, tu nema. Cak se zasigurno može reci, da je prvi savremeniji covek, koga bi tako mogli da nazovemo, niko drugi, do Mojsije. On je primio Toru-Ucenje, na Sinaju, direktno od Boga. A na hebrejskom primiti, se kaže titkabel, od cega je izvedena rec kabala, što znaci primanje znanja i zakona. Znaci, pravila postojanja i uputstvo za življenje. Ono što je kabaliste ucinilo poznatim, je njihov nacin razmišljanja i ulaženje u dubine datih zakona. Spuštanje do nivoa slova u recima zakona i pretvaranje slova u brojeve. Ovo brojcano jednacenje reci inace, zove se gematrija ili izopsefija. Zatim, njihovo tumacenje na osnovu istih brojcanih vrednosti sa drugim recima. Tako su formulisane mnoge mudrosti koje leže u, na prvi pogled, razlicitim recima. Kabalisti su zapravo slicni matematicarima, jer koriste najapstraktniju od svih egzaktnih nauka. Matematiku. Kako svako slovo u hebrejskom jeziku ima svoj broj, rec je onda, ne samo zbir slova vec i brojeva. Recenice su složenije kombinacije reci, odnosno brojeva. Tako da bez obzira koje reci se upotrebljavaju, ukoliko imaju istu brojcanu vrednost, one su, po kabalistima iste, i znacenje im je indenticno. Jedan od primera, su reci vino i tajna, naravno na hebrejskom, ‘jain’ i ‘sod’, koje sasvim ocigledno, na prvi pogled su potpuno razlicite. Medutim, obe ove reci imaju istu brojcanu vrednost - 70. Matematicki gledano, 70 je jednako 70. Ako se ova konstatacija prebaci u formu recenice, dobija se sledeci iskaz. 'Kada ude vino izade tajna'. Drugim recima, ako neko želi da sazna šta zaista neko misli trebalo bi da mu da vino koje ce mu razvezati jezik. Cela mudrodrost bila je u analiziranju brojcane vrednosti slova i njihovog uparivanja. Kada se ovako radi dobijaju se zaista više nego interesantna saznanja, koja uvek razumnog istraživaca, zadivljuju. Ako se ovo zna onda i najveci skeptici koji još misle da je Tora delo ljudi, nemaju gde, nego da se dobro zamisle nad svojim mišljenjem. Jedino što može da se zakljuci je, da toliko složen sistem reci povezanih u recenice, koje na prvi pogled, samo opisuju dogadaje i živote ljudi, koji su davno živeli, ali, koji su i precizni matematicki proracuni, nije mogao da smisli covek, bez obzira koliko genijalan bio. Na veliko razocarenje nekih verskih fanatika i ateista, istu brojcanu vrednost ima i jedno od Božijih imena i rec priroda. Tako da bar kod kabalista, nema velike razdvojenosti izmedu pojmova prirode i Boga, vec da su oni samo rec u reci. Kabalisti su tako sekcirali reci i sticali saznanja, pravih i konacnih razloga zašto su zakoni uopšte i doneti i predati ljudima. Što se dublje u njih ulazilo oni su izgledali neverovatniji i cudesniji, a ljudi koji ih saznaju, slicili su cudacima i misticima. Naravno, tako je i izgledalo na površini, jer ova ucenja se sticu na nacin koji je najmudriji pre Mojsija predložio. U tišini, bez zapitkivanja. Posmatranjem, pracenjem i proucavanjem, svega što je zapisano u Knjizi, bez izostavljanja i najmanjeg detalja, bez obzira da li izgledao bitan ili ne. Proucavali su znacenja reci. Koliko puta se pojavljuju u tekstu. Koje su poruke tih reci. Znali su, da su one, sve tu s razlogom, bio on njima poznat ili ne. Onda su sve to povezivali sa svetom oko sebe i pažljivo sklapali mozaik istine života. Saznavali istine, koje su imale svoju unutrašnju logiku, ma kako cudno ona izgledala. - Neplacanje poreza donosi na svet glad od suše. - Kuga dolazi na svet zbog nedela, za koja po Tori sledi smrtna kazna, a nisu predata sudu. - Mac dolazi na svet zbog odugovlacenja presude i iskrivljavanja zakona, i zbog onih koji poducavaju Toru protivno propisima. - Opake zveri dolaze na svet zbog onih koji služe idolima, zbog otkrivanja golotinje, i zbog prolivanja krvi... Kada je u odredeno vreme godine, pocelo listanje drveca primetili su na krošnjama zelenu boju, koja je znacila i pocetak života prirode. Zelena je tako postala simbol svakog pocetka života. Cak se i deci neki put kaže; Još si ti zelen sinko'. Ali ona je postala simbol i svih drugih pocetaka. Slicno je i sa ostalim bojama, koje su primecivali. Ako se ovakvom ucenju, doda precizan i do tancina isplaniran svaki trenutak života i spoljašnji izgled kabalista i ostalih jevrejskih mudraca, dobija se jasnija slika o 'tajanstvenosti' tih ljudi. Iza dugih brada, crne odore i šešira bili su ljudi prepuni svetlosti, mudrosti, dobrote, milosti i ljubavi. Nažalost, njihov mracan spoljašnji izgled, plašio je obicne ljude u zemljama u kojima su živeli, koji su od njih zazirali, izbegavali ih, a vremenom poceli da mrze, proganjaju, muce i ubijaju. Smetalo im je što ne razumeju njihov jezik. Ni zašto se tako oblace, ni zašto puno znaju, niti zašto puno imaju, i šta uopšte rade u njihovim državama. Medutim, onim ljudima koji nisu bili obicni, koji su vladali u tim zemljama i nešto znali o njima, najviše je smetalo što su, ne samo kabalisti, vec i drugi jevreji, bili jedini živi svedoci dogadaja od pocetka merenja vremena. Znali su da ovi ljudi filigranski precizno, i uporno od jedne do druge generacije, sa oca na sina, hiljadama godina, zapisuju i prenose, sve izvorne, a ne iz druge ruke informacije, iz prošlosti u sadašnjost i dalje u buducnost. Bili su poput neprekinute niti koja je pocela da se odmotava od Adama pa nadalje. Za njih, istorija nije bila nešto što se dogada spolja. Bio je to njihov rodoslov i porodicno stablo koje se ne prekida. Oni su bili istorija. Znali su ko im je predak unazad sve do Adama. To je zaista teško da se shvati i deluje kao fantazija, ali koja to nije. Evo i dokaza koji zaista u najkracim crtama izgleda ovako: Dogadaji: Sekularne godine p.n.e Stvaranje sveta, Adama i Have 3760 Potop 2105 Razdvajanje naroda posle izgradnje Vavilonske kule 1765 Obrezivanje Avrahama 1743 Pripremanje Isaka za žrtvovanje 1777 Josef postao vice kralj u Egiptu 1532 Jakov sa porodicom otišao u Egipat 1523 Zapoceto robstvo u Egiptu 1429 Mojsije video goruci žbun 1314 Napuštanje Egipta - Pesah 1313 Dobijanje zakona na Sinaju 1313 Mojsijeva smrt 1273 Prelazak Jordana i ulazak u Kanan 1273 Završetak podele zemlje 1258 Jošuina smrt 1245 Pocetak vladavine Sudija 1228 Pocetak vladavine Debore 1107 Pocetak vladavine Gideona 1067 Pocetak vladavine Samsona 951 Pocetak vladavine Samjuela 890 Saul postavljen za kralja 879 David postao kralj Israela u Jerusalimu 869 Solomon postao kralj 837 Završena izgradnja Prvog Hrama 826 Isaija poceo sa proricanjem 619 Jeremija poceo sa proricanjem 463 Razoren Prvi Hram 423 Jezekiljeva prorocanstva o buducem Hramu 410 Odlazak Estere na dvor Asvira (Kserksa) 362 Mordehaj proglasio slavljenje praznika Purim 355 Izgraden Drugi Hram 349 Povratak iz Vavilonskog ropstva pod Ezrom 348 Ponova izgradnja zidina Jerusalima 335 Susret Šimona HaCadika sa Aleksandrom Makedonskim 313 Prvi prevod Tore na Grcki jezik 246 Vladavina Jude Makabija 139 Proglašenje Hanuke za praznik 138 Rimljani osvajaju Judeju 61 Herod I poceo rekonstrukciju Drugog Hrama 19 Sekularne godine n.e. Razaranje Drugog Hrama 69 Zabranjeno propovedanje Jevrejske vere 134 Juda Knez završio sredivanje Mišne 189 Vreme Talmuda od 219 do 475 Arapi osvojili Izreal 637 Uništavanje Jevrjskih zajednica Prvim krstaškim pohodom 1096 Krstaši osvajaju Jerusalim 1099 Prva (zabeležena) javna kletva i ubijanje Jevreja 1144 Napad na Jevrejske zajednice Drugim krstaškim pohodom 1147 Dozvoljen povratak Jevreja u Jerusalim 1187 Masakriranje Jevreja u Engleskoj -Treci krstaški Pohod 1190 Masakriranje Jevreja u Francuskoj 1236 Masivno spaljivanje Talmuda u Parizu 1242 Jerusalim anektirali Egipcani i Turci 1244 Pocetak torture Inkvizicije 1252 Jevreji proterani iz Engleske 1290 Jevreji proterani iz Francuske 1306 Jevreje masakrirali Pastorakovi krstaši 1320 Armlederove bande masakrirale Jevreje u Nemackoj 1336 Vreme velike Crne smrti(kuge) u Evropi 1349 Jevreji masakrirani u Španiji 1391 Konacno proterivanje Jevreja iz Francuske 1394 Kod Viner Gezere u Austriji masakriranje Jevreja 1421 Ustanovljenje inkvizicije u Španiji 1481 Jevreji isterani iz Španije i Sicilije 1492 Jevreji isterani iz Portugalije 1496 Otomanska imperija osvojila zemlju Izrael 1516 Masivno spaljivanje Jevrejskih knjiga u Rimu 1553 Šmielnickinove trupe masakrirale Jevreje 1648 Naseljavanje prvih Jevreja u Nju Jorku 1654 Ubijanje Jevreja prilikom Ruskih i Švedskih pohoda u Poljsku 1655 Dozvoljen povratak Jevreja u Englesku 1656 Hejdmekove bande masakrirale Jevreje 1734 - 1768 Naseljavanje Jevreja u Rusiji 1791 Širenje Anti-Jevrejskih nemira širom Nemacke 1819 Pocetak regrutacije Jevrejskih mladica u vojsku Rusije 1827 Napuštanje Rusije zbog proganjanja 1881 Ubijeno puno Jevreja u zvanicnim Ruskim pogromima 1905 Preko pola miliona Jevreja ucestvovalo u I Svetskom ratu 1914 U Ruskoj revoluciji ubijeno preko 60.000 Jevreja 1918 Pocetak pogroma u Nemackoj 1938 Pocetak genocidnog istrebljenja Jevreja 1939 Za vreme II svetskog rata ubijeno 6.000.000 Jevreja 1945 Lista je znatno duža i nastavlja se i dalje, ali i ovo jedovoljno. O svim navedenim dogadajima i datumima postoje i tacni dani i meseci, kada se šta dešavalo i koji su bili akteri. Sve je pažljivo pisano i pamceno. Jevreji su bili, kao što su i danas, živi svedoci svega što se desilo od kada ljudi postoje, kao svesna i pismena bica. Pored njih laganje je bilo nemoguce. Ovakve hronike vremena pretopljene u ljudsko pamcenje su smetale i bile trn u oku. Ali i još nešto. Novac. Bogatstvo koje se tokom istorije strpljivo i sedimentno taložilo bez rasipanja. Sa jednog na drugo koleno. Primenjivanjem Tore, Jevreji su postali strpljivi, skromni, pošteni, vredni i štedljivi. Od kada je rabin Jodaj 600 godina pre novog racunanja vremena izmislio špar kasu, još više. Tako su paralelno sa prenošenjem istorijskog pamcenja i drugih pravila života, prenošena ucenja i veštine sticanja i raspolaganja imovinom. A recept je bio jednostavan. Cetvrta Božija zapovest. Sve što je trebalo da se uradi je da se ona primenjuje u životu. 'Šest dana u nedelji radi, a sedmog dana, na Šabat, se odmaraj'. Pri tom, koristi u praksi sve steceno znanje. Bez improvizacija i neproverenih sistema. Skovane su i kratke izreke kao podsetnici; Voli rad, a mrzi na gospodstvo; Ko koristi posude od stakla i nosi lanena odela osiromašice; Glad ne prolazi kroz vrata zanatlije; Ko ne dodaje, taj oduzima; Kada se uci i radi zaboravlja se na greh; Puno slugu puno krade; Dan je kratak, posla je mnogo, radnici su lenji, a domacin ipak požuruje; Nije tvoje da završiš posao, ali nisi slobodan ni da ga se odrekneš; Jutarnje spavanje, vino u podne, detinji razgovor i sedenje na skupovima neucenih ljudi izbacuju coveka iz sveta; oko bogatsva postavi deset ograda; trecinu uloži u zemlju, trecinu u robu, a trecinu drži u ruci; Utroj imovinu. Trecinu u žitu, trecinu u maslinama i trecinu u lozi; Bogat je onaj koji se raduje svom udelu; Budi skroman jer poslednja covekova nada su crvi; Postavljen je i temelj poslovnog morala; Ne sme da se meša vinski kom sa vinom; Prilikom prodaje ne smeju da se timare goveda niti ulepšavaju. Ne smeju da se naduvavaju iznutrice niti meso potapa u vodu da bi bilo teže; Nemoj da plata najamnika kod tebe prenoci vec ga plati istog dana; Ne zakidaj jadnoga i bednoga najamnika; Ne pocinji da se pogadaš dok nemaš novac u džepu; Brzo, ako kupuješ zemlju, polagano ako uzimaš ženu. Ne bacaj oko svoje na robu ako nemaš kod sebe novaca; I sve to i još mnogo više samo zbog jednog jedinog cilja. Ispunjenja svih zapovesti Tore. Ne, kao drugi narodi, da bi se biološki održali kao vrsta, i obogatili samo radi bogatstva, vec da bi mogli da ispune Božije zakone i sprovode u život sva uputstva, koja su za njega data Torom. Da sva dela budu radi imena neba. Ne da bi se vladalo drugima, vec da bi se vladalo sobom. I najvažnije, da ostvare misiju koju im je Bog namenio kada ih je izabrao za svoj narod. Da ispune krajnju svrhu postojanja coveka i svega ostalog i prošire na sve ljude u svetu istinu, ljubav, mir, pravdu i dobro. Da prenose Božije prisustvo kroz život, tako da svi postanu svesni Njegove prisutnosti. Da budu, kako im je Bog rekao prilikom izlaska iz Egipta 'carstvo sveštenicko i narod svet'. Da svakodnevno popravljaju sopstveno ponašanje pre nego pocnu da ispravljaju druge. Da budu ucitelji i videlo drugim narodima. Da se ponašaju na nacin koji izaziva divljenje i poštovanje. Te da svi upru prst na Jevreje kada ih vide ili sretnu i kažu; 'ovo su zaista ljudi Božiji'. A da bi se ovo teško breme 'božijih ljudi' nosilo na ledima bilo je potrebno zaista dosta novaca, koji nije padao sa neba, nego se sticao mukotrpnim i strpljivim radom na zemlji i tokom života. Jevrejski Zakon tako nalaže, da se Bogu, a ne coveku, prinosi ili namenjuje samo najbolje, a i od najboljeg uvek postoji još bolje. Ova, naizgled obicna zapovest je zapravo postala zamajac celokupnog razvoja civilizacije. Ona je pokrenula i vrti tocak neprekidnog usavršavanja svega što ljudi naprave. Ali, ne zbog sebe, vec zbog Boga kome se prinosi. Bogu sve najbolje. Najbolja stoka na oltaru. Da bi bila takva, potrebni su najbolji pašnjaci. Da bi oni bili takvi potrebno je njihovo kvalitetno održavanje. Da bi se to postiglo potrebno je da se radi i pazi na njih. Da bi se Bogu prineli najbolji plodovi zemlje takode je potrebno puno znoja. Održavanje vocnjaka, obradivanje zemlje za dobijanje žita, i prava nauka spojena sa celogodišnjim trudom da bi se održavao vinograd i proizvodilo vino, koje ce zajedno sa hlebom biti prineto na oltar. Narodi u okruženju Jevreja nisu nikada mogli da shvate, kako to da neko svoje najbolje, ne koristi za sebe, vec namenjuje Nekome, koga oni ne vide. Nisu shvatali da i oni isto rade kada seju pšenicu. Da se najbolja zrna svake jeseni i proleca bacaju na izorane brazde, ne bi li i sledece godine dobili bericetan rod. Ako se zemlji da najbolje, ona ce tako i da uzvrati. Ako je to namenjeno Bogu, vratice se još više. Jer sejanje, ako se dobro pogleda, izgleda kao uzaludno trošenje semena, cim se ostavlja na milost i nemilost zemlje. Kako je moguce da se najbolja ovca, jare, tele ili junac zakolje i jednostavno spali na oltaru, umesto da se pojede. Nisu shvatali da je ovo isto što i sejanje semena pšenice, samo da se radi sa životinjama. Davanje, da bi se dobilo. Nisu mogli da razumeju da prinošenje Bogu, je i stalni podsetnik da se ide napred i ne greši. Da svaki greh košta novaca. Da samo ispunjavanje zapovesti o žrtvovanju godišnje košta hiljade i hiljade ovaca, teladi i druge stoke. Tako je u vreme Solomona jedan dan njegove vladavine koštao narod, ni manje ni više: 30 kora belog brašna; 60 kora drugog brašna; 10 volova ugljenih i 20 sa paše; 100 ovaca plus jeleni, srne, divokoze i jestive ptice. Znaci godišnje je bilo potrebno samo za kralja 36.500 ovaca, preko hiljadu volova i druge stoke. A ovo je sve morao neko da proizvede. Za održavanje Hrama potrebno je bilo najkvalitetnije maslinovo ulje i to u ogromnom kolicinama. Znaci trebalo je raditi u maslinjacima. Za pravljenje mirisa -Ketoreta bile su potrebne tone i tone cimeta, šafrana, tamjana i drugih sastojaka. I ovo je trebalo da se stvori. I na vrh svega, slicno, sve raditi u svojim kucama. Nositi najbolja, ali skromna odela, jesti najbolju hranu, piti najkvalitenija vina. Ne zbog sebe, vec da bi bili dostojni pred Bogom i drugim ljudima. Jer kakvi bi to bili Božiji sveštenci koji su gladni, bosi, iscepani i beskucnici. Kakav bi primer davali drugim narodima da su razvratni, neodgovorni, i aljkavi. Da ne drže rec i skloni su prevarama, lažima, kradi i ubistvima. Da jedu životinje koje se hrane sopstvenim kalom. Da su nepismeni i lenji. Svi bi morali da pitaju; 'Ako su Jevreji Božiji narod, kakav je tek onda On? Koji im je uzor'. Motiv, razlog i cilj postojanja i življenja bio je da se služi Bogu, a ne sebi. Da se bude Božiji rob, što covek hteo ili ne da prizna i jeste. Sluga je svemu što postoji oko njega. Ako je žedan, ne dolazi voda kod njega, vec on ide na vodu. Ako je gladan ne dolazi hrana njemu, vec je on traži. Ne prilazi caša našim ustima, vec je mi prinosimo. Ne peru se sudovi sami, vec ih mi peremo. Jela se ne spremaju sama, vec mi to radimo. A kada neko stalno opslužuje drugog onda je on sluga. Svi i sve su nam gospodari. Mi sve opslužujemo. Cak se i sopstvenim cipelama klanjamo dok zavezujemo pertle. Zemlji koju okopavamo. Stoki koju namirujemo. Tanjiru nad koji se naginjemo dok jedemo. Viljuškama i kašikama koje prinosimo ustima. Savijamo svoje glave kada ulazimo u automobile. Deci, koja onako mala komanduju našim životima. Koliko tek njih namirujemo. Jasno je da smo robovi. A ako je to tako, a jeste, Jevreji su izabrali da radije budu sluge i robovi Boga, nego coveka. Da služe svom Bogu, a ne drugim ljudima ili njihovim izmišljenim bogovima. Zato je potrebno da se strpljivo radi, ne rasipa, bude milosrdan i širi po svetu Božije znanje, a Njegovo ime velica. Jer dobro ime nadvisuje sve što postoji. Tako je i bilo i još je u familijama koje su imale jaku veru i uspele da se tokom istorije ne iskvare i ne podlegnu obmanama svakodnevice. Ali, uz glavni put nalazi se i blato. I kao što posle cedenja vina ostaje komina, pleva posle žrvenja, korov i ckalj na neobradivanoj njivi, i trulež u napuštenom vocnjaku, tako su i iza najboljih ideja postojale blatnjave, kominaste, korovne i ckaljne. Avimeleh car Gerara u kome su rodeni Avrahamovi sinovi Išmael sa robinjom Hagarom inace, jednom od faronovih cerki i Isak sa Sarom, je u snu saznao da je Avrahamu Sara sestra kojom je bio oženjen. Ovim saznanjem je sprecio greh da se sa njom oženi. Njegov unuk Jakov je na putu za Haran zastao na jednom proplanku i tu stavio pod glavu, umesto jastuka, kamen, te usnio poznati san o lestvama koje stoje na zemlji dok svojim vrhovima nestaju u nebu. Po njima su se kretali andeli, nagore pa nadole. Tada se uplašio i prozvao to mesto Bet-El, govorivši da su tu Božija vrata ili Nebeska kapija. Kasnije je upravo na tom mestu izgraden zemaljski, a iznad, nebeski Jerusalim. Snovi njegovog jedaneastog sina Josefa, postali su svetski poznati, a njemu predskazali visoka dostignuca u licnom životu i pored brojnih teškoca koje je imao u mladosti. Rabini su analizirajuci njegove snove zakljucili da je za ispunjenje nekog sna potrebno do 22 godine. Ali da bi san i postao java potrebno da se najmanje dva puta za redom sanjaju slicni snovi. Or poce da zeva. "Da li te ovo uopšte, interesuje, Or?"- upita ga nežno misao. "Naravno!" – zacudi se Or pitanjem. "Vidim da zevaš. Zato te pitam. Iako je to dobro, jer zevanje, ili kako bi rekli Grci, ‘hasma’, predstavlja prvu fazu oživljavanja vitalnih, organskih potencijala u coveku". "Ne! Samo ti nastavi" "Dobro, ali samo ukratko. Josef je kao sedamnaestogodišnjak dva puta sanjao, na prvi pogled razlicite snove, ali su oni imali isto znacenje. U prvom, da je sa bracom vezivao snoplje u polju te se njegov snop uspravio i uzdigao dok su njihovi snopovi išli oko njegovog i klanjali mu se. U drugom da mu se klanjaju sunce, mesec i jedanaest zvezda. Oba je ispricao ocu i svojoj braci koja su ga zbog toga omrzla, a nešto kasnije prodala za 20 srebrnjaka jednom karavanu Išmaelaca koji su ga odveli u Egipat. A oni su ga dalje prodali Faraonovom dvoraninu Petefriju, kod koga je bio sluga. Ubzo je svojim radom, vrednocom i poštenjem zavredio da postane upravnik celokupne imovine svog gazde. Tu je ostao deset godina, a onda kada je odbio da spava sa gazdinom dokolnom ženom, ona ga je iz osvete, optužila kod muža da je pokušao da je siluje, pa je završio u tamnici. Tu je proveo naredne tri godine i procuo se da dobro tumaci snove, što je u to vreme bio znak posebne nadarenosti. Smatralo se da su takvi ljudi u dosluhu sa onostranim i da bogovi preko njih ljudima saopštavaju buducnost. U meduvremenu u zatvor su dospela dva visoka zvanicnika sa dvora Faraona, kojima je Josef protumacio i njihove snove. Jednom je san predvidao smrtnu kaznu, a drugom pomilovanje i povratak na dvor. Tako je i bilo. Kada je konacno i Faraon sanjao svoje poznate snove, prvi o sedam debelih i sedam mršavih krava, i drugi o sedam klasova velikih i malih, niko od svih gatara i Egipatskih mudraca nije znao da ih protumaci, osim Josefa. Tumacenje mu je donelo ni manje ni više mesto vice kralja. U savremenim državama to je položaj predsednika vlade. Tada je nastupilo ono što je sanjao faron. Dodoše sedam rodnih godina, a za njima gladne. Druge godine gladnih, u Misiru ili Egiptu pojavili su se Jakovljevi sinovi ne bi li kupili žito. Nešto kasnije doveli su i svog oca Jakova-Izraela. Od trenutka kada je Josef sanjao svoje snove proteklo je znaci 22 godine. Kada je prodat u Egipat imao je 17 godina. Kod Petefrija je proveo deset, plus tri u zatvoru, plus sedam plodnih godina i dve gladne. Znaci ukupno 22 godine, pre nego su sva njegova braca i otac došli da se njemu poklone i traže pomoc. I Solomonu se Bog javio nocu u snu, u Gavaonu, i pitao ga šta da mu da. Solomon je zatražio srce razumno, da bi mogao da sudi svom narodu i razaznaje šta je dobro, a šta loše. I Bog mu je udovoljio, rekavši: "Kad to tražiš, evo dajem ti srce razumno, da takvoga kakav si ti pre nije bilo, niti ce posle tebe nastati takav kakav si ti. A s vrh toga dajem ti što nisi tražio, i blago i slavu, da takvoga kakav ceš biti, nece biti medu carevima sveg veka tvojega." Slicno Josefu prošao je i cuveni Prorok Danijel –koga je starešina dvora Vavilonskog cara Navuhadenecara, prekrstio u Beltesacar (Baltazar) I ovaj car je poput faraona bio poznat po svojim cudnovatim snovima, koje mu je vešto protumacio Danijel i za nagradu postavljen da upravlja svim imanjem u Vavilonu, i bude gospodar nad svim poglavarima i svim mudracima Vavilona. Pre odlaska Jevreja u Vavilonsko ropstvo 423 godine pre ove ere, Navuhadenecar je u snu saznao od svog boga Marduka, da bi trebalo da krene u ratne pohode i osvoji Jerusalim, što je on i uradio. San je pretvoren u javu, a Prvi Jerusalimski Hram je razoren i spaljen. A pedesetak godina kasnije Persijski car Kir je jedan svoj san protumacio kao direktno naredenje od Boga, ne samo da dozvoli ranije zarobljenim Jevrejima da se vrate u Izrael, vec i da obnove Hram, poznat kao Drugi. Cak je i sam sufinasirao izgradnju. To je onda i uradeno na celu sa rabinima Ezrom i Nehmanijom. I ovde je san pretvoren u javu. U drevnim vremenima san je toliko ozbiljno shvacan da je bio osnovni zamajac i može se reci pisar, istorije. Tako je i Persijski kralj Ašavir, poznat kao Kserks, u snu dobio nalog da krene u pohode osvajanja zapadnih zemalja sa ciljem da osvoji drevnu Heladu-Grcku. U ‘Ilijadi’se kaže kako je Helenski bog, Zeus, poslao u san vrhovnom vojskovodi Agamemnonu, ‘boga sna’-Hipnosa, da mu saopšti da povede rat protiv Trojanaca. Cak je cuveni rimski vojskovoda Skipion meditirao u hramu boga Jupitera molici ga da mu u snu saopšti koje ratne pohode da vodi. "Rekla si da ce biti ukratko"- pobuni se Or. "U pravu si. Ali ono što sam htela da ti kažem je da možeš da vidiš i bez ociju i to veoma važne stvari. Jedino bi trebalo da ih pravilno shvatiš i protumaciš. Jer san, koji se ne procita, isto je, kao kada bi od nekoga dobio pismo, ne otvorio ga i tako nikada ne saznao šta u njemu piše. Znaj samo, da svi snovi slede usta. To je i bila tajna uspeha Josefa kod faraona i Danijela kod Nevuhadenacera. Rekli su im ono što su vladari i hteli da cuju. Onako kako se snovi tumace, tako se i ostvaruju. Ako se svaki san protumaci na dobro, tako ce i biti, ukoliko, na loše i to ce tako biti. Zato, pazi šta, kako i kome govoriš o svojim snovima. Znaj, samo da su uvek bolji loši snovi, od dobrih. Jer kod lošeg sna dovoljna je briga, koja nastaje zbog njega, pa se onda covek pazi, a kod dobrog sna, dovoljna je i radost zbog njega. Ipak, dobri ljudi, retko, gotovo, nikada ne sanjaju dobre snove, kao što ni loši ljudi nikada, ne sanjaju loše snove. Tako putem sopstvenih snova možeš da saznaš kakav si covek. Dobar ili loš. Sopstveni snovi ti to govore. Ne zaboravi da i u snu otvorenih ociju ponekad proteknu decenije pre nego se uspe u naumljenom. Važno je biti strpljiv i docekati da se svi snovi ostvare. Nažalost, kada se to desi, ne retko se shvati, da oni nisu bili vredni ocekivanja. Napori koji se ulažu na ostvarenje sna slicni su provalniku, koji koristi sve svoje znanje ne bi li otvorio sef komplikovane šifre. I kada u tome konacno uspe i otvori vrata, razocarano primeti, da se u sefu ne nalazi ono što je tražio, i da je za džabe razbijao pamet trudeci se da otkrije šifru, kojom se on otvara. Isto tako me i cuješ. Za mene ti nisu potrebne uši" - objasni misao. "Opet sam upao u filozofiju" - pomisli Or. "Ne. To je realnost, koju sve više prepoznaješ i shvataš da ona lici na fantaziju, iako to nije. Nema vece fantazije od realnosti. Ona je zapravo neverovatno zanimljiva, složena i cudesna. Pored nje zaista, nema potrebe da se fantazira i išta izmišlja, što mnogi ljudi, nažalost, svakodnevno rade. Od silnih laži, samoobmana i prekomernih polu-informacija, istina se teško otkriva. A kada se u tome nekako i uspe, ona izgleda kao fantazija. Ta istina onda zna da zaboli više od iluzije laži. Uostalom, seti se stare price" - nastavi misao. "Koje price?" - zacudi se. "One o Mojsiju i mudrijem od njega" - cu smireni glas. "Nje se ne secam" - ustvrdi Or. "Ja cu te podsetiti. Bilo je to u vreme dok je Mojsije tražio mudrost, pre nego što je postao poznat. Jednom je upitao svog Boga, da li je on najpametniji i najmudriji covek na svetu. Bog mu odgovori da nije, vec da ima jedan covek, još pametniji od njega. Rece mu i gde je on. Mojsije ga je tražio po svim gradovima, selima i zaseocima, ne uspevši da ga pronade. Kada je vec poceo da gubi nadu, u jednom malom selu okruženom mocvarama, nabasa na skromno obucnog dedicu. Toliko skromnog, da je gotovo bio neprimetan za okolinu. Bio je sitne, ali žilave grade. Na sebi je imao staru togu koja mu je dopirala do zemlje. Preko ramena je visila, dotrajala, platnena, poluprazna torba. Oko tankog struka opasao je kajš u koga je zadenuo tobolac, iz koga je virela drška šila. Hodao je to gotovo bešumno poput macke, koja obazrivo pazi gde staje. Mojsije ga upita da li je on najmudriji na svetu, a ovaj nevoljno i skromno potvrdi klimanjem glave. "Da" - škrto rece, i nastavi da hoda. "Mogu li da idem sa tobom neko vreme, da bi me naucio mudrosti? - upita Mojsije. "Ne! Nemam vremena za tebe" - ljubazno odgovori starac. Mojsije nastavi da navaljuje i preklinje, željan da spozna puteve mudrosti. Starac se smilova uz jedan uslov. "Možeš da ideš sa mnom i ucis, ali da me ništa ne pitaš. Jedno pitanje i rastajemo se. Je li jasno!" - objasni starac. "Zašto? - upita Mojsije. "Eto! Vidiš, kakav si. Vec pitaš. Nismo ni pošli, a ti si u startu, prekršio uslov koji sam ti postavio" - objasni starac. Trenutak kasnije promrmlja. "Ako tražiš odgovore od mene, onda ih sam, neceš naci. Bice to moji, a ne, tvoji odgovori. Oslanjaceš se na moje oci i mozak, a ne na svoj. Postaceš zavistan od mene, umesto da se oslanjaš na sebe. Moraš sve sam da shvatiš, bez da ti iko išta objašnjava. Plus, ako stalno pitaš i znatiželjan si da saznaš sav svet oko sebe, možda te njegov Stvoritelj pozove na nebo, i da ti tamo, sve, na tanane objasni. Eto zašto" - doda. Mojsije ucuta. Ipak, još nije bi spreman za takav randevu. Nedugo zatim, dodoše do obale mora na kojoj su se nalazili brojni camci izvadeni iz vode. Starac im pride, izvadi šilo, i na koritu jednog od njih napravi omalu rupu, koju izmaza muljem. Zadovoljno se nasmeši, vrati šilo u tobolac i krenu dalje. Mojsije se zacudi te ne izdrža da ne upita. "Šta to radiš? Zašto si probušio camac?" Starac ga podseti. "Jesmo li se dogovorili, da me ništa ne pitaš?" Mojsije postiden, klimnu glavom. Sledeceg dana naidoše na jedno selo. Robustan decak crne kovrdžave kose, mlatarajuci štapom, im potrca u susret i nasrnu na starca. On se lagano, poput savitljive vrbe izvi, i neprimetno, poput daška vetra, ga okrznu. Decak izgubi ravnotežu, te svom silinom, uz jauk tresnu o tlo, udari glavom o razbacano oštro kamenje na pesku, te na mestu umre. Mojsije se uzbudi. "Šta li uradi covece! Zašto ubi dete?" Starac ga tužno pogleda, odmahujuci glavom. Mojsije se seti uslova, te snuždene glave, nastavi da ide sa mudrijim od njega. Par dana kasnije na domaku drugog sela, videše na proplanku staru, oronulu kucicu u kojoj su živeli brat i sestra, bez roditelja. Deca nisu bila starija od 10 godina i sve što su imala bila je ta trošna koliba. Kada su odmakala u obližnje šipražje, tražeci nešto za jelo, starac uze jednu metalnu šipku, i poce da im razvaljuje stracaru, koja se vec posle par udaraca pretvorila u ruševine. Zatim se okrete i nastavi dalje bez reci. Spolja gledano, izgledalo je, kao da je sve bilo samo od sebe. Da je ona rupa na camcu nastala usled istrulelosti. Decak poginuo, nesrecnim slucajem, jer se sam spotakao o kamen i udario glavom o drugi, a kuca se sama od sebe, od vremešnosti, srušila. "Stani malo!" - uzviknu Mojsije. "Ne moram više da ucim od tebe. Dovoljno sam video" - rece iznervirano. Starac ga pronicljivo pogleda u oci i smireno upita. "Šta si video?" "Video sam kakav si covek i kakva zlodela radiš" - doda uzbuden Mojsije. "Nisi ti video ništa. Osim onoga, što si hteo da vidiš. Ja nisam ništa loše uradio" - objasni starac. "Kako? A zašto si probušio onaj camac i coveku naneo štetu?" - upita Mojsije. "Štetu?" - zacudi se starac. "Da. Kako ce sada da lovi ribe?" - nastavi Mojsije. "Slušaj. Vidim ja, da ti nije mesto uz mene. Imaš suviše pitanja, a dogovorili smo se, da ništa ne pitaš. Mudrost je još daleko od tebe. Ona traži da se deluje, a ne prica i shvata. Ona je sprovodenje znanja, a ne njegovo sticanje. Ona je saputnik i poznavalac 'sudbine', koja izgleda kao da nema uzrok i da se dešava slucajno. Sama po sebi. Ipak, pre nego što odeš svojim putem, objasnicu ti ono, što nisi video i znao. Prvo u mestu gde se nalaze oni camci, živi jedan kralj, koji ljudima uzima sve što imaju. Svaki dan on šalje svoje ljude da pregledaju barke, i koje su ispravne, on ih uzima za sebe. Zato sam napravio onu rupu. Kada su pregledali camce, taj su ostavili, jer je falican. Vlasnik te barke ima veliku porodicu koju mora da prehrani. Ja sam to znao, kao i za navike kralja. Toliko malu rupu, on ce sam moci da popravi i nastavi da lovi ribe. I sam ce misliti da je ona nastala sama od sebe. Ja sam mu, kako ti kažeš, nanošenjem štete, ucinio uslugu i sacuvao camac i njegovu porodicu od gladi. Ti si video, samo ono što si video. Ispred i iza, nisi. Ono dete, koje je na mene nasrnulo štapom, postalo bi, kada poraste veliki razbojnik i samo bi nanosilo zlo, svima oko sebe. Ja sam to znao. Znam, kakvi su mu bili preci i na koga je. Zato sam ga ostavio, bez 'pomoci'. Znam, i da ce njegovi roditelji, imati još dece koja ce biti ispravna i mnogo bolja od njega. Onoj deci sam srušio kucu, da bi mogli da pronadu blago. Njihovi roditelji, dok su bili živi, u temeljima, su zakopali novac, koji je bio namenjen deci. Kako su iznenada umrli, nisu uspeli da im to i kažu. Ja sam to znao, i tek kada sam im srušio kucu, mogli su da do njega dodu. Inace, tu bi beskorisno ostao zauvek. Da nisam to ucinio, nikada, ne bi saznali, šta je za njih ostavljeno. Je li ti sada jasno?" - nasmeši se starac. "Da" - poraženo prizna Mojsije. "Ajde, idi sada, rece mu mudrac. I dobro otvori oci, bar ono unutar glave, pre nego nešto uradiš. Razvuci malo misao i ne povodi se samo za svojim vidom. On ce te uvek navesti na grešku i greh. Jer oko vidi samo delove celine. Od pogleda su sakriveni znatno dublji, cesto nevidljivi razlozi, ispred i iza necega. I za loše i dobro, ali uvek ide na dobro, iako, to ocima, tako ne izgleda. I iza tih dubljih, koje teško mogu i misli da shvate, postoje još dublji i dublji. Bez kraja. Znaj samo, da i nanošenje štete, pogibije ili rušenja, ili neke druge 'loše' stvari uvek imaju svoj cilj. Da nam pomognu i nauce nas. Ali on se, nažalost, uvek sazna mnogo kasnije. I hteo ti to ili ne, uvek je na dobro onima koji dolaze, posle nas. Upamti to. A ti, ako zaista želiš da dostigneš mudrost, živi oskudnim i skromnim životom. Hleb i so jedi i vodu na meru pij, na zemlji spavaj, ali ne ostavljaj Nauk. Cini, tako da sve izgleda kao da se samo po sebi dešava. Tako ceš postati deo sudbine kroz koju nam se Bog svakodnevno javlja i koju On vodi. Shvaticeš kako Bog deluje. Ali, ne traži za sebe velicinu i neka ti cast ne bude mila, i cini više nego što uciš, jer zavist, pohlepa i castoljublje, izbacuju coveka iz sveta. Ako postaneš mudar, i nauciš istinu života, onda ceš Ti biti taj koji ce Mu pomagati. Ti ceš ljudima govoriti istinu, ali cuvaj se i pazi na srce svoje da se ne uznese i oholi. Cuvaj dušu svoju od žudnje za stolom kraljeva, jer je ce tvoj sto biti veci od njihovih stolova, a tvoja kruna veca od njihovih kruna. Ne pravi sebi od znanja koje Ti On podari venac, kako bi se njime velicao, jer ko upotrebi krunu - nestace. Ako budeš poštovao Njegovu nauku, poštovace te sva stvorenja. Zvace ce te prijateljem, voljenim, ispravnim, pouzdanim, i ljudi ce uživati u tvom savetu, razboritosti, razumu i moci. Ako prucavaš Njegovu nauku zaslužiceš zaista, štošta. Neka ti cast tvojih ucenika bude mila kao da je tvoja. I budi oprezan pri ucenju, jer nesmotrenost pri ucenju isto ješto i greh s predumišljajem. Ne oslanjaj se na svoj razum, jer nismo u stanju da shvatimo spokojstvo opakih, a kamoli patnje pravednika, jer život, deca, materijalna dobra i uspešnost ne zavise od zasluga vec od srece. Pozdravi prvi svakog coveka. Budi rep lavovima, ali ne budi glava lisicama. Jer ima cetiri vrste ljudi. Ko kaže moje je moje, a tvoje je tvoje, to je prosecna vrsta. Ko kaže moje je tvoje, a tvoje je moje je neucen. Ko kaže moje je tvoje, a tvoje je tvoje je pravednik. A ko kaže tvoje je moje, a moje je moje je zlikovac. Jer mudar je onaj koji uci od svakog coveka. Koji ne govori pre nekoga ko je veci od njega u mudrosti, ne upada drugome u rec, ne žuri sa odgovorom, pita prema predmetu, a odgovara prema propisu. Kaže o prvome da je prvo, a o poslednjem da je poslednje. A o onom što nije cuo kaže: Nisam cuo i priznaje istinu. Zapamti i sledece. Veci je nauk od sveštenstva i od kraljevstva, jer se kraljevstvo postiže sa 30 vrlina, sveštenstvo sa 24, ali je za Nauk potrebno 48. Mogu i njih da ti kažem, i ako želiš možeš i da ih zapišeš, kao i sve ovo što sam ti rekao" - rece starac. Mojsije odloži svoju torbu na zemlju. Sede, te i iz nje izvadi mali beli pergament, napravljen od štavljene telece kože, cija je pozadina bila zašticena, belim pamucnim platnom. Starac ga zadovoljno pogleda. "Lepo si to napravio. Vidim da ipak nešto znaš" - rece. "Ne znam na šta misliš?" - iznenadi se Mojsije. "Na pergament. A da bi video kako izgleda, odgovarati na pitanja, reci ti meni. Znaš li zašto je tako napravljen? Zašto je od telece kože i zašto ima to platno?" - upita. "Da" - odgovori Mojsije dok je vadio lepo belo gušcije pero, ciji je vrh bio precizno zasecen pod pravim uglom. "Reci mi! - navaljivaše starac. "To je ocigledno. Naši životi se oslanjaju i održavaju zahvaljujuci biljkama i životinjama. Biljke su najstarije na zemlji na kojoj se radamo, živimo, krecemo, a evo sada i sedimo. Bez njih niko i ništa ne bi moglo da opstane. One su osnovna hrana životinjama, koje koristimo, da nam pomažu u radu i da nas prehranjuju. Znaci, ako hocemo da nešto saznamo moramo da koristimo one bez kojih to saznanje ne bi ni postojalo. Biljke i životinje. Ovim im ukazujemo poštovanje. Platno je ispod kože, da je štiti, kao što su biljke ispod životinjskih i naših nogu da nas prehranjuju. Pišemo po koži, jer je zapis na njoj dugotrajan, ali i još zbog necega. I naša i životinjske kože su slicne. Kada pišemo po životinjskim, isto je kao da pišemo po našim, sve dok se i sami ponašamo kao životinje. Covek je isto što i životinja ukoliko ne poznaje Boga. Ucenje je put kojim ide covek i zato pišemo na životinjskim kožama, a ne svojim. Ukratko hocu da kažem, da pisanjem, a kasnije i ucenjem, preobracamo našu životinjsku narav u ljudsku i Božiju" - objasni Mojsije, te izvadi malu posudu punu crnog mastila. "Lepo. Lepo. A zašto si izvadio gušcije pero i mastilo?" - navaljivaše starac. "I to je jasno. Ptice su isto što i naše misli, a sve ptice, pa i guske lete. One to rade po nebu, kao što naše misli prolecu u našim glavama. Uzlecu i slecu. Uhvatiti misao, znaci zapisati je, a to može da uradi samo neko ko i sam leti. Znaci, pero ptice. Koristim pero guske, jer je izrazito jako i dugotrajno, a ja želim, da ono što zapišem vecno traje. Zato i jer je guska veoma odlucna i uporna da ostvari kada nešto naumi. Kao i ja. Nije kao druga perad. Zna da bude mirna, ali i ratoborna kada zatreba, kao i ja" - objasni Mojsije. Starac se nasmeja. "Da guske su baš takve. Znaju da uzvrate i ugrizu baš tamo gde ne treba. A šta je sa mastilom? - upita mudrac. Mastilo je crno, jer na belom ostavlja najbolji trag. Pergament je zato i obojen u savršeno cistu belu boju. Ovo ukazuje na beskonacnu Božiju svetlost koja je bila na pocetku stvaranja. Medutim, da bi bilo šta stvoreno, moglo da postoji, ovo svetlo mora da se prilagodi i stisne. Ovo se postiže mlazom crnih slova koja cu da ispišem. Crna slova ce biti poput crne vatre na beloj vatri. Ona su dokaz postojanja inteligencije iznad nas, koja nas je svemu ovome i naucila" - završi Mojsije. "Dobro" - rece starac. "Piši onda! Govoricu polako tako da sve zapišeš kako treba. Putevi mudrosti i ucenje nauka se sticu: Ucenjem, slušanjem uhom, izgovorom usnama, srcem razumnim, srcem koje shvata, strahom, bojažljivošcu, skromnošcu, radošcu, cistocom, služenjem mudrima, privrženošcu drugovima, raspravi sa ucenicima, sedenjem i ucenjem štiva, proucavanjem Mišne, smanjenjem trgovine, smanjenjem svetovnih poslova, smanjenjem spavanja, smanjenjem razgovora, smanjenjem razonode, trpeljivošcu, dobrim srcem, verovanjem mudrima, prihvatanjem ispaštanja, ko zna svoje mesto i raduje se svom udelu, ko stavlja ogradu oko svojih reci, ne zadržava sebi dobra, omiljen je, voli Svedržitelja, voli stvorenja, voli milodare, voli ispravne, voli kad ga kore i izbegava casti, ne pušta svom srcu na volju u vreme ucenja svoga, ne veseli se u casu pouke, nosi jaram sa drugom svojim, dozvoljava da pretegnu njegove prednosti, navodi ga na istinu, navodi ga na mir, postojan je u svom ucenju, pita i odgovora, sluša i dodaje, uci da bi poducavao, uci radi toga da bi ucinio, cini da mu ucitelj postane mudriji, upravlja svoj sluh, kazuje rec i ime onoga ko je nju rekao. Evo rekao sam ti kako se stice znanje. Na tebi je da ga stekneš, zapišeš i koristiš u životu. Ljudi inace, dosta znaju, ali malo od toga primenjuju u životu. Po tome se i razlikuju razvijeni od nerazvijenih. Uceni od neucenih. Ovi prvi, koriste sve što znaju u životu, a nerazvijeni, cak i da znaju, ne primenjuju. Zato piši, uvek piši, jer ruka, a ne glava pamti. Zapamti to. Znanjem nauka postaceš smeran, bojažljiv, osposobiceš se da budeš pravedan, ispravan i pouzdan. Udaljavaceš se od greha. I dobiceš kraljevstvo, vlast, poznavanje zakona, otkrice ti se tajne sveta i postaceš izvor koji ne sahne i reka koja narasta. Praštaceš uvrede i biceš velikodušan. Uspeceš ukoliko budeš s' Bogom i On s' tobom. A sada pre nego što odeš želim da ti ispricam i jednu istinitu pricu, koja pokazuje kako bi trebalo da misliš i da se ponašaš u životu. Išao jednom jedan mudrac putem u pratnji petla i magarca. U ruci je nosio upaljenu baklju. Došavši u predvecerje do jednog grada, zamoli meštane da mu pruže prenocište. Oni ga oteraše uz poviku i psovke. Starac se pokupi i ode do obližnje livade, da tamo prenoci, govreci da je i to na dobro. Tokom noci naide lav, nanjuši magaraca, cu njegovo njakanje, te ga prekla i pojede. Starac samo rece da je i to na dobro. Kasnije dode lisica te pojede petla. On ponovo rece; i ovo je na dobro. Pred svitanje iznenada dunu jak vetar te mu ugasi baklju. Starac rece; I ovo je na dobro. Ujutro prvi suncevi zraci probudiše mudraca i on ponovo krenu u grad iz koga su ga oterali. Kada je tamo stigao imao je šta da vidi. Svi stanovnici su bili ubijeni. Tokom noci došli su njihovi neprijatelji i sve ih pobili, a grad spalili. Starac se tužno nasmeši i krene dalje. Ushiceno rece samom sebi. Nisam li rekao da je sve na dobro. Da lav nije nanjušio i cuo njakanje magarca, otkrili bi i mene i ubili. Da lisica nije pojela petla, culi bi kukurikanje, pronašli me i ubili. Da vetar nije ugasio baklju, videli bi me, i zasigurno ubili kao i ostale. Nisam li rekao da je sve uvek na dobro" - završi starac. "Reci mi. Kako se zoveš?" - upita Mojsije "Jošua" - odgovori starac i ode. Or se zamisli, nad sopstvenim prisecanjem, ove price. Zaista je istina surova i opasna. Onaj starac živeo je težak život u mudrosti. Video je i znao ono, što se ne vidi i ne zna. Znati uzroke i posledice i to u njihovom višestrukom lancu zaista je teško za glavu, pomisli, ali ga prekinu jasna poruka. "Ne!" 18 Daleko od svega ovoga u realnosti je zazvonio telefon. "Alo. Da li mogu da razgovaram sa gospodinom Hillelom Fleschom" - cuo se ženski glas. "Da. Ja sam" - rece Flesch. "Ovde sekretarica redakcije 'Vreme'. Znate, uredniku se svideo vaš tekst. Spreman je da ga objavi. Da li bi ste mogli da dodete do nas da se o svemu dogovorimo, izdeklamova". "Kada?" - upita Flesch. "Sutra u deset. Znate našu adresu. Cekamo vas" - poslovicno doda, i spusti slušalicu. "Znao sam" - rece na glas Flesch. Morali su da na kraju pristanu iako su se neckali nekoliko dana. Ipak sam ja... Ne završi. Pisac mu oduze rec. Štajner ponovo pozva. "Alo Flesch. Što si ukinuo samog sebe?" - upita. "Nisam" odgovori Flesch. "Samo malo. O kome je rec? O Fleschu koji je pisao u redakciju Vreme ili o Fleschu koji piše svima nama ovu papazjaniju" - upita Štajner. "Šta?" "Napisao si da si oduzeo Fleschu rec" - ustvrdi Štajner. "Naravno. Taj me ne interesuje. On neka radi svoj posao, a ja cu svoj. Šta on radi poslovno to me se ne tice. Ja ovde pišem knjigu, a ne on. Vidiš da se i dalje potajno bavi novinarstvom, iako sam tvrdi da to više ne radi. Laže. Ti novinari su lažovi. Ovaj za razliku od ostalih jedino nije pijanica. U osnovi, iako to ne priznaje, on je podsvesno željan vlasti kao i svi novinari. Na engleskom takvi se zovu eshol. Na srpskom dobrom prevodu to su dupe-glave" - objasni pisac. "Dobro, ako ti kažeš" - složi se Štajner. "Znaš. On inace, sve vreme pokušva da ude u knjigu, kao da je posebno važan. Ja to znam najbolje. Veoma mi je blizak. Znam ga u prste. Cak i ono što je sakriveno za druge, uglavnom je jasan". "Ovaj kao da je malo skrenuo" - pomisli Štajner, ali ocuta. "Ej, pazi se! Znam šta misliš. Ne zaboravi da ja ovde kucam u tastaturu, a ne ti. Pogledaj u poglavlje 13, šta je odgovor onom novinaru u vezi konfuzije. I ovde važi isto. Pogledaj u svoj album sa slikama. Uvek si drugacije ispao. Nikada nisi isti. Niti imaš istu ulogu. Kada si bio mali imao si ulogu deteta. Kasnije ucenika, zatim studenta. Posle radnog coveka. Zatim ljubavnika, pa oca, supruga... Vidim i sam, da si na nekima u odelu, a na drugim u kupacim gacicama. Da si se slikao kada si se ženio. Zatim kada si postao otac. Onda na moru, kao turista. Da li je to jedan ili više Štajnera. Ti mi reci. Ko je ovde skrenuo?" "Jeste. U pravu si. Samo o tome nikada ne mislim tako temeljno kao ti" - poraženo prizna Štajner. "Zato ti i nisi pisac, vec ja. Zato i ovi, što citaju, ne pišu. Oni citaju šta im ja i drugi ponudimo. Mi mislimo i pišemo, oni citaju. A oni koji rade, oni za ovo nemaju vremena. Oni su pametniji i u ovo se ne mešaju. U protivnom i o njima bih pisao". "Baš je davež" - pomisli Štajner. Ovoga puta Flesch ocuta, ili se pravio da ne cuje. Or okrenu još jednu stranicu knjige koju je citao. "Slušaj hajde vec jednom da izademo" - rece Lea, i cu dobro poznati odgovor. "Ne". 19 San mu dode na oci i on mu se prepusti. Onako umotan u cebe Or, nasloni glavu na naslon fotelje i zaspa. "Ej, Rahel! Pogledaj, sada cemo, da vidimo šta sanja Or" - rece Debi i sama se udobnije namesti u stolici. Rahel je vec ranije zadremala. Ovakvi filomovi nisu bili njeh fah. Više je volela drame i ljubavne price, od naucne fantastike. Debi, pogleda po sali u kojoj su cuteci sedeli posmatraci i cekali da li ce biti ikakve akcije u ovom toliko reklamiranom filmu. "Da li je on ikada budan? Meni se cini, da sve vreme on samo to i radi. Sanjari u svemiru" - zajedljivo dobaci Rahel. Ipak nije bila u pravu. Zaista reditelj se potrudio da što je moguce bolje snimi san koji je Or usnio. Prave snove teško ko može da isprica i što je najvažnije ispravno protumaci. Ovaj je bio doteran radi filmskih efekata, i da bi se publika zabavila. "O cemu se radi? - kao Ti se pitaš. "Ne znam. Ja nisam reditelj filma. Ja sam pisac" - odgovaram ja. "Molim te bar nam prepricaj šta je sanjao. Ti si bar gledao taj film" - kao Ti si uporan, a ja kažem. "Nisam. On još traje, ali dobro. Znaj samo da ce to biti iz druge ruke, što znaci da je nepouzdan, kao i sve što se saznaje od drugoga. Dosta je i komplikovan" - ja Ti se kao pravdam. "Kao da ovo do sada nije" - pitaš se Ti u svojoj sobi, dok držiš ovu knjigu u ruci. Preprican san iz druge ruke. "Akcija!" uzviknu reditelj dok su snimali Orov san. Naravno i ovo se, kao uostalom, sve drugo u filmu i životu dešava negde u svemiru. Posle okretanja broda natrag ka zemlji, Or je upao u svemirski vrtlog, koji ga je izbacio u neku dimenziju, koju ranije nije ranije poznavao. Ležao je na stolu i iznad sebe video brojne mašine, koje su nad njim i njemu nešto radile. Kao da su ga menjale. Onda je zaspao umoran. Kada se probudio i ustao, u sali se prolomio smeh. "Vidi ovo! Or je pretvoren u ženu!" - rece iznenadeno Debi. On još nije znao šta se sa njim desilo, ali mu je bilo cudno da kada bi sedao na stolicu, cinio je to nekako suptilnije i ženstvenije. Noge bi prekrštao sa mnogo više pažnje. Trup bi ispravio pod pravim uglom i tako nastavio da sedi. Dok se kretao njihao je bokovima. Mašine su ga nemo posmatrale i medusobno kroz svoje elektronske kanale razmenjivale poruke. "Dobro smo ga napravile" - govorile su. Jedna je, kao u opkladi sa drugom likovala. "Vidiš da je moguce od muškog da se napravi žensko! Baš kao i kod riba u Karibskim dubinama." - rekla je. "Kao da je sam sebi postao blizanac, ali ženski" - dodala je druga. Cinilo se da je Oru svejedno. On zapravo nije ni znao šta mu se desilo, dok nije otišao u klozet. Tamo se istinski iznenadio. Iz kabine se prolomio krik iznenadenja. Malo kasnije, morao je da prihvati svoje novo telo i da sedne na šolju ne bi li obavio, ono što je morao. Vratio se za komandni pult, seo i iznenadeno se upitao. "Šta je sad ovo?" "Ništa" - mirno mu odgovori glas. "Otkud da sam žena?" - upita ponovo. "Pa šta?" - cu glas. "Zar nisam bio muško?" - nastavi. "Jesi". "Kako sada nisam?" - nastavi da se cudi. "Nisi!" - cu glas. "Zašto?" - upita. "Tako. Da bi video stvar iz mog ugla. Ipak, još si covek. To je važno. Kog si pola, nije. Znaši li koje sve reci, imaju osobine ženskog pola, iako nisu sve u ženskom rodu. Navešcu ti samo neke, pa sam proceni" - objasni mu glas. "Nebo, duhovno, nevidljivo, oko, mrak-noc, žensko, vece, kosti, misli-razmišljanje, ideje-teorija, mesec, strpljenje, radanje, vatra, strah, paran broj, prolece i leto, zapad i jug, toplo, oblak, smeh, bes, sutra, cutanje, izvor, podnožje, mir, mirovanje, vazduh, temelj, bogatstvo, sticanje, usta, vernost, poljoprivreda, mladost, pocetak, zeleno, vernost, otac... Sve ove reci nastaju kao posledica davanja, što je svojstveno ženskim osobinama. A kada daju, prelaze u svoju suprotnost i poprimaju muške osobine postajuci primaoci. Sve ove ženske reci, daju ispod navedene, muške, koje od njih nastaju. Zemlja, materijalno, vidljivo, vid, svetlost-dan, muško, jutro, mišici, dela, praksa, sunce, nestrpljenje, smrt, voda, hrabrost, neparan broj, jesen i zima, istok i sever, hladno, kiša, suze, smirenost, sada, pricljivost, ušce, vrh, rat, agresija, vetar, krov, siromaštvo, rasipanje, stomak, prevara, stocarstvo, starost, kraj, ljubicasto, prevara, majka..." "Kao što vidiš i otac i majka imaju izmešane uloge. Otac je davalac i kao takav ima žensku osobinu, a majka je primalac i ima mušku osobinu. Kada ona medutim, rodi, onda je ona davalac, a otac primalac. Malo je zamršeno, ali je zaista tako. Zato, kao što sam ti rekla svejedno je kog si pola. Važno je kako se ponašaš" - završi misao. Mašine ponovo poceše da domundavaju. "Kako smo mocne kada nekoga staviš u nas, sve je moguce. Evo i dokaza da muško postane žensko. Mi menjamo sve. Mi smo svemoguce". Iznenada ucutaše i prestaše da se hvale. "Ja mogu sve, a ne vi!" - dobiše informaciju. "Kako to da i dalje isto mislim, samo se drugacije osecam u telu žene" - upita se Or, te poce da traži u kompjuteru podatke o svom novom programu. Znatiželjno pogleda u ekran, na kome se u lepim bojama pojavila slika, a zatim i tekst naslova, koga je pratio veoma direktan i samouvereno napisan tekst, bez velikog uvijanja. SUŠTINA LJUDI 1.Covekova suština nije u telu, jer je ono materijalno i posle smrti se raspada. Ljudi su dugo svoj identitet vezivali za telesno, a ne duhovno. Mnogi su intezivno vežbali da bi promenili svoju telesnu gradu i zategli mišice i kožu, misleci da je to veoma važno. Ipak, velika promena u shvatanju, usledila je osamdesetih godina dvadesetog veka, posle više uspešnih transplatacija srca. Ljudi, koji su dobili novo srce, nisu više mogli da tvrde da je ono njegova suština, jer je bilo tude. Mnogi, koji su primali krv, ne retko, su je dobijali od drugog pola. Jednoj ženi je, celokupna krv, zamenjena krvlju, koju su dali muškarci i nastavila je da živi, cak mnogo bolje nego sa svojom. Ideja i uspešnost transplatacija pojedinih delova tela, izmenila je sva shvatanja koja su ljudi do tada imali o sebi. Vremenom sve je moglo da se zameni. 2.Kasnijih decenija, uspela je i transplatacija mozga. Svest o svom životu zadržao je samo onaj, koji je dobio novo telo. Bilo je revolucionarni korak u istoriji covecanstva. Covek koji je bio potpuno uništenog tela, a celog mozga, dobio je novo telo, a pri tom zadržao svoj mozak i svoju pamet okovanu secanjima. Sada je imao novo telo, drugu facu, cak i drugi pol, ali je zadržao svoju pamet. Bravo, za nauku. 3.Naredna faza bila je još radikalnija. Sve informacije iz njegovog mozga presnimljene su na kompakt diskove i sacuvane. Sada je sve telesno, postalo nevažno. Ono što se oduvek radilo, samo sporim tempom, sada je moglo da se uradi preko noci. Ne samo da su prenošene osnovne genetske informacije koje grade telo i sve u njemu vec je i popunjavanje mozga dobilo nove dimenzije. Analizirajuci proces ucenja shvaceno je, da covek koji uci, u stvari, iz realnosti koja je preneta i zapisana u knjige, preslikava njen tekst i ono što on predstavlja, u svoj mozak. On ga shvata i magacionira u memoriju. Ukoliko mu je pamcenje dobro organizovano, on u svakom trenutku zna gde se koja informacija nalazi i može da je prizove prisecanjem i zatim upotrebi. Kada su naucnici otkrili gde se nalazi i kako funkcioniše pamcenje, bili su u stanju da sve informacije koje se, inace, sporo sakupljaju tokom života, jednostavno ubace u memoriju preko noci. Covek bi legao na krevet sa jednim identitetom, a posle složenog procesa ubacivanja informacija, ustajao sa drugim. Ispostavilo se da babska praznoverja da je dobro, da unuci pre odlaska na spavanje stave knjigu ispod jastuka, ne bi li zapamtili lekcije, uopšte, nisu bile gluposti. Naravno, uvek je taj novi dan, nakon pogleda u ogledalo, pocinjao sa pitanjem. Ko sam ja? Nove inforomacije u mozgu coveka uvek su izazivale to teško pitanje. Šta je moja suština? Onda je takvim ljudima bilo potrebno puno vremena da shvate da su oni, jednostavno, oni. Najvece cudenje, zapravo, izazivale su brojne informacije koje je covek jednostavno znao. Sve na gomili, cesto, bez ikakvog reda. One su godinama sakupljane iz svih mogucih izvora. Od drugih ljudi, koji su pricali o drugima. Iz novina, televizije, radija ili knjiga, koje su opet pisali drugi o drugima. Sve skupa, umesto sredenih i sistematizovanih informacija, bila su to više skladišta svega i svacega, uglavnom bez jedinstvenog smisla i zajednickih niti koje ih povezuju u jasnu celinu. Gluvi telefoni. Svi su se razumeli u sve, a da pri tom nisu znali o cemu se radi. Naravno, to niko, nije ni hteo, ni mogao da shvati. Kada je to ipak postalo jasno, ubrzo su nestale škole. Ucenje je postalo stvar brzog programiranja i što je najvažnije po želji i usmereno samo na jednu oblast. Ljudi su postajali ono što su oduvek želeli da budu. Uspevali su da ostvare svoje snove, koji su u ranijim sporovoznim sistemima obrazovanja, tokom života, pod naletom brojnih teškoca, bledeli i vremenom se gasili. U pocetku primene ovakvog sistema, ljudi su u potpunosti, kao i ranije zavisili, od svojih ucitelja i programera. Oni su ubacivali podatke, koji su bili potrebni za održavanje društava. Tako su postajali novi majstori i ljudi vicni radu sa rukama i zanatima visoke tehnologije. Neki su pretvarani u savremene ratnike, drugi u naucnike. Najbogatiji i najmocniji ljudi davali su svoju decu, kao i ranije tokom istorije, na školovanje, sada, na programiranje za vladare. Mnogi astronauti su nastali po istom obrascu. Oni su programirani po metodu, od svega po malo, sa ciljem da u svemiru dopune, ono što ni programeri na zemlji nisu znali. Prosto receno, covekova suština i sve informacije neophodne za život bile su sacuvane na disku, i mogle su da se ubace u bilo koje telo. Ludi naucnici, kojih uvek ima, takve informacije ubacivali su u životinje. Bilo je ljudi koji su postajali svinje, miševi, grabljivice, zmije i ovce. Kasnije je komitet za ljudska prava u Ujedinjenim Nacijama u vreme mandata cuvenog Srpskog legaliste i demokrate, Dr Vojislava Koštunice, kao generalnog sekretara, ukinuo pod strogom pretnjom smrcu ove reprogramske aktivnosti. Naravno, smrtna kazna bila je besmislena, jer su svakog pred smrt, presnimili na diskete i tako sacuvali. Telo su sahranjivali ili spaljivali kao što se to oduvek radilo. Smrt je dobila sasvim drugu dimenziju. Postala je stvar izbora ili sporovodenja zakona, a ne nužde. Mada u takvoj situaciji, niko i nije hteo da nestane. Sve što su neki radili, je dobrovoljno prijavljivanje na iskljucenje iz sistema, i kasnije ponovo ukljucenje. Svi koji su bili nezadovoljni svojim identitetom mogli su da ga zamene. Moglo je da se sve promeni. I telo i narav i kolicina informacija u mozgu. Sve skupa, ništa se nije razlikovalo od onoga, kako je i do tada bilo. Osim, što je bilo mnogo brže. Jedina razlika je, da su sada ljudi znali o cemu se radi i kako sve funkcioniše. Kada su otkrili najsitnije pismo života, odnosno genetski lanac u živim organizmima, sve je postalo moguce. Davaoci sperme i jajnih celija, su pre oplodnje, popunili zahtev kakvo bi dete želeli i geneticari bi sve uradili po želji donatora. Zatim bi oplodeno jaje, posadili u veštacki napravljene materice i ono bi poput biljke u stakleniku, izniklo. Sve je bilo isto kao i ranije, osim, što deca više nisu rasla u matericama svojih majki. Sve je bilo unapred programirano. Roditelji bi zatim dobijali dete, koje je bilo po njihovoj volji. Ukoliko bi dete bilo nezadovoljno njihovim izborom osobina koje je imalo, po sticanju punolotestva, moglo je da promeni kod sebe sve što mu nije odgovaralo. Tada bi se njegov genetski kod promenio i ono bi postajalao nešto drugo, po sopstvenoj želji. Sve isto kao i ranije, samo sad sa ucešcem tehnologije. Kada se došlo do ove faze naucnici i šira javnost je imala 'moralnu' dilemu šta da radi. Da li je eticki ispravno da se ljudi prave, umesto da se radaju? Naravo, ta dilema bila je samo žvaka za mase. Veoma brzo je shvaceno, da tu neke suštinske razlike nije ni bilo. Da li je covek nastajao telesnim zadovoljstvom, ili upotrebom znanja, bilo je svejedno. Ono što je medutim shvaceno, je, da je covek pravljen, na ovaj ili onaj nacin. Došlo se do svesti o stvaranju kao svesnom i namernom cinu, a ne o slucajnosti seksualne zanesenosti. Tako je bar bilo u pocetku. Kasnije, ni roditelji nisu bili pitani, niti se od njih išta tražilo. Genetske informacije su mogle da se prave i materijalizuju i bez davalaca. Covek je bio u stanju da pravi coveka kakvog je želeo, bez icije saglasnosti. Ovim su ljudi dostigli tajne, koje do tada bile iskljucivo u rukama Boga pa su se tako i sami ponašali. Vremenom su, saznanje šta se dešava, imali, kao i na pocetku civilizacije, samo malobrojni. Oni, koji su odredivali ko ce i sa kakvim osobinama da se napravi. Ostali deo covecanstva je sve prihvatao normalno i 'objektivno', kao i u ranijim vremenima, kada se ništa od ovoga nije ni znalo, i smatralo, da se sve odvija po sistemu slucaja i neizbežne sudbine. Kao i ranije, ljudima nije bilo jasno odakle su, i kako su nastali. Naravno, oni malobrojni, su sada znali, da je sve to oduvek bilo programirano i napravljeno po istom principu, kao što su i oni sada mogli da rade. Do tada se sve pripisivalo ili Bogu ili Evoluciji. Sada Coveku, kome je Bog ocigledno, dao zeleno svetlo, da uradi isto što i ON. Covek se svojim znanjem približio Bogu i obožio, tako da je jednostavno pravio po svojoj volji, onoga koga pravi. Dostignuca buducnosti dala su odgovore na pitanja iz prošlosti. Krug tajne nastanka coveka je konacno razrešen. On je nekada davno, prvo, kao što i piše u Bibliji, napravljen i prividno ostavljen da se sam snalazi. Zatim je nastavio da pravi samog sebe, svojim telom i požudom, bez udela znanja. Da bi na kraju, kao i na pocetku, bio pravljen od drugih uz pomoc znanja, a ne tela. Zakljuceno je, da je covek oduvek postojao, samo mu je trebalo hiljade i hiljade godina da to shvati. Nije imao ni pocetak ni kraj, kao ni sve ostalo u svemiru. Ono što je imalo pocetak i kraj, bili su ucesnici života, njihova secanja, razmišljanja i znanja. Or se zamisli nad ovim. "Ko sam onda ja?" - upita iznenadeno. "Ti si ti. Zar se ne secaš" - cu glas. "Da. Ali"... htede da nastavi. "Nema ali. Sve je jasno. Ono si, što si, a ne ono što ti misliš da si" - cuo je objašnjenje. "Ne razumem" - rece naglas. "Naravno. Moraš još da uciš". "Da li sam muško ili žensko?" - upita. "I jedno i drugo" - rece mu glas. "Ti si covek ili bolje receno informacija coveka, ili još bolje, rec covek ili još dalje broj coveka". "I koji sam broj?" - upita Or. "613 milijardi, 613 miliona, 613 hiljada i 613" - objasni mu se. "Zašto baš taj broj?" - upita. "Da sam ti rekla, da si broj 140400 milijardi 26 miliona, 45 hiljada i jedan, ti bi me isto pitao. Zar ne?" - cu glas. "Verovatno" - zakljuci Or posle kraceg razmišljanja. "Ti si Taj broj, jer si Taj broj" - cu ponovo. "Dobro. I šta sada?" - upita. "Ništa. Ti se cudiš, a ne Ja" - mirno rece glas. "Da li ce nekome biti cudno što sam se ovoliko promenio?" - upita snishodljivo. Cuo je samo jedno tiho. "Ne". 20 Or ponovo pogleda na ekran kompjutera. Pojavi se tekst koji bliže objašnjava šta mu se desilo. Naišao je na veoma stari zapis. Ocigledno, iz vremena, dok se još nije znalo šta se sve može i dok je vecina ljudi živela na zemlji. Odlazak u svemir je došao dosta kasnije. 4.Kako muškarca pretvoriti u ženu? Prvo ubrizgati mu što više vremena u vene. Sve dok ne otupi i pokreti mu se uspore. Ovo deluje kao sedativ, koji umanjuje emotivan naboj na okolinu. Zatim ga ostaviti u izolaciji, tako da mora da nauci da sam kuva. Kada jednom pride šporetu i šerpi, i opaše kecelju, vec je na dobrom putu, da se osamostali u novoj ulozi, koju još ne shvata. Sledeca je edukacija. Sve vecim dodavanjem vremena, bice prisiljen da traži odgovore, na pitanja, koja je sam ranije postavljao. Utonuce u ucenje i citanje, koje ce ga postepeno naterati, da zbog zanesenosti, ne ostavlja knjigu, cak, i kada ide u toalet. Tako ce, sve cešce cak, i malu nuždu, umesto stojeci, da obavlja sedeci na šolji, sa tekstom u ruci. Ovo vremenom prelazi u naviku i seda na šolju, cak i kada ništa ne cita. Što više zna, sve je suptilniji, i lakše prica sa ženama, narocito, onim, koje su godine vec nacele, nego muškarcima. Oni inace, u mnogim sredinama, uglavnom sede na zidicima u okolini malih privatnih prodavnica, i po ceo dan ispijaju pivo. Igraju šah, ili pricaju o politici, sa glavnom temom, kada ce biti penzija. Mladi idu na utakmice i tamo na stadionima i halama , galame i divljaju. Takvi su ljubimci bivše nezvanicne šefice Srbije Mire Markovic. Maco muškarci. Njihov fond reci je uglavnom, poput par zrna, ne samlevenog bibera, izgovoren nekim tupim nazalnim i nerazgovetnim grlenim glasovima, od kojih se samo razanaje nešto kao. "Ša je?" Ali, oni još pišaju stojecki i to gde god stignu bez stida. Kao psi, kada ih gazde izvedu u šetnju. U razvijenim civilizacijama ovaj postupak je vec dobrano odmakao. Tamo se vec zna, da ukoliko je covek pametan i školovan, nešto nije u redu sa njim i je sumljiv ili ženski Petko. Ali zato takvi, daleko doguraju u državnim službama. Znaci, najbolji nacin da se muškarac pretvori u ženu, je preko dugog i iscrpnog školovanja. Što više škole, sve je sigurnije, da ce ovaj proces mutacije uspeti. Ostalo je stvar mašina koje to i tehnicki odrade. Or zastade. "Znaci, dovde je došlo. Zato su me izmenili. Doveo sam se do kraja, falila je samo tehnika" - rece i poceše dojku. Publika u sali poce da se smeje. Or nastavi da cita. Problem koji se cesto javlja i ukazuje da transformacija nije uspela do kraja je, kada bivši muškarac, sada žena, nastavi da gleda i zavodi žene. Tada ima šanse da postane sumnjiva ženska, ili nastrana. Rešenje je u osnovi jednostavno, bar sa moralne strane. Spolja gledano, sve je normalno. Muškarac gleda ženu i ona ga uzbuduje. Ali, on zna, da je ne gleda ocima muškarca, vec žene. Publika ponovo poce da napušta salu. I oni sa najacim živcima poceše da se nerviraju ovim scenariom. "Ovaj Or je odlepio definitivo, kada može da cita ove gluposti" - rece Debi. "Izgleda da si u pravu" - doda Rehel. "Ovo samo govori da je opasno ici u svemir i tražiti odgovore tamo, umesto ovde i sada" - šapnu Rahel i predloži. "Hocemo li da izademo?" Debi tiho odgovori. "Ne". 21 Or se trže i spusti ruku ka središtu svog tela i još dalje do svojih gacica. "Dobro je. Još je tu!" - primeti. "Nisu me promenili. Samo sam sanjao". Prevario se. Šta je zapravo bio san, a šta zbilja, znao je samo reditelj, koji je i izmislio ovaj san. On nije znao. Još je bio u svemirskom vrtlogu. Na ekranu kompjutera i dalje je bio tekst koji je citao dok je bio u snu. "Znaci ne sanjam" - rece. "Sanjaš!" - cu glas. "I jedno i drugo su snovi. Jedina razlika je što jedne gledaš otvorenih ociju, a druge zatvorenih. Gledaš u oba slucaja. Za javu su ti potrebne fizicke oci, a za san, ono, unutar glave. Da ga nemaš, ništa ne bi video u snu i kasnije to ispricao, kao scenario nekog nevezanog i tebi nejasnog filma. Iako nije tako. Podseticu te da je san, prema drevnim verovanjima, šezdeseti deo proroštva. Ne bi se mnogo pogrešilo i kada bi se reklo da je istorija ljudi zapravo istorija sna. Snovi su doslovno bili pokretaci ljudskih aktivnosti, i put sticanja znanja. Na pocetku civilizacije ljudi su se samo na snove i oslanjali. Mislili su da im se preko njih obracaju bogovi. Ovo je jako dugo trajalo. Bog se nocu javljao kroz san, a danju kao sagovornik u glavi ili savetnik i kontrolor covekove savesti. Javljao se i u obliku coveka, sa kojim je recimo Avram, razgovarao pre uništenja Sodome. Sumerani su se za sve snove obracali boginji dojenja i sna Nan-Še. Ona je, inace, bila i Egipatska boginja svemira. Pre odlaska na pocinak molili su je da im udeli lep život u slikovitom svetu koji su posecivali svake noci i tamo do svitanja vodili neki drugi ‘nestvaran život’, prepun razbacanih slika i nevidenih likova. Od nje su tražili i odgovore na probleme koji ih muce i danju i nocu. Tako je u državi Lagaš u kojoj je vladao, kako se onda govorilo Ensi, sveštenik Gudeja u snu saznao zašto je Tigris tih godina, a to je bilo 2200 godina pre novog racunanja vremena, poceo da presušuje i kopni, cime je ozbiljno ugrožen opstanak ljudi usled nenavodnjavanja useva. U snu mu je Nin-Še saopštila, da je potrebno da izgradi hram svom lokalnom bogu Ningirisu. Ovaj san pretvoren u javu, iznedrio je jedan od najlepših hramova toga vremena. I za divno cudo Tigris je po izgradnji hrama, nastavio da donosi obilne kolicine vode. Adam je bio u snu kada je od njega napravljena žena. Avrahamu se Bog javio u snu i saopštio mu da ce imati potomaka kao zvezda na nebu ali da che biti i došljaci u tudoj zemlji, da ce joj služiti, te da ce ih ona muciti 400 godina. Tako je zaista kasnije i bilo. Jevreji su robovali u Egiptu. Ali ukoliko, zaista, ne možeš bez cuda, dovoljno je da pogledaš na samog sebe i da vidiš Božije delo. Cinjenica da si u stanju da misliš ili da pokreceš ruku, je cudo nad cudima, a ako i živiš po Njegovim zakonima, ne samo da ceš ih ti, vec i oni oko tebe, ne samo videti, vec i osetiti. Verovanje u horsokop i zvezde, slicno je, kao kada bi za neki svoj problem na poslu, pitao vratare i cistacice, koji tu rade, umesto 'Vlasnika' koji, ne samo da najbolje zna, kakvo je stanje u firmi, vec jedino On i može da ti pomogne. Da li hoce ili nece to je Njegova stvar. Jer Bog o tome kaže preko svog proroka Jeremije; "Ja sam nacinio svet, coveka i životinje na površini zemlje. Ja dajem onome kome Mislim da pripada". Ovim iskazom sva prica oko sudbine coveka završava. Takva je kakva je, odnosno kako se izabere. Ako izabereš da živiš po Božijim zakonima tvoj je izbor, ali za to ne ocekuj od Boga nagradu. Ona dolazi kao posledica takvog izbora. Ukoliko izabereš suprotno, opet ceš sam snositi posledice. Znaci izbor je tvoj. Ne zaboravi da si vec ranije morao da se opredeliš na koga ceš da se osloniš u životu. Na Božije znanje, ili samo na svoj zamucen i sluden razum. Po meni, izbor je jasan. Ukoliko si pametan. Samostalno ti je potrebno više vremena za rešenja. Znaci, slušaj Boga, i sprovodi Njegove zakone, a Njega i Njegovo uputstvo i vodic kroz život, pronaci ceš, za pocetak, u vec napisanoj i provereno pouzdanoj Knjizi" - završi Or. "Je li ovo jasno?" "Ne". 15 "Filozofija ti nece pomoci" - ponovo se javi misao. "Teško da ce ljudi hteti da te slušaju. Moraceš da smisliš neki bolji nacin. Uostalom, pitacete da im kažeš nešto što ne znaju. Neku tajnu, ili kako oni to kažu, misteriju" - doda. Or ustade i poceša se po ruci. Pogleda u komandnu tablu i pomisli. "Sve samo zamišljam. Još sam ovde u svemiru. Nisam još nigde stigao. Ni tamo gde sam pošao, ni tamo gde se vracam. Baš je pakleno. Bolje da pogledam neki film" - pomisli. Dohvati video disk te ga namesti u lezište kompjutera. Zavali se ponovo u fotelju. Ovoga puta prisloni noge jednu uz drugu, kao što se radi kada je nekome hladno, ili kao kralj koji iz pristojnosti sedi skupljenih nogu, ili žena, koja tim nevinom stavom, samo doziva seks, bila toga svesna ili ne. Muzika prelomi tišinu elektronskih zvukova u kabini broda. Na hologramu vide dve žene koje držeci se pod ruke odmicu od bioskopa. "Šta cemo sada?" - upita Debi. "Prošetacemo" - predloži Rahel, i uhvati drugaricu pod ruku. "Dobro" - prihvati Debi. Krenule su plocnikom i gledajuci ispred sebe izbegavale bare i lapavicu koja je vec pocela da se hvata na asfaltu. Kako su odmicale od bioskopa sve su se više priljubljivale jedna na drugu. "Baš je hladno" - rece Debi. "Da". Or pogleda u svoje skupljene noge i protrlja ih. Ustade i dohvati ogrtac te ga prebaci preko kolena. “I ovde je zahladnelo” - pomisli. Pogleda na kontrolnu tablu i primeti da je nekako zakacio taster za regulisanje temperature, koja je pocela da pada. "Tako, do 26 stepeni. To ce biti sasvim dovoljno" - rece na glas. Dolaskom do dugacke zgrade, Rahel izvadi kljuceve i otkljuca vrata, te jedna za drugom, lupajuci cipelama o pod, udoše. Odložile se kapute na civiluk i krenule ka dnevnoj sobi. "Stavicu vodu za kafu. Može?" - upita Rehel. "Dobro" - nezainteresovano prihvati Debi. Or uradi isto, sve vreme gledajuci film. Rahel i Debi uhvati nervoza. "Znaci, ponovo smo u knjizi. Šta li ce biti sa nama?" - tiho upita Rahel. "Da li cemo saznati ko smo, ili ce nam On to reci?" - rece Debi, iznervirana. Or se malo zbuni ovim dijalogom. "U kakvoj su knjizi?" - pomisli. "Ko je On?" "Vidiš da se sada i pravi kao da nas ne zna. Izvlaci se, i ne javlja" - rece Rahel. "Videcemo šta ce da uradi. Znam da nas stalno prati. Dok god piše, on je tu. Cujem kako tipka po tastaturi" - rece Debi. Or pogleda u korice diska. Naslov filma "Rahel i Debi". Režiser proslavljeni i dobro poznati Hayim.(Život) Toliko poznat da nema prezimena. "O.k." - primeti i odloži korice na sto, te ponovo pogleda u hologram. Rahel odloži kafu na sto i sede na trosed, prekrštajuci nogu preko noge. Uzela je cigaretu iz paklice 'Camela', zapalila je i užurbano povukla dim. Debi je sve vreme gledala i cutala. To je uglavnom i radila kada je bila sa Rahel. "Postajem nervozna što ovaj ništa ne piše o nama. Još ne znamo šta ce od nas da napravi" - rece Rahel i otpi gutalj. "Da li ce da kaže šta smo jedna drugoj?" - dobaci Debi. Iznenada vetar otvori prozor i hladan vetar utrca u sobu. Nalet hladnoce strese Debi. "Dodi. Sedi do mene. Da te zagrejem" - rece Rahel. Debi nevoljno pride, ali je Rahel namesti pored sebe i nežno zagrli. Uze cebe i prebaci ga preko njihovih nogu. "Tako. Sada je bolje" - rece, i povuce još jedan dim. Or zamrznu sliku na ekranu. "Ovo je malo monotono. Bolje da nastavim tamo gde sam stao" - pomisli i uze knjigu 'Teleskop', sa mini police. "Da li ti je dosadno?" - cu glas. "Ne". 16 "Šta li radi onaj Or? Zašto ne pusti ponovo film da vidimo šta ce biti sa nama?" - rece žustro Rahel. Debi nastavi da cuti. "Šta misliš, zašto je zaustavio sliku?" - upita ponovo Rahel. "Ne znam. Ali, najverovatnije, jer sada cita" - doda Debi. Or se trže, ucinivši mu se da je cuo svoje ime. Pogleda u pravcu holograma, i vide da je film ponovo išao. Dugme se automatski ukljucilo, par minuta po iskljucivanju. Slika jednostavno, nije mogla da se trajno zamrzne. Film je tekao. Pogleda odsutno na ekran. "Dobro. Ako nece da nas gleda, idemo na spavanje" - rece Rahel. "Najbolje je tako" - doda Debi. Or iskljuci ekran. Gledacu ovo neki drugi put, pomisli i okrenu stranicu knjige na kojoj je ranije stao. Našao se u jeku tipicne rasprave svog imenjaka i Lee u Srbiji. "Izadi malo iz kuce! Samo u njoj sediš. Ugušiceš se ovde! Kakav si to covek? Znaš, imaš simptome autisticara. Bojiš se da izadeš". "U pravu si. Ali, šta da radim napolju. Tamo mi je sve poznato. Uvek izgubljene face, aljkave i kao užurbane. U gradu je sve po starom. U novinama isto, o televiziji da ne govorim. Novoizabrani predsednik vlade nema pametnija posla nego da rešava, da li ce Partizan i Zvezda da igraju fudbalsku utakmicu, dok u isto vreme Šiptari komadaju Srbiju i dižu autobuse prepune Srba u vazduh. Onda se opet, novoizabrani šef spoljnih poslova, kao žali medunarodnoj zajednici, istoj onoj, koja sve to podržava i narucuje. Oni se onda kao zgražaju i po ustaljenom ljigavom i bezdušnom tekstu, kao osuduju takve akcije i teroriste, kojima oni i prodaju oružje i znanje za njih. Ljudi se kidnapuju, nestaju i isparavaju poput pare vode iz kljucalog lonca. Sve što za njima ostaje su fotografije koje prestrašena i uplakana rodbina drži u rukama i pokazuje ispred kamera televizija. A, one su tužni robovi i verne sluge para i biznisa. Lažljive reklame i marketing na sve strane. Sve same budalaštine i neprekidna laganja; 'Orbit, sprecava karijes'. 'Osmeh nikada nije daleko sa Džordanom?', 'Vaš muž je zgodan, lep i visok, ali se lako prlja'. 'Moja beba je sada suva, jer koristi 'Boni Suprims' pelene. 'Naše voce je najslade'. "Oksa je bog, jer ukljanja bubuljice'. 'Cime pereš zube dabre, kada imaš tako dobre zube?' 'U Republici Srpskoj rodena krava sa šest nogu'- citajte Zonu Sumraka. 'Sretnite se sa svojom sudbinom' - Kleopatra. Saznajte vašu sudbinu, Keltski, Egipatski, Indijanski horoskopi. Tarot karte vam sve govore. Ljudi toliko lažu, da su poceli u sve to i da veruju. Vidovita Zorka, pogada na koga je bacena crna magija. Da li ce da imaju decu, novac i srecu. Istina, neki, narocito politicari i intelektualci, lepo pricaju, ali cim se okrenu, i odu sa ekrana, uz slova odjavne špice, nastave da rade sve suprotno od onog što govore gledaocima, koji im za divno cudo još veruju ili se prave. Tako nam saopšte bice struje, a onda, kada se niko ne nada, je iskljuce. i izbrišu mi iz kompjutera sve što sam pisao ceo dan. Šta nam onda preostaje, nego da se histericno, poput hobotnica razmilimo po stanu pipajuci zidove i police u potrazi za vec dogorelim svecama. A kada struja nekako vaskrsne, piši ponovo, do novog brisanja. U gradu stalna ubistva. Navodni obracuni mafije povezane sa policijom. Teroristicki napadi na jugu zemlje. Ubijanja, kidnapovanja. Vecito izbori. Nikad kraja glasanju. Gde cu da idem, kada mi se sve smucilo i dosadilo. Omatorio sam" - rece i poceše nos. "Plus ne osecam se baš najbolje vec duže vremena. Ne znam šta mi je". "Dosadilo mi je da to slušam vec mesecima! Idi kod lekara!" "Njih mi ne spominji. Oni nece da rade. Nezadovoljni su. Imaju male plate. Secaš se prošli put, kada mi je bilo jako loše. Pristao sam da odem do hitne pomoci. I šta mi je rekao onaj aljkavi, neizbrijani dežurni lekar, raskopcane košulje, na kojoj su falila dva dugmeta i otkrivala oznojene dlake na oteklom trbuhu. Da sam pod stresom. Da su to sve zakasnele reakcije bombardovanja. Onda je sa mnom podelio sedativ. Pola je sam uzeo, a drugu polovinu, dao meni. Rekao je: 'bez ovoga ne bih mogao da radim'. Tada sam shvatio, zašto se lekari, kada ih zoveš, ne odazivaju. Jednostavno. Oni su na vrh svega, pod sedativima, i ne mogu, i da hoce da se uzbude. Umrtvljeni su. Secaš se šta je bilo dalje. Poslao me je po njihovom ustaljenom obicaju, kod drugog lekara. A šta je ona uradila, napisala mi je uput za treceg. Bio sam odlucan da i njega posetim. A šta su mi rekli ispred njegove kancelarije. Da je otišao u penziju, a drugi još nije postavljen. Šta mi je preostalo, osim da se vratim kuci i da sada, kada mi pozli, uzmem i sam sedativ, ne znajuci, da li mi je on, ili neki drugi lek potreban". "Ipak trebalo bi da to vec jednom utvrdiš. I meni je dosadilo da ti gledam tu facu". Onda cutanje, uzdisanje i mrmljivo izbacivanje zvuka Om, kojim se povraca život u telo. "Ovo dvoje su stvarno smešni" - pomisli Or. Cime se oni bave i kakva je to zemlja, gde su lekari pod sedativima, i stalno se nešto bira a nikada da se izabere, a onaj lik ne izlazi iz kuce, vec iz nje radi. "Stani malo!" - rece naglas. "Šta se cudim, i ja ne izlazim iz ovog broda vec godinama, samo putujem, gledam i ucim. Skupljam podatke, kao da sam sonda za otkrivanje svega i svacega" - pomisli i pogleda ponovo u knjigu. "O cemu misliš?" - upita grubi glas. "O tome kako da te nateram da izadeš iz kuce". "Mani se toga. Znaš da to ne volim" - odgovori. "Bože! Kakav si to covek? - promrmlja. "Nikakav. Mator" - rece. "Ne lupaj. Daleko si od toga. Sam si se zdedio". "Jesam. I šta sad. Imaš ideju?" Ona odlazi u kuhinju pricajuci sebi u bradu. "Hoceš kafu?" - pita kroz hodnik. "Ne". 17 Or okrenu novo poglavlje knjige i nastavi da cita. Pisalo je. Za to vreme na Bliskom Istoku je ponovo pocelo da se ratuje. U novinama su se rojili tekstovi o Izraelcima i Palestincima. On odluci da tome da svoj doprinos te napisa pismo. poslatiti na redakcija@vreme.com. Poštovani gospodine Žarkovicu, U više navrata procitao sam u nedeljniku "Vreme" tekstove koji se bave Izraelom. Zato sam smatrao da bi možda bilo dobro da i sam nešto o tome napišem, tim pre jer sam Jevrejin, Jugosloven i Izraelac. Bio sam svojevremeno i dopisnik Tanjuga iz Izraela, ali zbog opšte poznate finasijske oskudice, morao sam da napustim Tanjug 1993. Od tada se intezivno i iskljucivo bavim izucavanjem Jevrejstva. Iako ne radim kao novinar vec duže vremena, jer nisam želeo da se uplicem u dnevno politicke dogadaje, prvenstveno zbog opšte politicke klime i izvesne neopravdane netrpeljivosti javnih glasila prema svim Jevrejima, narocito posle bombardovanja, smatram da bi vam ovaj tekst možda bio interesantan za objavljivanje. Ukoliko odlucite da to uradite, imate moju saglasnost da sami odredite eventualno, drugi naslov kao i nad i pod naslov, i ostale tehnicke pojedinosti. Srdacan pozdrav, Hillel Flesch, Politikolog i Judaista naslov: Jerusalim Kamen Spoticanja Poslednjih decenija nema dana, a da u svetskoj štampi i elektronskim medijima ne osvanu vesti iz Izraela. Tema uvek ista, sukob Izraelaca i Palestinaca i bila bi vec dosadna da ne odnosi bezbrojne živote, i stalno tinja nagoveštavajuci rat vecih razmera. U našoj štampi ovaj sukob, koliko je meni poznato, nikada nije dorecen niti do kraja objašnjen. Naravno, tumacenja ima, ali ona, bar upucenima, kojih je nažalost malo, ne znace ništa. Navodni sukob je, oko teritorije koja se pre više od cetiri hiljade godina zvala Kanan, po narodu koji je tu živeo. Kasnije je ova zemlja postala poznata kao Palestina, po oblasti, koja je danas prepoznatljiva kao Aza ili kako se ovde u Srbiji, kaže Gaza. Ma koliko se analiticari trudili da racionalno objasne suštinu sukoba, pozivajuci se na istorijske, nacionalne, verske ili politicke razloge, oni još nisu celovito odgovorili, koja je to istorijska osnova sukoba. Odgovor je, u suštini veoma jednostavan. Rec je o neprihvacenom vlasnickom statusu Države Izrael, ili još preciznije, Jerusalima. Izraelci tvrde da je njihov, a Palestinci to negiraju. U osnovi spora je jedan, trajni kupoprodajni sporazum, postignut pre više od 3700 godina. Zvuci prosto neverovatno, da jedan ugovor može toliko dugo da bude kamen spoticanja, i još cudnije da ga se ugovorne strane, koliko-toliko uporno drže, sa izvesnim prekidima, nešto manje od cetiri milenijuma i uporno se na njega pozivaju. Da bi se to objasnilo potrebno je da vratimo u davna vremena. Rec je o sporazumu koji je sklopljen izmedu oca mnogih nacija, prvenstveno Jevrejske, Avrahama i kralja Hitita Efrona, koji je u to vreme živeo na planini zapadno od današnjeg Jerusalima. U Bibliji ovaj ugovor je zapisan u Prvoj Mojsijevoj Knjizi u poglavlju 23. Ono završava recima :"I potvrdiše sinovi Hitovi njivu i pecinu na njoj da ima grob". Ono što je važno, da je ugovor za razliku od današnjih, sklopljen bez odredenog roka trajanja. Bolje receno za sva vremena. Mogao je da bude poništen, jedino, ukoliko, jedna od ugovornih strana ne bude više imala potomaka. To se, kao što vidimo, nije desilo. Ukratko, tu je rec o kupovini njive na kojoj se nalazi danas cuvena Mahpelska pecina u blizini Hebrona. Avraham je naime, nameravao da tu sahrani svoju suprugu Saru. O tome piše u gore pomenutom poglavlju u Bibliji. Ono što u Bibliji ne piše, ali se nalazi u drugim podjednako važnim jevrejskim spisima, je, da su tu sahranjeni Adam i Hava. Avraham, kao dvadeseta generacija direktne loze od Adama je naravno znao za taj grob i zato je želeo da ga poseduje ne pitajuci za cenu. Efron koji je u to vreme bio vlasnik tog komada zemlje, je shvatio da ce jednog dana Avrahamovi potomci želeti i ostatak njegove zemlje, ukljucujuci teritoriju Jerusalima, te je proširio ugovor, u vezi polja sa Mahpelskom peciom i zahtevao da sa Avrahamom sklopi trajan sporazum po kojem, Avrahamovi potomci, nece nikada, na silu da oduzmu ovaj grad. Jerusalim tada nije bio predmet kupoprodaje. Avraham je na ovo pristao i nakon prodaje, Efron je podigao veliki spomenik u koji je urezao reci ovog sporazuma. Samo zbog toga zapadni Jerusalim, nikada nije silom oduzet, nego je u vreme kralja Davida otkupljen od Efronovih potomaka. Ovo od zaracenih strana u Izraelu niko ne osporava. Problem je u daljem tumacenju ovog ugovora. Jerusalim je postao akutelan po povratku Jevreja iz Egipatskog ropstva. Znaci, nekih 400 godina kasnije od sklapanja sporazuma ili tacno 1273 godine pre ove ere. Pre povratka Jevreja u Izrael pod vodstvom Jošue, Mojsijevog naslednika, na teritoriji Jerusalima nastanili su se Jevuseji i odredili Jerusalim za svoj glavni grad. Oni su medutim, od straha pred pobedonosnim pohodom Jošue, odatle pobegli, petnaest godina pre njegovog ulaska u Izrael. Zamenili su ih Filistejci, kao jedni od Efronovih potomaka i naselili se u istocnom delu, dok su direktni potomci Efrona nastavili da žive u njegovoj zapadnoj polovini. Jošua nije ucinio ništa da osvoji Jerusalim, iako, je to, veoma lako mogao da uradi, s obzirom na ranije pobedonosno izvojevane ratove. Poštovao je zakonitost i valjanost ugovora koji je sklopio Avraham. Ništa na silu, kako se obavezao Avraham. Od tada, znaci od Jošue, Jerusalim je postao grad, može se reci, posebnog i nerešenog politickog statusa. Ni ovo niko ne osporava. Kamen spoticanja nastao je onog trenutka kada Izrael od skupune porodica -12 plemena prerastao u narod i stvorio državu, da iskoristimo modernu terminlogiju sa legalnom i legitimnom vlašcu, i kraljem Davidom na celu.(869 pre ove ere) Do ovog trenutka proteklo je znaci još 400 godina. Svima je dobro poznata Biblijska prica o borbi Davida i Golijata. Ona je možda i zanimljiva kao dogadaj za prepricavanje i metafora, da mali može da pobedi velikog. Medutim, ta borba bila je mnogo više. Ako se sada osvrnemo na ugovor Avrama i Efrona od pre 800 godina seticemo se da je upotrebljena formulacija, na kojoj je insistirao Efron, da ništa ne sme da se radi na silu. Reci tog sporazuma bile su na kamenom spomeniku koji je podigao Efron i on se nalazio u Jerusalimu. Njih je mogao da zna, samo onaj koji je tu živeo i bio potomak Efrona. S druge strane, Jevreji su te reci mogli da vide i procitaju gotovo svakodnevno, bez obzira gde se nalazili, jednostavnim otvaranjem svitaka Tore, odnosno Prve Mojsijeve Knjige. Onda je nastupilo kršenje sporazuma. Filistejci ili iz neznanja teksta ugovora ili iz želje da ga raskinu zapocinju rasplet. Prvi prete silom. U Bibliji je ovo opisano u Prvoj Knjizi Samuila - Poglavlje 17. Narocito je važan detalj kojim Filistejci predlažu razrešenje spora. Ovo je opisano u stihu 9 istog poglavlja. "Ako me nadjaca i pogubi me, mi cemo vam biti sluge; ako li ja njega nadjacam i pogubim ga, onda cete vi biti nama sluge i služicete nam."- govorio je Golijat u ime Filistejaca. Ishod je svima poznat, Golijat je poražen, a time je i sporazum Avrahama i Efrona, za Jevreje, prestao da postoji. Prvo, Filistejci, kao jedni od naslednika Efronovih potomaka su prvi pozvali na nasilno rešenje spora, cime su prekršili usmeni dogovor, a pogibijom Golijata poništen je i materijalni deo sporazuma. Po Bibliji, David je (I Knjiga Samulova 17:54) potom odneo glavu Golijata u Jerusalim, ne da bi kako neupuceni smatraju, likovao u smrti tog coveka, visokog 2,40 m, vec da svima pokaže da ugovor više nije pravosnažan. Zatim je uklonio spomenike Hitita, Efronovih sinova, na kojima su bile reci sporazuma, što je i simbolicno znacilo, da ugovor više ne važi. Prestankom važenja ovog ugovora, kralj David je mogao da zapocne pripreme za izgradnju Hrama koji je obuhvatao i teritoriju koja je bila vlasništvo Efrona ili kako danas tvrde Pelestinaci da je njihova. Kako teritorija istocnog Jerusalima nije bila u vlasništvu Jevreja, kralj David je prikupio 50 šekela od svakog od 12 izraelskih plemena sakupivši 600 zlatnih šekela i njima otkupio ceo grad Jerusalim od Arnona Jevusita, jednog od Efronovih potomaka. Time je Jerusalim postao vlasništvo celog Izraela. Ovo je veoma važno. Jerusalim je kupljen za novac i imovinski status je ovim rešen. Hram je mogao da se podigne. To je kasnije uradio Davidov deseti sin Solomon i tako je nastao prvi Hram. (826 p.o.e.) Po jevrejskom pravu, koje je toliko uporno poštovalo ugovor praoca nacije Avrahama, sada je ova teritorija bila samo Jevrejska. Taj stav važi i danas. Palestinska strana to pravo negira i zato se spor nastavlja. Drugim recima, prica o sukobu oko cele teritorije u Izraelu je samo fasada suštinskog sukoba oko Jerusalima ili najtacnije receno oko mesta Hrama, na kome se sada nalazi cuvena Zlatna džamija, koja ce, da bi se ponovo podigao Treci Jevrejski hram, morati odatle da ukloni. Koliko ce problema biti kada to vreme nastupi može samo da se zamisli. Suština jevrejskog verovanja u dolazak Mesije i podizanje Treceg Hrama je siguran garant da ce ovo morati da se desi. Ukoliko ne, celokupno ucenje Judaizma bi moralo da padne u vodu. A verovatnoca za ovo, je nikakva, tim pre, jer religioznih Jevreja je sve više i njihov glas sve mocniji, ne samo u Izraelskom Parlamentu, vec i u drugim državama sveta. Ovo je zapravo prica o daljoj buducnosti celokupnog ljudskog roda, i posebna tema za objašnjavanje. (Kraj teksta) Or pažljivo procita tekst. "Dakle ovaj 'autisticar' nešto hoce. Znam takve tipove, kao uvek su po strani, a u stvari, u središtu. Ništa ne govore i samo nezainteresovano gledaju. Daveži. Omatoreli daveži" - zakljuci. "Nadam se da ja necu biti takav kada ostarim. Sigurno se nada da ce mu tekst objaviti i da ce time skrenuti pažnju na sebe. Možda mu ponude i da napiše drugi tekst ili celu seriju, koja bolje nego do sada, objašnjava šta se zaista dešava na Bliskom Istoku. Vidim da Jevreji cekaju Mesiju. Možda ja budem taj. Kada sletim direktno iz svemira i ispricam im svoju pricu. Ko zna. Oni, inace, tvrde da ce Mesija, možda da dode iz svemira direktno u Jerusalim, zajedno sa prisustvom Boga. On je vec sa mnom. Sam mi je to rekao. "Ne zamajavaj se. Još nije vreme za to, a i ti nisi taj, plus niko ti nije ništa rekao. Zato ne umišljaj" - cu glas. "Nisam?" - upita Or. "Ne". 14 "Dobro" - rece Or i udobno se namesti u fotelji. "Shvatio sam da Te interesuje šta sam saznao u svemiru. Spreman sam da odgovorim na sva Tvoja pitanja. Pitaj!" - rece. "Koja pitanja?" - pitaš se Ti koji citaš. "Tvoja! Sigurno imaš neka pitanja cim citaš ovu knjigu. "Hajde pitaj" - proviciraše Or. "Ako ti je lakše, ja cu da ih postavim, umesto tebe, jer ti trenutno ne možeš. Nisi u knjizi. Ti nju držiš u ruci, zar ne?" "Ja želim da u njoj ucestvuješ, a ne samo da je citaš i posmatraš, kako je pisac malopre rekao, slike onih koje zapravo ne poznaješ. Vec, da sam pogledaš u svoju knjigu koju ispisuješ svakim danom svog života. Prvo cemo da se objasnimo oko jezika. On je veoma važan. Najvažniji!" - rece Or. "Evo na primer, prastaro pitanje. Ko je stvorio 'prvog ' coveka? Oko toga se lome koplja vec milenijumima. Uvek se nude dva odgovora. Jedan, koji su dali stari narodi; Sumeri, Akadani, Vavilonci, Fenicani Egipcani i Hititi, da bi ga najveštije uoblicili i ocuvali za sva vremena, Jevreji. On je napisan u Bibliji, ili kao se kaže na hebrejskom, Tanahu, koja je nadživela sve druge dokumente tog doba. Rec Biblija, inace, znaci Knjiga. Nadam se da to znaš. Po toj reci je i nastala rec Biblioteka. Skladišta knjiga. A zna se zašto ona služe. Da razdvajaju pismene od nepismenih. One koji znaju od neznalica. I drugi, koji je dao engleski biolog Darvin, i piše u udžbenicima svih savremenih nevernickih škola, 'modernih demokratskih' društava. Prvi je, da je coveka stvorio Bog, a drugi, majmun. Sam izaberi da li ti se svida više da si od Boga ili majmuna. Prosto. Izbor je tvoj. Nema potrebe za previše dokaza. Ne moraš ni da se plašiš. Verovanju na kome pocivaju sve tvoje misli i reci i ne trebaju dokazi. Ono se jednostvano prihvati i sledi. I nauka leži na verovarnju u dokaze koje nude naucnici. Da li su oni uvek tacni ili ne, nije ni važno. Verovanje jeste. A šta kaže jezik, gramatika i logika. Oni svi tvrde, da je coveka stvorilo, trece lice jednine muškog i ženskog roda. ON i ONA. Zašto? Jednostavno. Po logici stvari, Ja nisam. Ti nisi. Znaci, može samo ON i ONA. Svi znamo da je to mogao samo da uradi ON i ONA. Znaci, neko trece lice muškog i ženskog roda u jednini, koja su u jednom trenutku udružena u jedno. Nemoj da te zbuni što nisam spomenuo trece lice srednjeg roda. Ja ne znam da u svetu postoji srednji rod, osim u nekim gramatikama. Postoje samo muško i žensko. Jedino, ko bi mogao da bude srednji rod su hermafroditi, ali, oni su zaista, vrlo retki, bar medu ljudima. Kod životinja ih ima dosta. A neke morske ribe u Karibskom moru, cak mogu po potrebi i same sebi da promene pol. Muška riba, u nedostaku ženske pretvara sebe u ženku i nosi jaja. Zvuci neverovatno, ali zaista je tako. Stari narodi nisu ni znali za ovaj rod. A onda su celu konfuziju sa srednjim rodom napravili prvi pismeni Grci, filozofi, koji su kasnije postali uzor svoj evropskoj i široj svetskoj ateistickoj pameti. Oni, su želeli svim silama, da dokažu da je svet objektivan, a ne subjektivan, samo da bi se dodvorili bestidnim i bestijalnim vladarima, od kojih su zavisili. A njima su se ulagivali samo sa ciljem da bi lepo i bez napora živeli. Tako su izmislili u svojim glavama, sludujuci pojam treceg lica ONO, i time položili temelj naucnom, bezlicnom jeziku, koji ceo život coveka, i sve što mu se dešava prikazuje, kao nešto, što se navodno, njega ne tice, jer je po njima, izvan covekovog domašaja. Ovim sistemom nikoga, osim samoizabranih i drskošcu fizicke snage samonametnutih, ne treba da interesuje stvarna istina o prošlosti i sadašnjosti. I da su one, zapravo, rezultati poteza i postupaka pojedinaca, koji su u jednom periodu svojih života, prigrabili na silu vlast i uticaj. Umesto toga, sve se pakuje u price i pripisuje 'objektivnom' istorijskom razvoju, koga nigde nema. Zašto jedni vladaju drugima? Zašto se ratuje i gine za objektivne ciljeve? Sve pod parolom. To je 'objektivan' istorijski razvoj, koji se tobože odvija mimo ljudi, sam po sebi. Kao da sve ovo rade neki drugi oblici života, mimo ljudi. Glupost i još nešto! Tako je nastalo tumacenje života, koji se odvija pored nas i uvek u zavisnosti od raznih okolnosti na koje mi 'ne možemo' da uticemo. Ovo je laž stara hiljadama godina. Prica za ljude u komi. Izmislili su je 'strucnjaci' koji su pošto poto hteli, da zadrže svoje uvlakacke položaje uz vladare, i operu njihov prljav veš, pred drugim ljudima i istorijom. Vladari, nikada nisu bili dovoljno pametni za tako nešto, jer su koristili, samo silu, nasilje i sejali strah, ali su zato, uvek, oko sebe imali ljude željne vlasti, ali nedovoljno snažne, da je i sami za sebe prigrabe. Bili su to u pocetku civilizacije; žreci, sveštenici, magicari, hronicari, kasnije filozofi i na kraju naucnici. Ukratko:šicardžije, licemeri, cinici i plašljivci. Svi sakriveni ispod odora školovanih i kulturnih ljudi, kojima je, navodno, stalo do objektivne istine, koja 'postoji sama po sebi'. Njihova licna, je uglavnom bila sakrivena od javnosti, a bila je takva, da coveku pripadne muka i podigne se kosa na glavi. Blud egipatskih faraonovih žreca, pedofilija magicara, incest hronicara, homoseksualnost filozofa, narkomanija i pritajeni alkoholozam naucnika. O vladarima da se i ne govori. Srednji rod je znak neodredenosti, koja najviše zbunjuje kada se misli o životu. Stvara utisak, da postoji takozvani razvoj iznad ljudi, u vidu nekih utvara, duhova, koje odreduju covekovu sudbinu. I opet. Glupost i još nešto! Ali znaj, da su Sve, i od uvek radili ljudi. Najcešce po svom sopstvenom nahodenju, ili iskrivljavanjem i zloupotrebljavanjem Božijih zakona za sopstvene interese, ili, što je najrede, po istinskim Božijim propisima. Rani magicari, koji su bili i prvi astrolozi i tik uz vladare, su, da bi tobože, zadovoljili svoje bogove, mlade ljude, narocito još nevine devojke, žive bacali u vatru. Uz veliku pompu i ritual žrtvovani su ljudi, navodno, radi opšteg interesa. Da bude rodna godina, ili da reke ne plave njive i sadnice. Radili su to u ime svog boga, ne znajuci da je to pravom Bogu, mrsko i odvratno, cak i u suprotnosti sa Njegovim zakonima. Gradeni su veliki hramovi, samo sa ciljem da ljude, koji ih vide i posete, preplaše svojim dimenzijama, ukrasnim arabeskama, brojnim hodnicima i odajama, ciji plafoni su bili daleko iznad glava, gotovo na nebu. Tamo su odslikavana razgolicena muška mišicava tela, mikronskih genitalija, kojima su na ledima iz fantazmagoricne genetike slikara, izrasla krila. Proizvodeni su zastrašujuci zvuci, fanfarama, ovnujskim rogovima, kasnije i zvonima i ogromnim orguljama nadmocnih polifonija, sa istim ciljem. Da plaše! Kadeno je posebnim smolama borovine, ciji mirisi tamjana su ostajali trajno u secanju nozdrva i izazivali strahopoštovanje. A oni, koji su sve to radili, navlacili su na sebe blešteca i savršeno ukrašena, rucno sašivena, i zlatnim i srebrnim koncima izvezena odela. Zaogrtali se dugackim ogrtacima, da bi još više istakli svoju nadmoc i odvojenost od obicnog sveta. Na glave su stavljali kape sa raznim simbolima, od zmija do krstova. Pevali dubokim glasovima koji su odzvanjali u hramovima i izazivali divljenje, i tihu jezu kod prisutnih. Ipak, znanje da sve ovo urade, ih je i razlikovalo od mase uplašenih ljudi, koji su bojažljivo sve posmatrali tokom proteka vekova i istorije, i služili prvo, kao meso za noževe, maceve, koplja i strele, onda kao topovsko, zatim, moneta za podkusurivanje, da bi u 'modernijim' vremenima, završili kao glasacka mašina. Menjala se scenografija i kostimografija, ali suština nikada. Umesto hramova, podizana su grandiozna zdanja od celika i prenapregnutog betona, obložena bleštecim staklima u raznim bojama, i dobila naziv instituti i naucno istraživacki centri. Velicanstvene odore, zamenile su kreacije najpoznatijih svetskih modnih kratora. Zvuci i muzika preseljena je iz hramova u obicne stanove, gde uz pomoc televizije i stereo uredaja obavljaju svoju misiju. Propovedi takvih sveštenika, navodno u ime njihovog boga, sišle su sa govornica hramova i preselile se u uredivacke politike informativnih kuca. Televizijski studiji postali su oltari za kolektivne propovedi i vladanje ljudima koji su, kao i uvek, bili nemi posmatraci i gledaoci života. Za to vreme pravi hramovi, su pretovreni u turisticke atrakcije i mesta za sletanje golubova, gnezda lastavicama, vrapcima i rodama. Ljudi su pronašli nova zdanja, ali ne i namere. Vladati po svaku cenu, po sopstvenim zakonima, ostalo je na prestolu života i smrti. Posle svega na tebi je da izbareš. Ili ceš da radiš ono što je vec provereno da je dobro za tebe, i slediš Knjigu, odnosno Božiju rec, ili covekovu, i nastaviš da sam tražiš odgovore na sva pitanja, koja te muce. Ako izabereš Knjigu, onda moraš i da je nauciš ili bar više puta procitaš. Bez toga, teško da ces moci da išta razumeš u životu, kao i ovu, koju sada držiš u ruci. Narocito zakone života. Do Boga i Njegovih zakona postojanja, neceš doci, samo ako na Njega misliš, a pri tom ne znaš kako On misli i radi. Zato, pocni vec jednom da je citaš. Ako se samo moliš, a ništa ne znaš, to je kao da prosipaš reci u bezdan. Ravno je praznoverju i vracanju. Izmišljanje sopstvenih molitvi, bez ikakvog reda, i njihovo izgovaranje u svako doba, nece doneti odgovore i pomoc. Cuda ne postoje i na njih ne treba da se oslanjaš. Znanje - Bog, postoje. A šta je Bog? Ovo niko na svetu pouzdano ne može da odgovori. Ni vernici ni nevernici. Ali, ono što se zna je; Prvo i najvažnije, jezicki gledano, On je Rec-Ime (HaŠem). Drugo. Znacenja te reci, koja ima 72 imena. Trece, osobine tih reci u svakodnevnom životu ili praksi življenja. Kao Rec, On predstavlja pojam, kojim se oznacava sveukupnost znanog i neznanog postojanja. Od najudaljenijih delova univerzuma do najsitnijih delova materije. Sve ovo obuhvaceno je recju Bog. Nije On u svetu, vec je On mesto sveta. Zato se cesto za Boga, upotrebljava i rec Mesto. Kada se misli na Njegov delimicno spoznatljiv deo, kao što je priroda i njeni zakoni, onda bar Jevreji za Boga koriste rec, ‘Elohim’. Ako se govori o Njegovoj nedovoljno poznatoj suštini, ili onim znanjima koja spadaju u metafiziku ili ezoteriju, onda se koristi ime, ‘Adonaj’. I tako redom za sve Njegove pojavne oblike i imena. Svih 72. Bog se pojavljuje i pod drugim imenima, u recima, kao što su Milost, Ljubav, Pravda, Sila, Povika, Snaga, Znanje, Razum, Mudrost. On ima i svoje licno ime, sastavljno od cetiri slova, ali koje je zabranjeno da se izgovara na glas. Jednom recju, pod pojmom reci Bog, misli se na sve. I na dobro i loše. Bog, sam kaže, preko svog proroka Isaije, 'Ja cinim dobro i Ja stvaram zlo. Ja Gospod radim sve to". Znaci On je Jedini izvor svega. U našim životima, Bog nam se javlja u vidu naša licne sudbine. Naš stalni, oku, nevidljivi, pratilac od rodenja do smrti, pa i posle nje. Ali, sudbina ne deluje mimo nas i nije van nas. Stara latinska izreka kaže, da ona gura, one koji nece, a vuce, one, koji hoce. Nju 'sami' odredujemo, time što biramo; Da li da se ponašamao u skladu sa proverenim znanjima i mudrostima, koje su mukotrpono, hiljadama godina, sakupljali naši preci, ili da sve to zanemarimo, i da svaka generacija iznova, sama za same, traži svoje puteve, zanemarujuci saznjanja predaka. Kako izaberemo, tako ce nam i biti. Nema tu nikakve tajne. Mi time odredujemo da li cemo biti srecni ili ne, a ne neko od drugih ljudi, van nas. Zavisi, cije znanje usvojimo za naš model ponašanja. Tako, zaista, samo totalno neuki ljudi, mogu da izjave, da Bog ne postoji. U Bibliji se jasno kaže da je nevernik budala. Da je on pored toga što je glup još i slep. I ne samo slep nego se slepo i ponaša. Ako tako zaista, misle, onda ti nesrecnici, poricu da išta postoji, ukljucujuci i same sebe. Jer ko porice postojanje Boga, porice i postojanje sebe. A ko ne veruje i njemu ne može da se veruje. Ko porice postojanje Boga, je zato, neznalica i covek koji ne voli znanje, dobrotu, ljubav, praštanje, red i moral. To je covek, koji luta kao pas po sopstvenim bespucima. Koga je ostavio njegov Gospodar ili je sam od Njega pobegao i odmetnuo se. U Knjizi se kaže; 'da Bog nikoga više ne napušta, od onoga koji Njemu okrece leda'. Zapušten je, prljav, pun krpelja i drugih crevnih parazita. Širi besnilo, a svoj ocaj i kukavicluk, ispoljava lajanjem i keftanjem na sve oko sebe. Stalno je ljut i agresivan. Željan dominacije i neprekidne tuce i griženja sa ostalim, poput njega. Baza u coporu sa istim kao što je i sam. Pari se i ostavlja porod, rasut po svim krajevima, svog tumaranja i smucanja. Grize, jede i guta otpatke hrane, lapce iz ustajalih zamucenih bara. Ali, nikako, ne može da prikrije tužan, suzan i zakrvavljen pogled, koji mu izbija iz ociju prepunih skrivenih želja za toplinom i milovanjem. Negde duboko u sebi, zna, da je napušten, i da se sam odmetnuo od 'Gospodara'. Jednostavno, vodi život, napuštenog psa. Kada se ovo zna, onda je jasno, da nema coveka koji ne veruje u Boga. Bio vernik ili nevernik. Bio sveštenik ili naucnik. Ucen ili neucen. Priznavao Njegovo postojanje ili ne. Svi istražuju život oko i u sebi, a to znaci sopstvenu prirodu ili društvo, odnosno Boga, jer ta Rec, obuhvata sve reci. Svi traže srecu, neshvatajuci da je to zapravo traganje za svojim Bogom. Tako da i neke izjave vernika, poput; Bog daje život, Bog daje ljubav, Bog daje kišu, postaju jasne. 'Ateisti' idu i korak dalje nudeci objašnjenje. Kažu; kiša pada, jer se voda, koja je sa zemlje, mora i okena, isparila, i podigla se u višlje slojeve atmosfere, tamo kondezovala, oformila oblake, iz kojih kasnije, pada na zemlju u obliku kiše, slane, grada, ili snega. Pri tom, neshvataju da je to samo objašnjenje ovog procesa. Kažu, to je zakon prirode. A da pri nemaju odgovor, šta je priroda? Odakle, uopšte, tolika voda na zemlji? Odakle dolazi i izvire? Još dalje, odakle je i zemlja? Odakle je materija, koja ih sve tvori i drži na okupu? Odakle biljke, životinje, ptice, i konacno, mi? Naravno, ovo i ne mora da se zna. Ali, je jasno, da je sve to ipak, tu. Kažu, to je uradila evolucija, a da pri tom ne objasne znacenje te reci. Ko je izmislio tu rec? I šta ona znaci. Odakle reci, poput vremena i prostora i da ne nabrajam više. Zato je mnogo istinitije i jednostavnije, da se za sve poznate i nepoznate reci i pojmove, upotrebi jedna, koja ih sve obuhvata i stvara. Rec, BOG. On, zato predstavlja sve. Objašnjenja su ipak, ostavljena ljudima. Da sami shvate Božije, ili kako oni vole da kažu, prirodne puteve. Problem je što 'ateisti' ne žele da prihvate, da istinsko uvažavanje promišljenog licnog Boga, može jedino da proistekle, iz svrishodnog života, koji se vodi u skladu sa svesnim stvaranjem, o cemu se govori u Bibliji. Draži su im zakoni 'slucajnosti', 'objektivnosti' i brojnih mutacija, jer njima mogu da objasne sve svoje postupke i izmišljotine, sa istim, vec ranije navedenim ciljem. Da vladaju drugima. Da izmišljaju pojmove poput demokratije, u kojoj navodno vlada vecina, i da je to poželjno i ispravno. I jeste, ali demokratija medu mudracima, a ne demokratija obicnog sveta koji samo brojcano nadglasava one koji znaju. Ne demokratija mase, vec demokratija pameti. Dobro se zna, još iz osnovne škole, da je upravo vecina ucenika, ta, koja organizuje bekstva sa nastave. Upravo ona, koja ne uci i ne zna. Da preobilne kišne padavine izlivaju recna korita i plave polja, jer i tu vlada 'demokratska' vecina kapljica, koja samo nanosi štetu. Da orkani nose i uništavaju sve pred sobom, jer i tu vlada vecina, sakupljenih vazdušnih struja. Da intezivni požari, takode 'demokratsko' udruženi, gutaju svojim plamenovima drveca i druga rastinja u šumama, terajuci sve životinje pre sobom. Da je tako i vecina ljudi izazivala revolucije i 'demokratski', poput onih daka koji su bežali sa nastave, prognjala i likvidirala one koji nisu hteli da beže. A šta je Solomon mislio o demokratiji. Jednostavno je rekao: 'Ne idi za vecinom na zlo'. A iza svih tih 'demokratija' stajali su organizatori i bukaci, da bi posle, kada se osuše poplavljena polja, sakupe ostaci orkana ili ugasi garež požara, bili kontrolori 'demokratija'. Zbog 'ateista', mnogi ljudi postavljaju sebi celog života, detinjasta pitanja tipa; Zašto sam se rodio? Zašto živim? Šta sam dobio? Šta dajem? Koji je smisao i znacaj mog života? Zašto sam ja, Ja? Kako da proživim ovaj svoj jedan život? Pri tom ne shvatajuci, da život ima smisao, koji im je namerno sklonjen ispred ociju, samo da bi njima, moglo lakše da se vlada. I najbestidnije u svemu je, što upravo ti ljudi, koji lansiraju u udžbenike škola takve ideje, sve vreme znaju o cemu se radi i kako sve funkcioniše. Kakva je to demokratija kojom se zamazuju oci. Ali, najvažniji razlog, zašto 'ateisti' ne žele da prihvate Boga, je taj, jer bi onda, morali da priznaju i poštuju, sve Njegove moralne zakone, jer su oni, najveca prepreka, isticanju i izmišljanju sopstvenih kvazi normi 'novog ' morala kojim je sve dozvoljeno, kao i pre pojave Adama. Ti ljudi, svojom 'civilizacijom', svojim idejama i delima, zapravo, vracaju ljudski rod na svoje prapocetke, na nivo koji je bio u vreme covekove nepismenosti. A pri tom serviraju preko televizije, radija i štampe, price kako su sve to nove i moderne stvari. I bile bi, da vec nisu bile, pre više hiljada godina. Za njih bi prihvatanje Boga i Njegovih moralnih zakona bio i kraj njihove civilizacije u kojoj smo svi primorani da živimo. Nažalost, po njihovim izopacenim pravilima i ma kako oni pricali, novim, ustvari, zastarelim i vec videnim amoralnim normama. Od cega bi živeli nebrojeni ljudi koji su zaposleni u najrazvijenijoj i najprofitonosnijoj industriji sveta, koja godišnje liferuje na tržište, oružje i sva moguca sredstva za masovno i pojedinacno uništavanje ljudi, u vrednosti hiljada i hiljada milijardi dolara. Nadalje, cemu sve to oružje ukoliko se ne proda i istroši. Znaci potrebni su ratovi. Potrebna je 'objektivna' istorija sukoba, ubijanja, silovanja, pljackanja i zavijanja ljudi u crno. Potrebno je plakanje i tuga. Potrebna je i osveta. Gradanski ratovi, takozvanog niskog inteziteta, koji lako mogu da se kontrolišu. Znaci, opet, oružje. Opet, prodaja i naravno, zarada. Konacno, potrebno je sve te ljude izmiriti i investirati u njihov privredni razvoj. A zatim sve to kontrolisati, do nove prilike za svadu i klanja. A onda izmišljaju ekonomske probleme, recesije, inflacije, davanje kredita i ubiranje kamata. A, zatim, sakupljaju, poput najbolje organizovanih bandi, novac od gradana u vidu poreza, navodno za rešavanje 'objektivno' nastalih privrednih teškoca. Od cega bi živeli isti ti ljudi, da njihovi najviši državni zvanicnici prvo, u zatamnjenim sobama, ne odobre prodaju droge, a zatim se tobože, brinu za narod i organizuju borbu protiv narko dilera. Istih onih sa kojima su se i dogovarali. Farsa bez premca. Izazivaju stalnu zeblju kod ljudi, koji prvo psihicki, a zatim i telesno postaju bolesni, da bi se onda pojavili kao spasioci i naplacuju im ponovo basnoslovna sredstva za lecenje, cime ih još više razboljevaju i bacaju u bedu. Ali, zato farmaceutska industrija cveta i donosi astronomske profite. Proizvode automobile i druga transportna sredstva koja zagaduju i truju sve oko sebe. Naravno, uvek ce reci. 'To je sve cena razvoja. To je put kojim ide civilizacija'. To i jeste civilizacija. U njoj je surova borba za opstanak. Da! Jeste! Ali, ona koju vode ljudi životinjske duše. To je njihova civilizacija. Neznabožacka i neistinita. Zasnovana na ponašanju ljudi koji su živeli pre Adama. Ali, srecom, covek i priroda, nisu postavljeni na tim osnovama. To nije istina života. Ali, upravo zato, prava istina, mora da se sakrije i uništi, jer ne donosi materijalnu korist. Zato su odvajkada sklanjani, proganjani i ubijani Jevreji i drugi pravi vernici širom sveta, jer su ljudima nudili istinit život. Usaglašen sa našom materijom i prirodom oko nas. Ali, kako da se ne unište, kada ta istina šteti interesima ateista, i njihovom centralnom bogu 'dolaru'. Zato, se Bog sklanjao i sklanja ispred ociju ljudi. Zato se, ucenja o Bogu ismejavaju, omalovažavaju i izbacuju iz škola. Proglašavaju mitovima i bajkama prošlosti, koji su služili za tadašnje 'nepismene' i 'zaostale' ljude. Namerno zamucuju ljudima pamet, dajuci im obrazovanje na kašicicu, da bi im lakše objasnili da je život težak, surov, nejasan i besciljan. Da je potrebno da stalo žive u strahu od gubitka posla ili imovine. Zato izbegavaju da obicnog coveka nauce pravoj istoriji, od koje prave dosadan predmet u školama. Uce ljude, da su nekada, naši preci bile budale i neznalice, namerno sakrivajuci da su u stara vremena živeli takvi geniji, kakve danas mogu samo da sanjaju. Pokazuju neverovatno nepoštovanje prema ljudima koji su otkrili kako se seje pšenica i obraduje zemlja. Melje brašno. Mesi i pece hleb. Obrezuju vocke, da ne bi davale divlje plodove. Kako se spremaju jela i pica. Koje biljke su jestive, a koje ne. Koje su lekovite i kako da se pripreme. Jednom recju sve, što su ljudi stpljivo hiljadama godina saznavali, otkrivajuci, šta je za coveka dobro, a šta ne. Sve to je neko morao da sazna, cesto, po cenu sopstvenog života. Koliko je samo ljudi umrlo, tragajuci za svim ovim istinama. Koliko se otrovalo nejestivim biljkama, dobilo trovanje od pijenja vode iz bara ili mocvara, pre nego se otkrilo koja je voda za pice, a koja ne. I što je najvažnije znali su kako funkcioniše ne samo svet vec i svemir. Umeli su da žive usaglašeni sa tim, bez obzira kakve živote vodili. Dobre ili loše. Ne! Njima to ništa nije bitno, jer prepotentno misle da je život zapoceo njihovim rodenjem, i da pre njih nije bilo nikoga, koji je išta znao. Naravno, i moralni zakoni tih 'nikoga' su zastareli i glupi. Zato Boga nema. To je izmišljotina i avetinja prošlosti. I na kraju. Koji su to ljudi? Jednostavno, svi oni koji ne veruju u Boga. Oni koji se ne pojavljuju na televizijama sveta, vec poturaju umesto sebe, predsednike zemalja ili druge visoke državne zvanicnike ili naucnike. Vlasnici najvecih i najmocnijih transnacionalnih svetskih firmi. Oni su ti. Zato, ako izabereš samostalno traženje cilja u životu, poput Vavilonaca, Sodomljana, Grka, Rimljana i njihovih modernih potomaka 'ateista' i idolopoklonika, te upadneš u kandže 'objektivnog' razvoja copora, u kome ne važe nikakava pravila osim 'objektivne slucajnosti', neka ti je, Bog, u koga ne veruješ, u pomoci. Za sve odgovore trebace ti puno milenijuma, a toliko dugo neceš moci da živiš. Uostalom, razmisli i o sledecem primeru, koji se veoma cesto navodi u jevrejskim knjigama knjigama, gde razgovaraju ateisti i verujuci ljudi. Neki filozof je jednom došao kod Rabina Meira te mu rece; "Ja ne verujem u Boga. Imam osecaj da je svemir nastao sam od sebe, po sopstvenom nahodenju, bez ikakve pomoci sa strane". Rabin Meir mu ništa ne odgovori. Par dana kasnije ode do filozofa i pokaza mu predivnu pesmu, napisanu divnim rukopisom na glatkom belom pergamentu. Filozof pogleda zadivljeno u pergament te upita. "Koji je ovo veliki pesnik što sacini ovu divnu pesmu? Koji je nadaren pisar ovo prepisao?" Rabin Meir odmahnuvši glavom odgovori. "Potpuno grešiš. Nema pesnika. Nema pisara. Zaista je tako. Pergament je bio na mom stolu pored bocice mastila. Macka je slucajno prevrnula flašicu i mastilo se izlilo na pergament. Ono što je nastalo je ova pesma". Filozof zapanjeno pogleda Rabina Meira,te rece. "Ali to nije moguce! Tako divna pesma! Tako savršen rukopis! Takve stvari ne nastaju same od sebe. Zasigurno mora da postoji stvaralac. Mora da postoji pisac!" Rabin Meir se nasmeši, te odgovori filozofu. "Sam si to izgovorio! Kako je moguce da je univerzum, koji lepotom nadmašuje bilo koju pesmu, mogao da nastane samo od sebe? Mora da postoji Pisac. Mora da postoji Stvoritelj". "Ja nemam takvih pitanja" - kažeš ti. "Dobro. Šta te interesuje?" - upita Or. "Možda, šta ce biti sa tobom u životu? Da li ceš biti srecan, bogat ili uspešan i zdrav i ti i tvoja familija. To obicno ljudi pitaju vracare i 'vidivnjake' ili žele da znaju oni, koji se oslanjaju na horoskop i udaljena sazvežda zodijaka, koje takode, lansiraju neznabožci" - doda Or. "Odgovor je i ovde isti. Ili ce biti kako ti naumiš, ili kako drugi hoce, treceg nema. Ako ti horoskop i zvezde kažu šta ceš da uradiš, u životu, onda znaci da njih i slušaš. One ti govore. Da li je tacno ili ne, nije, ni važno, ukoliko u njih veruješ. Jer, covek, uglavnom radi ono u šta veruje. Ali, da li si se ikada zapitao, kako neko ili nešto, pri tom jako daleko od tebe, može da zna, šta je za tebe, dobro, bolje od nekoga, ko ti je veoma blizu i koji živi u tvom grlu, u tvojoj reci. Kako udaljene zvezde na nebu, mogu da ti kažu šta ce ti biti, a da to i sam vec ne znaš. Ako se puno trudiš, da li treba horoskop da ti kaže, da ceš i steci. Ukoliko, zaista tražiš ženu ili muža, da li ce zvezde da ti kažu, da ceš na kraju i uspeti. Da li one znaju bolje, od Onog koji ih je sve postavio na nebu. Ako si bolestan, da li ce da te izlece vracare i zvezde, ili tvoja vera, volja i lekari, kojima je Bog i dao znanje da lece. Ne traži izlaz u cudima, jer njih nema, ma koliko ih priželjkivao i verovao u njih. Ni Bog ne proizvodi cuda, jer je Sam cudo po sebi. On je postavio zakone življenja za sva vremena i ponudio coveku izbor. Ili po Njegovom ili kako hoceš. Posledice proizilaze same za sebe. U jednom Psalmu se jasno kaže: 'Niti se menja Bog, niti On menja Zakona svog do veka" 8 "Debi, vidi, ovde piše da smo napustile salu, pre kraja filma. Kako se laže!" - uzviknu Rahel. "Vidim i sama" - dobaci Debi. "Nije ni cudo. Pisac je bio novinar, a zna se kakvi su oni. Uvek vide nešto što nije do kraja tacno, pa onda ono što ne znaju, popunjavaju maštom. Takvih zaista ima previše" - zakljuci Rahel. "Pitam se. Da li nas on uopšte poznaje, kada nas spominje u ovoj knjizi. Na pocetku nije ništa o nama napisao, osim da smo napustile bioskop i otišle u nepoznatom pravcu, ruku pod ruku" - nastavi Debi. "Je si li ti, ikada cula za njega?" - upita Rahel. "Ne. Nikada. Do sada" - odgovori Debi. "Ja sam u pocetku pomislila da ce o nama i da piše. Da je onaj film bio samo uvod. A onda je ispalo da smo i mi deo iste price. Našle smo se u rukama onog Dušana, koji je citao o nama. Šta njega uopšte interesuje ko smo? Dobro je što, izgleda, da ni on nije važan, i da ne želi da se o njemu piše, tim pre, jer je i sam rekao da ga pisac ne poznaje" - zakljuci Rahel. "Znaš šta" - rece Debi. Zvacemo izdavaca, da nam da broj telefona ili adresu pisca, pa cemo da ga pitamo, šta on umišlja i izmišlja. Na kraju. Šta on hoce!" - uzviknu. Par dana kasnije Flesch je dobio pismo. Dragi, gospodine Flesch, Ovde su dve devojke koje ste spomenuli u vašoj nejasnoj knjizi. Želimo da vam nešto razjasnimo, jer smo shvatile da nas vi ne poznajete, ali vas to ne sprecava da o nama pišete i cak lažete. Za vašu informaciju nismo napustile salu do kraja filma. Mora da ste nas pobrkali sa nekim drugim. Film jeste malo monoton i dosadan, ali, ipak smo htele da vidimo do kraja, šta ce biti sa Orom. Plus, on deluje otkaceno, bar dok se go šeta po svemirskom brodu. Mojoj drugarici Debi se svidaju takvi tipovi, koji idu u svemir i tamo misle. Ja istina, više volim one, koji ne idu toliko daleko, vec im je ovde, na zemlji, dobro. Što se tice nas dve, mi smo razocarane. Ne, u vas i vaše lupetanje, to je uostalom vaše pravo, vec u izdavaca, koji je uopšte pristao, da vas objavi. Mora da ste sami platili tu knjigu, jer niko normalan ne bi tako nešto finansirao. Jedno što nas interesuje, je da nam jasno odgovorite, ukoliko nadete vremena, zašto ste nas spominjali u vašoj knjizi? Srdacno vaše, Rahel i Debi. "Je li dobro?" - upita Debi dok je presavijala pismo i stavljala ga u kovertu. Pogleda Rahel koja samo klimnu glavom i rece. "Da". 9 Umesto Flescha, izdavac je poslao uctivo pismo. Drage Debi i Rahel, Gospodin Flesch je nažalost, zauzet oko imovinske rasprave. Znate, nedavno mu je umro otac. Zamolio me je da vam ja odgovorim umesto njega. On se slaže sa vašim mišljenjem. Ipak, misli da nemate razloga za nerviranje. Da li vas on poznaje ili ne nije ni bitno. On smatra da bi trebalo da budete ponosne, što ste uopšte ušle u neku knjigu. Mnogim devojkama to nikada ne pode za rukom, iako se tvrdoglavo, neke i ceo život trude, da u tome uspeju. Da ih neko zapazi i zapamti za sva vremena. Da piše o njima. Ako ništa drugo, bar pesme. Nadalje, gospodin Flesch nije spominjao ni odakle ste, iz kog grada ili države. Nije napisao ni koja su vam prezimena. Tako da nemate razloga za brigu. Ovako vas niko nece povezati sa likovima u knjizi. Možete biti sigurne da ce sve biti u redu. Moram, nažalost i da vas upozorim. Pazite se samo. Covek kao što je on, može od vas svašta da ucini. Znate kakvi su pisci, mogu da vas uzdignu i prikažu citaocima kao simpaticne devojke ili vas ocrne, tako da vas svi prezru, cak i da se same sebi zgadite. S poštovanjem, Direktor izdavcke kuce JLZ Rudolf Štajner Po dobijanju pisma, Rahel se zamisli. "Stvarno je sve moguce sa recima. To je i Or shvatio u svemiru, a evo sada i nama ovde na zemlji to jasnije. Osim imena ništa nije receno" - zakljuci. "Meni se cini da ništa nije ni napisano o nama. Knjiga još nije procitana. Ako budemo pametne, same cemo je napisati, kako mislimo da je dobro za nas" - doda Debi. Rahel se nasmeja zabrinuto, i nastavi da razmišlja na glas. "Pa taj tip može stvarno sve da nam uradi. Zamisli, može da kasnije napiše da smo matore lezbejke, ili da smo dve sestre ili majka i cerka, ili jedna ista osoba, koja sebi u nedostatku razuma, nacetog psihickim košmarima, daje drugo ime". "Da. Može da nas smesti u staracki dom ili u jednosobne stanove na Menhetnu ili Amstradamu. Može da nam nametne neke roditelje, muževe, momke ili ih ukine, ako zaželi. Stvarno je sve moguce. Bolje da cutimo" - snuždi se Debi. "Valjda ce nas ostaviti na miru do kraja" - dobaci Rahel. "Da". 10 Ovaj mali incident sa pismom nije prošao bez posledica. Ubrzo, direktoru Štajneru, su se javili i ostali pomenuti u knjizi. Bilo je pisama i onih koji nisu u njoj, ali su naslucivali, da ce pre ili kasnije u njoj završiti. Naravno, Or nije pisao. On još ni ne zna da je u knjizi, jer je u svemiru i saznanje važne stvari, plus on je i u fimu, koji prema pisanju Rahel i Debi još traje. Možda ce se javiti kada se vrati tamo odakle je i pošao. "Štajner ovde. Alo Hillel" - cuo se grubi glas. "Da. Ja sam. Zdravo" - odgovori Flesch. "Slušaj imamo problem. Dobijam puno pisama od citalaca. Svi se slažu da bi morao da budeš malo jasniji" - rece obazrivo, plašeci se i za svoju sudbinu. "Jasniji?" - zacudi se Flesch. "Da. Ljudima nije ništa jasno, o cemu se tu uopšte radi" - doda. "Ljudima? Kojim ljudima?" - upita Flesch. "Ovima koji citaju" - doda Štajner. "A njima! Znaš. Kada se bolje razmisli, da im je jasno, oni ne bi ništa ni citali. Njima, inace, nikada i nije jasno. Ali, knjiga se zato i zove Teleskop. A on ima više vizura. Kada je sklopljen i spakovan, pogled kroz njega je jedan, kada izvuceš jednu pregradu, vidiš drugo, ako nastaviš da izvaciš dalje, videceš, da svaki put ispadne nešto novo, iako uvek gledaš u isto. Takav je teleskop, razvlaci se kao štap za pecanje. Što više izvlaciš, on je sve tanji, savitljiviji i lomljiviji" - objasni Flesch. "Štap za pecanje?" - upita Štajner. "Da. Za pecanje" - objasni Flesch. "Izvini, nije mi jasno" - rece Štajner. "Onda, citaj dalje. Možda ukapiraš. Izvini, vri mi voda. Moram da idem. 'ajde zdravo". Štajner spusti slušalicu, govorivši sebi u bradu. "Bolje da nisam odgovarao u njegovo ime onim devojkama. Sada ce svi da mi pišu i traže slicna objašnjena, a neki to vec i sada rade. A ni moja sudbina nije izvesna. Nije to prvi put. Pisao je on slicno i u ‘Pismu’ koje još nije objavio, zacu glas ni otkuda. I tamo sve vrvi od dijaloga. Svi su se umešali u pricu. Štajner se zamisli. Stvarno je bilo glupo što sam ga zamolio da bude jasniji. Kada je sve jasno. Svi koji žive hteli bi da budu u nekoj knjizi i veoma važni. Zato se toliko guraju u životu i prse. Evo i ja sam hteo da postanem neko važan i poznat. I šta sam dobio. Da ukoliko me Flesch ili slicni, ne pretvore u tekst, niko nece ni znati da postojim. Bicu poput one tacke na pocetku teksta, koja se izgubila iz vidokruga. Misao mu potvrdi. "Da". 11 Flesch odmaknu džezvu sa šporeta i zakuva kafu. Otpi gutalj i pomisli. "Svi su oni u pravu, ali ja necu to da im priznam. Može mi se. Ja pišem, a ne oni. Dosta! Zaista je vec dosta, da gajim u sebi najtananiju osobinu, koju u sebi nose istinski i suštinski posmatraci života. Koji koristeci reci stecenog znanja, i nauka samo sebe stavljaju van sveta. Ja sam važan. Trebalo bi svakodnevno da prizivam u pamet i svest staru izreku, i ponavljam je, ako treba i sto puta na dan, da bi je jednom, za sva vremena zapamtio. Uostalom po Talmudu je i obaveza svakog pojednica da kaže: Svet je za mene stvoren, a ne ja zbog njega. Svet je za mene stvoren, a ne ja zbog njega. Svet je za mene stvoren, a ne ja zbog njega… Tako bi zaista, trebalo da se misli. Da nije tako, ne bi prvo nastala planeta zemlja, kao kuca za sve. Kopno, da bi u njega bila položena semena biljaka. Voda, da ih hrani. Sunce, da ih greje, oblikuje i udahnjuje zrelost. Životinje, da se njima hrane. I na kraju covek, da ih sve koristi. Svi i sve što postoji, ocigledno je tu, radi coveka. Znaci, radi mene. Onda treba uzeti iz sveta sve, što može da ti pruži. Iscediti ga kao grožde ili masline. Pretvoriti ga u vino i ulje. Popiti i pojesti. Bez snebivanja i lažne skromnosti. A na kraju, jednog dana, svetu, ostaviti sebe, i sve što je od njega pozajmljeno i uzeto tokom života. Ne propustiti ništa, što može da se uzme. Istražiti i osetiti život što je više moguce, do poslednjeg izdisaja, jer, jedino, što na kraju ostaje od covekove price, su njegova dela i secanja na njih. Kasnije ni ona. Život, koji se ne istraži, nije vredan življenja. Moj imenjak, starac Hillel je u Talmudu još jasnije i preciznije ovo izrazio, kada je rekao: "Ako necu ja sebi, ko ce mi, i ako sam ja sam - šta sam, i ako ne sada a kada?" "Zaista! Kada? Istina, može da se piše i prostije. Mogao sam da napišem ceo roman o Oru, i da neki smeli reditelj, kasnije po tome, zaista, snimi film. O Rahel i Debi? Da, i o njima. Dušan se sam iskljucio. Izvini Dule, tako si sam odlucio. Sa njim su nestala i secanja na igranje klikera i prve ljubavi koje je imao. Ostala je Eti, sa kojom je svašta moguce. Njena prica je neispisana. Ali, neka je ona sama piše. Nadam se da nece suviše da je umacka i zabrlja. Imala je dobar pocetak. Gde ce i šta ce dalje, neka sama vidi. Jedini, zna njenu pricu, a to je dovoljno. Zamisli se nad strukturom romana te pogleda u beleške u glavi. Dakle za sada stvari ovako stoje. Prva vizura. Or odlazi da pronade Nešto, što je toliko blizu, da mora da ide cak u svemir, jer od blizine ne vidi. Druga vizura. Debi i Rehel napuštaju salu, iako, kasnije tvrde da to nije istina, i da i dalje gledaju film. Treca vizura. Ovo sve cita Dule, koga ja, zapravo ne poznajem, osim onog drugog, koji je otišao u Ameriku i koga poznaje i Eti. Nju jedino za sada, poznaje Jedini. Drugi, ne. Cetvrta vizura. Or i dalje filozofira u svemiru. Peta vizura. Debi i Rahel se bune kod urednika zbog laži pisca, ali brzo uvidaju da je on i opasan po njihove dalje sudbine. Šesta vizura. Štajner strahuje šta ce dalje biti, pa odlucuje da se više ne meša u tudi posao. Sedma vizura... Mislim da je sada nekima bar jasnije, šta se ovde dogada" - pomisli. Naravno, nije bilo tako. To je shvaceno tek kada se Or vratio sa puta i upoznao Leu. Misao mu potvrdi. "Da". 12 Bio je to onaj od pogleda koji jasno govori šta se hoce. Bar ona strana koja je tako pogledala drugu. Ona je, za uzvrat, mogla to da shvati i prihvati, ili neshvati, i nastavi da gleda kao da se ništa nije desilo. Ovoga puta, obe strane su znale šta je taj pogled znacio. Seks. Zašto? Eto tako. Seksu nije potreban razlog. On se sam gura i namece, uglavnom onda, kada ne treba to da radi. Jednostavno sve je izbacio iz ležišta. Pamet, moral, brak, pristojnost i naravno rajsflešus na pantalonama i suknji. Jedan takav pogled rada drugi, ovaj treci, i sve dok ne prestanu da se radaju, vec se slepe u jedan, pa oni, koji se gledaju, postanu ocigledni okolini da tu ima necega. Or je nekako uspeo da se vrati neprimeceno na zemlju. Sleteo je nocu, pa ga usnuli kontroliri leta nisu opazili. Znao je da mora da pronade nekog od novih, jer su svi njegovi ispisnici i poznanici negde otišli, nestali. Bio je najstariji na zemlji, iako, to osim njega, niko nije primecivao. Izgledao je normalno za svoje godine, kao i oni koje je poceo da susrece. Lea je bila mlada i to dosta. Ni ona nije bila svesna odakle je Or, i koliko zapravo ima godina, bar, u odnosu na nju. Šta je u njemu videla, samo je njoj bilo poznato. Or je zapravo bio cudak i za sebe i druge. Da nije, ne bi ni išao dobrovoljno u svemir. Neki ljudi, obicno odu u drugi grad, ili državu, da bi nešto shvatili ili promenili u svom životu, ali ne i Or. On je morao u svemir, da tamo, u samoprogonstvu, na miru, shvati neke stvari. Sa sažaljenjem je kasnije pratio svaki svemirski brod koji je uzletao sa nekim novim kosmonautom željnim saznanja. A oni su leteli sa svih strana. Iz Amerike, Rusije, Japana, Kine, cak su i Izraelci, najavili svoje astronaute. Oni, koji su od uvek u svemiru i njega uporno dovlace na zemlju. Tu ga, zatim, analiziraju, preraduju, i nauceno, sprovde u život. Za druge narode sveta, oni su zaista, poput vanzemaljaca. Drugacije se ponašaju, misle, deluju i izgledaju. Kao da su sa druge planete, iako, se pouzdano zna, da nisu. Srbi su rekli da su odavno nebeski, tako da im nije bila potrebna tehnologija i za istinski odlazak na nebo i još malo dalje. Zašto Srbi? Pa, tako, jer i oni su deo iste tacke. Plus Lea je kod njih rodena. Kod njih je Or, posle došao. Tu je pronašao, a zatim fatalno pogledao. Kasnije je sve postalo ozbiljnije i dublje. Ovde zapravo i pocinje prica "Teleskopa". Još jedan pomak, i on više nece moci da se izvuce. Morace znaci i on nazad na pocetak, kao što se i Or vratio. Na pocetak, ali novi. Štajner nije više mogao da izdrži, te okrete telefon. "Alo, Flesch. Ništa mi se ne svida. Molim te, ili Ora vrati nazad u svemir, ili nam reci, šta je tamo saznao. Ovako više ne ide. Suviše je prosto. Ljubavnih prica ima na pretek. Mani se Ora i Lee u Srbiji. Znam da rizikujem svoju ulogu, ali saberi se, i napiši nešto interesantno i zabavano. Shvataš!" - završi, uzbuden. Flesch odsutno promrmlja. "Da". 13 "Zašto je u knjizi sve nekako, iseckano i nevezano? Šta ste time hteli da postignete?" - upita novinar autora knjige, na konferenciji za štampu, prilikom promocije knjige. "Ništa. Umesto odgovora pitacu vas sledece. Da li slušate radio?"- rece pisac. "Radio? Kakve sad on ima veze?" - zacudi se novinar. "Dobro. A da li bar citate novine ili gledate televizuju?"- nastavi Flesch. "Da!" - zbuni se novinar. "Dobro. Onda mislite o tome, kao što nam neki marketinški prevaranti na televiziji, predlažu da mislimo na Pall Mall" - rece Flesch i dade znak drugom novinaru da postavi pitanje. "Zašto ste konfuzni?" - upita novinar. "Objasnite mi to. Gde sam konfuzan?" - upita Flesch. "U knjizi" - objasni novinar. "Kojoj knjizi?" - upita pisac. "Ako mislite na ovu. Ona nije takva. Ona je realna. Zato vam valjda i izgleda smušeno. Vi, zapravo vidim, želite, da sve bude jednostavnije i povezanije, jer ocigledno mislite da bi tako trebalo da bude. Da sve ima svoju logiku. Ali gde toga ima, osim u lažnim pricama. Gde ste vi u životu videli sve detalje necega, da bi ste o njima pricali ili pisali, prepuni samopuzdanja, da je sve što ste videli ili rekli, baš tako. Pogledajte oko sebe. Ispricacu vam šta sam danas video dok sam ovde dolazio. Vi onda sami zakljucite, o cemu se radi. Na autobuskoj stanici, kod novobeogradske toplane, stajalno je nekoliko ljudi. Znao sam da mi je autobus otišao ispred nosa. Da nije, bilo bi više cekaca koji naivno i umorno, ali za pohvalu, optimisticno, okrecu glave u pravcu, iz koga bi trebalo da se pojavi. Kada sam krocio na platformu pridošlog i dobrodošlog autobusa, tu je vec bilo, što je vec višedecenijska tradicija u Beogradu, previše samoupakovanih, neravnomerno priljubljenih i na silu zbliženih putnika. Kroz masu ljudi probio se mladic zamazanih farmerica, neocešljane, prljave kose, i ispružio ruku, poput prosijaka, ocekujuci da mu dam novac za kartu. To sam i uradio. Onda je došlo ono što hocu da vam kažem. Vec na prvoj stanici, kod Buvlje pijace, opazio sam veliku grupu ljudi koja sa prepunim rukama prtljaga, ceka autobus. Sada su kidisali na ulaze, ne pitajuci se, da li u njemu, uopšte, ima mesta i za njih. Važno je samo uci i otici gde se ide. Kako? Nije im bilo važno. Bilo je i tu naravno i neizbežnih Kineza, sa njihovim ogromnim kariranim plasticnim torbama i otsutnim kosim pogledima. Svi su se gurali da udu. Ovo mi je u secanju ostavilo jednu sliku. Kao kada na fotoaparatu jednom škljocnete. Na narednoj stanici bilo je ponovo, škljoc, i nova slika. I tako redom. Koliko je bilo stanica, bilo je i slika. Izmedu njih, dok se autobus gibao, opažao sam kako se menjaju slike zgrada, prodavnica, parkova i neizbežnih ljudi na svakoj od njih. Samih, u društvu kerova ili drugih ljudi i dece. Naravno bio je tu i ton. Tresak otvaranja vrata autobusa i tekstovi. "Gde si brate, jebote! Šta radiš? Jesi li gledao košaricu? A? Ala smo ih sjebali. A." "Gde ideš? Jebote! U školu? A?" "Pomeri se da udem. Šta si se tu natrkecio. Ajde još malo. Tako." "Lakše covece, svu si me zgnjecio". "Ajde, ipak se pomeri. Ima još mesta. Tamo napred". Ponovo treskanje ulaznih vratiju i tekst. "Karte. Ko još nema kartu? Imate li sitno dva dinara? Dalje. Ko nema kartu? Zujanje mobilnog i cvrkutavi ženski glas lažnog i izveštacenog beogradskog akcenta. "Ej. Cao. Evo sam u busu. Uskoro cu da dodem. Cekaj me kod mosta. Cao." "Šta? Ma i ovi novi su kao i oni prethodni. Vidiš li ti ove cene. Kako je sve poskupelo. Sve je to ista banda". Drugi glas je odobravao. "Jeste. Sve sama govna". "Ma šta se guraš covece? Svu si me izgazio." "Izvinite, ali moram da prodem. Da li silazite?" "Ne?" Opet tresak vratiju. "Molimo, pomerite se ka sredini". "Ma boli me da se pomeram, a brate?" "Karte! Ko nema kartu?" Nikog od njih nikada ranije nisam ni video niti poznavao. Primecivao sam samo njihove izraze lica ili preciznije njihove trenutne slike, i slušao, ne okrecuci glavu, reci, koje su izgovarali. Ko su? Zašto su? Gde idu? I ostalo, nisam znao. Sada, ukoliko, bih o njima želeo da nešto kažem, a oni su stvarno realni, svi postoje, mogao bih samo, da vam prikažem, album njihovih slika ili snimak audio kasete. Ništa više. Da sam zaista, imao fotoaparat i kasetofon i slikao ih, pa vam kasnije pokazao njihove fotografije, ili pustio snimak njihovih razgovora, šta bi ste me pitali. Naravno, ko su ti ljudi? I šta bih mogao da vam odgovorim. Recite vi, meni" - završi Flesch. Novinar ucuta, ne zato što više nije imao šta da pita, vec, jer mu pisac nije više dao rec u svojoj knjizi. "Da li ste shvatili. Isto je i sa slušanjem radija. Stalno menjate stanice i uvek cujete nešto drugo. Na televizoru menjate kanale. U novinama, ima na pretek tekstova o svemu i svacemu, spakovanih samo na jednoj stranici. Svi su nevezani i razliciti, a ipak zajedno. Zar to nije realnost, koja nema jasne logike" - upita Flesch prvog novinara, koji zbunjeno, otsutno i povredene sujete, odgovori. "Da". T E L E S K O P 1 "Ko si ti?" "Molim? Ko je to?" Zacudeno pogleda oko sebe po kabini. Svetlece diode ispred njega sledile su svoj uobicajeni ritam, paleci se i gaseci svakog trena. Na hologramu nije bilo nicega neoubicajenog, osim dva datuma u uglu na kome su bili brojevi 5999 (Jevrejska) – 2237 (Obicna godina) i kursa kretanja broda. Odredište - nepoznato. "Gde ideš?" - zacu ponovo umiljat, unutrašnji ženski glas. Prisloni ruke na glavu i zamisli se. "Došao sam znaci do..." "Do cega? Da pricaš sa mnom". "Da li ludim? Pricam sam sa sobom." Rece naglas. "Ne! Pricaš sa mnom" - smireno rece misao. "Ali ko si ti?" - izenadeno upita naglas. "To sam Ja tebe malocas pitala" - ponovi tiho misao. Zavlada tišina, bez boje, mirisa ili osetila. Bez icega. Prazna i ništavna. "Sam si se javio za ovu pustolovinu". Oglasi se ponovo. "Pošao si da pronadeš Nešto i otkriješ da li u Univerzumu ima više smisla nego na Zemlji. Tražiš druge oblike života, a receno ti je i da pronadeš Boga, ukoliko je to moguce" - podseti ga misao. Ovaj dijalog me zamara, moracu da prilegnem, pomisli. Sporim, gotovo starackim hodom uputi se ka odajama za odmaranje. Skinuo je sve sa sebe i legao, tupo gledajuci u plafon komore. Zatvori oci, ali mu misao ne da mira. "Od mene ne možeš da se skloniš. Nemaš gde da pobegneš. Ne znam ni zašto se uopšte oblaciš i svlaciš. Ovde nema nikoga da te vidi osim mene, a Ja sam uvek tu, bio go ili ne. I kada si budan i kada spavaš. Uvek! Bez mene ti ne postojiš. Možeš da ideš bilo gde, ali ja sam tu zauvek, cak i kada nestaneš i izadeš iz te reciklažne ambalaže od tela". "Da okrenem brod nazad i vratim se odakle sam pošao. Na zemlju. Pa i ona je u svemiru, šta onda imam da tražim ovde, na drugom mestu" - pomisli odlucno. "U odnosu na ovo mesto i zemlja je na drugom. Znaci nema drugog, osim onog, na kome sam" - zakljuci. "To bi bilo najbolje. Najzad si shvatio. Nema šta da se pronade, a da to vec nije u tebi. Putovanje i odlaženje ne rešava ništa, osim što buši balone tvojih iluzija koje piskavim zvukom vazduha odlaze u etar" - rece nežan glas bez zvuka. "Vidiš stvar je veoma jednostavana" - nastavi. "Pomoci cu ti dok podesiš komande i usmeriš brod ka mestu odakle si pošao, a onda cu ti sve objasniti". On ustade i malo življim hodom, gotovo ushiceno krenu ka komandnoj kabini. Užurbano unese podatke u kompjuter i zadovoljno podiže noge na kontrolnu tablu. "Idemo kuci!" - pomisli zadovoljno. Misli mu odlutaše ka mestu u koga se uputio. Setio se reka, brda, trave, kuca i ljudi koje je nekada poznavao. "Da li stvarno misliš da je moguce da se vratiš?" - ponovo zacu misao. "Šta?!" - iznenadi se. "Zar ne mogu?" - pomisli. "Možeš. Ali gde, i kod koga? Tamo gde se vracaš neceš naci nikoga koga poznaješ. Davno su otišli. Umrli su. Sve je promenjeno. Drugi su tamo ljudi, koji te ne poznaju. Samo ceš izazvati pometnju. Možda te obore i ubiju misleci da si vanzemaljac. Razmisli, otišao si pre mnogo godina. Malo si ostario, ali su zato tamo vec prošli vekovi. Znaš da se vreme na Zemlji ne meri kao ovde u Svemiru." "Neka. Ipak idem nazad, necu biti usamljen i pricati sam sa sobom. Bar cu ovo što znam moci da kažem i ostalima, bez obzira ko su." "Dobro. Reci meni ono što ceš i njima" - navaljivaše misao, koja je dominantno vodila dijalog. "Dakle, shvatio sam da osim mene i tebe nema nicega i to saznanje me veoma zastrašuje i onespokojava. Sve ostalo je iluzija. U stvari nema ni mene, postojiš samo ti. Da! Samo Ti postojiš". "Ovo je veoma dobro receno, i mora da ti je bolno što si to najzad shvatio. Interesuje me samo kako si do ovoga došao" - zacu upadicu One što jedino i zauvek postoji. "Vec po isteku prve godine ovog putovanja i odlaska u dubinu svemira, shvatio sam da ne mogu nikome, osim samom sebi, da dokažem odakle sam i ko sam. Dugo sam gledao kroz prozor broda. Kako je odmicao dalje i dublje u Svemir, Zemlja je bivala sve manja i manja. U jednom trenutku izgledala je sitno, poput tacke na kraju recenice. Tada mi je vec bilo jasno da uskoro, ni ona nece biti vidljiva. To se i desilo. Nestala je i ona. Ostalo je samo secanje na nju. Da sam tada susreo nekog koji, poput mene, putuje u nepoznato tražeci odgovore, ne bih mogao da mu dokažem odakle sam. Ostale bi mi samo reci. Sve što bih mogao da mu kažem je, da sam sa planete Zemlje. Da se ona nalazi u galaksiji Mlecni put i da je tamo negde u svemiru" - objasni pokazujuci rukom u pravcu ispred sebe. "Mogao bi da mi veruje ili ne. Drugog dokaza ne bih imao. Kada bi me pitao. 'Gde je Zemlja?' - mogao bih da mu pokažem u pravcu odakle dolazim, ali to ništa ne bi znacilo. Od Zemlje nije bilo više ni najsitnije tackice. Ništa". "Interesantno zapažanje" - složi se misao, koja upita. "Da li onda ona, uopšte, postoji?" "Da. Ali samo kao rec. U realnosti, bar ovoj, u dubini svemira ona je samo rec, broj ili još tacnije, informacija. Meni je to vec tada bilo neverovatno. Kada se setim samo, koliko je Zemlja ogromna u odnosu na mene i složena u svojoj savršenosti i lepoti, a zatim pomislim, koliko sam ja složen i velik u odnosu na sopstvenu materiju i sve atome i molekule u meni, zavrti mi se u glavi. Na kraju ispada, da ni Zemlja, ni ja, uopšte ne postojimo. Osim mojih misli ili informacija koje me predstavljaju. Ja sam cista iluzija, koja se razbija kada umrem. Ostaju samo podaci o mom postojanju, ali se i oni vremenom brišu, kada oni koji me poznaju, prestanu da me spominju i misle o meni". "Dakle, stvar je veoma filozofska" - cu. "Nažalost, ovo nije filozofija. Ovo je istina. Ako nešto toliko veliko, kao što je Zemlja u odnosu na mene, može da se pretvori u tackicu, a zatim u nevidljivi pojam ili rec, onda je to jedina istina, koja, kao i sve istine, deluje neverovatno i fantasticno". "Bravo! Imaceš šta da ispricaš onima na zemlji. Sigurno ce biti oduševljeni kada im saopštiš, da si u dubini svemira, iznenada, saznao da ni zemlja, ni oni, a ni ti, uopšte ne postojite. Da je to sve samo iluzija. A zapravo, ti si samo saznao da u i nevidljivom prostoru postoje citavi svetovi izuzetno složenih sadržaja. Da je i ono što nazivaš recju, 'ništa', prepuno svega i svacega. Da iz tog 'ništa', ne samo da može, vec i nastaje sve, ali se ne vidi, dok mu se ne približiš. I da se to 'ništa' odreduje, recju koju izgovoriš. Sam si rekao da je od zemlje ostala samo rec. To je stvaranje iz nicega, ex nihilio. Ali, kao što si i sam uvideo, tako nešto kao što je 'ništa', i ne postoji. To 'ništa' se samo ne vidi, jer je ili suviše daleko ili suviše blizu, od tebe. To samo znaci da ne možeš da se osloniš na svoj vid, ukoliko želiš da išta saznaš. Jer tvoje oci vide samo mali deo tog 'ništa'. Vidiš. Zemlja se sada ne vidi. Nema je, ali to ipak ne znaci da ne postoji. Iz istog razloga ni mene ne vidiš, ali ja sam ipak tu. Postojim. A ja vidim i bez ociju, i kada si budan i kada spavaš. Ali ako im kažeš da je nema i da je iluzija, sigurno ce te, ukoliko te ne ubiju, strpati u ludnicu. Kome ceš tamo išta da kažeš, kada se ludaci ne uzimaju ozbiljno, iako cela civilizacija ljudi upravo i leži na njima" - objasni misao. "Tacno. Ne vredi da išta govorim. Ono što znam, treba ocutati. Tajne sveta bi trebalo da se cuvaju ispod jezika. Tako bar rade mudraci" - zakljuci. "Ipak si u škripcu. Šta ceš im, uopšte reci" - nastavi. "Reci cu, da su Jevreji u pravu sve vreme". Odlucno odgovori. "Jevreji?" - upita. "Da". 2 Ljudi iz prvih redova poceše lagano da napuštaju salu nezadovoljno klimajuci glavama. "Hajdemo! Ovo je neverovatno. Filozofija u naucno-fantasticnom filmu. Ovo još nisam videla. Nema ni akcije, ni tona, samo dijalozi i to suludi" - tiho rece Rahel i ustade, savijajuci glavu ne bi li suviše ometala one koji žele da nastave da gledaju film. "U pravu si. Idemo". Portir na ulazu ih pogleda, dobro odmeri, te se naceri uz blag naklon. Izašavši na ulicu, zapljusnu ih hladan vazduh i vetrom nošena susnežica. "Šta cemo sada? - upita Debi. "Prošetacemo" - predloži Rahel, i uhvati je pod ruku. "Dobro" - prihvati Debi. Krenule su plocnikom i gledajuci ispred sebe izbegavale bare i lapavicu koja je vec pocela da se hvata na asfaltu. Kako su odmicale od bioskopa sve su se više priljubljivale jedna na drugu. "Baš je hladno" - rece Debi. "Da". 3 "O cemu se ovde radi? Kakva je ovo knjiga? - rece samom sebi i ponovo pogleda u korice. Okrenu se na udobnom krevetu, u skromno opremljenoj sobi prizemne kuce i zablesavljeno procita naslov. "Teleskop" - Hillel Flesch. Na naslovnoj stranici korica, bila je fotografija genetskog lanca koji dolazi iz dubina svemira i završava se na obrisima zemlje. Na zadnjoj, kratka biografija pisca, ispisana boldiranim slovima. Hillel Flesch roden 1954, u Cupriji, u Srbiji. Završio Fakultet Politickih Nauka, smer medunarodno-politicki. Radio kao lokalni novinar u Topoli kod Kragujevca. Sekretar u školi za kuvare i konobare u Beogradu. Prevodilac u Iraku nedaleko Bagdada u jeku rata sa Iranom. Profesor engleske vojne terminologije za navigaciju i pomorstvo u Libijskoj Vojnoj Akademiji u Tripoliju. Od Gadafija primio znacku umesto medalje. Tripoli napustio posle americkog bombardovanja 1986. Novinar Tanjuga. Dopisnik iz Izraela i Bliskog istoka. U Izraelu pored novinarstva zaradivao uglavnom kao kuvar u fabrici elektronike i cistac u hotelu. Po povratku u zemlju direktor u engleskoj Time-Share kompaniji. Sada pisac, prevodilac i Judaista. Sa nevericom je odmahnjivao glavom dok je ovo citao. "Kakav je ovo tip? Kladim se da ovo sa zanimanjima nije sve. Mora da je nešto sakrio" - rece na glas i pogleda u fotografiju pisca duge prosede brade, kratko podšišane kose i crnog kipa na glavi. Na nosu nakacene male, kratkovide naocari. "Dušane! Telefon za tebe" - cu glas iz druge sobe. "Alo. Ej, cao! Šta ima?" - upita radoznalo, te nastavi. "Ništa. Kupio sam knjigu "Teleskop". Znaš onu što se sada reklamira na televiziji i novinama. Pokušavam da je citam. Sve je nešto uvrnuto. Ništa ne razumem" - objasni. "Pa da. U pravu si" - odgovori u slušalicu. "Uvek daju nagrade nekim ludacima, koje ništa ne razumeš. Valjda što je nejasnije, to bolje. To je kul. Znaš. Sve sama sranja. Ipak, nisi 'in', ukoliko i to ne procitaš. Ispalice te neka luika na žurci, ako nisi u mejnstrimu. Kapiraš". "Ma da" - odgovori. "Dobro. Ajde, cucemo se. Cao. Inace si dobro? - doda. "Da". 4 Ponovo pogleda u knjigu, gde je stao. Decak plave kose cucnu, nanišani i poput taneta izbaci kliker koji uz prijatan zvuk sudara stakla, cijuknu. Oduševljeno uzviknu. "Boza!" Drugi klinac snuždeno spusti glavu. "Daj kliker" - rece pobednonosno, plavokoki plavokosi. Dobro ga odemeri i stavi u džep koji se tamo sudari sa ostalim ranije osvojenim. Bilo je tu i plastikanaca, gumenih, staklenaca, a po neki i metalni, kao kuglager, ali mali. Sve skupa, puna šaka klikera. Decaci se ponovo namestiše na crtu. "Ti sada bacaj prvi" - rece Bane. Manja baci ka rupi, ali kliker odskoci i od nje pobeže. "Sranje" - promrmlja kroz zube. Bane nanišani i dobaci do same rupe. Zadovoljno pogleda Manju. Ovaj dohvati svoj kliker i nanišani ka rupi. Opet je omanuo, ali ovoga puta je bio bliži. Jednim potezom Bane ubaci u rupu. Sada je bilo veoma lako ponovo 'bozirati' Manjin kliker. Samouvereno bez nišanjenja izbaci kliker koji promaši. "U jebote!" - uzviknu iznenaden promašajem. "Sad si moj" - smeškao se Manja. Velikom pažnjom ubaci u rupu. Sada je on mogao da gada Banetov kliker. Bang, culo se. Pruži ruku ka Banetu i rece. "Vracaj nazad". Bane nevoljno gurnu ruku u džep i izvadi isti, koji je malopre zaradio. Upita, hocemo li još jednom? Manja željno odgovori. "Da". 5 Dušan se ponovo okrete na krevetu. Misli mu odlutaše u detinjstvo setivši se igranja klikera u prašini školskog dvorišta za vreme odmora. Kod kuce bi na starom kaucu nameštao plastikance u nizu i tu trenirao 'boze'. Baš sam bio dobar, zadovoljno se seti. Voleo sam te klikere, narocito staklence sa cudnim šarama. Izgledale su nestvarno, kao da je neki zaleden i uhvacen dim u boji, pri pokušaju da negde odleti, pomislio je. "Kada sam prestao da igram klikere?" - upita se. Stvarno se ne secam. Kao da je to bilo pre sto godina. A do pre deset godina sam ih igrao. Baš glupo. Možda zbog Nele, kada sam se prvi put zaljubio. Ko zna. Davno je i to bilo. Na rolšulama. Da. Nju sam video dok smo trenirali da vozimo unatraške. Udario sam je s leda. Kada se okrenula, bio sam zablesavljen, a da to nisam ni znao narednih nekoliko dana. Jedino što je primetila moja pokojna majka, da sve manje jedem mleko udrobljeno hlebom i sve više gledam kroz prozor u pravcu Nelinih roletni, koje su bile preko puta stana u kome smo živeli. Bože, ala sam voleo te roletne. Kada bi ih njen tata podigao, srce bi mi tuklo kao doboš. Plašio sam se da bih kroz prozor mogao da vidim njenu siluetu i dugu plavu kosu, ispred koje je uvek bio mali prcast nosic. Jedva sam cekao da je vidim, ali sam uvek bio i prestravljen, kada bi se to i dogodilo. Dva meseca sam tako ludovao i onda iznenada, bang!, boza!. Kao da ništa nije ni bilo. Jednog jutra sam se probudio i primetio da me njene roletne više ne interesuju. Vratio sam se mleku i udrobljenom hlebu. Klikerima nisam. Neli nisam. Išao sam dalje. Gde? Ne znam. Valjda u život. U zagrljaj odrastanja. Ustade sa kreveta i dohvati paklicu cigareta. Povuce dim i pomisli. Ovo ipak nema smisla. Nisam ja, junak ove knjige. Dosta o meni, tim pre jer me niko i ne poznaje. Autor me nikada nije video. On istina poznaje jednog Duleta, ali on je u Americi, studira tamo medicinu. Pre nego što je otišao bio je odlican dak Pete Beogradske gimnazije i plesac latino i standardnih plesova. Kako je rekla Eti, njen najbolji drug. Ko je Eti? Želite da znate?! "Da". 6 "Samo malo. Ko sada govori sa kim ovde? Ko je rekao Da?" "Ja" - cu se ponovo glas. "A, Ti!" "Ti bar znaš ko je Eti. Ti sve znaš". "Znam. Hocu i ti da mi to kažeš". "Eti je"... Or se zamisli. "Gde sam ja?" - upita se glasno, i pogleda u svoje ruke. Pred ocima su mu ponovo bile lampice i tehnologija holograma. Dakle još sam tu, pomisli. "Naravno, a gde si mislio da si?" - cu misao. "Uvek si tu. Nemaš gde da odeš. Sada si u brodu koji ide, gde ide. Stici ce tamo gde ce stici. Sa tvojim usmeravanjem ili bez, on ide, leti ili stoji, svejedno. Važno je da ti putuješ na svojim mislima i recima, po prostranstvima svog i tudih života. Sam si rekao da su reci jedino važne i postojece. Nemoj sada da se cudiš bilo cemu. Reci jedino postoje i one mogu sve. One su svemoguce". "Seti se šta je o reci rekao Mojsije; 'Da nije na nebu, pa da kažeš ko ce se popeti na nebo da nam je skine i kaže nam je. Nije ni preko mora, da kažeš ko ce otici preko mora da je donese i kaže nam je. Nego je vrlo blizu rec, u ustima tvojim i u srcu tvojem da bi je ostvarivao. Je li tako?" "Da". 7 "Jevreji su u pravu, sve vreme. To sam rekao, a sada cu to i da objasnim" - naoštri se Or, nesvestan, ni gde je, ni zašto je. Posle svega, veliko je pitanje da li je on uopšte kosmonaut, koji ide da istraži prostranstva svemira, i ispuni zadatak, koji je sam preuzeo, kada je polazio na put ili... "Nema ili! On je ono, što je, i tu je tacka, ali ona koja se vidi. Znaci zemlja iz velike daljine" - presece misao. "Dakle svejedno je. Ovo zasigurno olakšava posao" - pomisli Or. "Misao je rekla da sam tacka koja se vidi. Znaci tu sam, gde sam. Ipak, cu ljudima da ispricam šta sam otkrio na putovanju. A da su Jevreji u pravu dokaz je, da su oni medu prvim, od svih naroda na svetu poceli da veruju, da je sve u znacima, slovima, pokretima i recima. Cak i da je ceo svet i svemir, njima stvoren. Od reci je sve nastalo. Bez njih ništa ne postoji, osim nemosti. Malo ko im je verovao, ali se ovde u nebeskim prostranstvima, jasno vidi da su bili u pravu. Znali su još, od doba, kada je magarac bio jedino prevozno sredstvo, da je rec svetinja, i da je potrebno da se veoma pažljivo izgovara i koristi. Rec je pocetak i kraj. U njenoj moci su život i smrt. Dobro i loše. Sve! Ovde u svemiru to se potvrduje. Jedino recima dokazujem ko sam, bez njih nema ni mene, niti, icega ". "Bravo!" - zacu se glas. "Govori dalje" - došapnu. "A gde sam Ja? Ovde u svemiru ili negde drugde?" - koketno upita. Or se malo zamisli. "Ne. Ti si uvek tu. Sa mnom. Gde god da sam i gde god da idem i bilo šta radim. Ti si uvek na svom mestu. U meni. Ti me savetuješ i vodiš. Sa tobom stalno pricam i raspravljam. Ti si Ti, a ja sam ja, ali nisam Ti". "Ovo je dobro receno, iako, malo filozofski" - složi se misao. "Znaci, ipak si rešio da se vratiš svojoj kuci?" - upita. "Sigurno. Tamo je ipak najbolje. Zar ne?" "Da". "Sada znaš ko si?" - upita. "Da. Ja sam Ja". "Znaš li gde ideš?" - ponovi. "Da. Idem gde idem" - odgovori Or. "Znaš li ko sam Ja?" "Da. Ti si Ti" - nasmeši se Or. "Jesi li poludeo?" - upita ponovo. "Ne. Sve mi je jasno". "Sve?" "Ne! Malo sam preterao" - poce da se pravda Or. "Malo?" "Malo više". "Dobro. Idemo dalje, je li tako?" "Da". "Ko je jedino važan" - upita misao, par sekundi kasnije. "Ti" - odgovori Or. "Kada bi mene neko isto pitao, ja bih rekla da si važan samo Ti, a ne Ja" - doda misao. Or se nasmeja. Ovo je stvarno nešto. Ispada da nisam važan ja, vec Ti, a i Ti isto kažeš. Nisam važna ja, vec Ti. Znaci, Ti je uvek važanija od ja. Ali i oni pored mene i moji bližnji, su uvek važniji. Oni su cak najvažniji. Ovo cu morati dobro da zapamtim, pomisli. Tim pre, jer je i logicno. "Da" - potvrdi mu misao.