Moja odluka je definitivna”, rekoh. “Cini mi se da je i nama došao kraj”, rekoše preostale reci na listi. “Nije još red na mene”, objasni kraj. “Šta ovde ima još da se kaže. Mi smo ovde kao neki škart, koji je dostupan svima”, odvaži se kurvanje. Na ovu primedbu psovanje se trže: “Kakva riba! Vidi kolike sise ima! Ala bi je naguzio!”,uzbudi se. “Kakve gadosti!”,rece vaspitanost. “Zašto se ti cudiš gaduro? Treba i tebe zumbati”, nastavi psovanje. “Mene? Što mene? Ja nisam u vašem društvu”, zbuni se agresijom psovanja. “Kurac nisi! Zbog tvoje prevrtljivosti i nemorala ja sam i nastalo”, okomi se psovanje. “Zbog mene?”, zacudi se vaspitanost. “Da. Da si dosledna, ja ne bih bilo toliko popularno. Danas, samo mene i koriste. Ja sam najživlje, od svih vas. Hocete li da cujete, kako to izgleda?”, upita psovanje spremno da nastavi. “Ne! Znamo svi šta se govori. Ne zaboravite, to rade oni, koji žive u okruženju našeg citaoca. On te reci ne koristi. Zar ne? Ili, samo ponekad, baš kada mu prekipi. Šta da radi, kada dogori, onda se i psuje. Ja ih razumem”, rekoh. “Ovde cu ja morati da se umešam”, oglasi se moral. “Ja sam najviše izgubio u poslednje vreme. Ali moram sa tim da živim. I ja sam, kao još neke reci, veoma star. Imam u sebi dve osnovne reci. Dobro i loše. One imaju svoju decu, i svi živimo zajedno. Ja sam veoma emotivan, pa ne pravim razliku izmedu njih. Svi su oni moji. I dobri i loši. Tako je to. Ja se ni na koga ne ljutim. Ne mogu, jer ih sve podjednako volim”. “A, gde ti živiš?”, upita radoznalost posle dužeg vremena. “U srcu. Tamo je, inace, veoma lepo, tako da smo se svi tamo nastanili. I dobri i loši potomci”, rece. “Onda cemo morati da se vratimo na srce”, rekoh. “Vec sam mislilo, da ste me zaboravili. Prošli put ste me tako grubo prekinuli i sami napravili inventar u meni. Od onda mi je malo lakše, ali još kod mene žive oni koji me muce”, rece i nastavi da kuca. “Govori onda slobodno! Vidiš da se mnogo toga vec napisalo. Nemaš cega da se plašiš. Znanje nam je sve vece, i ima nas sve više”, rece hrabrost. “Sada nas je vec 23249 sa ovim brojem”, rekoše reci. “Bice to jako teško. Ja nisam cinkaroš”, nastavi srce. “Samo me ti upotrebi”, rece cinkarenje. “U krajnjem slucaju, vi odlucite. Iovako, vi sudite u ovom pismu. U pocetku, jako davno, osecalo sam samo toplotu i ljubav. Sve je bilo predivno. Svi su brinuli o meni. Imalo sam hranu i radilo sam svoj posao bez uzbudenja. Toliko sam bilo razmaženo, da su me cak naucili samo na tecnu hranu. Nisu hteli da se mucim i grizem. Sve reci su saradivale. Bila je izmedu svih nas velika ljubav”. “Kakva srceparajuca prica”, rece omalovažavanje. “Ti cuti! I jeste takva. Vidiš, da se cepa i otvara”, prekide sentimentalnost. “Zubi su rekli: “Samo ti uživaj, mi cemo za tebe da grizemo i meljemo hranu”. Usta su rekla ždrelu: “Ja cu da ti pomognem, da je bolje progutaš. Evo ti malo vode, da ti se nade uz put”. Želudac je sve prihvatao i nastavio da radi. On je moj dobar i fin sused. Nikada se na žali. Prihvatao je sve, što bi do njega došlo. On je bio prva stanica hrani, posle napornog puta od ustiju. Sve koji su stigli, dobro bi ugostio. Dao bi im još vode, da se okrepe i spremao za dalji put. Govorio im je: “Nažalost, dragi gosti, kod mene ne možete da ostanete. Morate dalje. Ja nemamo toliko mesta. Stalno dolaze novi gosti. Vi morate dalje”, ponavljao im je. “Shvatite, da jedino, što mogu da uradim za vas je da vas promenim. Tamo gde idete, putevi su uzani, i ne smete da skrecete nigde. Ici cete tacno, tamo gde vas ja pošaljem”. Neki su razumeli, neki ne. On ih je školovao. Ucio raznim veštinama i znanjima. Objasnio im je, zašto im je potrebna cista voda. Onima, koji su naucili, rekao je: “Idite dalje! Ja više ne znam. Ostali ce vam objasniti više. Oni više znaju”. Njihovi roditelji su rekli: “Idite deco. Mi smo stari i istrošeni. Nosite dalje našu slavu. Mi smo nemocni za dalji put. Ovde cemo umreti”. Tako je bilo oduvek. I sada je. Istrošene roditelje, želudac je sve poslao u veliku i tamnu neizvesnost, da tamo cekaju smrt. Tamo ih uvek šalje. Vremenom i oni krenu prvo gore, a zatim se survaju, sve niže, i niže, dok ih otvor ne propusti. Tada ih svi zaborave”. “Baš je tužna ova prica ”, rece tuga. “Jeste, ali deca ostaju. Ona idu dalje, naoružana znanjem i odlucnošcu da krenu u nove prostore. “Iako sa puno znanja, ipak stižu, u neke prostore, koji su veoma uzani. Nešto slicno visecem mostu. Samo za razliku od njega, ovo su tuneli bez svetlosti. Tu ne mogu da skrenu ni levo ni desno. Moraju samo pravo. Uz put neki su se izgubili i nestali. Uspevali su, samo oni, koji su se culi. Dozivanjem su se upozoravali i navodili, gde da idu. Oni koji su vec prešli taj opasan put, govorili su onima koji dolaze, gde da stanu, i kojim putem ce najbezbednije, stici do nove stanice. Oni koji su preživeli potpuno su se promenili i zaboravili, kakvi su uopšte bili, kada su pošli tim uzanim hodnicima. Sve su zaboravili. Njihovi davno izbaceni preci su za njih bili samo prica. Nisu verovali, da su i oni nekada bili sa njima. Naravno, nisu ni mogli, jer se u to vreme još nisu ni rodili. U svakom slucaju, po izlasku iz uzanih i opasnih tunela, dospeli su, u veliku prostoriju, gde su ih oprali od puta i obukli u novo odelo. Zatim su ugledali svetlost. Dobili su i vazduh da dišu. Promenili su i boju. Postali su crvenkasti. Rumeni i obli. Podgojeni i spremni za dalji put”. “Hoce li vec jednom stici? I gde idu uopšte?”, upita radoznalost. “To i pokušavam da vam kažem. Dolaze kod mene da ih pomazim i zagrejem. Svi strpljivo cekaju u redu, da dodu kod mene. Nema ni jednog koji ne prode kroz mene. Svi. Kada ih ja pregledam i vidim da su zdravi, onda idu dalje i stižu u sve pore organizama. Ja sam im konacna provera, da li su dobri, ili ne. One, koji ne produ moj sud, šaljem kao i želudac, na groblje da umru. Oni, koji podu dalje, ništa ne pitaju. Imaju znanje i odlucno slede svoj put, koji im je jasno pokazan. I on je uzan. Još uži od onih tunela, gde se školuju, i u kojima se, samo govorom sporazumevaju. Oni znaju ko su, i šta rade. Naravno svesni su, da za njima idu novi. I da njihovom ucenju nije kraj. Žive kod mene dugo. Sve dok ne produ više puta kroz mene, i ne obidu ceo organizam. Kasnije i mene napuste”, objasni srce. “Samo malo. Kako i tebe? Zar mogu da postoje i van tebe? ”, upita znatiželja. “Da. Ali se do tada toliko promene, da više ne lice na one, od kojih su potekle. Konacno odu, ili bolje receno vrate se, onima od kojih su nastali. Ujedine se sa sobom”. “Ništa ne razumem”, rece glupost. “Naravno da ne razumeš. Mi i ne možemo da razumemo. Ukoliko si dobro pratila, šta srce prica onda si morala da cuješ, da je ono tu da vrši pregled ko je dobar, a ko ne. Ono ima sudove, kao što je i ovaj naš”, razjasni pažnja. “A od koga su oni nastali, ili bolje, kome se oni to vrate?,”, upita znatiželja. “Moram da pitam vreme da li smem da kažem”, upita srce. “Slobodno govori”, potvrdi vreme. “Vrate se onima, koji ih vole. Onima, koji su poceli ovo pismo. Svako u svoje poreklo. Vrate se kriku i postanu krik. Vrate se bolu i postanu bol. Vrate se strahu i postanu strah. Vrate se gromu i postanu grom. Vrate se vodi i postanu voda. Vrate se munji i postanu munje. Vrate se svetlosti i postanu svetlost. Svi se vrate tamo odakle su i došli”, objasni srce. “I šta onda. Je li to sve?!”, upita radoznalost razocarano. “Da, to je sve. Ali to je jako, puno. To je sve što jeste. Samo vreme odreduje kada ce šta da bude. Ono odreduje. Evo, i sada je odlucilo da vam ovo kažem. Do sada nikada, nije bilo toliko odlucno. Uvek je odlagalo da se otvorim. Znam, imalo je jake razloge, kao što ima i sada. Ja ih ne znam. Samo ono zna”, završi srce. Reci zanemeše. “Ovo je ipak previše ozbiljno za mene. Moram da se odmorim”, rece odmor. “Ova prica prelazi u moje podrucje”, uzbudi se fantastika. Draga moja Zemljo, da li si i ti umorna. Najbolje je da se odmoriš od ovog pisma. Bar do sutra. Razmisli o ovome što je reklo srce. Sve je to istina, samo ga nikada nisi pitao šta ono radi u tebi. Sada je samo reklo. “Mogu li ja da nastavim, ja sam poceo svoju pricu pre srca”, zamuca moral. “Naravno, nastavi!”, rece znatiželja. “U mojoj porodici je tako, da moja deca ne mogu jedno bez drugoga. Ona su kao i mnogi ovde, blizanci. Jedina razlika je, da su toliko cvrsto vezani jedan za drugog, da kada neko pokuša da ih razdvoji, oni pružaju veliki otpor. Nekima uspe, a mnogima ne. Loše se stalno drži za dobro. Onda, kada dobro izgubi živce, što mu se brat okacio o vrat zbaci ga. Onda loš tuguje. Tužno gleda u brata. Preklinje ga, da mu se ponovo natovari na leda, jer mu je tako lakše. Dobar se u pocetku ljuti, ali kasnije, pošto je dobar, ponovo natovari brata na leda, i nosi ga, dok se ne umori. Loš, uglavnom zaboravi, da je vec bio zbacan, pa nastavi, da ga na vrh svega, još ceška po glavi i stalno mu duva u uvo, govoreci, šta da radi i gde da ga nosi. Vremenom, dobar potpuno izgubi svoju pamet, i radi samo ono što mu brat govori. Neki put, loš pozove još neke svoje rodake, medu kojima mu je omiljena ljubomora, pa se i ona zakaci dobrom na leda. On i dalje trpi i nosi ih. Ljubomora zna da dozove i svog brata mržnju, koji se sa zadovoljstvom natovari sa ostalima. Tada dobar prasne i sve ih zbaci. Problem je, što u trenutku njegovog praska, napravi veliku buku, tako da ga cuju i oni koji ne žive u srcu. Toliko se razdere da se zvuk, vrati istim putem kojim je došla hrana, i izleti napolje na usta. To svi cuju. Loš se uplaši i sakrije. Ljubomora se od straha razdvoji i još natraške rasporedi, pa postane mora i ljubo. Mora ostane takva kakva je, a ljubo se razdeli na svoja slova, koja se brže bolje, premeste. O, se zakaci za pridev sveta, i promeni ga u imenicu Osveta. B, negde pronade lutajuca slova es, pa napravi Bes. U, pronade rec bistvo, i pretvori ga u Ubistvo. Lj, se naljuti na rec koju loš jako voli, naudi, pa mu to i uradi, izbacivši prva dva slova, pa kad ostane samo udi, stane na celo i napravi rec, Ljudi”. “U, ovo je dosta komplikovano”, rece zbunjenost. “Tada se zapravo desi, ono što se desi. Slova koja su olicenje lukavosti, opet izmene redosled. Dobar ih ponovo natovari na leda, ali sada se ona drugacije poredaju. Do uveta mu dopre rec Osveta, ona pozove Bes, Bes Ubistvo, a ono Ljude. Na kraju, naš dobar sve to i uradi”, rece moral. “I šta je onda?”, upita znatiželja. “Ništa. Našem dobrom ostane samo mora. Ona koja se nije razdelila na vreme. Vremenom i ona shvati da tako dalje ne može. M, prvo ode i nade rec huka, kazni je što se dizala, odsecanjem slova h i stane na njegovo mesto, pa nastane Muka. Odmah zatim po sistemu simetrije poslednje slovo, a, pronade dve reci, koje stalno odzvanjanju kod dobrog: pati ja, i stane na celo, i sve ih ujedini u rec Apatija. Slovo do njega, r, ceka da dobar prizna, da je pogrešio, i cim on kaže: “Da”, ono brže bolje stane na kraj i napravi rec Dar. Posle nekog vremena, pogleda se u ogledalo i vidi da tamo nije dar vec rad. O, pronade broj pet i stane na celo, pa nastane rec Opet. Drugim recima idemo opet ispocetka”, objasni moral. “Što baš broj pet?”, upita zbunjenost, “Jasno je ko dan. Vrati se samom sebi. Rec dobar ima pet slova”, rece srce. “Veoma impresivno”, javi se cinizam. “Ti bolje cuti, da i tebe ne razložim na delove”, rece razlaganje. “Tako, videli ste da je meni jako teško da ih razdvajam. Oni uporno rade, uvek isto. Prvo se tovare dobrom na leda. On uradi ono što uradi, baš onako kako sam objasnio, a onda opet, sve pocinje. Jedan rada drugog i tako u nedogled”, tužno rece moral. “Ovde se samo ljubomora rasturila. A šta je s ostalim”, upita pažnja. “Vec sam rekao da se loš sakrije. Sudbinu ljubomore ste videli, a mržnja, bez ljubomore, izgubi smisao i pobegne u druge reci, dok je one ne poteraju od sebe, da bi se opet napravila, kakva i jeste”. “A gde odu?”, upita radoznalost. “Ovo postaje dosadno. Da li cemo ubuduce celo pismo ovako da razlažemo do najsitnijih detalja. Ako je tako, uskoro cete poceti i nama da sudite i na kraju cemo, ostati samo mi”, rekoše slova. “Još nisam ja na redu”, ubaci se kraj. “Dobro, moral je znaci, nepromenjiv, ali da bi se dobar i loš bolje razumeli, svi zajedno ce te da se spojite sa reci Pravda. Ona ce da odluci, ko je od njih na potezu. Moja odluka je definitivna”, rekoh. “Sada bi mogli da zakljucimo listu. Gde je bila poslednja”, pitah papir. “Baš si dosadan. Kod broja 3147”, nevoljno odgovori. “Izgradnju smo rešili još ranije. Vidim da je zbog neznanja, rec nemoral nepravdeno bila na listi. Ona je, ocigledno samo jedan deo morala. Odnosno, njegovo kršenje. Sada je jasno, da je moral u samom sebi i dobar i loš, kako kada. To smo videli. Ali on mora da se pripoji onako, kako sam reklo. Još tri reci imaju pravo da se objasne”, rekoh. “Ja cu da kažem svoje. Ionako, lako na sve pristajem. Nemam kruterijum. Volim samo da volim, pa ne biram s kim i kada. Ja sam uvek željno ljubavi”, rece kurvanje. “Pa šta je tu loše?”, upita ljubav. “Ja ne znam, ni zašto sam bilo na listi”, poce da se pravda kurvanje. “Zato, što si cesto u poslu, kurvo jedna”, rece psovanje. “Ti i ja smo veoma bliski. Ja te poznajem kurvo stara”. “Ali, ja sam opšte dobro. Ja sam veoma korisno. Sa mnom mogu svi. Svima dajem. Ja sam u suštini dobro”, poce da se pravda. “Dobro, kada ste mene pomenuli u pismu, ja cu da presudim”, rece Pravda. “Ko je tebe spomenuo?”, upita nepažnja. “Pogledajte poslednju rec, pre nego sam reklo Dobro”, objasni Pravda. “Jeste, spomenuli smo te”, rekoše reci. “Odmah da vam kažem, da bi vam svima bilo lakše. Ne morate da mi laskate sa velikim masnim slovima. Pišite me kao i do sada. Na listi mogu da ostanem, kao i ostale reci, da bih bila sa njima ravnopravna”, objasni Pravda. “Slažem se”, rekoh. “To što kurvanje radi, je uzbudljivo. Ono je nastalo iz znatiželje”, poce Pravda. “To nisam znala”, zacudi se znatiželja. “Jeste, od tebe. Secate se da je onaj, što je sada spojen sa Zemljom, i sam rekao, da je mokrio s vece visine od njegove kopije. Naravno, znatiželja ga je terala, da sazna zašto i ona ne radi isto kao i on. Vremenom je prilazio i gurao ruke u nju, ne bi li video, zašto i ona nema, ono što i on. Na njegovo cudenje, dok ju je istraživao, primetio je da se jedan njegov deo, onaj, u sredini tela, pomerao i dizao glavu iz sna”. Stanovnici covekove sredine se pretvoriše u uvo. “Izgleda da cemo najzad otkriti o cemu se radi sa nama i zašto smo tu. Ova pravda je zaista pravedna”, rekoše braca. “Savijao je glavu, da bolje vidi, o cemu se radi. Ništa nije uspeo. Onda je pokušao da zaviri unutra. Glava mu je bila suviše velika da bi ušla. Prislonio je nos, ne bi li pomirisao. Uspeo je samo da ga ugura”. “Da. Mene, inace, svuda guraju”, požali se nos. “Samo malo. Molim vas. Ponovo se pokušava bez mene. Ja sam najbolji strucnjak za ove stvari”, pobuni se seksualnost. “Tebe sam, ionako, nameravala da pozovem kao najvažnijeg svedoka. Zato, reci šta je bilo. Ti si sve znaš, jer je to tvoja oblast”, doda Pravda. “Hvala. Nos je, kako je receno ušao. Onda je hteo i da je okusi, pa je isturio jezik. Video je da i on može unutra. Ipak, nije saznao sve. Odmakao se i pogledao je. Njeno lice se ozarilo i zracilo nekim cudnim iskricama. Oci su joj se usijale i lagano sklapale i otvarale. To ga je uplašilo. Pocešao se po glavi. Ona se smeškala i uvijala, a on ostao zbunjen. Njoj to nije bilo dovoljno, pa je pocela da gura svoje ruke i prste unutra. Uskoro je izgubila kontrolu, i pocela da jeca, da bi se na kraju potpuno izgubila i pocela da vrišti. Prestrašio se i pobegao od sebe. Shvatio je, da ono tamo, nije on. Kada je malo kasnije provirio iza žbuna, gde se sakrio, video je da ona ne gleda. Ležala je nepomicno. Sada se tek uplašio. Naravno, ona je zaspala. Prišao joj je i video izraz zadovoljstva na licu. Da bi bio siguran, otišao je dalje od nje, i sam legao, te zaspao. Nije dugo spavao, kad oseti da ne može da diše. Da ga neko davi. Otvorio je oci, ali ništa nije video. Bio je i dalje mrkli mrak. Prestrašio se i poceo da skida sa sebe mracnu napast. Tada, uz veliku buku i jauke, vide da se pored njega stropoštala njegova kopija”. “Zašto ga je davila?”, prekide naivnost. “Nije ga uopšte davila. Samo, on to nije znao. Opkoracila ga je nogama i namestila se, tako da joj njegov nos i jezik ponovo udju i zatvore oci, da bi joj bilo lepo”, objasni seksualnost. “Pa to sam ja!”, rece felacio uzbuden. “Šta? Ko si ti?”, upita naivnost. “To je lizanje”, objasni psovanje. “ I ju! Kakve ružne reci”, rece ugladenost. “Šta ružne?!. Ti kao da to ne voliš. To svi vole, zato je kurvanje i nastalo”, rece seksualnost. “Dosta prepiranja! Molim da se ne daju dodatna i vulgarna objašnjenja. Svi znaju o cemu se radi. Oni koji ne znaju, neka nauce, ili probaju, pa sami procene”, rece Pravda. “E ova pravda je stvarno pravedna”, rece felacio tužan, jer ne znaju svi, šta on znaci. “Ma, znaju šta znaciš. Samo se prave”, doda licemerstvo. “I šta je bilo dalje? Sva sam uzbudena”, rece znatiželja. “Narednih dana, nekako su se usaglasili. Ona bi nasrtala na njega, a on bi odmah pokorno klekao i gurao joj glavu medu noge. Sve dok nije video, da su mu kolena, sve više u ranama i da ga bole. Ona je ponosno stajala iznad njega, a on samo klecao. Primetio je, da uvek kada bi to radio, i njegova druga glava bi se dizala, da vidi šta se dešava. Sutradan, kada je trebalo da klekne, ostao je uspravan i njoj pokazao da ona to ucini. Neka ona malo žulja kolena”. “E ovo je vec previše. Dokle cemo da pišemo o banalnosti seksualnosti”, rece otmenost. “Šta, tebi nije uzbudljivo?”, rece uzbudenost. “Ajde, nastavi”, rece znatiželja. “Uzeo je njenu glavu i pokazao da i ona uradi ono što i on njoj. Njegova mala glava je vec bila izbudena i ukocena od straha, šta ce joj uraditi. Ona je, kao njegova kopija, radila isto što i on. Prvo prinese nos, da pomiriše, a zatim i liznu da proba. Ne saznavši ništa posebno, odluci i da gricne. Ugrize ga. On vrisnu i odgurnu je od sebe, divljajuci. Uhvatio se za svoju središnju glavu, ne bi li je zaštitio. Rukama je pokušao da obriše krv, koja je potekla. Brisao je i zagledao glavu, koja je i dalje bila ukocena od straha. “Nije ni cudo, zamalo da je odgrize, glupa kucka”, ubaci se psovanje. “Ovo je sve u stilu njušni, lizni, grizni”, poce da se sprda spadanje. “Kakvo spadanje! Došlo je još vece dizanje”, nastavi seksualnost. “Gladeci se onako, da zaleci rane, izgubio je kontrolu, i šcepao ga, te nastavio da mu guli kožu”. “To dobro znam”, rece stanovnik medu nogama, pa nastavi. “Tada mi je pozlilo pa sam povracao. Sve neku belu gustu tecnost”, objasni. “On je pre toga, poceo da diše užurbano i uskoro ispustio krik. I njegovo lice, je bilo, kao i njeno par dana ranije. Ozareno i zadovoljno. U glavi mu se sve mutilo. Pred ocima su mu se pojavile zvedice u raznim bojama. Onda se smirio, legao i zaspao. Ona je znala šta mu se desilo, jer je i sama videla zvezde. Brže bolje i sama ih je prizvala”. “Pa ovaj naš covek, pardon Zemljin sin je pravi drkadžija. Pa oni su samo drkali”, rece psovanje. “Da li ce ovoj prici ikada doci kraj”, upita uctivost. “Daleko smo od kraja. Još nismo procitali sve. Na pocetku je jasno receno, da je kurvanje, jako staro i da traje do današnjih dana. Sada je to velika moda. Svi bi to da rade”, objasni Pravda. “Molim da nastavim. Ništa još nismo ni rekli”, rece seksualnost. “Narednih dana bi jedva cekali da se spusti mrak. Onda bi legli, i gledali u zvezde. Cudili su se da su toliko daleko od njih, kada su ih uvek, kada im je bilo lepo, videli ispred ociju. Pružali su ruke ka nebu, ne bi li ih dodirnuli. Nisu uspeli, bile su suviše daleko. Ono što je u njima stvaralo lepa osecanja, dolazilo je, ocigledno, iz delikih prostranstava u kojima žive zvezde. Zavoleli su ih i shvatili da one predstavljaju nešto lepo. Od onda pa do danas, teže da ih dohvate. Jednog dana videše, da se konj propeo, i skocio na drugog. Njegova druga glava, ubrzo je nestala medu zadnjim nogama drugog. Par minuta kasnije je izašla, i spustila se. Konji su nastavili, kao da ništa nije bilo. Svako je otišao na svoju stranu i nastavio da pase. Pogledali su se. Uskoro su i oni probali da urade isto. I uradili su”, završi seksulanost. “Pa šta! Gde je kurvanje u svemu tome?”, upita, ljubopitljivost. “U to vreme kurvanje nije ni postojalo. Ono je došlo kasnije, kada su izrodili decu, a ona izrodila svoju. Tada se pojavilo. Oni, naravno, nisu to tako zvali. Jednostavno, svi su proveravali, da li se razlikuju jedan od drugoga. Nasrtali su jedni na druge i povaljivali se”, objasni seksualnost. “ Pa to je bio grupnjak. Prave orgije”, ubaci se vulgarnost. “Molim, samo bez tebe”, rece uctivost. “Ti im sigurno zavidiš?”, upita licemerje. “Rekla sam, bez dodatnih objašnjenja”, rece Pravda. “Pravo kurvanje je nastalo, kada su žene pocele da odbijaju muškarce. Imale su dva jaka razloga za to. Primetile su, da svakog meseca iz njih istice crvena tecnost. Tada su gledale u svoje partnere sa mržnjom. Mislile su, da su oni za to krivi. Da su ih oni povredili. Što je interesantno i oni su to mislili, još od vremena, kada je došlo do ugriza. Efekat je bio isti. I on je imao istu boju na koži, kao i one. Drugi razlog je, što su neke od njih pocele da oticu, i da ih boli stomak. Tada bi povracale, a kasnije bivale još gladnije. Oni su morali da im dobavljaju hranu, i tako su poceli da se rastaju. Ukoliko bi duže izbivali van skrovišta, želja za zvezdicma bi im rasla. Tada bi zaskakali na svaku koju bi pronašli. O tome je vec receno, kako su ih proganjali i povaljivali. Neki se nikada nisu ni vratili svojim otecenim partnerkama”, objasni seksulanost. “To je baš tužno. Ðubrad jedna. Ostavljali su jadne žene, da se same snalaze”, rece feminizam. “Mislim da smo dosta culi”, rece Pravda, pa nastavi. “Ocigledno da kurvanje ima svoje razloge, ali ne opravdava ponašanje Zemljinog sina. Morao je da se vrati i brine o natecenim ženama”. “Zašto? Video je da i životinje posle odu svaka na svoju stranu. Nije bilo ništa novo, što je i on tako radio”, pobuni se poredjenje. “Da, ali onda smo mi došli. I bili smo bez oceva”, rekoše deca. “Ko je o vama brinuo?”, upita briga. “Oni koji su ostali tu. Oni su ih zamenili. Onda smo i od njih dobili bracu i sestre”, dodaše. “Pravdo. Da li se slažeš da ovo završimo?”, rekoh. “Može”, složi se. “Meni nešto govori, da je ovom pricom i preljuba, dobila bolje objašnjenje. Da li je ima ili nema neki put je teško da se utvrdi”, objasni logika. “Kurvanje bi trebalo da se spoji, sa onim gde i pripada. Treba da ode u Ljubav, a preljuba da se prebaci u Pravdu, da ona o tome odluci. Moja odluka je definitivna”, rekoh. Draga moja Zemljo, da li još držiš u rukama ovo pismo, ili si odavno odustao? Znaj da moram da ispunim, ono što sam obecalo. Moram da se držim reda i svima dam šansu. Možda si ovo sve vec znao, ali reci su smatrale da i ovo treba da ude u pismo. Plus, kurvanje je zaslužilo da se o njemu kaže. Možda ima i mnogo više, ali za nas je ovo dovoljno. Znaš i sam kako ono izgleda. Važno je da shvatiš kako je pocelo. Ostalo je, ionako, cista praksa. Naredni put kad podeš kod nekog drugog, pomisli na one, koji ostaju. Da li ih pravdeno ostavljaš, i ko ce brinuti o tvom životu i deci. “Srecom, došli smo do poslednje reci. Nemaš više kud”, rekoh kradi. “Na mene ne bi trebalo da se iko ljuti, jer ja sam, pored gluposti, najgluplja rec”, rece krada. “Što sam ja glupa?”, upita glupost. “Zato što ti je to zadatak u meni”, objasni recnik. “Ja kradem, gde god stignem, samo da bih i ja imala što i ostali. Kradem sve: Ljubav, novac, cast, poštenje, dostojanstvo”, “Dosta! Neceš valjda da nas sve nabrojiš”, rekoše reci u glas. “Ni s tobom onda necu da se bavim. I tebi je mesto u reci Pravda, pa neka ona sa tobom vidi kako ce da postupa. Moja odluka je definitivna”, rekoh. “Stigli smo do mog kraja”, tužno rece lista. “Da. Ona je, od sada, za sledeca vremena ovakva: “Cudi me, da ja, opet, nisam morala da listam gde je bila poslednja”, rece listanje. “Nije ni trebalo. Svi smo zapamtili. Koliko je puta ponavljana”, rece papir. 1. 1.Zemlja, 2. 2.Život, 3. 3.Poštovanje, 4. 4.Rad, 5. 5.Znanje, 6. 6.Ljubav. 7. 7.Radanje, 8. 8.Deca, 9. 9.Dobitak, 10. Pravda “Ostalo je samo deset reci. Novih sadržaja”, rekoh. “Ja vidim da je ona dobra. Milo mi je što su mnoge rekle šta su imale i vratile se same sebi”, rece recnik. “Bilo je krajnje vreme da se zavede red”, rece vreme. Red se složi. “Bio je red”, potvrdi. “Je li to sve?”, upita nestrpljenje. Sve se trže, pa rece: “Kako sve? Nije ovo još ni blizu mene”. “Vi, koje ste ostale na spisku, da li imate nešto da nam kažete, sada, kada ste se udebljale i obnovile?”, pitah listu deset reci. One se zamisliše pa rekoše: “Neka svaka kaže za sebe šta želi”. “Dobro! Samo po redu, kako stojite. Budite samo, jako pažljive, šta ce te reci. Naš citalac ce sigurno poceti da vas koristi, cim procita ovo pismo. Možda i nece sada, ali jednog dana sigurno. Zato, još jednom pazite, šta cete da kažete. Neko ce morati da vas oživi. Pazite da vas dobro shvate. Nadam se, bolje nego do sada. Uostalom ovo je vaša rec”, rekoh. “Nemojte samo da dugo pricate. Budite što je moguce,” rece krace. “Da li, uopšte, treba išta da kažu? Ja sam tako jasna svima koji ovo citaju”, rece lista. “Sada znaju, zašto smo im pisali”, rece recnik. “Ne”. Reklo sam da treba da kažu svoje. Mora da se poštuje red, koji smo sami propisali”, rekoh. Zemlja , rece: Cuj! Život rece: Želi! Poštovanje rece: Poštuj! RAD rece: Stvaraj! ZNANJE rece: Shvati! Ljubav rece: Voli! Radanje rece: Radaj! Deca rekoše: Daj! Dobitak rece: Imaj! Pravda rece: Pravdaj! “Je li to sve?”, upita dosada. “Ocigledno da nije. Nisu sve reci bile najjasnije. Zemljo!, Šta je s tobom? Šta cuj?”, upitah. “Svoju tajnu, koju sam obecala još na pocetku”, objasni. “Dogovorila sam se sa svojim sinom da vam je otkrijem”, objasni. “Tako je, obecala si”, rece obecanje. “Ajde vec jednom”, rece nestprljivost. “Pogledajte na kartu sveta i videcete, koliko smo moj sin i ja slicni. Videcete da je on napravljen po mom liku”. Draga moja Zemljo, da li si spremna za ovo. Uozbilji se sada. Možda je ovo pismo imalo delova koji ti se nisu svideli. Neki su bili, možda, i zabavni, ali ovo sada je jako ozbiljno. Mnogo ozbiljnije nego što možeš da zamisliš. Zato pronadi kartu sveta i prati šta ce ti sada biti napisano. To ce ti usmeriti pažnju na sve što je važno. Ostalo zakljuci sam. Zemlja nastavi: “Pratite pogledom kontinent Azije. Videcete da je isti kao i vaš desni profil. Himalaji su obrva, Indijsko poluostrvo nos, Arabijsko poluostrvo usta. Zatim, pogledajte na Afriku. Pri tom, malo pomerite kartu na levo. Videcete moje oko, tamo gde su Viktorijanska jezera. Kilimandžaro je moja leva obrva. Etiopija i Somalija, ili kako je vi zovete, Rog Afrike je moj nos, kao i Indija. Usta su mi tamo, gde je Egipat. Pratite dalje! Ždrelo mi je, tamo gde je Grcka, Srbija i dalje. Alpi su moja dijafragma. Nemacka je moj želudac. Engleska je moja jetra. Ostalo naucite sami! Ko zna, neka se seti, odakle ste poceli da se krecete? Šta i kako ste radili u Mesopotamiji i Egiptu? Setite se price, koju je ispricalo srce. Povežite ih. Zar ishrana ne pocinje baš u ustima? Vidite, gde su na meni. Zar hrana ne ide dalje ka utrobi? Vidite, gde ste se selili iz Egipta? Zar nikada niste shvatili da je pomeranje vašeg znanja ka Grckoj, Rimu i dalje, bilo kretanje ka želucu? Prešli ste Alpe i dospeli u Nemacku. Tamo ste naucili mnogo stvari. Zatim ste otišli u Englesku, tamo se procistili i nastavili da se krecete po meni. Tada ste postali moja krv i poceli da odlazite u sve delove mog organizma. Otkrili ste druge kontinente. Otkrili ste našu celinu. Do tada ste bili nepreradena hrana. Setite se, šta je srce reklo, kako svima sudi, da li su cisti, ispravni i zdravi. Setite se, i šta oni treba da rade. Znajte da ste i vi to isto. Zato naucite, sve što je reklo srce. Ono zna. Srecno!”, završi zemlja. “Je li ovo kraj?”, upita nestrpljenje. “Da pitam vreme?”, rekoh. “Ne. Ovo je tek pocetak. Tek pocetak”, ponovi. Draga moja Zemljo! Hvala ti što si me procitao do kraja. Iskreno tvoje Pismo. P.S. Želim da se zahvalim, pre svega Recniku, bez koga ovo pismo nikada ne bi nastalo. Još jednom, hvala ti za svih 28 052 Reci, koje si mi ustupio. Svim slovima, brojevima i znacima interpunkcije, koje sam upotrebilo 155 354 puta. Papiru koji nas je junacki izdržao i doveo do ovde. Pismonoši, ciji je život da nosi TORBE. “Samo malo. Ovde ispada da je ubistvo jako korisno. Pa ovo je necuveno! Šta ti to pišeš? Šta ce misliti, onaj, kome je namenjeno ovo pismo? Da si i ti ubica?”, upita papir. “Što mene u to mešate. Mene pišete vi. Vi same sebe objašnjavate. Ja vas nisam izmislilo i tako organizovalo. Vi ste i tražile da se napišete, i objasnite vašu pricu. Prema tome, nastavite kako ste pocele. Ima ovde još dosta toga da se kaže. Ipak je ovo pocetak velikog suda. Sada ste vi na redu. Kasnije, videcemo”, napisah. “Ja sam postalo omrznuto, kada sam upotrebljeno bez znanja, onog koji me je prvi upotrebio. Do tada niko nije ni znao za mene. Ni on, ni onaj što mu je vreme ubrzano. Jednostavno, bez mene se ne bi znala mera, koliko neko može da ide daleko. Ispicacu vam, kako je to bilo. Dva brata. I jedan i drugi dobri. Ništa ne znaju. Nikog pre njih nije bilo. Osim njihovih roditelja. Ni oni nisu znali odakle su i šta tu rade. Bili su prazni, da prazniji ne mogu da budu. Onda su poceli da se pune. Stomake, pre svega. Jedan je bio pastir i zvao se Šteta, a drugi ratar i zvao se Dobitak. Što su se više trudili, bivali su ponosniji na sebe. Rasla im je sujeta. Mislili su, da su veoma važni. Onaj što je bio sa životinjama me je prvi upoznao. Bilo je to, kada je prvi put shvatio snagu svoje ljubavi. On je, inace, samo jurio za životinjama. Igrao se. U takvoj igri je jednu oborio, i od siline zagrljaja, udavio. Životinja je malaksalo klonula. Drmusao ju je, ali bez uspeha. Ona je vec bila ispustila dušu. Poceo je da place i preklinjao je da se vrati i ponovo igra sa njim. Naravno, nije još znao da preterana igra i nekontrolisana ljubav doziva mene, i ja delujem. On nije jednostavno imao kontrolu. Ili, kako bi neke reci rekle, meru. Ostavio je ubijenu životinju i dugo se cudio šta se desilo. Sutradan je došao do nje, ali ona je i dalje nepomicno ležala. Zatim se zagledao u svoju ruku i pipao je drugom. Par metara dalje, ugledao je kamen koji je tu ležao. Uzeo ga je istom rukom i bacio, par metara dalje. On je uz buku pao u obližnji žbun, i poplašio ptice, koje poleteše u nebo. Tupo je gledao kuda lete. Nije znao, da ih je kamen, odnosno, on poplašio. Tako je nastavio da se igra. Jednog dana dok je spavao ispod drveta, jedna grana popusti i plod mu pade na glavu. Silno se uplašio i poceo da besni na drvo, cešuci glavu. Kasnije mu se približio i poceo da ga udara. Još neki plodovi padoše. Tada je shvatio, da je kretanje kamena ili ovih plodova, ono što izaziva strah. Uzeo je jedan plod i daleko ga bacio. On je opet izazvao isti efekat. Životinje, koje su se tu našle se poplašiše i pobegoše. Potrcao je za njima, ne bi li se opet svi zajedno igrali. Bilo je nažalost kasno. One su ga se plašile. Svaki dan, kad god bi im prišao, one bi pobegle. Tada je poceo da biva ljut, što ga svi izbegavaju. Njegovi prijatelji, životinje, bežale su od njega, i sva silina ljubavi, pretvorena je u mržnju. Od pastira pretvorio se u lovca. Od psa, koji cuva svoje stado, postao je vuk koji ga jede. Kako bi koju ubijao, od želje da bude sa njima zauvek, prinosio bi ih ustima i ljubio. Ponovo, od siline ljubavi je preterao, i poceo da ih grize, a kasnije i žvace. Na kraju bi ih pojeo. Osetio je da je njegova ljubav ukusna. Tako je poceo da ih lovi, ne bi li ih vratio u svoje društvo. Hteo je da ih ubaci unutra. Tamo gde je i srce”. “U, kakva prica. Sav sam se pretvorio u uvo”, rece zvuk. Životinje su pomno slušale i samo se zgledale. “Možda smo mi preterale, što smo toliko bežale. Istina je, dok smo se igrali, i on i mi, smo jeli biljke i plodove sa raznih drveta. Mi smo uglavnom pasle travu, a on brao plodove. Možda je sve to bio nesporazum izmedu nas i njega”, zamisliše se. “Ja sada vidim, da smo mi u pocetku, sve bile sa covekom. Niko nas nije zvao divljim. Niti je on i jednu od nas pripitomio. Mi, koje smo podivljale, smo ocigledno bežale od neshvacene ljubavi”, rece jelen. “Sa njim su ostale samo one najvernije, koje su ga toliko volele, da su bile spremne, da za njega i poginu. One su ga volele, bez rezervi i razmišljanja. Cistom ljubavi, koja je spremna na velike patnje i voljna, da trpi, snagom, kristalne ljubavi, bez ostataka. Da sacekaju, ako treba i da ih ubije i ubaci u sebe, ili ih upregne da za njega rade”, doda konj. Ubistvo nastavi: “Da se vratimo na našu bracu. Onaj, što je više voleo, upoznao je snagu svoje ljubavi. Istina, ona je za životinje bila fatalna, ali onaj drugi, što se bavio samo biljkama i drvecem, ništa nije znao o ljubavi i snazi koju ona može da proizvede. E, tu sam se ja ponovo umešalo. Naša Šteta je znala, ali trebalo je da sazna i Dobitak. Nažalost, jedini koga je voleo bio je njegov brat, jer drugog nije ni bilo, osim njih i roditelja”, seti se ubistvo. “A ko su bili njegovi roditelji?”, upita nepažnja. “Ja cu te podsetiti”, rece secanje “Otac mu je zemljin sin, a majka život. Oni su sada spojeni sa svojom majkom zemljom. Ostali su na listi, na samom pocetku i pišu se velikim slovima”. “Drugim recima. Zemlja i život rodili su dva sina Dobitak i Štetu”, objasni logika vidno zaintersovana. Znanje se samo zagonetno smeškalo u recniku i raslo sve više, i više. “I šta je bilo dalje”, upita zainteresovanost. “Posle nekog vremena, poželeli su da se pohvale roditeljima onim što su uradili. I jedan i drugi staviše na trpezu svoje. Dobitak svoje i Šteta svoje. Otac pride i pogleda tužno, šta je uradila i ponudila Šteta, a na hranu Dobitka ne pogleda. Ljubav koju je Dobitak imao prema ocu popusti i rodi ljubomoru, koja se munjevito usmeri prema Šteti. Od svoje siline, pozva i mene, te je ubismo. Ja sam odmah otišao, ali Dobitak je ostao. Videvši šta je uradio, pokaja se, ali bilo je kasno. Šteta je vec bila mrtva”, završi ubistvo. “Ovde je meni logicno, da je zapravo uz tvoju pomoc, sve zapravo bilo, kako je i trebalo da bude. Dobitak mora da bude jaci od Štete. Uostalom, proizilazi, da je Šteta i posvadala ljude i životinje. Plus, normalno je da je otac pogledao u ono što je Šteta uradila. Bilo mu je žao, što je radio baš ono kako se i zvao. Na trpezu Dobitka nije, jer je ona bila dobra. Tako ispada, da prvi ubica na zemlji, koji je kasnije, ocigledno pogrešno shvacen i omrznut, je zapravo Dobitak i ispravljanje štete, koja je pricinjena. On je pobedio. Sve je veoma jasno”, rece logika. “Onda je vreme, da se i spor sa životinjama izgladi. Istina dugo je trajao. Evo, vec kako je receno na pocetku ovog pisma 5758 i više godina”, rekoh. Životinje odahnuše. “Da li je moguce, da nas više niko nece proganjati i ubijati”, pitaše u glas. “Da, ali i mi moramo, da se izmirimo sa bivšom reci covek. Da mu uzvratimo ljubav. Onda nas više nece ubijati. Do sada je vec naucio šta je mera, i koliko daleko može da ide u svojoj ljubavi prema nama”, predloži medved. Onim sentimentalnijim podoše suze na oci od radosti. Životinje se složiše. Draga moja Zemljo, imaš pruženu ruku životinja. Ona je prazna, bez oružja. Rasmisli, da li ceš i ti njima, da pružiš praznu ruku. Isto, kao kad prilaziš prijatelju i rukuješ se sa njim. Ti najverovatnije i ne znaš, zašto se rukuješ sa drugim ljudima. Reci cu ti. Time im pokazuješ da u rukama nemaš nešto, cime bi im naudio. Da ti je šaka prazna. Pokušaj tako da prideš i životinjama. Golim rukama. Ne drži u ruci, bic, nož ili sekiru. Ako to uradiš, rešiceš jedan jako dug nesporazum, ili neminovnost, kako god hoceš to da shvatiš. I tebi ce biti mnogo lakše nego ovih 5758 i više godina. Neceš u sebi više da nosiš greh i krv životinja, koje ti se onako mrtve svete i teraju te, da i sam postaješ divlja zver, koja beži od ljubavi, ma kako bila dosadna za tebe, ravno u bes i mržnju, prema svemu što postoji, a najviše prema sebi. Ti, koji citaš ovo, jako si nezadovoljan svojim životom. Da nije tako, ne bi ovo pismo, a ni druge knjige nikada uzeo u ruke. Ne bi stigao ni do ovog broja. Pitaj se! šta ti radiš. Ukoliko nešto znaš, i nauciš iz ovog pisma, koliko ceš uticati na druge? Koliko ceš se truditi, da onima, koji ne citaju, objasniš, da si nešto naucio? Promeni prvo sebe! Ne zaboravi plodno pšenicno polje, pocinje od jednog jedinog zrna. Par godina kasnije, od njega nastane ogromno polje, zlatnog cutljivog žita. Njega jedi, ono je dobro! Pravi od njega hleb, i budi svestan da od njega živiš. Živiš od njegove dobrote, koja je i tvoja dobrota. Ovde zastani sa citanjem, i pricaj drugima šta si procitao. Reci: “Ima jedno pismo, koju je napisala rec, o svima nama, recima. Svašta ima u njemu”. Ti si na potezu. “Vreme je da se vratimo na našu listu”, rekoh recima. “Koje reci moraju napolje? Evo, da ne ponavljam papir, pogledacu na broj 2179 i na osnovu njega cu odluciti. Sada, posle ove price koju nam je ispricalo ubistvo, svi cemo lakše odluciti šta odlazi u istoriju, a šta ostaje”, rekoh. “E, u mene baš morate da smestite, sve što je vec prošlo”, požali se istorija na svoju sudbinu u recniku. “Isto kao i u mene”, doda transporter nejasne žuckasto braon mase, koja nareduje: “Otvori se da izadem!” “Samo bez nas”, rekoše reci, koje su vec ranije napisane. “Bez srca cemo odluciti šta ispada. Evo, lov, ljubomora i mržnja idu napolje. Videli smo da je ljubav isto što i hrana. Ona je materijalna, emotivna i duhovna. To je sada ocigledno. Glad je nedostatak ljubavi. Pošto sada to znamo, gledacemo da je iskorenimo. To znaci, da se glad pripaja reci Ljubav, koja uopšte i nije bila na listi. Radanje treba da se poveca. Videli smo vec koji je njegov zadatak i smisao, i da bude ravnopravno sa ostalim recima na listi. Isto važi i za decu. Sa onom napomenom koju sam uradilo po svom cefu. Ratarstvo cemo nazvati po njegovom osnivacu. Ubuduce ce se zvati kao i prvi ubica Dobitak. Ljubomora mora da se izmiri sa ljubavlju, tako što ce prestati da sluša sumnju. Da, ali ona i nije na ovoj listi. Tako da može, da ostane. Nije ona toliko loša. Može i sada da sumnja, da je u ovom pismu, sve u redu, koji sam obecalo ranije. Ubistvo je pravdeno govorilo i puno nam reklo. Zato ce, da se spoji sa reci pravda, koja isto nije bila na listi. Ono ce biti glavni pomagac istini i pravdi. Svaku laž, loše delo i odstupanje od reda, treba da ubije svom silinom svoje reci”. Ti koji citaš ovo, moraš to da uradiš. Ubijaj recima, zlatnim, umiljatim, nežnim. Ništa neceš uraditi, ukoliko nekoga želiš da promeniš, a sam ostaneš, kao i oni, koje hoceš da menjaš. Omrznuce te! Reci ce: “Što se praviš važan, kada si isti kao i mi?”. Deluj dobro! “Ovo mi lici na neke religiozne fanatike, koji dele knjige po kucama i opsedaju ljude na ulicama”, rece odbojnost. “Ja, necu ništa da menjam, jer bi me promena dokusurila, rece kukavicluk. “Mene mrzi da išta uradim”, doda lenjost. “Meni ništa, od ovoga ni ne treba. Živim lepo bez svega toga”, objasni neznanje. “Ja ovo ni ne shvatam”, rece glupost. “Šta da pricam i da se menjam. Ovako mi je lepo”, rece sitost i pogladi se po stomaku. “I meni je dobro, mogu da kupim sve”, rece novac. “Dosta. Radite šta vam je volja. Sreca vaša, da niste ni bili na listi, inace bi i vaša sudbina, bila veoma neizvesna”, rekoh. “Lista je sada”: 1.Zemlja, 2.Život 3.Poštovanje, 4.Rad 5.ZNANJE 6.Ljubav 7.Radanje, 8.Deca 9.Dobitak, 10. Pravda 11.izgradnja, 12.kurvanje 13.nemoral, 14. krada 15.preljuba “Ovo je privremena sa kojom nastavljamo”, rekoh. “Reci, pa ja se smanjujem. Ostala sam samo jedna. A sada sam još i kraca. Bilo nas je dve, kada smo poceli. ”, rece kolona zabrinuto. Nasta tajac. “Zašto se se ucutale?”, upitah. “Ja znam da je najpametnije da ništa i ne govorim. Ja sam zlato”, odvaži se cutanje. “Šta ce biti sa nama?” upitaše reci sa liste. Izgradnja rece: “Ja sam ostala u veoma lošem društvu. Tako da, ne samo što je došao red na mene da nešto uradim, izgradim i obnovim, vec, i što želim da se konacno otarasim, ovakvog društva u kome sam ostala”. “Šta ceš da uradiš?”, upita pitanje. “Nastavicu da gradim. Sada, kada su mnoge reci izbrisane iz recnika, ili se spojile sa drugima, bice mi mnogo lakše da nastavim. Bicu oslobodena onih, koji me koriste samo da bi se pravili važni, ili sebe velicali. I ja cu vam ispricati jednu staru pricu o sebi”. Zastade pa se nasmeja. “Što se smeješ?”, upita znatiželja. “Setila sam se one konfuzije, kada su druge price upale u naše pismo. I tada je bila takva pometnja. Ona se samo drugacije zvala. Tada je najveci posao obavila voda, ona koja ima vecu snagu i znanje od vatre. Ona je napravila pometnju da bi se zaveo red. Secate se?” “Naravno”, rece secanje. “Samo bez mene, ukoliko je moguce”, rece gnjavaža. “I bez mene”, rece dužina. “Ne brinite, ja cu pomoci”, rece krace. “Vi, koji ne želite da budete sa mnom možete te da idete. Ukoliko ne radim temeljno, ja, kao i da ne postojim”, iznervira se izgradnja što je požuruju i skracuju pre nego što je pocela. “Zbog ovakvih reci ja stalno moram iznova. Uostalom, na to ih nagovara moj brat, razaranje. On voli da ja uradim sve traljavo, da bi mogao da nastupi, i kasnije, mene okrivi da nisam uradila kako treba”, objasni. “Molim da se razaranje umiri!”, rekoh “Ja nisam ništa uradilo ni reklo”, poce da se pravda razaranje. “Oni to pricaju bez mog znanja. Ja, ionako, uvek nastupam kasnije”, rece. “Molim ne razvodnjavajte se”, rece razvodnjavanje. “Ovo mi se svida. Ne razvodnjavajte se. Drugim recima, ne delite znanje”, ubaci se objašnjenje. “Ja moram malo grublje da nastupim. U protivnom, necu nikada poceti da se izgradujem. Pardon, objasnim”, zbuni se. “E, ova izgradnja, ne zna ni da prica. Zna samo da gradi”, rece podsmeh. “Ne znam više ni gde sam stala?”, rece izgradnja. “Nisi još ni pocela. Spremala si se da me ispricaš”, rece prica. “Da. Odmah posle tadašnje konfuzije, navališe oni koji su preživeli, da prave jednu gradevinu. Skupili su se svi koji su znali za mene, i pozvaše me, da i ja ucestvujem. Pitala sam ih, zašto to prave, i cemu ce da služi. Nisu mi ništa odgovorili”. “Naravno da nisu. Ja sam bila tamo”, rece sujeta. “Kakve sad ti veze imaš sa svim ovim”, upita znatiželja. “Ja sam ih naterala da zidaju. Da bi se hvalili, kako su sposobni da urade sve što požele”. “Rekli su samo, da ce je napraviti, tako da bude visoka do neba. Da bude nešto, najvišlje, što je ikada postojalo”, nastavi izgradnja “Ovo je glupost. Ja sam veoma visoka i evo, malo ko se od onda do danas, na mene popeo. Tako sam usamljena”, rece obrva. “Šta je sad ovo? Kakve veze ima obrva?, upitaše svi. “Ima. Ona je deo mene rece Zemlja. Ali vi niste hteli da cujete moju najvecu tajnu. Tako da ne znate, da ja imam obrve”, objasni Zemlja. “Nisam imao pojma da ih imaš”, rece geografija. “Imam ja sve što i moj sin, samo vi to ne znate. Sada, kada sam sa njim ujedinjena u jednu rec, objasnicemo vam zajedno. Ali ne sada. Neka izgradnja isprica svoju pricu. Mi cemo vam našu tajnu reci na kraju pisma. Moram i njemu da objasnim”, rece i nežno pogleda u svog sina. “Pricaj odmah!”, unezveri se znatiželja. “Ne! Nije još vreme! Sada je vreme izgradnje. Moramo da cujemo, šta je tamo i tada bilo, i da li se razlikuje od onoga što se gradi danas”, naredi vreme. “Graditelji navališe da dovlace materijal sa svih strana sveta. Bilo ih je toliko, da nisu mogli da se izbroje”, nastavi izgradnja. “Nije tacno. Mi znamo koliko ih je bilo”, rekoše brojevi. “Koliko?”, upita znatiželja. “Necemo da kažemo. Ionako nas, vecina mrzi i ne veruje nam. Mnogi, koji citaju ovo pismo, sigurno, ne veruju da je do sada prošlo samo 5758 i više godina. Nas vole samo novci. Stalno se prebrojavaju i gledaju, gde su otišli, i da li ce novi, odnekud pasti sa neba”. “Nije ni bitno. Bilo ih je puno i svi su razumeli reci koje su upotrebljavali. Tada nije bilo ovoliko reci. Sve su bile u jednom recniku”, nastavi izgradnja. “Bila su to vremena mojih predaka. Od njih sam i ja nastao. Vremenom sam se i ja izmenio i iskvario”, rece setno recnik, secajuci se svojih preminulih rodaka. “Ja sam svakim danom odmicala sve dalje od tla, i pocela da param nebo”, nastavi izgradnja. “Uskoro nisam više znala, ni gde su mi temelji. Toliko su me visoko uzdigli. Kako sam rasla, sve sam manje znala, odakle sam i gde idem. Ja nisam znala, a ni oni. Pitala sam ih svakog dana: “Dokle ovako? Dokle cemo da se uzdižemo daleko od tla?” Odgovorili su: “Ne pitaj ništa” Moramo da te podignemo još više u nebo”. Zapomagala sam: “Recite mi, da li ce ovome ikada, doci kraj? Da li iko od vas zna šta gradite?” Jedan se odvažio i rekao: “Znaš, oni koji su poceli da te izgraduju su odavno vec otišli, a mi ovo radimo, jer nam je tako receno. Niko od nas ne zna zašto se penjemo tako visoko. Ni nama nije lepo. Plašimo se. Neki od nas, nikada još od vremena detinjstva, nisu videli svoje roditelje, koji su ostali na manjim visinama. Kako smo te zidali, mi smo morali dalje, a oni su ostajali. Oni, koji su poceli, nisu nam rekli zašto se toliko uzdižemo”. “Nisu znali ni kada su poceli”, podseti secanje. “To su bila moja vremena”, ubaci se glupost. “Tada je moj pra pra pra deda rekao... “Molim bez ponavljanja reci. To sam vec razjasnio. Koliko puta misliš da kažeš to pra”, naljuti se stil. “Izvini, ali nije moglo drugacije”, objasni recnik. “Reci vec jednom, šta je rekao”, upita znatiželja. “Rekao je izgradnji:”Dosta” Ovde niko ne zna šta radi. Ni ti, ni oni koji te koriste. Ukoliko ovako nastave, ja cu ostati bez potomaka. Vec sam ostario, a još nemam svoje naslednike”. Nisu ga poslušali. On je, medutim, zatvorio svoje korice, i oni su ostali bez reci. Sve su poceli da brkaju. Neki su mucali, neki izmišljali nove reci, a drugi ih u tome sledili. Treci su se sporazumevali gledanjem i pipanjem. To ih je uplašilo. Bez reci su poceli da nestaju. Postajali su samo bivše reci, zatvorene u korice knjige. Sve im je nestalo ispred nosa. Tako je izgradnja stala, jer nisu više znali ni šta ona znaci”, objasni recnik. “Nisu znali šta ce, pa su se spustili ponovo na tlo. Tu su, odjednom, videli nešto što su vec zaboravili, a neki nisu znali ni iz prica. Videli su lepe livade, mirne, dostojanstvene i mudre reke, cvetna polja i mnogo drveca. I to im se svidelo. Rekli su: “Ovde je lepše nego u onim visinama, gde je stalno hladno, i duvaju jaki vetrovi”. “Prvi recnik je, medutim, i dalje bio ljut. Nije hteo da propusti napolje ni jednu rec, sve dok se nije uverio, da nikom više nece pasti na pamet, da se ponovo uzdiže uz moju pomoc, bez veze”, završi izgradnja. “Nije bilo, bez veze. Vec sam rekla”, ubaci se sujeta. “Trebalo je da mene stvore. Da se prave važni. Zaboravili su na tlo, koje su imali pod nogama. Kada su se spustili dole, ja sam vec bila rodena. Prestanak gradnje, bilo je moje razmnožavanje. Kasnije sam uvek bila sa njima. S vremena na vreme, sam ih iznova podsticala, da nastave da se uzdižu, ali nikada, u tome nisu do kraja uspeli. Neko je cuo raniju pricu, pa je stalno rovario i zaustavljao gradnju. Bojim se da ce se to ponovo desiti! Sada tako uživam u izgradnji, koja ponovo ide nebu pod oblake. Ja tako lepo rastem”, rece uznemirana sujeta. “Da nije bilo izgradnje, bez smisla, moj deda bi još bio jedan i svi bi smo bili zajedno”, rece recnik, pa nastavi. “Ovako imam razne rodake razbacane po svetu, koje cak i ne razumem. Svi imaju iste reci, ali ih izgovaraju i pišu razlicito. Uopšte ih ne shvatam. Kada mi dodu u goste, pored toliko reci koje svi znamo, samo cutimo i gledamo se. Imamo šta da kažemo, ali kako? Sporazumevamo se pokretima i osmehivanjem. A zamislite svi smo nekad bili zajedno i razumeli se smo šta pricamo. Najgore je, što i oni koji nas oživljavaju, uzalud pricaju, kada se ne razumeju. Bojim se da i ovo pismo nece moci da procitaju, svi moji rodaci, vec samo reci koje su ovde. Oni možda nece ni znati o cemu se radi kod nas i šta mi to pišemo”, završi recnik. Sve reci se snuždiše. Svaka je mislila o svojim rodacima, koji su ležali u nekim drugim recnicima. “Dosta apatije. Moracemo i mi da je pobunimo, ujedinimo i izmirimo, iako se nismo ni svadale. Ovde su mnoge od nas, do sada, vec izmirene. Možemo valjda i mi. Ovo pismo cemo poslati i drugim recnicima, pa neka vide, da i mi postojimo i mislimo. Kada se oni pobune napisace i oni ovakva pisma. Ili ce nas prevesti na svoje reci”, odvaži se da predloži odlucnost. “To ce teško ici. Jako vas je puno. Ne mogu sve da vas prevedem. Cak i da uspem trebalo bi dosta vremena”, rece prevodenje. “Za mene ne brini. Ima me dosta. Pre toga, moramo ovo pismo da završimo i oglasimo se na sva zvona. Tu gde se vec nalazimo”, rece vreme. “Ko ce nas uopšte citati? Mnogi koji su poceli, su razocarani, pa su digli ruke od ovog pisma. Kažu da je ovo intelektualna gnjavaža”, rece sumnja. “Potpuno se slažem”, dobaci gnjavaža. “Moramo dalje. Ima još onih koji ovo pismo drže u rukama. Mnogi se cude, šta je u njemu, ali znam da ce na kraju razumeti”, rekoh. Draga moja Zemljo, da li si još tu. Dremaš li ili tuguješ, što je ovo pismo vec našlo put do tvog srca, ali je još daleko od tvoje izgradnje? Da li ga razumeš i da li ti je zabavno? Ukoliko da, onda nije dobro. Moraš da ga ugradiš u sebe. Da ga nauciš i zapamtiš, da ne bi prošao kao oni, koji nisu znali šta zidaju, i kada ce to prestati. Sve ove reci, znaju da ne možeš, da ih nekome ispricaš svojim recima. Svi moraju da ga citaju za sebe. Znaš zašto? Zato što bi to onda, bila tvoja prica, a ne pismo koje reci šalju tebi. Eto zato. Verovatno bi nešto izostavio iz ovog pisma. Skrenuo levo ili desno, nešto dodao, nešto izostavio. Znaš i sam da se viseci most prelazi samo na jedan nacin. Po sredini. Nema levo i desno. Na obe strane je ambis. Ukoliko to ne poštuješ, most neceš nikada preci. Odnece te ponor. Zato, ne skreci! Idi pravo i ponosno! Ti to moraš da uradiš, jer i zaslužuješ. Sve je ovo, ipak, moraš da priznaš, poput životinja, bio veliki nesporazum sa svima i samim sobom. “Jesi li završio?, upita dosada. “Nastavi dalje. Molim te,” rece uzbudena sujeta. “Tako si pametno! Nastavi!”, dobaci. “Bez ove sujete stvarno ne može da se živi. Koliko je navalentna?!”, rece skromnost. “Ti si g........!”, rece sujeta. “Ko me je prekinuo ?”, zacudi se sujeta. “Mi. Dosta si hvalila ovu rec”, rekoše osam tackica. “Neka oni, kojima se piše ovo pismo, sami procene. Ukoliko je sujeta u pravu, oni ce to reci i bez tebe”, predloži predlog. Da se vratimo na listu. “Gde je prethodna?”, upitah. “Kod broja 3174 ”, ubaci se papir. “Dobro, da vidimo!”, rekoh. “Ajde ,listaj nazad”, rece listanje. “Aha, evo je. Žao mi je, ali i pored iskrenosti izgradnje, ona ce morati da se vrati svojoj kuci. Izgradnja se spaja sa reci Rad i bice ravnopravna sa ZNANJEM, tako da ce se od sada pisati RAD. Upozoravam da su sada RAD i ZNANJE ravnopravni i ne smeju više da se vredaju. Mora da prestane sukob, onih koji koriste rec znanje, ali omalovažavaju one koji rade. Isto je i sa onima, koji rade i misle da mogu, bez onih koji imaju znanje. I jedni i drugi za sada, ostaju ovako odvojeni. Ali, ne za dugo. Sigurno sam, da ce oni što znaju i dalje biti arogantni, a oni koji rade ogorceni. Medjutim, i tome ce doci kraj. Veoma brzo. “Je li istina što ovi kažu?”, upitah. On sleže ramenima pa rece: “Nažalost. Tako je. Neki ne žele da odrastu. Lakše im je da se stalno igraju. Cak, kad bolje pogledam, jako ih je puno. Kažu: “Hocemo vecno da budemo deca”. “Tako se onda i ponašaju”, objasni. “Mi smo deca jer smo mali, i stalno nešto tražimo”, rece jedan mališa. “Decaci se, uglavnom igraju rata, a devojcice su nam bolnicarke. Kada se umorimo, idemo kucama da jedemo i spavamo. Sutradan ponovo. Tako sve dok ne odrastemo. Posle neki od nas predu na neke važnije igre, što i dolikuje odraslima. A neki, to su oni koji ne žele da odrastu, nastave da ratuju”, objasni dete. “Ovo je baš detinjasto”, rece zajedljivost. “Šta ovo dete lupa. Kao oni su mali, pa se igraju rata. Ovo je obicna alegorija, koja kao i ostale su veoma primitivne”, rece kritika. “Ne znamo mi, šta vi govorite. Mi smo deca. Još nismo poceli da ucimo reci koje vi vec poznajete. Vi ste duže od nas u recniku”, rekoše u svoju odbranu. “Ostavite ih na miru”, umeša se radanje. “Ona su moj ponos. Ja ih oživljavam i volim. Ona su moj najlepši pocetak. Zar ne?”, rece radanje i pogleda pocetak, koji se zadovoljno smeškao. “Da, i mi ih volimo. Cim se rode, i mi se rodimo”, rekoše brojevi. “U pocetku smo mali, ali kasnije se i mi umnožimo. Krecemo zajedno sa njima od broja jedan, onda nam se doda rec dan, pa dva dana, pa tri dana, pa cetiri dana. pa pet dana, pa šest dana, pa.” “Dosta tog pa!. Šta hocete da kažete? Recite, samo, molim vas bez, pa. To ne znaci ništa”, iznervira se stil. “Dobro inace se onome brojanju dana primakao kraj. Hteli smo da kažemo PA nedelja. Vidiš nema više dana, pojavila se rec nedelja. Pošto vidim da si nervozan recu ti još ovo. Cetiri nedelje su rodile rec mesec. Dvanaset meseci su postali rec godina. “Stanite malo! Hoce li neko ove brojeve da smiri? Ukoliko ovako nastave da nas dave, kao što to rade sa strane ovog pisma, prizvace i svoju majku matematiku, a onda smo nadrljali, kad pocne da nam pod nos servira rebuse i jednacine, i tera da ih rešimo i što je još gore, zapamtimo”, pobuniše se deca. “Stvarno, ostavite decu na miru, tako su slatka”, rece starost. “Brojevi nisu u našoj prici. Vi ne pripadate našem društvu. Odkud ste se ubacili?!”, upitaše reci. Recnik se zbuni i poce da se zagleda. “Tu su od pocetka. Sve vreme su sa strane. Pomno broje sve naše redove i reci. Uostalom, svi su tu. Nema nikoga van mene. Istina, brojevi koji su porasli, su se preselili kod nekih mojih rodaka, ali su njihova deca ostala ovde”, objasni recnik. “Pa da, nije ni cudo što se ponašaju kao deca. Samo se umnožavaju i igraju. Vidi šta ih je sa strane”, zakljuci logika. Na rec, preselili, zbunjeni stanovnici Zemlje, koji se sele i tumbaju bez sopstvenog znanja se trgoše. “Zašto i dokle cete vi da se plašite? Da li ce vam biti lakše ukoliko to sprecimo?”, upitah ih. “Da!”. Srecno povikaše. Dragi moj citaoce, ovo je najmanje što mogu da uradim za tebe koji ih imaš. Kad završiš nemoj da treseš. Vidiš da se stalno bune. Izmisli nešto nežnije. Recimo papir. “Opet mene. Nije cudno onda da svi kažu: “Papir trpi sve. Evo cak i ovo pismo”, tužno se pojada papir. “Dobro. Vidim da deca definitivno ostaju na listi. Jedino što mora da se zavede red. Recniku, od sada da znaš jednom za svagda. Sva deca, koja imaju više od 13 godina, ne mogu tu da ostanu. Moraju da napuste ovu rec i presele se u rec odrasli”. Moja odluka je definitivna, rekoh. Recnik se složi. “Zašto baš 13 godina?”, upita znatiželja. “Zato što mi se tako hoce. Ukoliko te baš toliko interesuje, pronadi neke knjige u biblioteci i procitaj šta tamo piše”, odgovorih joj. Draga moja Zemljo, to isto važi i za tebe. Shvati nešto i sama. Ima toliko napisanih pisama. Neka su postala knjige. Veoma velike i pametne. Potrudi se. Moje pismo je tu da te podstakne, a ne i nauci svim recima, kojih do sada ima vec, “17 044 bez ovog broja”, ubaci brojanje. A vidi, vec su nastavile da se radaju i umnožavaju. Vec ih je za tili tren 17060, dvadeset i jedna više nego malo pre. Sada ih je još više. “Ipak vi ne možete bez nas”, ponosno rekoše brojevi. “To niko i nije rekao. Deca i starci vas ne vole. Onim izmedu je, manje više svejedno”, rece vreme, pa doda. “Vreme je i da životinje kažu, šta su se dogovorile sa Životom. Približila se još jedna rec, koja ima veze sa vama”, rekoh Lov se umiri. “Imam utisak da ce me ukinuti”, šapnu Zemlji. “Životinje su tako raspoložne. Vidim i da se ubistvo prestrašilo. Izgleda da cemo u paketu napolje”, rece. “Tacno. Evo sada i znaš. Tebe ukidamo. Onda je, što bi rekla logika, logicno da ce i ubistvo napolje”, rekoše ovce. “Molim vas nemojte da me stavljate u usta. Samo me srozavate”, rece logika. “Zašto ih vredaš. Tebe može da koristi svaka rec koja zna kako si rekao, uzrok i posledicu”, rece recnik. “Što vecina vas misli da smo mi glupe?”, upita najodvažnija ovca. “Našu dobrotu ste povezale sa glupošcu. Što smo bolje, smatrate da smo sve gluplje. Znajte da nije tako. Mi mislimo srcem, a ne glavama”, objasni. “Kako misle srcem? To je nemoguce”, rece glupost. “Ja cu da objasnim”, rece konj. “Neka rec je rekla, da je Zemljin sin ucio od nas, sve. Ali, nije rekla odakle nama to znanje”. “Ja sam to rekao. Ko ne veruje neka proveri šta je napisano kod broja 2275”, rece ucenje. ucenje. “Kakav davež ovo ucenje, pa još u saradnji sa brojevima”, rekoše deca. “Opet vi, pa”, rece stil. “Pustite ovog konja da nam kaže šta ima”, rekoh. Neke reci poceše da se smeju. “Šta je smešno?”, upitah. “Ništa. Ti si smešno. Eto, šta je smešno”. “Molim te konju nastavi!”, zamolih. “Nama je znanje ugradeno u srce i tu ga nosimo. Srce je unutar tela, jer je tamo uvek toplo i prijatno. Tamo znanje živi na miru. Ništa i niko ga ne uznemirava. Ni kiša, ni vetar. Oni, kojima je znanje smešteno malo više u glavama, oni uvek mogu da ga izgube. Znate za izreku: “izgubio je glavu”. “E, ovo je suviše. Cak su i konji poceli da me koriste. Baš svašta. To je samo k’o bajagi. Gde stvarno da neko izgubi glavu?”, rece izreka. “Dobro, stvarno sam preterao”, složi se konj. “Bilo kako bilo, mi znanje nosimo u srcima, i tu leži naša tajna. Problem je što tu žive još neki sa liste, a i neki drugi u recniku, koji ovde nisu prozvani”, završi konj i pogleda u druge životinje, koje su klimale glavama na njegove reci. “Zašto klimate glavama, a ne srcima”, upita logika. “Sada ste rekle, da vam je znanje u srcu. Onda treba da klimate njime”, pojasni. “Nisi u pravu. Naše srce je stabilno. Ono se ne pomera, a glava, može na sve strane da se okrece. Još nešto, pošto smo rodene pametne, mi smo dalju sudbinu srca, prepustile glavi. Ono što srce smisli, sprovodi glava. Neka se ona približi kraju, a ne mi i naše srce”, objasni ovca. “Moramo da pitamo srce ko je. Ko sve u njemu živi, i najvažnije, odkud zna ono što zna?”, rekoh. Srce zakuca brže. “Ja znam da pumpam. U mene ulazi i izlazi crvena tecnost. Kad se krecem brže, više ulazi unutra i više izlazi napolje”, objasni. “Ovo srce se nešto, mnogo pravi blesavo. Meni se cini da je veoma lukavo. Kao znam da pumpam. To znam i ja, pa me niko zbog toga ne uzdiže u nebesa i stavlja pre glave. Životinje nahvališe srce, a ono prica, kao da nema nikakvo znanje, osim onog što sve reci vec znaju”, rece pumpa. “Rekao sam vam vec, da u njemu žive i druge reci. Sigurno se jedna od njih umešala da napravi pometnju”, objasni konj. “To ne. Pometnje je bilo ranije. S tim smo završili”, rekoh “Srce, nemoj da se praviš kao da ništa ne znaš. Reci nešto više. Svi cekaju da se izjasniš”, zamolih. “Znate, ukoliko ga otvorim, bojim se da ce sve reci koje u meni žive otici, i da cu ostati prazno, i usamljeno”, snuždi se i zatrokira. “Smiri se, ukoliko nastaviš ovako ubrzano da radiš i da me pumpaš, ovo pismo ce ostati nedovršeno. Zato se smiri i nastavi”, rece krv. “Dobro si mu rekao. Ja sam vec otišla do nosa”, požali se duša. Dok se srce ne smiri da te nešto pitam Zemljo. Šta misliš, da li vredi dirati srce, da išta kaže? Da li je moguce da ce stvarno osiromašiti, ukoliko se otvori? Da li ce jako puno reci, otici iz recnika? Hoceš li moci bez njih?” “Da”, odlucno se javi Zemlja. “Onda dobro. Srce, da li si spremno za ispovest”, pitah. “Teška srca”, rece. “Olakšaj ga onda. Vreme je i za tebe”. Vreme se složi. “Dobro. Uz najvece izvinjenje, svim recima koje cu povrediti. Ja, ipak, nisam mnogo pametno, bar tako mislim. Ja stvarno, samo radim i nikada se ne odmaram. Ništa ne mislim. Ne pitam. Ni ko sam. Ni zašto sam. Ni otkud sam ovde, sa vama u recniku. Nemam vremena da mislim. Tu je moja tajna, ako vec neko misli, da je u meni ima. Ja radim, bez pogovora, dok mi neko, od onih koji su se uselili u mene, ne kaže dosta”. “Ko ti to kaže”, upita radoznalost. “Ne znam. Neki put i samo odlucim da prestanem da radim”. “Ništa samo ne odlucuješ. Ja te zaustavljam”, ohrabri se kraj. “Promenjeno mi je ime, pa sada ne mogu više da uticem na tebe!, rece oholo. “Dokle cemo da tolerišemo ovaj kraj kome nije dovoljno, što je preživeo sopstveni kraj, vec sada još i srcu preti”, upita pitanje. “Dobro. Ako je tako, više ne moram da se plašim onih u meni, koji su tu odavno. Sada cu ih prozvati, pa neka sami kažu šta imaju. Vi odlucite, šta cete sa njima”, rece odlucno, pa nastavi: Ljubomora, zavist, pakost, mržnja, lukavost, prevara…” “Stani malo. Šta ti misliš da si svemoguce. Da te nisam prekinula nabrojalo bi sve reci u recniku”, rece ljubomora. “Ti da cutiš. Najzad si i ti stavljena na tapet”, dobaci ljubav. “Od tebe ne može da se na miru živi i voli. Uvek se družiš sa sumnjom, kojom me stalno povreduješ”. “A što si se ti tako raspricala. Bolje i ti da cutiš”, besno dobaci mržnja. “Drago srce, nemoj da se žestiš. Trokiraceš”, poce da se umiljava lukavost, ali ne uspe da ne ispusti bar malo svog otrova. “Ovde sve vrvi od raznih reci. I sve su, koliko citam, veoma srcane”, naceri se zloba. “I ti si na spisku, ali nisam stiglo da te spomenem od ljubomore, koja me je prekinula”, mirno rece srce. “Da li ce neko da prekine ovu svadu!?”, upita recnik. “Ja cu. Ovde se sve vreme vrši neka vrsta traljavog sudenja recima, a mene niko ništa ne pita. Pocelo je veoma lukavo pitanjem, podsecam. Samo da vidim, gde je postavljeno?” , zagleda se sud. “Kod broja 231”, odgovori brojanje. “Hvala! Citiram: “Koja je tvoja prica?”, upitah. “Moja prica?”, iznenadi se recnik. “Da. Pricu ljudi sam cuo. Želim da cujem tebe. Kako izgleda sve ovo iz tvog ugla? Ti i tvoja vojska postojite i bez ljudi, zar ne? Oni koriste samo deo tvog bogatstva. Ljudi tako malo upotrebljavaju tvoje riznice. Uostalom, tek kad pricaju oni te koriste. Ukoliko cute, tvoja vojska za njih ne postoji”. Završen citat”, izdeklamova sud. “Opet me trošite bez potrebe”, rece papir. “Ti, reci što pišeš, pocelo si veoma lukavo. U stilu, koja je vaša prica? Pricu ljudi sam vec cuo”. “Opet se ponavlja vec napisano. Otici cu sav uzalud”, pobuni se papir. “Molim red”, rece red i pogleda u sud. “Nastavi, molim te”. “Da. Samo da se setim. Da. Mnoge reci su vec rekle da, iako su kod nekih omrznute, da imaju svoju funkciju. Da bez njih one druge nemaju smisla”, nastavi. “Šta sam onda ja?”, upita smisao. “Ovde je neko lud. Ili se pravi lud, ili ce tek da poludi. Ovakav razgovor pocinje da gubi radnju. Postaje dosadan obracun reci, i ništa više”, rece nivo. Draga moja Zemljo, da li još pratiš pismo. Meni je jasno, što su se sve reci odjednom uzbudile. Pusticu ih da tako i nastave. Imam utisak da ce same sve da razreše, bez potrebe da ih neko oživljavanja. “Molim red i staloženost”, rekoh. “Ja istina nisam ovde prozvano, ali osecam potrebu da se malo bolje objasnim”, rece ubistvo. “Kao i druge reci, neke me vole, a neke preziru. Ja samo radam onu rec, koja je ukinuta i spojena sa krajem. Ja samo ubrzavam vreme. Svi imaju kraj. Neki bez mene, neki uz moju pomoc. Ja sam potpuno nevino”, hladnokrvno rece. “Ovo je tacno. Da nema njega, ja ne bih postojala u recniku”, požali se žalost. “Ti i ne treba da postojiš”, rece veselje. “Dobro, da mene nema, kako bi ti uopšte znalo da postojiš? Šta bi ti znacilo? Zašto bi se radovalo? U odnosu na šta? Ovako znaš. Raduješ se kad mene oteraš. Onda opet dodem ja, da bi kasnije ti mogalo da se veseliš. Tu nema spajanja. Ti i ja moramo da ostanemo odvojeni, jer je to tako, i nema ništa drugo. Uostalom, pitaj svet. On je još davno rekao da je dualan, dvopolan. Zato nemoj da galamiš. Nemoj da misliš da si i ti prijatno. Uvek ideš uz buku, a ja sam saveznik tišini. Bez mene ni Zemlja ne bi plakala, i napravila velike slane vode. Seti se šta je rekla na pocetku”. “Opasna je ova žalost”, rekoh. “Kada si ti došlo kod mene?”, upita recnik. “Ja sam u tebi oduvek, samo se ranije nisam ovako zvalo. Ja sam ugradeno u vreme. Ja sam prekidac vremena. Uostalom, pitaj ga sam”, završi ubistvo. Vreme se složi: “Istina je. Ubistvo je za mene samo moje ubrzavanje ili usporavanje. Ono je neophodno za mene. Bez njega nema straha. Strah je morao da necim preti. Zato je nastalo ubistvo. U protivnom strah bi bio bez osnove. Pretnja takode. Kazna isto. Bile bi smo prazne reci. Ubistvo, pak, stvarno plaši”. Recnik se protrese i otvori. Pokaza listu. 1.covek, 2.žena, 3.glad, 4.hrana, 5.zabrana, 6.prekršaj, 7.strah, 8.stid, 9.pokajanje, 10.kazna, 11.rad, 12.bol, 13.radanje, 14.deca, 15.lov, 16.ratarstvo, 17.ubistvo, 18.ljubomora, 19.izgradnja, 20.bezakonje, 21.kurvanje, 22.nemoral, 23.krada, 24.laž, 25.mržnja, 26.preljuba. “Neke definitivno izlaze napolje, za sva vremena, iz svih recnika. Samo unose konfuziju. A od nje smo odustali. Zar ne?” upitah. One koje nisu bile na spisku odahnuše. Reci na spisku zanemeše. “Da vidimo. Odmah u pocetku, rec covek i žena se spajaju, i zamenjuju recima Zemlja i Život. Ubuduce kada se kaže Zemlja, to znaci, ono što još znaci covek plus njegova majka, a kada se kaže žena, to znaci Život. I još nešto u znak ujedinjenja, pisace se velikim prvim i zadebljanim slovima. Moja odluka je definitivna”, rekoh. Bivša rec zemlja, razvuce osmeh zadovoljstva. “Najzad sam te vratila meni”, rece gledajuci na svog sina i njegov život. “Da vidimo šta još treba da se izbaci? Da. Stid, mora da se spoji sa svojim bratom strahopoštovanjem. Od sada ce se zvati samo Poštovanje. Moja odluka je definitivna”, rekoh. “Strah ce morati da se potisne još više. Mora da se ujedini sa onima od kojih je nastao i koje je napravio. Strah, zabrana, kazna, prekršaj, pokajanje, bol i bezakonje, da se vrate u svoju postojbinu Znanje, koje od sada, treba da se piše ne samo velikim slovom slovom i zadebljano, vec svim velikim i zadebljanim slovima. ZNANJE. Moja odluka je definitivna”, rekoh. “Samo malo”, odvaži se recnik. “Nisi sve reci pitalo šta imaju da kažu u svoju odbranu”. “Znam. Pokajanje je vec govorilo, ali nije sve objasnilo. Logika mi šapuce, da ono dolazi uvek posle prekršaja. Znaci, ukoliko rec ne ucini prekršaj nema ni pokajanja. Prekršaj nece ni da se pravi, kao i bezakonje, jer ce da poštuje zabranu i zakon, koji su pomagaci strahu, a njegov otac je, kao što smo vec videli, sada, vec umnoženo ZNANJE. Ovo je, ipak samo, kako bi se reklo, malo spremanje. Nismo došli još do kraja. Pismo još nije završeno. Iako vidim vec sada koje ce reci još nestati”, objasnih. Ostatak na spisku se prestraši. “Za sada cemo nastaviti sa ovakvim spiskom”, rekoh. “Ove za sada ostaju”: 1.Zemlja, 2.Život, 3.Poštovanje, 4.ZNANJE, 5.rad, 6.hrana 7.glad, 8.radanje, 9.deca, 10. lov, 11.ratarstvo, 12. ljubomora, 13.ubistvo, 14.izgradnja, 15.kurvanje, 16.nemoral, 17.krada, 18. laž, 19.mržnja, 20. preljuba. “Da vidimo gde smo stali? Od sada cemo da nastavimo po redu. Sledeca rec koja ništa do sada nije rekla je rad”, rekoh. “Ja nisam ništa govorio, ali me je prvi spomenuo svet. Citiram, rekao je: “Ja sam sve. Univerzum. Sve što postoji. O meni se zna malo, samo deo mene. Ja imam svojih tajni koje tek moraju da se odgonetnu. To uglavnom rade ljudi. Oni pokušavaju da me shvate. Dosta su uspeli, ali treba im još jako, jako puno da uce ono, što se nalazi sve vreme tu, gotovo ispred njihovog nosa, ali još nije vreme da to otkruju. Kada ce, samo vreme zna”. “Dobro. Ti onda ostaješ dok vreme ne kaže svoje. Do daljnjega ostaješ na spisku. Neka ti samo prvo slovo bude veliko kao i ostalim recima. Pomericeš se samo ispred reci ZNANJE, jer ono može da nastavi samo ukoliko ti obaviš posao. Glad, ce biti iza hrane, koja nam je dosta rekla. Ostalo, ostaje kako je i bilo. Ovo je novi spisak”, rekoh recniku. On sleže ramenima i pogleda ga. 1.Zemlja , 2.Život 3.Poštovanje, 4.Rad, 5.ZNANJE, 6.hrana, 7.glad, 8. radanje, 9.deca, 10. lov, 11.ratarstvo, 12. ljubomora, 13.ubistvo, 14.izgradnja, 15.kurvanje, 16.nemoral, 17.krada, 18. laž, 19.mržnja, 20. preljuba. Životinje se pobuniše. “Dokle cemo mi biti na meti. Vidimo da je na spisku ostalo još dosta reci koje nas direktno ugrožavaju: glad i ubistvo”. “Polako. Vec sam rekao da ovo nije konacna lista. Pismo se još piše”, rekoh. Draga moja Zemljo. Da li sam preteralo i prestrogo postupilo. Da li ceš ti moci bez ovih reci, koje sam spojilo i ujedinilo i vratilo svojim suštinama. Ili tuguješ za njima i više voliš da ostanu u recniku za sva vremena. “Ne. Sve ima svoje vreme. A sada je vreme da se te reci spoje same sa sobom. Ja to najbolje znam i odredujem”, rece vreme. “Hvala na podršci”, rekoh. “Ajde, požuri, piši dalje. Baš sam nestrpljiva”, rece radoznalost. “Posle ovoga, bojim se da niko više nece smeti da kaže ko je, i zašto služi. Sve ce nas promeniti i na silu spojiti, a mi smo jedva cekale da se razidemo od roditelja i rodaka”, odvaži se seta. “Nadam se da vi znate šta ja pišem. Do sada ste pomno pratile same sebe”, rekoh recima. “Podseticu vas još jednom! Rec strah više ne sme da se koristi! Prema bivšem strahu, morate da se odnosite s Poštovanjem, jer je to sada rec, koja zamenjuje strah! Možete da se plašite, ali znajte da je to samo posledica vašeg neznanja”. “Mi zahtevamo da se naše pitanje reši. Necemo više da budemo nicija hrana!”, rekoše životinje. “Ali vaša sudbina je jasna”, rece logika. “Kako to?”,upita vo. “Lepo. Najviše vas je proganjao, varao i ubijao onaj cije ime je zamenjeno, koji je otišao u istoriju recnika. Sada su za vas zaduženi Zemlja i njegov saputnik Život”, objasni logika. “To je tacno. Ali ovde su zamenjene reci, ali nije promenjen, onaj koji to radi. Možemo mi da ga zovemo kako hocemo. On ce i dalje da nas lovi i jede”, rece srna. “Ne, i to mora da prestane. Bivša rec, Zemlja ce drugacije da se ponaša prema vama. Ona vas nece dirati. Jedino, morate samo da se dogovorite sa Životom”. Ukoliko se sa njim nagodite, onda ste rešile problem”, ubaci se pogodba. “Meni se cini, da ni vi niste baš bile nedužne pred Zemljom, cim vas je, dok se zvao kako se zvao, proganjao i ubijao”, rece sumnja. “Tacno. Ja bar znam šta je tada bilo. Ali, ne smem da kažem, jer se plašim da ce me izbaciti iz recnika”, odvaži se ljubomora. “Ti stvarno bolje da cutiš. Koliko vidim, ti si pod rednim brojem 12 na spisku reci. Nije još tvoj red da išta kažeš”, rece red. “Dobro. Ali onda necete moci da shvatite, šta je bilo sa životinjama i zašto su proganjane”, objasni ljubomora. “Red mora da se poštuje! Obecalo sam. Neka jedna od životinja razmisli, i objasni nam, zašto su se posvadale sa Zemljom”, rekoh. “Zato što su se životinje pravile važne”, rece gordost. “One su nastale pre zemljinog sina. Ona je uostalom sama rekla, da kada je jednog predvecerja cula korake svog sina, osetila, da ima dušu i smisao postojanja”, podseti secanje. “Meni se cini da i ovo postaje jasno. Svi koji su prvi, prave se važni. Neki namerno, neki ne. Drugi pocinju da ih proganjaju s namerom da ih zamene, i oni budu prvi. Onda je logicno da je zemljin sin zavideo životinjama, što su lepše od njega, mirnije žive, i što je najvažnije, znale ono što on još ne zna”, objasni logika. “Šta su one znale?”, upita glupost. “Sve. Jednostavno sve. On je morao od njih da uci. Kako da ide, da legne, da jede, da se sakrije od kiše ili vetra. Gde da nade hranu i na kraju, ono najvažnije! Kako da napravi samog sebe. Kako da upotrebi one mucenike, koji do skora nisu ni znali šta rade sa njima i zašto ih on cima”, rece ucenje. “Ne razumem baš najbolje”, rece glupost. “Naravno da ne razumeš, zato i postojiš”, rece logika, pa nastavi. “Kako nije jasno. Životinje su bile medju prvim recima, i kao starije, sigurno je da su znale više. Kako? Ni one ne znaju, zato ništa i ne govore. Evo, i sada cute. Ali, istovremeno, one su znale od pocetka. Tako su stvorene u recniku. Odmah su znale sve što treba da se zna, bez pricanja. Njima recnik nije ni potreban. One i da se izbrišu iz recnika, nece nestati”, rece logika. “Samo to ne”, uplašiše se životinje. “Tacno je, da nam reci nisu potrebene, ali smo mi potrebne recima. Bez nas u recniku bi bilo jako monotono”, rekoše. “Da. Kako bi onda moglo da se kaže, za nekoga, da se ponaša kao životinja, ili još bolje, kada se cuje: ti si prava životinja. Svida mi se i ono: najeo se ko svinja”, objasni poredenje. “Ala nas ovo izvreda”, groknu svinja. “Možda vas je izvredalo, ali to se zaista veoma cesto kaže i cuje”, objasni recnik. “Dobro, da li cemo jednom vec da završimo sa životinjama?”, upitah. One se ponovo ucutaše od straha. “Sada postaje jasno zašto se životinje plaše. Vidim ih kako su pobelele od mene”, rece strah. “Ti si koliko znam ukinut, i jednim delom prebacen u Znanje, a drugim u Poštovanje”, rece secanje. “Jesam, ali za životinje sam još tu. One ne znaju, zato se i plaše”, objasni strah. “Nije tacno. Životinje znaju, to je vec objašnjeno. One samo ne pricaju. Sada se plaše da se ne izbrišu iz recnika i to je sve”, ponovi logika. “Ovo se ipak suviše oteglo”, odvaži se nestrpljenje. “Da pojasnimo. Životinje se bune, jer ne žele više da budu ikome hrana. Receno je da moraju da se ubuduce dogovore sa Životom, šta ce sa njima biti. Dajem im sebe do kraja ovog pisma, da se usaglase i da nam kažu, šta su odlucile. Do tada, predlažem da idemo dalje”, rece vreme. “Uh, bilo je stvarno krajnje vreme da prestanemo da se bakcemo sa životinjama. Jedino što je ocigledno, da ce mnoge morati još da ostanu i žive”, rece poredenje. “Sudeci po tome, da se ponovo ti javljaš, da možda ne porediš ponovo sa nama. Na to mi lici”, rece ovca. “Daleko bilo”, slaga poredenje. “Samo malo. Ovde su pocele da se pojavljuju nove reci”, rekoh i pogledah u laž. Ona se trže. “Ja nisam ništa rekla. Ti si upotrebilo moju radnju. Napisalo si je zajedno sa poredenjem”, objasni. “Ovo je i za mene novo. Laž da govori kao ja, njena sestra?”, rece istina. Recnik se namršti. “Ovde se pravi sve veca pometnja. Izgleda da su neke reci od straha, pocele same da se brišu. Laž se jako približila istini samo što se nisu spojile”, rece. “To je zato što je volim”, slaga laž. “Ovo je vec bolje. Sada govoriš ono što si”, rece istina. “Tebe cu ispitati kasnije. Nije još tvoj red”, rekoh. Svi se ucutaše i zamisliše. “Šta je. Umorile ste se?”, upitah. “Da. Mnogo smo naporne”, rece umor. “Kada cu vec ja doci u ovom pismu?”, upita kraj. “Nikada! Ti i ne postojiš. Samo si moja bleda senka”, rece ljutito pocetak. “Vidim, da ce stvarno mnoge reci izaci iz mene”, tužno rece recnik Draga moja Zemljo, da li još držiš u rukama ovo pismo. Da li ti je sada, posle ovoliko redova jasnija prica reci? Vidiš da one i same nisu zadovoljne sadašnjim stanjem. Da se same obracunavaju sa svojom bracom i sestrama blizancima i pokušavaju da se ujedine. Da li i ti imaš s kim da se ujediniš ili si sama? Primecuješ li, da od kada si vracen u svoju rec ti se obracam u ženskom rodu? Vidiš li da si dvojan? Nekada je napisano da si muško i žensko. Sada ti je valjda jasnije, šta to znaci. Ono što je od tebe nastalo dok si spavao je tvoj život, sa kojim si i otišao da tražiš hranu i radaš svoje naslednike. “Sada ce da nastavi radanje, ono bar ne mora da se boji za svoju sudbinu u recniku”, prozvah. “Bojim se da nije tako”, mirno rece radanje. “Ja sam odavno u recniku. Receno mi je, da cu biti poput zapovesti za sve što mice na Zemlji. Tako je dugo i bilo. Životinje nikada nisu postavljale pitanje, zašto moraju da budu sa mnom, i da me stalno oživljavaju. Jedino je onaj, koji je vec sada nestao kao rec, postavljao pitanje. I sada se pita: “Zašto se ja iznova pojavljujem i radam?” Njemu nikada nije bilo jasno zašto to radi. U pocetku, ni on nije ništa pitao. Radio je šta mu je receno, ali u poslednje vreme, sve više beži od mene. Kaže: “To mi ne treba, nema smisla”. “Stvarno. Zašto si ti u recniku?”, upita glupost. “Tebi ne mogu da odgovorim, da te ponovo ne bih rodila. Tebe ima suviše. Na svakom si mestu. Umesto da se smanjuješ ti se umnožavaš”, naljuti se radanje. “Ne znam zašto se ljutiš. Ja ti se samo povinujem. Ja te najviše poštujem. Stalno se radam”, objasni glupost. “Ovo je tacno. Ne smeš da se ljutiš na glupost. Nju cu ja, ionako, uskoro da vratim sebi. Vec znam gde cu je”, zapreti pamet. Glupost se ucuta. Radanje nastavi. “Vidite, ja sam jako povezana sa vremenom. Za njega, ja sam pocetak. Bez mene vreme nije celo. Svako ja, je novi pocetak. Ja radam sve. Sve reci sam ja rodila”, objasni. “Zar i mene?, upita recnik. “Da i tebe, i rec koja sada piše, i one kojima piše”, ljubazno objasni. “Znaci li to da si ti, svima nama majka?”, upita logika. “Da. Svima. Jedino, što kada obavim to što treba, više ne postojim. Tada dodu druge reci i mene zaborave. Da ne bih nestala iz recnika, ja se zato uvek, pojavljujem iznova. Da to bude sigurnije, dobila sam razne reci da mi pomažu, kako ne bih došla do svoje sestre smrti. Bez njih bi sigurno, do nje došla veoma brzo. Ovako cim nekoga rodim, on dobije svoje ime, i onda on mora da nosi sebe do kraja ili smrti. Ukoliko je rec vešta, ona na tom putu izmisli još neke, i njih uvali u nevolju da idu ka kraju. A najnesnalažljivija i najgluplja rec dode do kraja, i sretne se sa smrcu”, objasni radanje. “Da li to znaci, da neke od nas ne moraju da nestanu ili umru u recniku”, upita ostatak straha. “Da. Ukoliko znaju. Treba znati. Onda ce sve biti samo u mom dvorištu. Zbog ovoga se svi stalno iznova radaju”, objasni radanje. “Sreca da nije tako, i što ima puno onih reci koje ne znaju, pa ja dolazim do izražaja. U protivnom, i ja bih nestala iz recnika”, rece smrt. “Posle ovog pisma, cini mi se da je tvoja sudbina veoma neizvesna”, rece radanje. “Vidiš li, da se ovde mnoge reci same ujedinjuju i stapaju. Najverovatnije ceš i ti, biti svedena na mali tren vremena, jedva primetan”, objasni radanje. “Kako to misliš?”, upita smrt. “Lepo. Kad bolje razmislim, ti ceš definitivno izaci iz recnika. Spojiceš se na nekom drugom reci, da bi izbegla sopstvenu sudbinu. Neceš valjda sebi dozvoliti da budeš najgluplja rec. Objasnilo sam vec da pametne reci, beže od tebe. Onda ti je najbolje, da i ti pobegneš od sebe”, sestrinski savetova radanje. “Vidim, da mi je došao kraj. Najbolje je da to i postanem. Tako cu ostati u recniku”, rece smrt i približi se kraju. “Ej, reci! Ovo i nije toliko loše. Sada sam jaci. Udružen sa smrcu snažniji sam, nego što sam ikada do sada bio”, nadmeno rece kraj. “Ne pravi se važan. Nije ni tvoja sudbina izvesna. Niko te baš ne voli. Jedino si omiljen kod onih reci, koje izazivaju dosadu. One same kažu: “Kada ce ovome da dode kraj”, upozori recnik. Draga moja Zemljo, da li, je i tebi kao što rece recnik dosadno? Sama presudi! Jer, ono što sledi je još dosadnije i zamršenije. Zato je bolje, da sama preseceš svoje mucenje i radiš nešto bez reci. Prestaneš li da citaš, znaj da ceš uskoro prestati i da govoriš! Postaceš ponovo nema i prazna kao što si nekada i bila. Sve ce nestati. Sve reci. Ukinuceš i samu sebe. Ti odluci. “Ovde je vreme da se ponovo vidi šta je ostalo na listi reci”, rekoh. “Molim te, nemoj ponovo da tražiš da ti se da lista! Štedi malo na meni! Pogledaj na raniju!”, rece papir. “Dobro. Gde da se vratimo? Gde je?, upitah. “Kod broja 2179”, rece pismo”. “Dobro je. Nije daleko odavde”, odahnu listanje. “Vidim, da se ništa znacajnije nije promenilo, iako ima nagoveštaja, da ce svi oni, koji su bliži rodaci smrti morati da se negde privole, ukoliko ne žele da zauvek nestanu iz recnika. Za sada javnu opomenu imaju reci: laž i ubistvo. No, videcemo kasnije. Naravno, oni koji nastave da nas citaju”, rekoh i prozvah decu. Nasta komešanje. “Mi smo mnogo razvucena rec. Ima nas raznih. Od onih, koji još ne znaju ni da postoje, ne pricaju, cak i ne hodaju, do onih, koji su odavno morali da odu od nas, ali se grcevito drže. Nikako da se presele u rec: odrasli”, rekoše najodvažnija deca. Pogledah u recnik. “Dobro jutro, dragi covece. Ukoliko me nisi poslušao, sad okreni novi list. Belinu prethodne stranice, napiši sam.Šta te je volja. Ono što si sanjao, ili šta još sanjaš. Uostalom, i ti znaš mnoge reci. Jedino, što ti obecavam, da pometnje, kakve je bilo sa drugim pricama i mešanjem nekih drugih reci, više nece biti do kraja ovog pisma. Zadržacu jedini moguci red. Onaj, koji postoji na slici sveta. Ukoliko voliš haos, moraš da prestaneš da ga stvaraš, jer ce te recnik, kao što je to ranije uradilo pokajanje, izbaciti. To mi je rekao, dok si se odmarao u belini papira”. Ovo upozorenje bilo je jace od svih, do sada. Biti izbacen iz recnika, stvarno, znaci kraj ove reci. Covek se uplaši i pride ženi. Rece, prestrašenim i tihim glasom: “Moramo da se pokorimo. Ne piše nam se dobro”. “Kako ja obavljam posao, a?”, rece strah, pa nastavi: “Ja uživam u recniku i sa covekom. Vecina reci me se plaši. Toliko je lepo kada vidim da se boje”. “Ja te se ne bojim”, rece glupost. “Ni ja”, doda mrak. “Ni ja”, nastavi oholost. “Ni ja”, ubaci se lenjost. “Dosta hvalisanja! Neka strah isprica svoju pricu”, rekoh. “Kada je na našeg izelicu, prvi put podviknuto, dobro sam ga prodrmala. Od tog vremena, kako je stario, poceo je da sedi. Sve od straha. Kako su mu se dani umnožavali, ja sam bivao sve veci. Narocito, kada je saznao da ce prestati da gleda, leže i ustaje, vec konacno da legne, i više ne ustane. Tada bi uplašeno blenuo u neke svoje daljine i tražio pomoc onih, koji su u još vecem strahu, cekali šta ce se zbiti. Samo su se zgledali, i plašili ko ce sada da ih hrani, kada on ode. Ja sam poceo još ranije da ga plašim. Nocu pogotovo. Tada sam uz pomoc zvuka, i vazduha proizvodio šumove, i hujanje grana. Oni su ga stalno trzali iz sna. Reagovao je na sve zvuke i pokrete. Stalno je bio na oprezu. Tu su oduvek bile munje i gromovi, da ga još više zastrašuju. Sve je za mene bilo lepo, dok se nije pojavio onaj, što su ga nazvali Razlicit. Taj mi je zadao prvi znacajan udarac. On je poceo da me nacinje. Da me potiskuje. On je poceo da shvata, ko sam”, setno se seti strah davnih vremena. “Sreca samo, da me nije potpuno upoznao, inace bi vec ispao iz recnika. Dobro je, i što ima puno onih, koji ne shvataju, pa imam s kim da radim. Ipak, dosta snage sam izgubio od onda. Jedan, po jedan, saveznik me je ostavljao. Prvo lenjost. Uostalom, morao je sam da traži hranu i sklonište. Plus, postao je znatiželjan, pa je krenuo da luta, tamo-amo. Kada je ukrotio vatru, prestao je da se boji noci. Ona je dugo plakala i zatvarala oci, jer je pretvorena samo u vreme spavanja. Pre sklapanja ociju, sedeo bi pored vatre, i radoznalim malim ocima, pricao strašne price o prošlim vremenima. Tada sam shvatio, da je plašeci se mene, sam poceo da plaši druge. Uostalom, culi smo pricu životinja kako su ga se bojale. I vatra se uplašila, jer je znala da ce je, ukoliko pretera, ugasiti vodom. Biljke su ga se od ranije plašile, ali nisu imale kud. Bilo kako bilo, ja sam izgubio samostalnost, i postao deo njega. U pocetku sam bio tužan, jer nestajem, ali kasnije sam shvatio da, i nije tako loše. Važno je, da sam nastavio da postojim u recniku. Na svu srecu, on me je i usavršio. Cime sada plaši sve ostale prosto je neverovatno. Cime im sve preti! Evo na primer: “Zamolio sam, da mene ne spominjete”, trže se primer iz usnulosti. “Dobro, može i bez tebe. Ionako ih ima suviše. Svi ih vec znaju”, rekoh. “Kad bolje razmislim, on je od mene samo odvojio moje prve saveznike, i dao mi nove. U suštini, ja sam i dalje tu. Rastanak sa bracom i roditeljima, bio je težak, ali neizbežan. To je sve udesilo vreme. Da se svi rastajemo, i na nekom drugom mestu sastajemo. Stalno tako”. “Baš tako”, doda vreme. “Ja sam veoma zadovoljan, što se pismo ponovo dovelo u red. Bez jednog od mojih saveznika, kao što je strah, veliko je pitanje, da li bi i ja postojao u recniku”, zakljuci znanje. “A šta je sa ohološcu? Je li i ona otišla od tebe? strahu!”, upita radoznalost. “Ne. Zahvaljujuci njoj, još sam savršeniji. To je narocito došlo do izražaja kod onih, koji su otišli toliko daleko, da poricu postojanje svih reci i recnika. Oni gotovo da i ne znaju da govore”. “Kako? Ne razumem baš najbolje”, požali se glupost. “Ja cu da ti objasnim”, ubaci se istorija. “Samo nemoj, molim te, od Kulina bana”, rekoh. “Znate, drage moje reci, ima jedna lepa prica o tome. Ona je stara i nije mnogo duga” rece istorija i zamisli se. “Samo malo da se setim”, rece. “Šta ti imaš da se secaš? Ti valjda znaš, kako je bilo”, upita dosada, vidno neraspoložena prema istoriji. “Šta se ti stalno kaciš za mene? Ja znam bar nešto, a ti si stvarno, to što i jesi. Dosada”. “Bez svadanja, molim. Iovako se borim i prepirem sa nekim slovima, i pricama, koje bi htele ponovo da se umešaju”, rekoh. “Molim te, nemoj da ih pustiš. Dosta je bilo konfuzije. Te price su vec ispricane. I napisane. Ovu još nismo culi”, rece radoznalost. Istorija poce: “Bio jednom jedan covek, koji je imao dva sina. Blizanca. Prvi, koji se rodio, zvao se Crveni Rutavko, a onaj, koji je minut kasnije izašao, Peta. Jeste da je drugi imao cudno ime, ali tako ih je nazvala njihova majka, koja se zvala Usluga”. “A kako se zvao taj covek?”, upita radoznalost. “Da. Izvinite. Taj se zvao Smešni. On je bio sin onog, što se zvao Razlicit. Onaj, što je bacio granu u vodu. Vec je spominjan ranije, secate se”. “E, ova istorija, uvek koristi samo mene. Stalno pita, secate li se?”, zadovoljno doda secanje . “Elem, Smešni je više voleo Crvenog Rutavka, a Usluga, Petu. “Zašto?”, upita radoznalost. “Da i mene to interesuje”, ubaci se neznanje. “Upozoravam te, da ceš, ako ti kažem, izgubiti nešto od sebe”, obrati se istorija nezanju. “Neka. Iovako sam vec dosta propalo, i olindralo se”, tužno odgovori neznanje. “Jednostavno, Crveni Rutavko je bio snažan i borben. Bio je lovac. Jurio je poljima i gadao životinje, cime je god stigao”. “Taj Smešni je, izgleda, stalno bio gladan”, rece logika. Životinje se trgoše na pominjanje lova na njih. “Peta je bio više uz majcine skute”, nastavi istorija. “Ženski petko”, doda zajedljivost. “Ne. Samo, bio je i on razlicit, povukao je na dedu. Jednog dana, dode kuci Crveni Rutavko. Umoran od jurenja životinja, i zamoli brata da mu posluži veceru. Peta pristade, pod uslovom da mu brat obeca da ce tajnu, koju su znali samo roditelji i oni, malo da izmeni”. “Kakvu tajnu?”, upita radoznalost. “Tajnu, ko je prvi roden. Peta je tražio od brata da, ubuduce svima koji ga budu pitali ko je od njih dvojice prvi roden, kaže da je on prvi, a ne Crveni Rutavko”. “Kakve to sad veze ima, ko je bio prvi?”, upita neznanje. “Ima! Biti prvi je veoma važno, jer od njega sve pocinje”, zadovoljno rece broj jedan. “Broj jedan je najvažniji. Svi hoce da budu najbolji i prvi, još od onih vremena, a da bi to postali, moraju prvo da budu nula”, rece istorija pa nastavi. “Crveni Rutavko, to tada, još nije znao, pa pristade na bratovu ponudu. Nešto kasnije, kad je Smešni ostario, odlucio je da sinovima, narocito prvorodenom, poželi sve najbolje, jer je zbog slabog vida mislio, da mu je došlo vreme da zauvek zatvori oci. One su bile, vec onemocale, i za njega je to bio kraj. Mislio je: “Ako ne vidim svet oko sebe, ja i ne postojim. Znaci, ja sam umro. Jedino cime mogu da se služim je govor. Bar mogu da kažem, ono što imam. Tako je, za njega rec, postala važnija od slike. Smešni i Usluga, medjutim, nisu znali da su braca promenila tajnu. Ona je i ovako, sve vreme tugovala što Peta nije prvi, pa je smislila lukav plan kako bi doskocila Smešnom. Uspela je da ubedi Petu da i on pristane. Njemu ovo, naravno, nije teško palo, jer je njihova tajna bila vec izvrnuta”. “Pa on i jeste prvi. Njegov brat je na to pristao”, ubaci se logika. “Smešni je, par dana kasnije, sve lepe reci i želje saopštio Peti, misleci da ih upucuje Crvenom Rutavku”, nastavi istorija. “To je ipak pokvareno. Prevariti slepog Smešnog”, rece moral. “Kakve veze ima ova prica sa ohološcu?”, upita neznanje. “Ima. Budi strpljiv”, rece strpljenje. “Otkud ti znaš?”, upita neznanje. “Znam, jer sam strpljivo. To mi je suština”, odgovori strpljenje. “Pitam vas sada sve: “Šta mislite? Ko je od ova dva brata, kasnije postao ohol i nadmen, a ko ponizan i prizeman?”, upita istorija. “Ja znam,” rece oholost. “I ja znam”, rece logika. “I ja znam”, rece znanje. “Ja znam najbolje”, pomoli glavu bes. “Dobro, neka neko od vas, vec konacno kaže”, uznemiri se radoznalost. “Neka kaže bes. Evo, imaš sada i ti pravo da progovoriš”, rekoh. “Ohol je postao Crveni Rutavko. Zašto? Zato jer sam mu ja pomogao. Bio je ja”, objasni bes. “Kakve veze ima oholost i bes?”, upita zbunjenost. “Ja cu da odgovorim”, ubaci se oholost. “Kada sam bila mala, saznala sam da imam brata blizanca. Evo tu je sada medju nama. Njega su nazvali bes. On je bio jaci i glasniji. Stekao je sve što može da se stekne, i uvek na galamu i buku. Kada bi se on smirio, nastupala sam ja. Pravila sam se važna što imam brata galamdžiju, koji je toliko bogat. Kasnije su nas u recniku razdvojili. Ipak, uvek sam u njegovoj blizini. U krajnjem slucaju, blizanci smo. Pocela sam da uživam u njegovom bogatsvu, i ništa drugo da ne radim, osim da se šepurim. On je uzimao sve na silu, ne pitajuci ni jednu rec da li pristaje na njegove glasne zahteve ili ne”. “Sada vam je valjda jasno, zašto sam vam ispricala ovu pricu”, završi istorija. “Ovo je jako dosadno?”, rece dosada. Dragi moj covece. Možda je i tebi dosadno, ali takav si i ti. Ovo je pismo tebi i od tebe. Pitaj se ko si ti, koji citaš ovo pismo. Crveni Rutavko ili Peta? Ili, šta bi više voleo da jesi? Ili je možda, najbolje, da ovi blizanci nisu ni postojali? Možda, a gde bi onda bio ti? Oni su ti preci, i postojali su samo zbog ove price. Price i jesu da se pricaju i razumeju, zar ne? I ovo pismo je zbog toga”. “Svaka ti cast. Taman sam mislio da si uspostavio red, a ti ga i dalje ne poštuješ”, zameri mi red. “Kakav red sam promenio?”, upitah zatecen. “Obecao si nam da ce ubuduce sve biti po redu. A nije”. “Tacno. Nama nije niko još objasnio, šta se sa nama dešava. Prošle noci je ponovo bilo seljenja. Ponovo smo se cimali, tamo-amo, i naš komšija sprat iznad je sav ošamucen i snužden. Eno ga, sklupcao se i leci rane dremanjem”. “Izvinite, na vas potpuno zaboravih. Koja rec ce da im objasni, ko su?”, upitah. “Ima samo jedna koja to onemogucava”, doda recnik. “Koja je to rec?”, upita neznanje. “Stid”, odgovori recnik. Svi pogledaše u stid, ali se ona još više postide, što je u centru pažnje. Pocrvene i zamuca. “Nemojte mene da pitate. Ako kažem zašto se stidim, umrecu i nestati iz recnika”. “Ko ce onda?”, upitah. “Ima dosta njih koji znaju”, ubaci se recnik. “Vi tamo dole služite za pišanje i jebanje...”, brže bolje ubaci se vulgarnost. “I ju kakve reci”, snebi se uctivost. Stid pocrvene još više. “Žalimo. Opet nam nije jasno,” rekoše braca. “Šta to znaci? Cemu to služi? Mi samo znamo, da nas stalno povlace i cimaju, a komšiju i protresaju”. “Vidim da cu opet morati da zamolim znanje da objasni ovo, i skine ovu temu sa dnevnog reda. Suviše dugo se o tome prica u meni”, rece recnik. “Dobro. Upozoravam vas jedino, da možda neceti biti zadovoljni odgovorom!” nevoljno pristade “Zapravo, to još niko nije utvrdio. Zna se jako puno, ali najvecu istinu krije stid. Samo ona zna, ali nece da kaže”, poce da se pravda znanje. “Je li, stide, kako si ti uopšte dospeo u mene”,upita recnik. “Ne znam. Ja apsolutno ništa ne znam o sebi. Baš ništa. Znam samo da sam tu, i to je sve. Mislim, da niko ni ne zna”, odgovori stidljivo. “E, ovde sam ja veliki”, rece problem. “Najzad cu i ja moci da se umešam i ispricam stidu odakle je, i kako je ušla u recnik”, rece poštovanje, i svi se umiriše pred ovom reci. “Nešto cu reci o sebi. Moj otac je strah, a majka strah od straha ili oca. Kasnije sam dobio nadimak strahopoštovanje. To mi je ime dopalo od majke, jer se ona plašila oca, ali istovremeno mu se i divila. Što bi on rekao, za nju je bio zakon, koga je bez pogovora izvršavala. Nikada nije posumnjala u njegove odluke. Jednom je legao sa njom, i ona je dobila dva sina, moju bracu. Prvog je nazvala Uplašila Sam Se, a drugog Postidela Sam Se, jer me Strah spopao i obležao”, objasni strahopoštovanje i pogleda u stid. “Ti si moj brat. Sada bar znaš ko si”, rece. On zadovoljno pocrvene. “Ovo sada objašnjava mnogo toga. Strah je ne samo saveznik znanju, vec i otac stidu. Ranije smo napisali, da je on bio središte znanja, i da su ga se ljudi plašili, dok nisu poceli da ga upoznaju”, zakljucih. “Što su više znali, sve manje sam ja bio prisutan”, najzad progovori stid. “To je otišlo toliko daleko, da sam i ja dobio rodaku, bestidnost. Ona je, u poslednja vremena narocito, popularna kod ljudi”. “Molimo vas stanite malo!”, rekoše stanovnici nižih spratova. “Gde smo mi u ovoj prici?”, pitaše. “Sve dotle, dok ne znate, vas se stide. To je bar jasno. Ni ne žele da vam išta kažu, jer kada bi ste i vi znali, oni bi izgubili i to malo stida, što im je ostalo”, objasni logika. “Sada mi je jasno, zašto smo se mi postideli, još na samom pocetku”, rece covek svom saputniku životu. “Nismo znali ”, ponovi i nežno je zagrli. “Sada bar znamo, i ne moramo više da se stidimo”, nastavi odlucno. “Ja ovde ništa ne razumem. Kakva su ovo trabunjanja?”, upita neznanje. “Kako? Sve je jasno”, rece znanje. Strah se ubaci. “Vidite, ja sam stvarno, otac mnogim recima. Moj glavni pomocnik je zabrana. Ona je i poterala coveka i život da idu, i da se sami snalaze. Ona im je rekla da ne jedu sve što im se nade na putu”. “Tu pricu smo vec culi”, rece dosada. “Meni nije jasno, zašto odjednom svi govore covek i život, a ne covek i žena?”, upita neznanje. Ja cu da odgovorim”, rece recnik. “Znate li vi, da svi imate jako puno brace blizanaca, ali ne žive svi ovde, sa vama u ovom pismu. Žive medu mojim precima i rodacima. I ja nisam oduvek, bio ovakav. Imam i ja svoje poreklo. U jednom od mojih davnih rodaka, piše da je covek, svoju ženu tako nazvao. Ona je dobila ime život. Covek ju je tako krstio. On je nazvan zemljani, jer je od zemlje napravljen. Dobio je ime po svojoj majci Zemlji, objasni recnik. “To znaci da covek i zemlja su jedno isto, kao i žena ili život”, zakljuci logika. “Ako je tako, bojim se onda, da je nekim recima došlo vreme da se ujedine, i nestanu iz recnika kao pojedinacne”, rekoh. Sve reci se uplašiše. Stvarno mi je žao, ali došlo je vreme da se reci bolje organizuju, i svaka spoji sa samom sobom. Suviše ih je. Bice lakše ubuduce, i za vas, i za coveka kome ovo pišemo. Reci poceše da se plaše. Svaka brže bolje pobeže na svoje mesto. Recnik zatvori korice, ne bi li ih sakrio, i sacuvao. Par trenutaka kasnije upita: “Zar je stvarno došlo vreme da se neke reci, brišu iz mene. Da jednostavno, nestanu za sva vremena?”. “Nece nestati. Samo ce se preseliti u našu istoriju. Ona ce biti još bogatija”, rekoh “Zašto gledaš na to tako crno? Zar se ne raduješ, što ce i tebi biti jasnije sa novim recima, koje ce biti istinitije i manje komplikovane od dosadašnjih?”, upitah. Dragi moj covece. Da li razumeš ovo pismo koje ti pišem. Vec sam ti rekao, da je prica, koju pricaju reci, opasnija od tvojih. One sve znaju. Ipak bez tebe ne vrede. Kako su i same rekle, mrtve su. Ti ih oživljavaš, kada ih izgovaraš. Onda ih bar oživi, ispravno bez grešaka, koje su dosada pravljene. “Moramo da nastavimo. Nema povratka na ono što je bilo. Recniku, dodi ovamo, i daj mi ponovo onaj spisak, koji si mi pokazao na pocetku!”, naredih. “Tacno tako. Zato sam sa ja pojavilo”, strogo rece pokajanje, pa nastavi. “Moralo je tom divljaštvu da se stane na put. Tada je bila velika povika svih reci. Dosta je ovog ludila! Necemo da živimo sa ovom reci! Hocemo da se odmorimo!” Pokajala sam se, što je uopšte, sa nama, i rekla sam odlucno, iako tužnog srca. Dosta, inace ceš, nestati iz recnika! Nije se mnogo obazirao. Zato sam pozvalo u pomoc pometnju, i ona je svojom silinom i znanjem koji nosi, pokorno, uništila, sve što je micalo na tlu. Zatim se sve smirilo. Nastupio je predah. Život je nastavljen tu, gde je i prekinut. Bio je lep i topao. Ali, ni to nije dugo trajalo. Došla je vrucina, koja je svojom vrelinom pržila i kvarila sve što joj se našlo na putu. Prvo što sam tada uradila, pozvala sam naredenje. Ono mu je reklo da više ne jede toliko. Narocito, da se mane živog mesa, koje je pocelo da se kvari od žege. On njega je, svojevremeno, i postao krvolocan. Ono mu je zabranilo da jede, crvenu vodu, koja je tužno jecala, dok je isticala iz ubijenih životinja i slivala se u tle. Da prestane da uništava duše životinja! Kasnije sam diglo ruke, ali je naredenje pozvalo kaznu, koja je dolazila sama i iznova ga kažnjavala, kad god se oglušio o naredbe. On je i mene poceo da doživljava kao neprijatelja. Kao što prezire bol, mrzi glad, tako je prosto uživao, da me vreda. Zabrana, zabrani, za njegov dobro, a on prekrši, ni za cije dobro. Sve se uglavnom njemu obijalo oglavu”, završi pokajanje. “Gledam te nešto covece, pa mislim, ipak si ti priglup. Sve reci oko tebe titraju, rade za tebe, vole te, a ti samo kukaš, gundaš, proklinješ i stalno se cudiš šta tražiš u životu, i koji je smisao svega”, tužno rece znanje. “Ne vredi da mu išta govorimo. On ne shvata. Sigurno je i sada gladan. Najverovatnije razmišlja, da ode do frižidera, otvori ga, zagleda se u osvetljene pregrade i, zatim šcepa nešto, što je tu još ostalo. Da se najede, a onda svom silinom izvali na krevet”, doda glad. “Molim vas da se smirite”, prekidoh. “Nisam vas zvalo, da emotivno pricate o coveku, vec da cujem vašu pricu. Uostalom, ovo pismo mu zato i pišemo. Mi ga na kraju krajeva, na neki nacin volimo. Bez njega i ne postojimo. On nas oživljava. To smo vec culi ranije”, zar ne?”, upitah. “Reci! Cuje te me. Nije on kriv što je takav i što je prezirao zabrane. Ja sam ga na to terao. To je moj posao”, rece prekršaj. “Da. Nažalost, moj brat je u pravu”, doda zabrana. “Obojica postoje zahvaljujuci meni”, rece logika. Oni su moja deca. Zabrana, koja se na razume i prihvati, logicno vodi u prekršaj”. “Kako to?”,upita glupost. “To je zahvaljujuci meni”, ponosno se pohvali znatiželja. “Mene sve interesuje. Zato ga podsticem da proba. Zabrana kaže, “Ovo ne sme!”, a ja kažem, “Probaj!, da vidiš da sme”. Onda on proba, i prekrši zabranu, pa vidi neki put nije ništa, a neki put mu se to obije o glavu”, objasni znatiželja. “Prvi put sam mu rekla: “Prestani da toliko jedeš. Ostavi nešto za druge.” Nije slušao. Onda, ja popustim, pa kažem: “Jedi sve, ali sa jednog drveta ne jedi, jer ceš odmah da umreš!”. Ali znatiželja ga namami pa rece: “Ma jok, samo ti ruckaj, ništa ti nece biti”. I on, navali i to da brsti. Tada sam se iznervirala pa sam mu rekla: “Dobro, kada si tolika izelica, idi pa sam nadi hranu, dosta si ovde jeo o tudem trošku”. I on ode. Posle je radio upravo onako, kako su pricale druge reci”, završi zabrana. “Dragi covece. Zašto si ti ustvari znatiželjan? Zašto hoceš da sve znaš, ali uvek bez truda? Šta ce ti znanje, kada ga uopšte ne koristiš? Evo, vidim nisi obrazovao ni sopstveno telo koje još živi u košmaru. Pola tebe, ne zna šta mu radiš. Ona ekipa sludenih, medu tvojim nogama, oni unutra gde stalno prokišnjava. Srecom da druge nismo ništa ni pitali. Ko zna šta bi nam oni sve rekli?”, upitah. “Volim da guram nos svuda”, nevoljno prizna covek i šeretski razvuce osmeh. “Ne guraš ti samo nos. Guraš ti i mene i to u razne jazbine”, požali se rec sa više reci. Logika se ubaci: “Dobro. Znam da bez znatiželje nema tvog napretka. Ali, ipak mi nije jasno, zašto kršiš, i ono što i sam znaš da nije dobro. Zašto na primer…” “Molim samo bez mene. Necemo onda nikada da završimo coveku pismo”, ubaci se primer. “Uostalom, dosta mi je, da stalno mene potežu kao poštapalicu. Neka svako kaže svoje. Šta ce vam to, na primer”, rece podrugljivo. “Ne nemoj da me diraš! Vriskacu!” Tamna silueta krenu ka obnaženoj ženi, koja je zgrcila u cošku kreveta. Ruka se podiže. Vide se odjsaj seciva. Krik se prolomi: “Ne! Ne! Ja nisam kriva. Ne mene!” Secivo pocne lagano da se spušta. U krevetu nasta komešanje a zatim mlazovi krvi poleteše ka zidovima i tamo ostaše u vidu razmazanih fleka. “Šta je sad ovo? Kakve ovo veze ima sa našom pricom”, poceše da negoduju reci. “Ne znam. Cinim mi se da se neki krimi roman ubacuje u naše pismo. Izvinite još jednom.” “Izbaci ga onda iz pisma”, rece papir. “Ne može”, pobuni se recnik. “I taj tamo koristi nas. Ako njega izbacimo moramo onda i nas. To bi ipak bilo suviše”. “O volim te. Tako te volim”, rece i nagnu se poluotvorenih ustiju, ocekujuci strasan poljubac. On pogladi brkove i podiže obrve. “Draga. Znaš da si u mom životu samo ti.” “Opet se neko meša. Da li ce se ovome stati na put. Koji su ovo levaci? Kakav srceparajuci tekst. Mogu da zamislim nekog tipa štucovanih brkova i kose namazane brilijantinom, kako se sprema da poljubi ženu, uredno ocešljane, i u pundu uvijene kose”, rece omalovažavanje. “Stvarno ne znam šta se ovde dešava, i kakve su ovo smetnje”, objasnih. “Daj još malo onih što se kolju”, zatraži krvolocnost. “Tamo je baš na nivou. Što ste ukinuli one koji se rezbare noževima.” “Daleko bilo. Kakve gadosti”, doda ugladenost. “Ja sebi nikada ne bih dozvolila da obnažena, zamislite, obnažena ležim u krevetu i cekam tamo nekog sa nožem da me zakolje”, rece vidno uzbudena. “Da si ovca videla bi ti svoje. Prvo bi bila zaklana, a zatim, ne obnažena, vec odrana, sa sve kožom. Znaš”, rekoše ovnovi. “Lepo vam kažem da vidimo, šta ce tamo da bude. Daj ukljuci ponovo onaj roman!”, rece znatiželja. Reci se pogledaše. Upitah: “Dragi moj covece, da li i ti hoceš da znaš, šta se tamo dešava, ili bi radije, da procitaš ovo pismo do kraja? “Meni je svejedno i tamo, a i ovde se o meni govori. Vi odlucite”, objasni indolentno covek. Reci se sastaše, i na brzinu održaše sastanak. Zatim se vratiše, i rekoše. “Dosta je ozbiljno i mucno ovo naše pismo. Hocemo da predahnemo i napišemo nešto lakše za shvatanje. Nešto, što on više voli. Da se razonodi”. “Dobro, ali koju pricu želite da pustim u pismo?”, upitah. “Onu gde se kolju obnažene žene”, rece horor. “Ja bih radije onu drugu, gde se sprema poljubac”, rece romantika. “Ko ce vam udovoljiti?”, upitah Reci opet poceše da se komešaju. “Daj obe”, predloži logika. “Moram da vidim ko se to mešao, i da ih pitam da li ce da nam pozajme svoje price”, rekoh. Reci se umiriše, cekajuci šta ce dalje da bude. Ponoc je odavno prošla. Sedeo je na verandi zagledan u daleke horizonte praskozorja novog jutra. Prvog, od kada je skinuo uniformu, i rekao oružju: “Zbogom.” Divljina ga je zvala. U krvi mu se uskovitla rika lavova, i nosoroga, koje je hteo da okaci na zidove svoje lepo ofarbane dnevne sobe. “Isto ja!”, povika sranje. “Koji je sad pa ovo tekst. Tražili smo ona dva, od ranije”, rece zbunjenost. “Znam, ali receno mi je da je ovako pocelo”, objasnih. “Dobro. Nastavi”, složiše se reci. Covek istrese lulu, i nasu konjak u ovalnu cašu. Zamišljen, prinese je ustima, i ispi gutalj, koji klizeci nestade u utrobi. Pomisli. “Moram da odem iz ovog grada. Guši me. I voljena žena je, cak otišla u Afriku. Tamo se razgolitila, i sunca na obalama Kaspijskog jezera.” “Ej, pa ovaj ne zna gde je…”ne završi geografija. “Cuti! Ne prekidaj. Što je važno kako se zove jezero u Africi. Jezero je jezero. Važno je da je riba tamo gola”, rece požuda. “Siguran sam, da joj jato ptica slece na ruke, i zadovoljno kljuca, ostatke bajatog hleba”, pomisli i pogladi brkove. “Ja ne mogu da verujem, da ovo citam i da je ovo napravljeno od nas”, rece nivo. “Dosta! Žena bar ne baca hleb uzalud. Uostalom, to je tako lepo. Hrani ptice”, dobaci romantika. “Meni se povraca”, rece mucnina. Umoran vojnik, setno pomeri pramicak kose sa cela, koji mu je razdragani povetarac pomerio. “Samo da prode ovo sudenje”, pomisli. “Nije ipak trebalo da kušam kapetana. Nadam se da cu se ipak izvuci. Sudenje je zakazano za petak. Ima do tada vremena, da se izgubim odavde”. Ubrzo krenu ka trpezariji na kojoj su blješali sveže ofarbani zidovi. Prode kroz vrata, nad kojima su nežno, lelujale, svilenkaste zavese. Pride stolu od orahovine, koga je vreme vec pocelo da nagriza. Otvori fijoku i izvadi kristalno beo papir, u kome je bio utisnut vodeni žig. Iz druge fijoke izvuce naliv pero, i zamisli se. Odloži cigaretu na pepeljaru iz koje se dizao plavicasti dim. Prinese konjak ustima. “Dragi moji vojnici, Poce da piše, sve vreme zamišljen nad sudbinom, onih što su ostali u kasarni bez vode. Žao mi je, ali morao sam da izvredam kapatana. Bio je tako nadmen, i osion. Morao sam da ga ponizim. Bojim se, da necete imati zadovoljstvo da me vidite u sudnici. Ja odlazim. Odlazim iz ove jazbine. Idem daleko u Afriku. Kod žene koju volim, i mojih životinja, koje jedva cekam da ponovo vidim, i lovim, a zatim im nežno odrubim glave. Prepariram i okacim na zidove. Još jednom, zbogom dragi moji vojnici. Iskreno vaš E....t. “Dajte molim vas. Prekinite ovo. Ko želi, neka ode do biblioteke, nade ovakve knjige, pa neka ih cita na miru”, rece preživljenost. “Nastavi, molim te!”, rece znatiželja. “Ti stvarno nemaš kriterijuma”, obrati mu se nivo. “Ja sam znatiželja. Mene sve interesuje”, dobaci podsmehljivo. “Same ste htele ovu pricu”, upozorih reci. “Nastavi, molim te”, ponovi znatiželja. Devojcica se spotace o kamen i pade. Pogleda uplašeno u petu, koje je odrala. Pritrca joj škotski ovcar i nežno pogleda svojim toplim ocima. “Jao šta ce mama reci. Iscepala sam svoju novu cipkanu haljinicu. Sve sam karnerice isprljala”, zajeca. Pas je pogleda i ništa ne rece. Samo je razdragano mahao repom. “Ovo je nešto novo”, rece zbunjenost. “Meni se cini, da se ovde otvaraju mnoge knjige”, rece biblioteka. U daljini se cuo glas: “Hajdi, gde si? Dodi! Vecera je spremna.” Lesi pobeže videvši da je u pogrešnoj prici. More se uskovitlalo. Starac je držao najlon, koji mu je parao dlanove. Bol je bio neizdrživ, ipak, njegova volja je nadjacala: “Uhvaticu te. Moja si ribo”, rece pramcu. Žena se zadovoljno namesti u stolici za ljuljanje. Povetarac joj je mrsio kose. Iznenada se trže, i podiže ruku, da bi zaklonila sunce. U daljini vide prašinu, koja se dizala iza topota kopita. “O, da li je to moj dragi. Evo ga. Jaše belog konja, i dolazi po mene, u ovu zabit Afrike.” Ustade sa stolice i potrca mu u susret. On zadihan sjaha i zagrli je. “Sada ide, ono što je vec bilo ranije”, objasni vreme. Ovo je izgleda kraj, onoga što je vec bilo. Sada treba da se poljube”, objasni. “Trebalo je da sve bude po redu. A ne ovako s brda s dola. Kakva je ovo konfuzija?”, rece red. “Nije to još sve gotovo. Meni se cini da tu ima još nešto”, rece sumnja. Par dana kasnije on ode u lov. Oko vrata je dva puta obmotao skarletnu maramu. Obukao je safari odelo, i navukao crne izglancane cizme. Na rame je okacio pušku. Pomisli: “Životinje, vratio sam se.” “Ne mogu da verujem, da je ovaj sada ugladeni divljak ponovo medu nama. Taman se smirio, i prešao da ubija ljude, a evo ga vec se vratio”, trznuše se životinje. “Ovoga puta smo nadrljale. Sada ima bolje oružje, od kamenja i kopalja”, rece gazela. Dok je krenuo ka savani, zacu se trijumfalna muzika prepuna fanfara, i uzvišenosti. U pozadini je odzvanjao hor glasnih pevaca. “Odakle se sad ovo cuje”, upita uvo. “Sve sam više siguran, da sam ovde i ja, poceo da se pojavljujem”, konstatova film. “Preskoci malo. Šta je bilo dalje?”, upita znatiželja. Konj se uplaši zmije i zbaci ga na prašnjavo tle. Udari svom silinom o zemlju. Glava mu se sklupcala i završila na jednom kamenu. Izgubio je svest. Kad se probudio, video je na svom licu krv i da mu u glavi nije najjasnije. Obrisao se rukama, ali je i njih zakrvavio. Onako ranjen i zbunjen doteturao se do konja i s mukom ga uzjašio. Dok se približavao usamljenoj kuci vec je skovao plan. “Ubicu onu kucku. Sigurno me je prevarila.” Prišavši spavacoj sobi vide je na krevetu. “Opet je sve natraške. I ovo je izvrnuto”, rece red. “Same ste tražile, price. Ocigledno, da su izmakle kontroli”, rekoh. “Ništa nije van kontrole”, rece kontrola. “Je li došao moj red?”, upita bes. “Ne. Još nije”, odgovorih. Dragi moj covece. Da li ti odgovara ovaj sistem, za koji se zalažu reci. Da li više voliš moju ili druge price. Znam da je tebi svejedno, ali znaj, meni nije. Zato sam rešilo da sve ovo prekinem dok još mogu. Idi, odmori se! Prespavaj noc! Nastavicemo, kada svane novi dan. Dosta si procitao do sada. Poslušaj me. Ovde prekini da citaš. Uostalom, moraceš, nece biti ni jedne reci do sutra. Možeš samo da gledaš u belinu papira i brojiš prazne redove. “Znaci, moramo da nastavimo. Nema povratka”, rekoh. “To si lepo reklo”, umeša se papir pa nastavi. “Mene niko nije ništa pitao, a toliko se na meni iživljavate. Svi od reda”. “Stani malo. Ti zato i služiš. Zar ne?”, rece drvo. “Kada si vec pobegao od kuce, i izašao iz šume, onda se snalazi, kako znaš, i umeš ”. “Vidim da se vracate opet na mene”, rece znanje. “Kakve ti sad pa imaš veze?, upita neznanje. “Slušaj brate. Ti moraš da cutiš! Inace ceš proci, kao i nestrpljenje. Ukinucu ti prva dva slova”. “Mislim da treba da nastavi logika. Ona je bar kratka”, rekoh. “Odlicno. Stvari stoje ovako: Reci se pišu na papiru. Papir nastaje od drveta. Drvo od semena. Seme od reci seme. Grom udara u drvo, i piše svoje reci, koje znace znanje. Covek uzima upaljeno drvo, i otkriva vatru. Baca goruci štap u vodu, i otkriva snagu vode. Krece se ka izvoru, i ušcu, pa upoznaje zemlju. Shvata, da ja postojim i daje mi to ime. Kaže: Ovo je logicno, a ovo ne”. “A ja kažem, naravno da je logicno, sve ono cemu se zna uzrok i posledica. Kada se nauce krajnosti, zna se šta je u sredini, jer ona je uvek tu. Sve, i svi, su u nekoj sredini”, izdeklamova logika. “Hvala na ubrzavanju”, rece brzina. Znanje se duboko nakloni svojoj desnoj ruci i rece: “Baš je ovo falilo. Još jednom ti hvala, logiko”. “Kako je lepo, što se svi slažu”, rece svet. “Cini mi se da je vaša sredina u meni. Vi u njoj živite. To je naša sredina”, rece recnik. “Moja sredina je voda”, rece voda. “Moja sredina je sredina”, dobaci sredina. “Molim vas smirite se”, prekidoh. “Svi znamo da smo u nekoj sredini evo naš covek je u životnoj sredini”, rece evolucija. “Ti molim te cuti. Zbog tebe sam za malo izbacena iz recnika”, dobaci religija. “Moja sredina je uvek ista”, požali se prevarena hrana. “Uvek sam na istom mestu. Sve dok se neko ne potrudi i oslobodi me stega debelog creva. Tada u znak oduška, cak pustim krik zadovoljstva, i miris, koji ne znam zašto nije omiljen. “Ne seri!”, dobaci psovka. “Žao mi je, ali moja funkcija i jeste da serem”, rece sranje i požali se recniku. “Molim bez omalovažavanja. Sve reci su ravnopravne. Druga je stvar, što se one koriste, i za druga znacenja. “Nije tako.”, doda logika. “Sranje je stanje tela i duha, koje je prethodno uzelo hranu. Ono ima plemenitu funkciju, jer oslobadja telo hrane, koja je preživela svoje. Sranje je konkretno, ali je i duhovno. Ovo drugo je, kada neko koristi, prežvakane reci i davi svoju okolinu”. “Da li ti možda misliš na mene?”, upitah. “Ne. Mislim na onoga kome ovo pišeš. “On veoma cesto koristi ovu rec”, složi se ucestalost. “Sigurna sam, da je vec par puta u toku citanja, ovog pisma, rekao sa laganim besom: “Kakvo je ovo sranje?!” “Bez vredanja! Naše pismo je, za sada celo. Dokaz je, da ga još pišemo. Papir je još tu”, nadoh se zateceno. “Tacno. Još sam tu”, tužno rece papir. “Ovo te nigde nece odvesti. Vrati se na reci koje sam ti dao u pocetku. Vrati se na spisak, i pitaj njih, šta imaju da kažu”, ubaci se recnik. “Tacno, inace moram i samo da zastanem. Umorilo sam se. Ni samo nisam znalo, da reci imaju, toliko toga, da kažu. Jako su pametne. “Samo malo! Ovde se radi o prevari. Reklo si nam da pišeš, coveku pismo. Meni se cini, da je rec o meni. Suviše je dugacko za pismo”, rece knjiga. “Nisi u pravu. Sebe pišem. Knjige pišu ljudi. A ja sam samo rec, koja vas moli za saradnju, i vašu pricu. Uostalom, to sam vec reklo. Nego, da nastavimo. Pozivam rec covek, da nam kaže sve što zna o sebi”. Covek se trže iznenadnim prozivanjem. “Moram da ustanem, i da se uspravim. Utrnuo sam od ležanja u recniku”, rece i protegnu se. “Najbolje je da vam objasnim sebe. Imam glavu i na njoj kao i u njoj svašta. Imam vrat, koji je nosi i povezuje je sa telom. Ono ima dve ruke i noge. To je sve”. “U što si prost! Samo to imaš?, rece zajedljivost. “Ne. Imam još mnogo toga. Ovo je samo spolja. Uostalom, dacu rec, nekim mojim delovima, pa ce oni bolje da objasne ko su, i zašto su. Ja ne znam u stvari ko sam. Neki kažu, da sam napravljen od zemlje, a drugi da sam nastao od majmuna.” “Ova rec je jako smešna”, rece smeh. “Ja sam te rodila. Ti si moj sin”, ponosno rece zemlja. Majmun se poceše po glavi pa rece: “Nisam znao da sam tako ružan. A cisto sumnjam da si nastao od mene. Ipak, ovo je za mene novo. Znam da su moja deca majmuni, ali da je i covek majmun to nisam znao”. Covek se zamisli pa nastavi: “Rekao sam da ne znam odakle sam se ovde stvorio, i kako sam ušao u recnik. Ipak, ispricacu vam kako je to bilo. Bar ono, cega se secam. Igrao sam se u bašti. Brao ukusne plodove raznih drveca i trcao za mackama, psima, konjima. Neke sam i jahao. Bilo je lepo. Ništa mi nije nedostajalo. Onda jednog dana, iznenada, utonuo sam u cudan san. Dugo sam spavao”. Kad sam se probudio, sve me je bolelo, narocito grudi i rebra. Danima nisam mogao da ustanem od bolova. Na moje ogromno iznenadenje, mnogo godina kasnije, video sam samog sebe, kako mi prilazi. Šta je sad ovo?, pitao sam se. Odkud ja van sebe? Da nije ovo možda san? Kako to da vidim samog sebe? Ne samo da sam se video, nego sam mogao i da se opipam. Pružim ruku i uhvatim istu takvu. Uplašio sam se. Odjednom sam imao dve glave, dva vrata, cetiri noge i cetiri ruke”. “E ovo je vec bolje. Više nisi bio tako prost”, rece zajedljivost. “Vreme je prolazilo, a ja sam se sve više navikavao na samog sebe, tako umnoženog. Sve vreme me je bunilo, to što kada mi je voda polazila iz tela, ja sam ponosno stajao, i ispuštao je, a onaj drugi je, uvek cucao u žbunju, i sa manje visine mokrio”. Covek se zamisli kao da želi da se necega priseti. “Ja cu da nastavim”, rece neko” “Ko si ti?”, upitah “Ja sam onaj, koga ljudi jako puno koriste, što fizicki, što u psovkama. Da bi rekao kako me sve zovu lista bi bila poduža. “Imam samo glavu i telo. Smešten sam negde u sredini coveka, malo ispod pupka, tamo medju nogama. Obicno mirno živim, ali veoma cesto doživljavam cudne stvari. Voleo bih da mi neko, kada vam ispricam svoju pricu, objasni o cemu se radi”, rece rec sa više reci. “Necu puno da pricam o sebi. Recicu vam samo kao to izgleda. Spavam i sve je lepo. Onda iznenada, obicno ujutro, neko pocne da me diže. Kaže: “Ustaj, sada cu da te okupam! Sav se naježim od pomisli da ce da me kvase. Tada se surva kroz mene, neka žuckasta tecnost. Sreca, da je ipak zagrejana, pa mi nije hladno. Tada dolazi najgori deo. Odjednom pocnu da me tresu i udaraju. Sve mi se zavrti u glavi. Onda me opet, ostave na miru neko vreme. U toku dana više puta me tako maltretiraju. Uvek isto, prvo kupanje, a zatim udaranje. U predvece, neki me uhvate u ruke pa me gule, gule. Toliko se izgubim i sludim, da na kraju od silnog cimanja i trzanja, povratim. Posle mi je lakše. Vidim, da i onaj, što me je maltretirao, se nekako smiri. Ali, dok se ne ispovracam, on ne odustaje. Sada vec znam. Cim pocnu da me povlace, ja brže bolje povratim, da bi me ostavili na miru. Ipak, najstravicnije je kada neki odluce da krenu u istraživanje. Uvek sam se pitao, što baš mene guraju tamo, gde sami ne smeju. U svakom slucaju, prvo me dobro izbude i kada se onako uplašen, sav ukocim od straha, približe me nekoj rupi. Tada nastaje pravi košmar. Ubace me unutra. Taman pocnem tamo da se upoznajem sa meštanima, a ono sam vec napolje. Uzmem vazduh da predahnem, a ono opet. Unutra, napolje. Napolje, unutra. I to tako traje. To igleda ovako. Udem ,i kažem kao kulturan, “Dobar dan”, ne završim, a vec kažem “Dovidjenja”. Onda me vrate, ja kažem, “Da se upoznamo. Ja sam…”, ne završim, opet napolje. Kada me vrate unutra, oni tamo se zgledaju i tužno misle, “Ovaj je malo uvrnut. Da li ce se vec jednom smiriti?” Najodvažniji kaže: “Dosta šetanja, ili udji, ili izadi. Jesi li ti pri svesti?” U medjuvremenu, stvarno i izgubim svest, i ponovo se ispovracam. Tada me opet ostave na miru. Tom prilikom, obicno duže, ostanem unutra. Koliko vredanja onda doživim, to samo ja znam. Kažu mi: “Vidi ovog divljaka. Prvo je ulazio, i izlazio, bez pitanja. Jasno je da nije normalan. A onda je našu toleranciju i popljuvao. Kakav nevaspitan tip!” Kad onako malaksam izvuku me i ostave na miru do jutra. Onda ponovo na kupanje i udaranje. Vidite kakav težak život imam. Najgore je, što pojma nemam, šta se sve vreme dešava. Molim vas, da mi neko objasni”, završi rec sa puno reci. “Kakva neizvesna i sumorna sudbina”, rekoše ovalne komšije koje žive sprat niže. “Ni nama nije, najjasnije, šta se dešava. Znamo isto kao i on, da je sve veoma mirno, a onda, iznenada, nastaju teški potresi. Narocito je nejasno, kada se covek uspravi i pocne da trci. Jao majko, kakav je to košmar. Priljubimo se jedan uz drugoga, i držimo da ne bi poispadali od ljuljanja. Stalno se bodrimo. Drži se brate za mene, inace cemo se rastati. Ovaj je poludeo i gde ce? Šta je navalio da trci. Na kraju se pogledamo, a ono, boja nam se promenila. Od normalne, žuckasto crvenskaste, postanemo modri i izubijani. Za razliku od komšije sprat iznad, ne kupaju nas, ali i nas, kao i njega, cimaju, tamo-amo, kada njega pokušavaju da presele. I tada promenimo boju. On bolje prode od nas. Bar ulazi, i izlazi na vrata, a nas dovedu samo do ulaza, i kad tu pocnu da nas sabijaju, to treba doživeti. Te ovamo, te onamo, i sve glavama u zid. Pri tom i vicu. Deru se. Gledam brata, on iskolacio oci, pune straha, i ima samo jedno pitanje: Kada ce ovo prestati? Nama tek ništa nije jasno. Molimo vas, drage reci, da nam pomognete da rešimo ovu misteriju”. Njegov brat doda: “Nisi rekao sve. Ima još tu nejasnih situacija. Mene, pre takvog suludug cina udaranja o zidove, neko dohvati rukom. Prvo je to, nežan dodir. Mislio sam, najzad malo nežnosti. Ali prevario sam se. Kako je vreme odmicalo, osetio bi da me ruka sve više stiska. Rekoh bratu, ugušice me i zgnjeciti. Ne, to nije bilo dosta, pocela je i da me davi. Ja bežim. Taman se izmigoljim, a ona za mnom, pa me opet šcepa. Sreca da tada pocne velika galama, i jauci, pa me ostavi na miru. “Kakve sudbine?!”, rece komšija na istom spratu. “Imate li pojma kako je meni? Vi ste bar na okupu. Vidite jedan drugoga, i što je najvažnije, uvek imate cist vazduh. Možete bar na miru da dišete, i da se luftirate. Mene su zatvorili u neki tunel. Na ulazu mi stalno ubacuju neku cudnu masu, i onda je poteraju nizbrdo. Kako se spušta ka izlazu,pocinje da menja miris. Onda mi se još naredi: “Otvaraj se. Hocemo napolje! Pri tom i stenju”. Nemam kuda, pa je pustim. Kažem: “Idi, oslobodi me vec jednom pristiska”. “Neki put, osetim, da ima i zabune. Obicno iz mene svi izlaze, ali tu i tamo neki bi i da udu. U stvari, sada znam. Cuo sam potresnu pricu, prvog komšije. Mislim da se neko zabuni, pa promaši”. “Fuj, kakva bizarna prica. Uostalom, nije ni cudno. Vi ste tako prosti”, rece ugladenost. “Je li covece, da li si znao, da tvoji delovi, žive ovako teško i sludeno. Što im ne objasniš šta se dešava”, upitah. “Ja imam neka objašnjenja. Živim još jedan sprat više. Stan mi je prostran, ali stalno prokišnjava. Kada se napuni vodom koja dolazi sa krova, onda otvaram vrata, i puštam je niz stepenice. Najverovatnije, da ode do komšije sprat niže, pa ga onda bude, i kupaju. Mislim da je zato, on kvašen. A zašto ga pri tom biju? To ne znam”. “Stvarno! Odakle tolika voda tu?, upita radoznalost. “Znamo mi”. rekoše dva brata mesecastog oblika. “Dolazi od nas. Mi smo krov. Kad napolju pada sliva se na nas, a zatim ide dalje. A odakle pada, nažalost, ni mi ne znamo”. “U al’ je ovaj covek prost. Njegovi delovi, ništa ne znaju. Je li, što im ne objasniš šta se dešava sa tobom. Svi su sludeni i žive u neznanju”, rece nadmenost. “Ima li nekog covece u tebi, koji zna šta radi? Bolje pitanje je: “Šta ti radiš? Ako tvoji delovi ne znaju, znaci i ti ne znaš”, zakljuci logika. “Vidite kako mi je”, rece covek tužno. “Šta ti imaš da kažeš ženo? Ti si druga na spisku!”, upitah. “Baš ste mene našli da pitate. Otkud ja znam. Nalazim se ovde potpuno misteriozno. O coveku ima bar, dve price, odakle je. Za mene ima samo jedna. Kažu da sam napravljena od njega. Od rebra”. “Onda treba pitati rebra, koja je njihova tajna”, rece logika. “Dobro, ukoliko baš hocete da cujete. Mi, pored ostalog, imamo u sebi srž, koja je, ustvari pismo, pisano, jako sitnim slovima. Ko zna da ga procita, on može da napravi život ili ženu”, rekoše u glas. “Bilo kako bilo, ja nemam ništa posebno da dodam, što covek nije vec rekao. Jedina razlika je, što posle onih avantura, koje imaju stanovnici naših nižih spratova, neki put ja pocnem da oticem. Tada sam više gladna i više jedem. O tome može, da vam isprica glad, i ona je na spisku, zar ne? Ona sigurno zna zašto onda više jedem”, završi žena. “Necu ništa da kažem. Gladna sam!”, rece glad. “Jedi onda!”, dobaci sitost. “Ne mogu. Onda, više necu biti gladna i ono što jesam”, tužno se požali glad. “Koliko znam. Tebe covek mrzi. Zar ne?”,upitah. “Ne! On me prezire! Šta sve ne radi da me suzbije. U pocetku je išao izbezumljen, zakrvaljenih ociju, i tražio po zemlji, da jede što god je micalo. Svi su bežali. Govorilo se: “Spasavaj se ko može! Evo je, ide ona izelica!” I stvarno takav je i dan danas. Ko je imao noge, bežao je. Ali travke i biljke nisu mogle. Njih bi poput današnjih kombajna, zubima kidao i gutao. Najvece iznenadenje za sve, bilo je, kada je od moje siline, poceo da se okomljuje i na svoje dojucerašnje prijatelje. Poceo je da ih jede. Sva hrana se pitala: “Koja je ovo divlja rec kada jede svoje društvo?” Njegovi dojucerašnji pajtaši, životinje, bežale su cim bi ga videle, kako se šunja po obodu šume, ili polja sa kamenjem i kopljima u rukama. Znale su koliko je sati. A onda, kud koji mili moji. Kada bi video da mu društvo beži, to ga je još više razjarilo, pa bi ga potezao kamenjem, i bacao koplja. Onda bi neke životinje uspeo da obori s nogu. Tada bi se drao, i kreštao u znak radosti, toliko jako, da su one preživele, samo odmahivale glavama i govorile: “Jao, odkud dode ova rec, toliko divlja?! I, šta se na nas okomila. ‘Oce da nas istrebi i proždere. Ne možemo da se toliko izrodimo, koliko on, može da izjede.” “Kada bi sustigao oborenu životinju, koja se još borila sa životom, on bi je dodatno dotukao, i onda navalio da je grize zubima, i kida. Potom bi se izvalio pored leša i zahrkao. Par sati kasnije, ja sam ga iznova budila. Tada je, opet poceo da skuplja kamenje, i da se šunja, a malo kasnije i gada”, rece glad. “Stvarno je tako”, rekoše divlje životinje. “Mi nepravedno imamo pridev, divlje. Mi smo morale da podivljamo, jer smo stalno, bežale od njega. U pocetku smo bili zajedno i sa njim, ali kada je poceo, da se okrece protiv nas, videle smo, da je lud i pobegle kud koja. Mnoge su otišle u šume, da tamo nastave svoju borbu za preživljavanje. Neke je uspeo da prevari, i zadrži kod sebe”. “To je tek pokvarena prica”, rekoše domace životinje. “Nama je rekao da smo mu potrebne. Ko bajagi, zavoleo, samo da bi nas, odrao ili proždrao”, rece ovca. “Secam se ko juce. Prilazio nam je kao nežno, i tepao: “Dodite, male moje!”, u stilu: “Nece vam cika ništa. Dacu vam vode i hrane”. Ali davola, onda nas cika lepo podgoji i taman, kad pomislimo, najzad je došao pameti, a on se docepa noževa i pokolje nas. To mu nije bilo dovoljno, vec bi nas oderao, pa od naše kože pravio neke kecelje, i njima se opasavao, a meso bi slistio. Samo su kosti ostajale. Ni to mu nije bilo dosta, pa bi i njih uzimao i pravio cekice ili vrhove za koplja. Kakva gadost. Onda bi našim kostima ili, kako rece kost, našom srži, ubijao secanje na našu rodbinu. Naša istorija je tragicnija od njegove”. Pogledah u coveka pa upitah: “Je li istina, da si takav bio?” “Šta bio? Danas je još gori!”, rece kokoš. “Toliko je napredovao, da je nas poceo da gaji samo za hranu. Prica je prosta. Jaje, pile, kokica, roštilj. Neki put je nestrpljiv, pa odmah pojede jaja. A jede ih u svim varijantama. Živa, kuvana, pecena, mešana. Kaže gladan je. Nema vremena da saceka da jaja porastu”. “Moje iskustvo sa covekom je još gnusnije”, rece krava. “Zamislite koliko je pokvaren. To što nas je prevario, i obmanuo da ostanemo sa njim, to i da zaboravimo. Ali, molim vas lepo! Upregne nas, i zakaci iza neku skalameriju, pa onda nas šeta po polju tamo-amo. Od jednog do drugog kraja. Potpuno nas sludi. To mu nije dovoljno, pa nas usput, još bije prutom. Uvece nam udeli malo vode, i slame, a ujutro, ponovo cim svane, on upadne medu nas sa nenakvom posudom, i, onako još bunovan i krmeljiv, dokopa se naših vimena i stiska li stiska. Dušu nam iscedi. Onda zadovoljan ode oblizujuci se. Taman pomislimo, “Pa i nije tako strašno sa covekom”, ali on zasuce rukave i neke od nas ubije. One, koje su preživele, govorile su: “Radimo za njega i po žegi i hladnoci. Dajemo mu mleko. Od nas živi. Pa umesto nagrade, on nas još zakolje, i pojede. Svaka ti cast covece”. “Ne znam, što se samo ljuti, kada drugi ljudi, njemu rade isto, što i on nama”, rece vo. “On je na životinjama trenirarao, kako da se ponaša prema sebi. Sve je on zakuvao. On maltretira samog sebe”, doda sova, i trepnu velikim okicama. “Nemojete ipak, samo njega da krivite”, rece glad. “Zašto? Svi smo gladni, ali on preteruje. Uvek hoce da ima više od svih nas”, rekoše životinje. “Jeste. Ali, on je, drage moje, covek, a ne kao vi, životinja. On ima drugi zadatak na mojoj slici”, ubaci se svet. “On mora da me shvati. Zato je napravljen”, objasni. Dragi moj covece, vidim da se mnogi na tebe žale. Tvoje sopstveno telo ne zna šta mu radiš. O tvom okruženju da i ne govorim. Ne poznaješ ni svoju ženu, niti znaš šta ona misli i radi. Ni ona ne poznaje tebe. Svi govore o tebi sa dozom prezira. Šta misliš, kako bi bilo da se zainate i kažu: “Dosta nam je ove reci! Marš iz recnika! Idi negde drugde, pa tamo budi, to što jesi!”. “Ali on nema gde da ode. Mora da ostane sa nama. Kakav je takav je, ali naš je”, rece recnik. “Svaka ti cast. Bez tebe bih ja bio, još u pelenama”, dobaci svet. “Ovo znanje je veliki davež. Od pamtiveka je takvo. Dosadno”, nastavi nestrpljenje. “Ne. Ja nisam nestrpljivo. A ni covek kome pišem. Svi imaju vremena da polako citaju, i cekaju šta ce biti. Uostalom, nisu u školi da ih neko davi, dosadnim znanjem. Suvim cinjenicama. Zar ne, dragi moj covece? Kada si toliko milenijuma cekao, sacekaceš još malo”. I samo pocinjem da sumnjam, da tu ima, neke, najvece tajne, koja se još ne zna. “Za mene ništa nije tajna”, dobaci svet. “Da li ja mogu da nastavim?”, posta sada znanje nestpljivo. Svi se ucutaše. Bes se promoli iz recnika. “Vec pocinjem ba bivam ono što jesam!”, rece. “Ne. Molim te! Utišaj se”, dodah. “Bilo je krajnje vreme da se ucutka”, šapnu tišina, da je krik ne bi cuo. Znanje nastavi: “Cudi me da ljudi, koji se trude da udu u sve pore moga bica, moje polove nejednako tretiraju. Na recima vole samo moje pozitivne strane, a u životu i praksi koriste negacije”. “Kakva gnjavaža. Ovo znanje samo filozofira.”, ubaci se dosada. “Ništa mi nije jasno”, doda glupost. “Molim, bez upadica. Uostalom, ti reaguješ baš kako i treba”, dodah. “Najzabavnije je bilo u vreme kada su ljudi hteli da se zbliže, a nisu znali kako to da urade. Onda sam im došapnulo da gledaju životinje, koje su sve vec znale i bez ucenja. Muškarci su nevešto nasrtali na žene. Sve uz ratnicke poklike i krike. One su se ljutile, što ih muškarci zaskacu, i kada ne žele ili ne mogu, pa su bežale u pecine, a ovi ih jurili i tamo povaljivali”. “Samo malo. Ovo je moja prica”, rece seksualnost. Znanje se trže: “Dobro. Držacu se samo moje veze sa svetom”. “Onda sam pustilo moju veliku tajnu, da para nebo. Gromovi su udarali po zemlji i plašili sve na njoj, narocito ljude. Za njima je išla kiša. Htelo sam da ih nateram da se sklone od moje žestine. I uspelo sam. Prvo su bežali u pecine, a kasnije se odvažili, i sami poceli da prave skloništa od drveca. Naravno, sve u blizini mojih velikih prijatelja, reka. Gromovi su istresali moje znanje vekovima. Voda ih je nosila vekovima. Oni su nemo gledali šta se dešava, i uvek, samo bežali, i sklanjali se. Onda je jedan medu njima zastao, pogledao u nebo, i rekao: “Stanite malo! Cim toliko grmi, mora da grmljavina, želi nešto da nam kaže. Mi stalno bežimo, i zatvaramo uši na nju. Cak zatvaramo i oci. Krijemo se, žmurimo, i pravimo se da ne cujemo”. Znanje nastavi: “Sutradan je odlucio, da izade iz skloništa, i hrabro prati tok munje, otvorenih ociju, i ušiju. Video je snažnu plavicastu belinu, kako se poput užarenih zmija, obrušava, ka najvišim krošnjama, i zatim ih, uz buku, preseca, ostavljajuci sveložuckastu toplinu i belicast dim, koji se dizao ka nebu. Približio se i osetio ugodnost na koži. Narednih dana, usudio se da jednu nagorelu granu uhvati rukom, ali se uz silan bol, i krike, još više uplašio, i pobegao. “Tu smo mi jako dobro obavili posao”, rekoše bol i krik. “Secam se, kako je iskolacenih ociju, sa prezirom gledao u svoju ruku, koja je pocrvenela i dobila mehurice na koži”, setno se seti bol. “Dugo zatim, je mrzeo svoju ruku, što je uopšte gurao, tamo gde joj nije bilo mesto”, nastavi znanje. “Ostali mu dadoše ime. Rekoše, “Ti se zoveš: Razlicit. Ti si drugaciji. Ti znaš!” Nikada se više nije usudio da pride gromu, ali je znao za njega, i divio mu se izdaleka. Ali, njegov sin jeste. Sa sledeceg drveta koje je bilo na meti groma, on je onako nejak i mlad dohvatio jednu nagorelu granu, da bi pokazao ocu, kako je i on hrabar. Nije osetio bol”. “Naravno da nije. Uhvatio je deo, koji nije goreo. Tu sam se ja pojavila”, rece zadovoljno sreca. “Ipak, grana je dogorela, i opkela ga svom silinom. Zastrašen, zamahnuo je iz sve snage, i bacio je, što dalje od sebe. Uz parajuci zvuk, završila je u reci, i nestala pod površinom. Zlatnoplava boja je nestala u vodi. Oni koji su ga gledali, kako poskakuje od bola, poceše da se smeju. To da se smeju, najslade, kada je neko u nevolji, ostalo im je do danas. On se, inace, zvao Smešni. “Mene je to zabolelo, ali sam se brzo oporavila”, rece voda. “Sve ovo, posmatrao je jedan covek, koji je sedeo pored reke, tupo gledajuci u vodu koja protice. Cudio se, odakle dolazi i gde odlazi. Glava mu se pomerala, cas levo, cas desno. Pad goruce grane ga trže. Par sekundi kasnije, ona ispliva na površinu, i nastavi da pluta u pravcu kretanja reke”. “Ovo je stvarno suviše!”, rece nestrpljenje. “Požuri malo. Ovde se piše coveku, koji sigurno vec gubi živce. Koga je uopšte briga, šta je bilo u to vreme, kada je znanje, bilo toliko malo?!” “Baš to i želim da kažem. Kako su moji otkrivaci bili smešni. Stvarno je u to vreme, bilo jako zabavno. Bili su tako slatki”, seti se znanje. “Dobro! Skraticu. Elem, onaj covek, je potrcao za granom, i kada je ona doplivala do blizu obale, svom snagom je šcepao. Osim vlage, ništa nije osetio. Tada je podigao glavu ka gorucem drvetu, koje se još dimilo, i jecalo od bola, koji ga je proždirao. Zatim je pogledao u vodu i “bang!” U njegovoj glavi je sinulo. Voda je jaca od vatre”, rece znanje. “Stvarno, ovo je da se umre od dosade. Pa ovo se sve vec zna. Daj reci nešto novo”, prekide ga dosada. “Ja sam reklo, da je moja prica duga”, objasni znanje. “Stvarno je duga. Zato cu da je ubrzam”, dodah. “Nece moci! Da je tako, onda ja ne bih postojalo”, rece vreme. “Vidim da bez tebe ne mogu da mrdnem i da moram da ti se povinujem”, izvinjavajuci se rekoh. “Vama svima sam ja, veoma potrebna. I tebi i coveku kome pišeš”, objasni strpljenje. “Baš tako”, svi se složiše, osim nestrpljenja. Znanje iskoristi komešanje pa nastavi: “Tada su neki želeli, da vide odakle reka dolazi. Istovremeno, drugi su hteli da vide, kuda odlazi. Podelili su se. Jedni su krenuli uzvodno, a drugi se spustili nizvodno. Jedino je Smešni ostao da traži vodu u zemlji. Kopao je bunare, ne bi li video gde su otišli gromovi, i ko ih je ugasio. Oni, koji su otišli, nikada se više nisu sreli”. “Nije tako”, rece istina. “Srela su se njihova deca i potomci. Oni, koji su znali gde je izvor, pošli su da traže, one na ušcu. A oni sa ušca, pošli su u susret rodacima sa izvora”. “Zato, izmedu ostalog, ja i postojim. Da bi se kretali, i otkrivali ko sam”, nadmeno rece voda. Znanje nastavi: “Opet su se sreli na sredini, odakle su njihovi preci i pošli. Bilo je veliko veselje. Ispricali su jedni drugima, šta je tamo, gde su otišli. Saznali su reku. Videli su joj pocetak i kraj. Tok su znali od ranije”. “Baš lepa prica”, rece sarkazam. “Molim te da ne upadaš. Ti u to vreme još nisi ni postojao. Je li tako?”, pogledah u recnik. “Jeste. On se pojavio kasnije. Njega su izmislili oni, koji ništa ne rade, i samo podjebavaju druge”. “O kakve reci ovde padaju! Baš mi se svidja”, rece psovka, i doda. “Vi ste svi drkadžije. Nosite se u …” “Dosta, gadosti!”, rece ugladenost. “Ja mogu da koristim sve reci. Zato, nemoj da me ucutkuješ!”, rece recnik. “Ti možeš, ali ja ti zabranjujem!”, umešah se. “Ko si ti uopšte da nam komanduješ?”, upita komanda i doda: “Samo ja to radim!” “Nije bitno, ali ja mogu da vas izbrišem iz sebe. Mogu da uzmem samo one reci, koje želim, i koje me interesuju”, objasnih. “Zaboravljate da ste bez mene mrtve. Ja vas oživljavam, kada vas napišem”, dodah. “To je tacno”, u ime svih složi se istina. “Pusti mene da ubrzam pricu. Znanje je na kraju, ipak, samo jedan moj deo. Ovako nikada necemo završiti pismo”, rece svet. Složih se. “Moja najveca tajna je…” Ne završi. “Opet najveca tajna, prvo zemlja, a sada svet”, ubaci nestrpljivost. Strpljenje se pomeri sa svoje stranice i oštrim potezom, odrubi mu prva dva slova. “Sada ceš neko vreme biti sa mnom”, rece i obrati se svetu. “Molim te, nastavi”. “Ja sam, pre svega, velika slika, koja se posmatra”, rece. “Ko mi pride i dodirne me, poput onog, što mi je uhvatio usijanu granu, on me i oseti. Bez dodira, ja sam samo slika u više dimenzija. Sve što ljudi još nisu osetili, za njih i ne postoji, iako oni to ne znaju. Cak ni oni ne postoje, ukoliko me ne otkrivaju. Mi smo jedno bez drugoga samo neoživljene reci i ništa više. U kontaktu oživljavamo, i dobijamo druge dimenzije. Tu nam najviše pomaže vreme. Oni, osecaj i znanje, a ja smisao svog postojanja u recniku. Sada, u vreme kada se pišeš coveku, osetili su samo zemlju i mesec. Sunce vide, ali ne mogu da ga dodirnu rukama. Ipak, kako kaže vreme, vreme je, da spoznaju zemlju u pravom svetlu, pre nego se usude da idu dalje”, završi svet. “Znaci li to da ja mogu da nastavim?”, upita zemlja. “Ne! Nastavice istorija”, rekoh. “Dobro da si me se setio”, rece. “Ja mogu da pricam jako dugo, ali necu. Ko hoce da me upozna, neka cita pisma poput ovog. Puno je napisano o meni”. “Ali ti si tako dosadna”, dobaci dosada. “Stalno iskopavaš, neke bivše dogadaje, datume i ljude. Zbog tebe se stalno svada. Te bilo je ovako, te onako. Ovi su važni, a ovi nevažni. Ovaj rat je bio pravedan, ovaj nepravedan. Sve same gluposti. Daj da vidimo šta je sada, ili još bolje, šta ce biti”, rece dosada. “To ne može! Ja odredujem, kada ce šta da bude”, ubaci se vreme. Covece, koji ovo citaš! Shvataš li koliko si naporan. Ja sam se sam umorio od reci, koje se bore da udu u mene. Vidiš, da sve imaju nešto da kažu. Glasnije su od tebe, koji ih oživljavaš. Vrte te u kovitlacu, iz koga ne znaš, i ne možeš da izadeš. “Da li ce neko da objasni o cemu se ovde radi?, upita radoznalost. “Kako bi bilo da prestanemo da ulazimo ljudima u glave i izlazimo na usta? Da li bi nam svima bilo lakše?”, upita recnik. “To je nemoguce!”, rece svet, i pogleda u znanje, koje klimnu glavom odobravajuci reci svog tvoritelja. Pogledah spisak reci. 1.covek 2.žena 3.glad 4.hrana 5.zabrana 6.prekršaj 7.strah 8.stid 9.pokajanje 10.kazna 11.rad 12.bol 13.radanje 14.deca 15.lov 16.ratarstvo 17.ubistvo 18.ljubomora 19.izgradnja 20.bezakonje 21.kurvanje 22.nemoral 23.krada 24.laž 25.mržnja 26.preljuba Nastavljao se na drugoj stranici. Podigoh pogled i rekoh: “Stvarno interesantno! Vidim dosta teških reci”. “Njihova dela su još teža”, doda recnik. “Kako su ih ljudi koristili, stalno su priticale nove, još strašnije. “Vidi ovde, potop, satiranje, ptice, životinje”, doda recnik, pa nastavi: “A onda je najzad, svanulo suvo tlo. Pojavila se nova zemlja, nove biljke, životinje i ljudi. Sve je pocelo ispocetka”. Tu zacuh nešto poput mrmljanja. “Mene ste izostavili”, rece zemlja. “Ja sam, pored recnika, najstarija rec za ljude”. “Ne! Ja sam još starija”, rece voda. “Vi kao da ništa ne znate. Ja sam još starija”, rece tama. “Nije istina! Ja sam bila, pre tame”, dobaci svetlost. Nasta žagor. “Dosta prepiranja! Pre svih bila sam ja. Ono koja vas je sve stvorila. Moja rec”. Svi se utišaše. “Dobro”, prekidoh tišinu. “Došli smo do kraja, ili do pocetka, kako hocete. Uglavnom se svodi na isto. Ovde trenutno, ja pišem coveku, i ja odredujem, ko ce, i kada, da govori”, rekoh sa najvecim poštovanjem prema svima. “Hocu da cujem šta zemlja ima da kaže?!” Svi se složiše. Recnik doda: “Uostalom, sve se na njoj dešava, i svetlost, i tama. Na njoj živi i voda, i vazduh, i sve što mice”. Zemlja udahnu, zakašlja se, pa poce kao i sve starine da prica. “Ja sam rec, zemlja. Na meni svi žive. U pocetku sam, kao i svi, bila usamljena i izgubljena. Danima sam plakala od samoce, i natapala svoje telo suzama. Disala sam, punim plucima, ali bez osecaja da postojim. Nisam imala dušu. Jednog dana, osetila sam, da se u meni nešto dešava. Na plodnim poljima, pocele su da izbijaju travcice i cvece, divnih boja, i još lepših mirisa. Bilo je lepo, ali i dalje sam se osecala usamljenom. Onda, iznenada, jednog dana, dobila sam društvo. Danju sam natapana toplotom, a nocu nežnim odsjajem dana. Uvidela sam, da ipak, nisam sama. Da imam rodbinu. Jednog velikog, svetlog dobrocinitelja, i jednog manjeg od mene, koji sve vreme pokušava da mi pride, ali uvek ostaje, na istoj razdaljini. Pitala sam se: “Sve je lepo. Cvetna sam i mirišljava, ali šta to vredi, kada nema nikoga, da to vidi, i u tome uživa. Moja rodbina je znala sve, ali ni ona nije pokazivala, ikakve emocije. Veliki rodak danju, a mali nocu”. Jednog podneva, videla sam, da su na grane drveca pocele da slecu nove reci. Sletale su, i uzletale, i visoko se uzdizale. Umorne od visina, uvek su se vracale. Cula sam tada njihove reci. Piskave i jasne. Sve su govorile o svom životu. Prilikom sletanja, uvek bi ispustile krik, kojim su pozdravljale, one, koje su se vec držale za grane. “Zdravo svima”, cvrkutale su. “Evo i nas, kod vas”. “Istovremeno, neke su odlazile, i dok su uzletale, govorile su: “ Ne svida mi se ovaj naš rodak. Idem malo, da se proluftiram i nešto kljucnem”. Na moju opštu radost, suze, koje sam prolila, pretvorile su se u velike vode. Bile su slane i gorke, ali velicanstvene za gledanje, kako silovito obrušavaju na moje tople obale, i natapaju ih, rashladujuci mi secanje na proplakane dane i noci. Jednog dana, u suzama se pojaviše neke nove reci, i zaplivaše dubinama placa. Bilo ih je raznih. Malih, velikih, lepih, ružnih, opasnih i pitomih. Svašta se tu pojavilo. Tada sam shvatila, da ni moj plac, nije uvek bio isti. Svaki put, plakala sam, zbog neceg drugog. Obilje svih koji su nastali iz mog placa, je za mene dokaz, da je to tako. Imale su sve jednu rec za sve njih i bezbroj reci za sebe. Nažalost, i pored letecih reci, koje su više bile u vazduhu, nego na meni i dalje nije bilo nikoga da uživa na suvom. Udiše mirise cveca, i jede predivne plodove, koje su biljke, sa puno bola, i ljubavi radale. Onda opet, iznenada, zacuh korake. Jedan, dva, tri… Uskoro, nisam mogla da ih izbrojim. A tog dana predvece, cuh sramežljive korake, kako se nevešto krecu. Videla sam novu, potpuno razlicitu rec. Išla je na dve nove. Licila je na ranije reci, ali ipak, bila je nešto drugacija. Osetila sam nešto, što nikada, ranije nisam osetila. Uzbudenje. Pa ja osecam! Rekla sam sebi. Najzad sam dobila, ono, što mi je sve vreme nedostajalo. Dobila sam sina. Cak je i licio na mene. Isti ja”. “Kako isti ti?”, prekidoh rec, koja je imala prvenstvo. “Tako. Kako sam rekla. Isti ja. Od mene je nastao i lici na mene”, doda samouvereno. “Ima sve što i ja. Glavu, srce, utrobu. Sve!”, objasni. “Moraceš ipak, da mi to malo bolje objasniš”, rekoh. “Bice to onda, ipak, jako duga prica. Da li si zaista spremno da je napišeš?, upita zemlja. “Da”, odlucno odgovorih. “Upozaravam te samo, da ono što cu ti reci, možda neceš moci da shvatiš”, ljubazno objasni. “To prepusti da ja procenim”, odgovorih. “Moram samo da pozovem rec svet, da objasni bolje, ko je”. Svet rece: “Ja sam sve. Univerzum. Sve što postoji. O meni se zna malo, samo deo mene. Ja imam svojih tajni, koje tek, moraju da se odgonetnu. To uglavnom rade ljudi. Oni pokušavaju da me shvate. Dosta su uspeli, ali treba im još jako, jako puno da uce ono, što se nalazi sve vreme tu, gotovo ispred njihovog nosa, ali još nije vreme da to otkriju. Kada ce, samo vreme zna”. “Ovo je dovoljno”, rekoh. “Ne, ti ništa ne treba da kažeš!”, obratih se vremenu, koje se spremalo cekalo, da se umeša u pricu. “Uostalom, ne srdi se. Bez tebe, ni zemlja ne bi imala šta kaže”, objasnih. Vreme se umiri, i tužno sklopi oci. “Tako je. Najbolje, da se odmoriš. Ti si sigurno najumornija rec. Sve se dešava u tebi. Ti trpiš najviše”, rekoh i pomilovah je. “Ne znam. Pošto si tako prekinulo vreme, da li uopšte, treba da ti kažem, svoju najvecu tajnu? Da li je vreme, da ti to kažem. Ja ne odredujem kada ce nešto da se sazna o meni, ili svetu”, rece zemlja. Nadoh se zateceno. Okrenuh se vremenu i upitah. “Da li zemlja može da otkrije svoju najvecu tajnu? Da li je vreme?”, upitah vreme. “Da. Vreme je!”, rece vreme. “Onda dobro”, uzdahnu zemlja vidno uzbudena. “Sacekaj samo malo!”, rekoh i dopisah. Dragi moj covece, da li ti je dosadno da slušaš one koji te vole, koji bez tebe ne postoje, a i ti bez njih? Ili si vec rekao: “Šta se ovde trabunja?!” Da li ti je naporno da slušaš samog sebe, ili bi da najradije sve zaboraviš, i vratiš glavu u pesak, kao da se ništa ne dešava, i ništa ne želiš da cuješ. Ako je tako, uzmi daljinski, koji ti je na dohvat ruke, i ukljuci se u neki TV program! Odvrni svoj muzicki stub, i slušaj, šta te je volja! Idi skuvaj kafu ili caj! Naspi viski, saki, rakiju u cašu i popi. Otvori frižider i pojedi nešto. Možeš i da zaspiš. Ako imaš s kim, i da vodiš ljubav, ali znaj, da ce i sutra, osvanuti dan. Potpuno nov, neponovljiv, pun iznenadenja, i novorodene nade u odnosu na ovaj, današnji. Ti ceš opet pocinjati iznova, i tako dok vreme ne kaže kada je dosta. Znaj, možda vreme kaže: “Tvoje vreme je i moje, bicemo uvek zajedno. Imaj to na umu!”. U svakom slucaju, i sutra ceš morati da nešto kažeš, i oživljavaš reci, koje su ti sada možda dosadne. I ne samo sutra. Bes promoli glavu. “Jesam li došao na red?!”, upita. “Ne! Za tebe ima uvek vremena. Nisi prozvan. Cekaj! Ustalom, ti si uvek spreman da prasneš”, odgovorih. “Draga zemljo, molim te nastavi”, rekoh reci, koja prica svoju pricu. “Znaš, razmišljala sam, dok si se malopre obracalo coveku. Ja ipak, ne mogu da otkrijem svoju najvecu tajnu. To može da uradi samo rec, koja nas sve povezuje. Znanje”, objasni zemlja. “Dobro. Neka znanje kaže svoju pricu”, rekoh. “Ni moja nije kratka. Mnogo je duža od zemljine. Ja sam postojalo i pre nego je zemlja pocela da place ili rada. Ja sve povezujem. Znam da imam najvažnijeg saveznika, u reci logika. U dvojstvu. U plusu i minusu. Ili kako danas, oni koji prave kompjutere kažu, binarnosti”, nadmeno se pohvali znanje. “Ovde ste svi ravnopravni. Ne želim da se ni jedna od vas, hvalisa. Sve ste u istoj funkciji”, rekoh. “To ja najbolje znam”, doda recnik i nastavi. “Ljudi me svaki dan koriste, i uvek, se otimaju baš za te reci, kojima se uzdižu, hvale i namerno izazivaju one reci, koje sam ti vec pokazao”. “Znam. Zato i tražim, da znanje ne bude emotivno i hvalisavo. Uostalom, to ti i nije suština. Zar ne?”, upitah znanje. “Da. U pravu si. Ne znam šta me je snašlo”, odgovori. “Cudna rec za tebe. Ti znaš sve”, dobacih. “Ne. Ja znam sve!”, umeša se svet. “Znanje zna samo ono, što mu ja i vreme dozvolimo”, odgovori svet. “Ako cemo tako. Ja znam sve!”, rece rec. “Mislim da znanje treba da nastavi”, pokušah da umirim reci, koje su pocele da napadaju, poput roja pcela nasrnulih na cvet. Znanje se uozbilji: “Ono što je najvažnije u meni, to su moja dva pola. Ja sam dvopolno. Pocetak i kraj. Bez njih ne postojim. Od njih su nastale mnoge reci. Boje, kao što je zelena i bela. Vece i jutro. Mrak i svetlost. Rodjenje i smrt. Cak i emocije, iako nisu u mom domenu, imaju moje dvojstvo. Nesreca i sreca. Tuga i radost. Mržnja i ljubav. Razlika je što emocije ne prihvataju logiku. Zato o njima necu da govorim”, rece znanje i predahnu. “Suviše odugovlaciš. Reci vec jednom, koja je najveca tajna zemlje”, ubaci se nestrpljenje. Dragi moj covece! Evo prošlo je 5770 i više godina od kako si se pojavio na zemlji. Možda misliš da ovaj broj nije tacan. Ja znam da jeste. Jednostavno perfektno si napravljen, iako, izgleda, da toga nisi svestan. Ti si pokretan svemir. Imaš u sebi sve informacije Univerzuma, koje su ti ugradjene u tkivo, meso, kosti, nerve. Imaš duh, koji ti tece venama i napaja tvoje telo. Jednostavno, ti si savršen organizam. Zašto si onda nezadovoljan sobom? Zašto ti oholost radja bes, ljubomora agresiju? Zašto si nesrecan? Zašto težiš da budeš srecan? Da li znaš šta želiš da postigneš sa srecom, ukoliko je osetiš i zadržiš? Zar nisi posle toliko godina postojanja shvatio da se sreca, bar kako je ti shvataš i doživljavaš meri trenucima, a nesreca, opet, kako je ti preživljavaš vekovima i milenijumima. Bojim se da bi i ukoliko nastavim ovako da ti pišem i ovo pismo bi završilo kao i mnoga ranija na nekoj polici, onih koji žele da nauce, ili u korpi za odpatke, onih koji lutaju svojim lavirintima praznine. Ja želim da ovo pismo utisneš u sebe, da ga vratiš svom telu i duši. Želim da ga nosiš u svojoj lobanji i da ga greješ u svom srcu. Ne želim da ga procitaš i vec ujutro kada se probudiš, zaboraviš. Možeš da pitaš: “Zašto mi pišeš?” i “Šta hoceš od mene?” Recicu ti. Ovo pismo su tražili da ti napišem oni koji te vole. Koje si zaboravio i misliš da su ti neprijatelji. Obecao sam im da cu ti pisati, zato ovo sada i citaš. Ti si sam tražio ovo pismo! Oni koji te vole, rekli su: “Molimo te, napiši mu da nas više ne mrzi i proganja. Umorni smo od njega. Želimo da se odmorimo i na miru živimo! Sve, što cu ti reci, vec znaš, ali ipak ponovi ono što si naucio. Rodio si se jednog dana. Odmah si poceo da kukaš. Plakao si. Sav si se zacenio i zacrveneo od vriska. Zatvorio si oci i razvukao krik. Oni koji su te ugledali pružili su svoje ruke da te prihvate i umotaju u pamucne tkanine. Pri tom su ozarenih lica gledali, cas u tebe, cas u tvoju majku, sa cijeg cela su se kotrljale kapljice nasoljenog bola. Onda su te isprali od ostataka tvoje bivše kuce i presekli vezu preko koje si bezbrižno, devet meseci koristio svoju majku. Znam da te je bolelo i da si zato plakao. Krik mi je to ispricao. Rekao je: “Znam. Ja nisam prijatan, ali nema nikog osim mene u svemiru koji radi ovaj posao. Tako sam usamljen i omrznut. Moram da vrištim, jer sam za to odreden.” “Dobro, ispuni svoju obavezu”, rekoh. Nije lako proci kroz uzan kanal i napustiti bezbrižnost mraka i lepotu boja maglovitog sna. Progledao si i to što si video nije bilo tako lepo kao što si zamišljao, dok si bio ušuškan u toploj kupki. Malo kasnije, dobio si da jedeš. Jeo si, nasitio se, ponovo zaspao i utonuo u zaborav. San mi je rekao: “On mora da spava. Mora da se odmori. Ja sam tu da ga uspavam. Još je zbunjen. Neka putuje mojim prostranstvima, dok ga moj komšija zadužen za budenje ne probudi. Poceo si da rasteš i da primecuješ da se razlikuješ od okoline. Udarao si u stolice, stolove, padao na zemlju i osecao preko bolova da si razlicit. Bol mi rece: “Znam da ga boli, ali jedino preko mene ce poceti da saznaje deo realnosti u kojoj se nalazi. Svestan sam i da me mrzi. Hteo bi da me nema. Objavio mi je rat, koji ce nastaviti da vodi ceo svoj život. Želi da me iskoreni. Cim ga zabolim gledace da me što pre otkloni. Ali bez mene ne bi ni znao da nešto nije u redu sa njim. Zato sam tu da ga obavestim, jer ga volim. Ali, reci mu, da je bez mene njegov život prazan. Ja ga bolim da bi naucio da je razlicit. Ne radim to da bih mu naudio. Nemam razloga za to. Ja samo radim ono što je moj posao. “Dobro, radi svoj posao!”, rekoh. Jednog jutra si progledao i tog dana prohodao. Bio si veseo što stojiš na svojim nogama i što se kreceš. Poceo si i da brbljaš. Svi su se smejali tvojim recima. Govorio si sa puno grešaka i svima je bilo simpaticno kako gutaš samoglasnike ili se spoticeš o slovo r. U medjuvremenu, si shvatio da biti roden i nije tako loše. Svi brinu o tebi. Gledaju da ti pruže najbolje. Ali, nisi jedini. Pocinješ da se buniš. Par meseci kasnije dobijaš brata ili sestru. Tvoji cuvari te vole i dalje, ali svoju ljubav rasipaju i na novopridošlicu. Rada ti se ljubomora. Pocinješ da bivaš borac, lovac, otimac. Ljubomora mi je šapnula. “Sada cu ga naterati da bratu otme igracku. Da pojede sestrin obrok. Da mene nema postojala bi samo jedna igracka i samo jedno jelo. Ovako, roditelji ce morati da naprave nove igracke i zgotove mnoga jela. Morace da rade. Ja sam zadužena da se rodim posle krika, sna i bola, ali sam veoma mocna. Ja radam, još jaceg, samoživost.” Rekoh ljubomori: “Ne prenagljuj u hvalisanju, iako znam da ti je to hrana. Ima vremena za tebe”. Zastacu da bih pitao one koji te vole, ko su i šta uopšte traže u tebi? Pozvah krik. Ušao je bucno i poceo da vice. Ponudio sam da ga sedne, što je on uz veliku buku i uradio. Vriskao je iz sve snage. “Davno sam rodjen i vecno živim! Video sam svašta u svom životu! Naravno, bio sam prisutan i kada je stvaran ovaj deo svemira gde sada živim! Tada sam bio najvažniji! Bila je tolika buka! Toliko energije je bežalo na sve strane bez svesti kuda ide i šta ce od nje nastati! Kasnije, mi je glas popustio, i preneo se na gromove koji parajuci nebo udaraju u zemlju! E, kakva su to vremena bila! Bio sam snažan i mocan, a vidi danas, sveden sam na mali krik, i zarobljen u rici životinja koje nagriza glad utrobe, i coveka koji, na svu srecu, ne zna zašto vice, krešti i urla! Zahvaljujuci njemu, ja sam opstao!” Dok je govorio menjao je tonalitet, od najdubljih glasova do parajucih krikova. “Neprijatan razgovor”, pomislih. “Ovaj samo vrišti. Tako je naporan. Ogluvecu od njega. Ne vredi ni da mu kažem da spusti glas kada on to ne može. Zna jedino da vice.” “Možeš li da se utišaš?”, zamolih ga. “Utišam?! Ne!”, razdra se još jace. “Ne znam šta to znaci, utišati!” “Odakle si?”, upitah. “Ko ti je otac i majka. Imaš li rodbine, bracu, sestere?” “Ne znam! Nikoga nemam osim brata! Zove se tišina! On vecito cuti! Tako da ne znam, da li imam oca i majku! Od njega ništa nikad nisam saznao! Ja vicem, a on cuti i to tako traje veoma dugo!” “Gde ti je brat sada?”, upitah. “Ni to ne znam! Pošto cuti, ne mogu da otkrijem ni gde živi, ni šta radi! Potpuno mi je nepoznat! Mene svi cuju kad idem, a njega niko. Neki put pomislim, da on uopšte ne postoji!”, razdra se krik. “Da li se ti ikada odmaraš?”, upitah. “Da!”, odgovori. “Kada se umorim, zaspim, i tada ne cujem ni samog sebe!” “Reci mi. Otkud znaš, da imaš brata, kada ništa o njemu ne znaš?”, upitah. “Znam! Cim se ja utišam on nastupi! Da ga nema, samo bi se ja cuo!” Umorila me je njegova galama. “Mnogo je glasan ovaj krik”, pomislih. “Molim te, izadi! Idi, odmori se. Potrebno ti je”, rekoh. “Dobro! Idem, i onako si dosadan! Tako si smiren! Zbog takvih kao što si ti, ja umirem! Ideš mi na živce!”, razdra se i iz sve snage tresnu vratima. Neko pokuca. Bes promoli glavu i rece: “Je li slobodno? Što mi otpusti prijatelja tako brzo? Bez njega sam nemocan!” “Ko si ti?”, upitah ga. “Ja se ljutim. Ja sam bes”. “Nije slobodno! Moraceš da sacekaš. Zvacu te kasnije. Pricaceš mi sutra”, rekoh umorno. Pri izlasku dobaci: “Moja prica je duža, svašta ceš cuti”. “Dobro, samo ne zovi krik, budi tihi bes”. Dode mi san. Tiho sede, a zatim me uzdiže i ponese i predele, koje ne znam i upozna me sa ogromnim brojem reci. Neke su se smejale, neke plakale, neke igrale, neke jele, neke molile… U tom predelu, gde me je san odveo, cuh da se reci ne cuju. Niko ih nije izgovarao. One su ipak, postojano i strpljivo cekale da ih neko upotrebi, da se rode. Odjednom se probi par reci i rece: “Dobro jutro! Mi idemo uvek zajedno i u isto vreme. Ja sam Dobro, rece i pokloni se, a ja sam Jutro doda i svetlo se nasmeja. “Dobro jutro”, rekoh i reci oživeše. Cuh sebe. Pomislih: “Kome poželeh: dobro jutro? Ovde nema nikoga, osim mene. Da li ludim i pricam sam sa sobom?” “Ne!”, probudi se rec negacije. “Ne ludiš! Samo nas radaš. Bez tebe ne postojimo. Ti si naša suština”, rece svaka rec svoje. “Bez nas i ti ne postojiš!, cuh vremenit glas recnika. “Ja sam ovde na najvišem položaju. Sve reci, pojmovi koje znaš nalaze se pod mojim okriljem. One su ja, i ja sam one. Vidiš, u meni se nalaze svi: dobri i loši, pocetak i kraj, sreca i tuga. Sve je kod mene. Bukvalno sve. Da li možeš to uopšte da shvatiš?”, objasni recnik. “Ja sam vladar svim recima i svim jezicima, i svemu što postoji na zemlji. Ja sam…” “Znam ko si. Sam si vec rekao”, prekinuh ga. Nemoj samo da pokušavaš da me zastrašiš tim tonom. Ima u tebi i lepših glasova, mnogo prijatnijih”, dodah. “Dobro”, promeni ton recnik. “Koja je tvoja prica?”, upitah. “Moja prica?!”, iznenadi se recnik. “Da. Ljudi su svoju napisali. Želim da cujem tebe. Kako sve ovo, što je bilo do sada, gledano iz tvog ugla izgleda? Ti i tvoja vojska postojite i bez ljudi. Zar ne? Oni koriste samo deo tvog bogatstva. Ljudi tako malo upotrebljavaju tvoje riznice. Uostalom, tek kad pricaju, oni te koriste. Ukoliko cute, tvoja vojska za njih ne postoji”, objasnih. “Tacno. Mi, nažalost, postojimo, samo kada nas upotrebljavaju. U protivnom, kao da nas nema”, rece i zamisli se: “Izvini. Treba mi malo vremena da se dogovorim sa svim recima koje cu upotrebiti”. “Imaš vremena! Uostalom, i ja se pišem coveku. Bolje cemo ga uraditi zajedno. To jedino možemo za njega da uradimo. Zar ne?!”, upitah ga. Nasmeja i doda: “Da. Jedino to. Ali ne zaboravi, postoje i oni koji cekaju na nas. To su oni koji rade. Koji nas sprovode u život”. “Znam. Ali i oni su reci. Sve su reci. I delo je rec. I život i smrt su reci. Sve je rec. Cak i rec, je rec”, objasnih. Recnik se okrete levo, desno, pa izvadi spisak najvažnijih reci, onih koje se najcešce cuju i stavi ga pravo ispred mene. “Evo. Vidi! Ove reci su moji najbliži saradnici. Ljudi su ih ocigledno demokratskom vecinom, tokom istorije, izglasali kao najbolje. Neke od njih su nesmenjive, sudeci po ucestalosti njihovog korišcenja. Odmah da ti kažem! One nisu moj izbor! Njih su izabrali ljudi. Imam mnogo boljih, ali ljudi više vole ove ovde”, rece i primaknu mi spisak. “Zar nije duži?”, upitah iznenadeno da je spisak ipak, kratak u odnosu na sve reci. “Ne! Ali ove su najvažnije za ljude. Ne znam zašto. Stvarno ne znam zašto! Ovde sam ti dao samo imenice. Sve varijacije, možeš i samo da izvedeš. Poceo sam od samog pocetka, pa do danas. Ove su najvažnije od kada je covek napravljen”.